петак, 23. децембар 2016.

Moj izbor: Pablo Neruda


ZABRANJENO JE

Zabranjeno je plakati a da se nešto ne nauči,
probuditi se, a ne znati šta sa sobom,
plašiti se svojih sopstvenih uspomena.
Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog sopstvenog straha,
da ostvariš svoje snove.
Zabranjeno je da ostaviš svoje prijatelje,
ne pokušati razumeti sve što ste zajedno proživeli,
i zvati ih samo ond kada su neophodni.
Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.
Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,
biti uplašen od života i od onoga čime te život obavezuje,
ne živeti svaki dan do poslednjeg daha.
Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,
da zaboraviš njegov osmeh i oči,
a sve zato sto je on izabrao drugačiji put od tvog,
zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost,
zameniti je njegovom sadašnjošću.
Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge,
misliti da je njihov zivot vredniji od tvog,
ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.
Zabranjeno je ne stvarati sopstvenu priču,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumeti da je zivot ono što daje,
a takodje i ono što uzima.
Zabranjeno je ne potražiti sreću,
ne živeti život sa pozitivnim stavom,
ne smatrati da uvek možemo biti bolji.
Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe
ovaj svet ne bi bio isti.





Rene Magritte 



Moj izbor: Branko Miljković



LJUBAV U SEPTEMBRU

Noć se zvezda u zeni...
Mesec pase nad rekom
tamu. Nežnost u meni
hteo bih dati nekom

Vru želje ko mlada vina
Ljubav krv nežno talasa...
Sanja kraj mene tišina
draganje njenog glasa.

Hteo bih pogled joj zelen
ko bojen vedrinom dalekom.
Mesec srebrni jelen
pase tamu nad rekom.



Paja Jovanović



Moj izbor: Tin Ujević



UHAPŠEN U SVOJOJ MAGLI

Uhapšen u svojoj magli,
zakopčan u svojem mraku,
svako svojoj zvijezdi nagli,
svojoj ruži, svojem maku.

I svak žudi svetkovine
djetinjastih blagostanja,
sretne mrene i dubine
nevinosti i neznanja.

I na oblak koji tišti,
i na munju koja prijeti,
naša blaga Nada vrišti:
biti čisti. Biti sveti.

I kad nema Našeg duha
među nama jednog sveca,
treba i bez bijela ruha
biti djeca, biti djeca.







Moj izbor: Arsen Dedić






Ne daj se Ines
Ne daj se godinama moja Ines
drukčijim pokretima i navikama
Jer još ti je soba topla
prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si vise ukusa od mene
Tvoja soba divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljednjeg jutra oko devet do stanice
I ruši se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
kao list niz jednu beogradsku padinu
U večernjem sam odijelu i opkoljen pogledima
Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines
Dugo je pripremano naše poznanstvo
I onda slucajno uz vruću rakiju
i sa svega nekoliko rečenica, loše prikrivena želja
tvoj je način gospođe i obrazi seljanke
prostakušo i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
i moja soba objesena u zraku kao narandza
kao narancdzasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39 kod Prkovic
Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
Upotreba zajednicke kupaonice
I "Molim Vas, ako netko traži"
Ne daj se Ines
Evo me ustajem tek da okrenem ploču
Da li je to nepristojno u ovakvom času
Mozart Requiem Agnus Dei
Meni je ipak najdraži početak
Raspolazem s još milion nježnih
i bezobraznih podataka naše mladosti
koja nas pred vlastitim očima vara, i krade, i napušta
Ne daj se Ines
Poderi pozivnicu, otkaži večeru, prevari muža
odlazeci da se počešljaš u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice
Znam da će još biti mladosti,
ali ne više ovakve - u prosjeku 1938
Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta ce mi mladost teško pasti
A bit ce ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno
A ponovo počinje kiša,
kao što već kiši u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se miješaju
Glas majke prijatelja, kćeri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Još malo šetnje uz more i gotovo.
Ne daj se Ines






Moj izbor: Branko Radičević


USPAVANKA ZA MAJKU

Spavaj... Spavaj...
Noć ukrale zore.

A duboko more
sin tvoj plugom ore.

Spavaj... Spavaj...
I tobdžija spava

u izdisaj rata.
Preko polja ravna
sunce jaše ata.

Spavaj... Spavaj...
Sva sečiva tupa

i pod grlom žita
A sve zdele pune
i sva deca sita.

Spavaj... Spavaj...
Noć zadje bez uka

Na ramenu sveta
tvoja blaga ruka.

Spavaj... Spavaj...



