UŽASNE SU VEČERI HLADNE
Užasne su večeri hladne,
Vetar što drhti od nespokoja,
I drumom uznemirujući šum
Nestvarnih koraka bez boja.
Ko osećanje na bolest skorašnju
Hladna je svitanja pruga,
Pouzdan znak da smo u vlasti
Neraskidivog nekog kruga.
***
Svud smo. I nigde. Kročiš,
i zimski te vetar sreće.
U crkvi, po danu i po noći,
peva i gasi nam sveće.
I često se čini – u tami,
kraj zida, na uglu, daleko,
gde smo već pevali sami,
jos peva i hoda Neko.
Gledam taj vetar, ko vezan:
shvatiću – to plaši mene.
I bledim. Cekam. Al’ ne znam
na koga je red da krene.
Ja znam sve. Jer nas je – dvoje.
I niko sad reći neće,
da jos neko ovde poje,
i neko tu gasi sveće.
***
I ne znam gde si, nežna i predivna,
gordosti svojoj
našla utočišta...
U čvrstom snu ja
plašt tvoj plavi snivam,
pod kojim si kroz
noć ledenu išla...
***
Duša za blago ima
skrovište,
A ključ taj imam
tek ja sam.
Ti imaš pravo, o
čudovište,
Istina je u vinu,
znam!
Joan Miro
