JEDNOSTAVNA PESMA
Čitamo se bez reči.
Bez straha do trenutka
kada ostajemo sami.
...Pričamo o ljubavi,
o tajnama prirode,
o nama bivšima,
otvaramo se rečima
kao knjige na stranicama
koje smo najčešće čitali.
Radujemo se radosti
što mozemo razmenjivati
reči kao darove.
Malo li smo sami
postajemo drugi,
oni što stvarno jesmo
i govorimo:
probudi me sutra ranije,
pričaj mi nešto obično,
kao da će upravo kiša.
Volim onu u tebi
koju nikome ne
pokazuješ.
Blag da je čas
Najlepše reči kazuješ kada se
u mene pretvaraš,
blag da je čas kada me nema;
najlepše dišeš kada se u mene
pretapaš, more si, kiša si proletnja
zelena;
najviše si ti kada u meni nestaješ
i vatrom me obnavljaš.
I seme si i plod odjednom
u trenu kada odlazimo,
na zelenim konjima
niz rascvetanu padinu leta,
ti na mome, ja na tvome konju,
a jedna pršte kopita
u zoru, u zoru, u zoru.
Pero Zubac
Milić od Mačve