Đorđe Krstić






Moj izbor: Dobriša Cesarić




PJESMA O TIŠINI

Ona se uvijek javi kad zanoća.
U večernjici svako veče sija.
U tami bdije, u lišću ćarlija,
A njena sestra zove se Samoća.
Ne laže nikad. Ne osvaja zvukom.
Blagoću ima stare mame.
Ko dobar drug je; zagrli te rukom
I punim smisla govori ti mukom,
Ili ti ruku položi na rame.
Ako ti srce sija od vedrine,
Milinom svojom ona je uveća,
Ako je tamno, teret s njega skine,
I otvara mu vidik u dubine.
I katkad u njem zatreperi sreća.

SAKRIVENA BOL

Neko sa svojim bolom ide
Ko s otkritom ranom; svi neka vide.
Drugi ga čvrsto u sebi zgnječi
I ne da mu prijeći u suze i riječi.
Rad'je ga skriva i tvrdo ga zgusne
U jednu crtu na kraju usne.
Zadršće, zadršće u njoj kadikad,
Ali u riječi se ne javi nikad.
Duša ga u se povuče i smjesti
Na svoje dno: ko more kamen
U njega bačen. More ga prima
Dnom, da ga nikad ne izbaci plima.



Caspar David Friedrich:


Moj izbor: Dobrica Erić


PRKOSNA PESMA

Ja,
Rab Božji,
Srbin,
sa prosedom bradom
izjavljujem radovoljno
kroz lance i žicu
pred svedocima
Silom, Mukom i Nepravdom
da sam kriv i da priznajem krivicu!
Kriv sam što sam neko,
a ne niko i netko.
Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta
idem u pravoslavnu crkvu
doduše, poretko
i što se krstim ovako
s' tri prsta!
Kriv sam što jesam,
a treba da nisam.
Kriv sam odavno
što stojim uspravno
i gledam u nebo, umesto u travu.
Kriv sam što se drznuh protiv krivde,
kriv sam
što opet slavim svoju krsnu slavu!
Kriv sam što pišem i čitam ćirilicom,
kriv sam što pevam
smejem se i psujem
(a ponekad i lajem)
kriv sam, i priznajem
da ne znam što znam, da znam što ne znam.
Kriv sam, i da završim
sa najvećom krivicom
(pre nego što se zacenim od smeha).
Kriv sam, tvrdoglavac
što sam Pravoslavac
i Svetosavac, i što ne verujem
u sveti zločin i oproštaj greha!
Ako to priznam
da sačuvam glavu
izgubiću časni krst i krsnu slavu
Ako ne priznam
crno mi se piše
ceo svet će na moju zemlju da kidiše.
Rulje bivših ljudi
lopova i golja
čopori robota i drugih monstruma
kidisaće na moje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje, kao najlepše dive
cvetaju trešnje, jabuke i šljive.
Pa evo,
priznajem i to
za spas roda.
Ja više ne postojim
skinite me s'liste
ja sam od sad samo vazduh, svetlost i voda
tri elementa koja vam koriste,
a ovo što pred vama govori i hoda
to je ono što vi od mene stvoriste!
Moja ružna slika
ozverena lika
koju umnožavate u večeri i jutra
a to je slika vaše svesti i podsvesti
To nisam ja, spolja
to ste vi - iznutra!
Moj dušmanine sa hiljadu ruku
s hiljadu slugu i sluškinja laži
ubrao si mi Sunce k'o bulka raži.
Moji će potomci piti jed i čemer,
a tvoji već piju gorku medovinu
za krvav novac kojim puniš čemer
rasprodajući moju djedovinu.
Usud će ti ludačku košulju obući
i tek tada će se malo razdaniti
ili će planeta od sramote pući
i sve nas u isti ambis sahraniti!
Mnogo ste važne
zemljo moja mila
Ti i Tvoje sestre
istina i pravda
čim se na vas digla ovolika sila
čim su na vas zinule krivda i nepravda.
Rulje bivših ljudi
ubica i golja
čopori robota i drugih monstruma
palacaju na tvoje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje, kao najlepše odive
cvetaju lepe,jabuke i šljive.
Šta će ovde džihadlije
krstaši
ameri
koji Ti čereče sinove i kćeri?
Mora da su čule belosvetske bande
da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi.
Gospodo tužioci
suci i dželati
ispisali ste mi svoje zapovesti
po zenicama
najfinijem staklu.
Što teže živim, lakše ću umreti.
Zašli ste mnogo u noć poodmaklu
ali uzalud ćete linčovati
najgostoljubiviji narod na planeti
(zbog čega ćete goreti u paklu)
jer ljudsko srce,
čudo nad čudima,
neće da se primi u vašim grudima!
Mi se ne plašimo smrti
crne kuge -
već ropskog života i bolesti duge.
Smrt je česta pojava međ' nama Srbima
kao što su proleće,
leto,
jesen,
zima
i nije strašnija
pogotovu danju
od suše,
poplave,
zemljotresa, mraza
kad je čovek sretne na svome imanju
okađene duše i svetla obraza!
Zlonamernici
siti i maniti
sve mi zabraniste u rođenoj kući
al' ne može mi niko zabraniti
da pevam i da se smejem, umirući
a to se vama više ne događa
ni kad svadbujete
ni kad vam se rađa!
Poštedite me koca i konopca
i razapnite me na vrhu planina
kao vaši praoci što su moga praoca
Isusa Hrista Nazarećanina.
Ja ću da vas gledam
a vi zažmurite
inače će vam se oči rasprsnuti
od sjaja mog lica.
Samo požurite!
Što me pre razapnete,
pre ću vaskrsnuti!


