Увек сам зазирала од сваког вида фанатизма у било којој сфери живота па и у вери. Увек ме је мучило питање шта се то деси у човеку, каква фатална промена га натера да се одметне од света каквог познајемо и да постане слуга божији за цео свој живот ( израз слуга је посебна тема). Бити свештеник, монах... Ретки заслужују да се тако назову и да у човеку изазову наклоност и дубоко поштовање. Једино је упокојени Патријарх Павле у мени изазивао праву бујицу искрених емоција. Увек ме је интересовала ова тематика иако за себе не могу рећи да сам стопостотни верник. Кажу да средине нема, да или јеси или ниси. Ја сам од оних који сумњају и траже логичне одговоре. У сваком случају препорука, а на вама је какви ће бити ваши крајњи утисци.
Као дете желео сам да имам коња вранца, чистокрвног арабера, дуге гриве, са белом звездом на челу. Маштао сам како га лепог и разиграног јашем селом и џамбасим, или га упрегнутог у чезе терам по вашарима, све пред очима људи који ми завиде. У сновима сам виђао његове кратке живахне уши, снажан врат, бујну гриву, миловао његово топло тело прекривено црном длаком која се пресијавала, чуо рзање и врисак, и видео себе поносног на њему, у седлу окованом сјајним украсима. Молио сам Бога да мојим родитељима, браћи и сестрама да здравље, а мени доброг коња...
Знао сам, више слутио, да су ме туђи бол, туђи ужас, туђа смрт, које сам ја проузроковао, сустигли и да ме муче као проклетство. Тек после пакленских мука и дуге молитве, смиривале су ме сузе; читав поток суза истицао је из мојих очију, и са њима је из мене истицала патња. Пуштао сам их да слободно теку низ лице и падају ми на шаке притиснуте на груди, као да су сузе могле са руку да сперу њихова дела...Веровао сам да може да се савлада и највеће зло, али људску злобу изгледа да је немогуће уништити. Био сам уверен да је са почетком рата ишчезло добро из човека, а да је завладао закон јачега и опште грамзивости.
Рат ништа битно није решио нити исправио. Многе царевине су пропале, нове државе су настале, али у људима се ништа у суштини није променило. Било је на претек патњи и мука, али се то брзо заборави, мисли се погорде а похлепа ојачау човеку. Има нечег проклетог и незаситог у нама људима, у онима који су побеснели од богатства, нерада, власти и славе, а који завађају народе и започињу ратове. Да би одједном, брзо, решио проблеме и задовољио жеље за славом и богатством, човек не мисли на своју или туђу муку, ни о могућности личне пропасти и погибије. А разлог за рат је лако наћи при оваквом, ондашњем и данашњем, устројству државе.
У цркви је било неколико људи који су се, у тишини, молили. Чим сам ушао, осетио сам да ме обасјала и прожела необична, пријатна светлост. Срце ми се у тренутку испунило слатком лепотом: загрцнуо сам се од радости и среће. Не могу речи да искажу то осећање; био сам пун и цео. Као да је Дух Свети у виду голуба белог слетео на моје раме и испунио ме божанском лепотом.
Добро је бити у цркви у којој служи свештеник који живи по Божјем закону и по речима које проповеда, и када се у њој окупља народ чиста срца и савести. Ако тога нема, узалуд нам је лепа грађевина, никоме она сама не помаже. Човек освећује место, а не место човека. Тамо где су људи у којима је љубав, ту је Јерусалим, Света Гора и цела васиона.
Пре неколико година, у разговору с једним владиком, упитао сам га колико се моли, како се храни. Одговорио ми је: „Природи треба дати што је њено, а Богу Божје." Значи: може лепа храна, јагњетина, па и прасетина, понеко пиће, и миран, дуг и окрепљујући сан... „Е, мој владико! Ниси ти за владику! Борити се треба и велику битку водити свакодневно, свакога часа, са собом и за веру православну!" Тако сам му рекао.
У слободно време правио сам крстиће од шимшировог дрвета: чистио сам дрво, рендисао га, утискивао слова, лакирао. Истовремено сам посматрао природу и живот око себе и уживао. Тада сам видео јасно да се цео живот, у сваком трену, свим својим силама, упиње да буде што ближе светлости, да се сједини с њом, да постане светлост.
Жене су ми се нудиле, а новац је одасвуд пристизао и готово ускакао у џепове. Али се ни у једном тренутку нисам поколебао, и једно и друго сам сматрао за прашину. Приметио сам да људи који живе ван манастира, а међу таквима има и епископа и свештеника, с ниподаштавањем и са извесним презиром гледају на просте монахе. Мислим да се они сами осећају слабима, да знају да су подложни слабостима, па верују, и тако мисле, да су и други као они. У стварима духовне природе не помаже богатство, титула, епископска капа или патријархов штап! Победник је онај који помоћу Божјом победи себе. Тај се слави!
Кад су дошли комунисти, који нису благонаклоно гледали на оне који се Богу моле, сви су долазили без изузетка, и то најчешће из ината. Такав је наш човек...
Нисмо ми монаси необразовани, нисмо дволични, заведени... Многи од нас се смирују, за друге људе незамисливим подвизима. Бранимо се од зла у себи и око себе молитвом и вером у врхунско добро и ж одивот вечни. Ту истину осећамо јасно у себи. И нас има свакојаких, као и свуда где су људи. Многи падну, али већина устане и бори се даље. И не замерамо онима који нас ниподаштавају, не дао нам то Бог!
Кад би човек, ма колико био образован, могао да стави монахово срце у своје груди, уместо свога срца, осетио би тада безграничну лепоту и љубав, коју монаси осећају, разумео би зашто се оставља материјално богатство и живот даје за Христа.
