ZBOG LJUBAVI
Razmrsio sam sobu gde spavam, gde snivam
Razmrsio sam polje i grad gde život provodim,
Gde svetlo se skuplja u mojim odsutnim očima,
Gde sunce izlazi, gde snivajuć bdim.
Svet male sreće, bez površine i bez dna,
S odmah zaboravljenim čarima,
Rođenje i smrt zamršava njihove dodire
U nebu i zemlji pomešanim naborima.
Ništa ne odvojih, već udvostručih srce svoje.
Da bi se volelo, sve stvorih: nestvarno i što je java;
Dadoh joj njen razum, njen oblik, njenu toplinu
I besmrtnu ulogu - njoj koja me obasjava.
NAGOST ISTINE
Očajanje nema krila,
Ni ljubav ga nema,
Ni lice,
I ne govore,
Ja se ne pokrećem,
Ja ih ne gledam,
Ja im ne govorim.
Ali samo znam dobro da sam živ,
Kao i moja ljubav
I moje očajanje.
***
Volim te za sve žene koje nisam upoznao
Volim te za sva vremena u kojima nisam živeo
Zbog mirisa velike pučine i mirisa toplog hleba
Zbog snega što se topi i prvih cvetova
Zbog čednih životinja kojih se čovek ne plaši
Volim te zbog voljenja
Volim te zbog svih žena koje ne volim
Jedino u tebi ja se dobro vidim
Bez tebe ne vidim ništa nego široku pustoš
Između nekad i danas
Postojale su sve te smrti što sam ih
ostavio za plotom
Nisam mogao probiti zid svog ogledala
Morao sam učiti život slovo po slovo
Kako se zaboravlja
Volim te zbog tvoje mudrosti koja nije moja
Zbog zdravlja
Volim te uprkos svim obmanama
Zbog tog besmrtnog srca što ga ne zadržavam
Ti misliš da si sumnja a nisi nego razum
Ti si veliko sunce što mi na glavu seda
Kad sam siguran u sebe sama.
"Tu crois être le doute et tu n'es que raison
Tu es le grand soleil qui me monte à la tête
Quand je suis sûr de moi".
Pablo Picasso