Moj izbor: Milena Pavlović Barili

Milena Pavlović Barili, srpska slikarka i pesnikinja, jedna je od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva rata..

Autoportret

NA KUTKU BELOG OBLAKA

Na kutku belog oblaka
– spava nejasna tuga
u neprekidnoj melodiji,
tihoj i zasanjanoj
usred zvezdane jeze.
Samo tamni plač šume
trese svoju srebrnu kosu
izgubljenu u oku razdaljine.





NEPOMIČNE I SJAJNE
Nepomične i sjajne
gledahu tvoje daleke oči
Na mojim praznim dlanovima
nosim spomen
na oblik tvoje glave,
tvojih ramena,
tvojih usana.
Čuvam i vedri osmeh
tvoje dobrote.
Nemam ništa drugo
Niti će mi išta drugo nedostajati
Bila sam bogatija od celog sveta!


***
"Pod mojim kapcima
ti si mesec u bašti,
ti si magla na reci,
ti si jedini uvijen u san,
u Odjek detinjstva,
i u plač.
Ti si val što se propinje visoko,
tražeći zvezde
u tišini neba."
Njujork, marta 1940.


***

"Oni koji opaziše poglede noći
ostaju u krugu tmina,
pokreti bića koje nikada neće stići
ćudljivo predskazuju
mere vremena."


***

"Spalićemo mesec
da upotpunimo noći
da odrešimo snove
da zaustavimo dah..."

***

"...prostor je brzina uma
koji sam sebe obmotava
lebdeći u mestu,
a stizući i nestajaći
u vremenu..."






Moj izbor: Desanka Maksimović

TAKVA SAM JA

Odavno sam, sugrađani čestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mržnja i ljubavi
i ćutanja i romora.
Za vašu borbu životnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, međutim, večno žedno
svega onoga čega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo čas spokojstva.
Ni za sreću ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da živim
samo od življenja;
jer ni za šta čega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj životni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
života ja bih zadržala krug,
jer boli mene ipak čudesno
sto će me jednom nestati.
Ni srca nemam vašeg, sugrađani čestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noć hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti će ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.

NAJEDNOM SAM PROLEĆEM OPIJENA

Najednom sam prolećem opijena,
kao na pučini njišu se stvari,
i idem prema suncu koje izgreva
kao mesecu mesečari.

Ima li išta vrelije i ludje
i čudnije,
nego kad u srce seme pesme udje
i kao list se sprema da izbije.

Do juče mi sve zaključano
otključavam najednom volšebnim ključem.
I čini mi se da mi je dano
pučinom da gazim,
u nebesa ruku da zavučem.

Budna sam ali kao da spavam,
povezujem stvari nepovezane,
glava mi je čuda krcata,
i melodije nadolaze sa svake strane.



Dragan ;Malešević Tapi




Moj izbor: Branko Miljković


ZEMLJA I VATRA 

Dubina je sama svoj neprijatelj
Moje oči bez mene lepšu zoru vide
Dobro veče sa zvezdom u srcu
Dobar dan sa suncem u ruci
Sve što leti uvećava prazninu
To znači daleko od sebe voditi život pun opasnosti
U vatri bez dima u pesmi bez reči
Izgubiti znanje čast i snagu
Tako ćemo bez gorčine lepše ljubiti zemlju
I šumu koja se ne usuđuje čelu
Noći iza leđa cvet sasvim logičan:
Budnima trn, usnulima ruža
Nek svako bude nasamo sa svojom srećom
Eno munje visoko iznad dosade i nade
Između blata i vatre mi smo za vatru
Pozdravljam te nepotkupljiva zoro sveta.


Sava Šumanović

Moj izbor: Aleksandar Blok

UŽASNE SU VEČERI HLADNE 

Užasne su večeri hladne,
Vetar što drhti od nespokoja,
I drumom uznemirujući šum
Nestvarnih koraka bez boja.
Ko osećanje na bolest skorašnju
Hladna je svitanja pruga,
Pouzdan znak da smo u vlasti
Neraskidivog nekog kruga.



Joan Miro




Moj izbor: Vislava Šimborska



MUZEJ
Postoje tanjiri, ali nema apetita.
Postoje prsteni, ali nema uzajamnosti
već najmanje trista godina.
Postoji lepeza – gde je rumenilo?
Postoje mačevi – gde je gnev?
I lutnja ni da zvekne u sivom času.
Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta.
Ubuđali čuvar slatko drema
obesivši brke nad vitrinom.
Metali, glina, ptičje pero
tiho trijumfuju u vremenu.
Kikoće se samo igla preostala od smešljivice iz Egipta.
Kruna je natčekala glavu.
Ruka je izgubila s rukavicom.
Desna cipela pobedila je nogu.
Što se mene tiče, živim, molim da mi se veruje.
Moja trka sa haljinom još uvek traje.
A kako je ona uporna!
A kako bi htela da me nadživi!
***

OBLACI
Morala bih da požurim 
s opisivanjem oblaka -
po deliću sekunde
prestaju da budu oni, a počinju da bivaju drugi.

Njihovo svojstvo -
nikada se neće ponavljati
u oblicima, nijansama, pozama i ređanju.
Neopterećeni sećanjem na bilo šta,
bez napora se dižu iznad činjenica.
Kao nekakvi svedoci bilo čega -
smesta se razgone na sve strane.
U poređenju s oblacima
život se čini utemeljen,
i gotovo trajan i večan.
U odnosu na oblake
čak i kamen liči na brata,
na koga se možeš osloniti,
dok su oni poput dalekih i vetropirastih rođaka.
Neka ljudi, ako hoće, postoje,
a posle neka redom umiru,
njih, oblake, briga za sve to,
veoma čudno.
Nad celim Tvojim
i mojim, jos ne celim, životom,
paradiraju u raskoši kao što su paradirali.
Nemaju obavezu da zajedno s nama nestaju.
Da bi plovili, ne moraju da budu viđeni.

***

"Život na licu mesta.
Predstava bez probe.
Telo bez mere.
Glava bez razmišljanja.
Ne znam ulogu koju igram.
Znam samo da je moja, nezamenljiva."

***
"I kao da nam je malo stvarnih poraza i patnje - 
- dotući ćemo se rečima." 

"Trčala sam zadihana
kroz svoje, nesvoje
nemire, sobe."


"Neka ljudi što ne znaju za sretnu ljubav 
mirno tvrde da nigdje nema sretne ljubavi. 
S tim će uvjerenjem lakše i živjeti, i umirati."

"Ne uzmi mi za zlo, besedo, što pozajmljujem patetične reči 
A onda ulažem napor da ih učinim, tobože, lakim."



Christian Schloe







Moj izbor: Vesna Perun

MUZlKA U BRDU

I brda su rasla ...
Zarobila sam neki glas u vrtu.
Bila je trešnja. Imala sam sve.
Prvo se čuo zov a onda sve bijelo od
latica postade. I jeku možeš vidjeti:
luk svjetlosti nad očima, kao uspavanka.
Koliko koračaja do tebe, moja sudbino.
I u čekanju se neprestano mijenjamo.
Već smo bili zatvorili prozore. Kad eto
jedno proljeće zaputilo se izvoru
(i tebe oči tvoje da me vole).
I osjetih da i ja izvirem odnekud. Da tečem.
A sve je promijenjeno, i sama ljubav,
kao južni vjetar iznenada na brijegu
I eto: lovac silazi proplankom. Postadoh
isto što i on, ne mogu drukčije
a livada je široka.
I lovac. I izvor. I vjetar. I trešnja. I brdo.

KAD PTICA PRESTANE VOLJETI


Kad ptica prestane voljeti drugu pticu, ona joj ne kaže:
"Odleti sada hiljadu milja daleko da ne bi gledala ravnodušnost
kako se gomila u mojim zjenicama...!"
Jer ptica nije troma kao čovjek;
daljina je za nju lepršanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav.

Ne kaže joj: "Sad se sakrij hiljadu stopa duboko ispod zemlje,
da ne čujes kako pjevam u predvečerje njeznu uspavanku drugoj dragani
koja leži sa kljunom u mome krilu...!"
Jer ptica nije površna kao čovjek;
ona zna da se otkucaji srca pod zemljom propinju jos snažnije
i umjesto umirujućih zvukova uspavanke
cijela bi šuma morala slušati tutnjavu podzemlja koju je izbacio bol...

Zato ptica kad prestane voljeti drugu pticu
ona ostane pokraj nje da tu umre u samoći.
A čovjek kad prestane voljeti drugog čovjeka,
od stida i pomutnje ne zna što bi,
i bježeći sve dalje od njega, ugnijezdi u svom srcu njegovu tugu....



William Penhallow Henderson




Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...