Slučajni udarci, neočekivano primljeni, daju ljudima pravac za čitav život.
Videti ono što je ispravno, a ne učiniti to, to je nedostatak hrabrosti.
Grešiti, a ne popravljati se, to i jeste grešenje. Ako si počinio pogrešku, nemoj se stideti da je popraviš.
Govoriti je teško. Knjiga o tome nemam.
Odlomci
Plinski fenjeri na ulici su se gasili. Okolo su milele senke. Aveti ipak postoje. Noću sve one doleću ovamo i posedaju na knjige. Tu čitaju. Nije im potrebna svetlost, njihove oči su toliko krupne. Deset hiljada knjiga, na svakoj čuči po jedna avet. Zato je toliko tiho. Ponekad ih je čuo kako listaju. Čitale su isto onoliko brzo koliko i on. Navikao se na njih, ali bilo ih je deset hiljada, mogla bi ga neka ugristi. Aveti se ljute kad ih neko dotakne, misle da neko hoće da im se podsmeva..
Čovek se približava istini na taj način što se sklanja od ljudi. Svakidašnjica je površan splet laži. Koliko prolaznika, toliko lažova. Zato ih uopšte nije ni gledao. Ko je među lošim glumcima, od kojih se sastoji masa, imao lice koje bi njega moglo privući?
Mučio se da prati te slabe konture. Setio se slepca sa ulice. Eto, on se tu igra sa svojim očima, kao da će celu večnost ostati otvorene. Mesto da ograničava njihovu opterećenost, on je lakomisleno povećava iz meseca u mesec. Svaka hartija koju je ostavljao na stranu stajala ga je delić vida. Psi žive kratko i psi ne čitaju; zato svojim očima pomažu slepcima. Čovek koji rasipa oči zaslužio je da ga vodi pas.
Obećanje ga je uznemiravalo. Doduše, ona svakoga dana briše prašinu sa knjiga i još nijednu nije oštetila. Ali brisanje prašine i čitanje, to su dve stvari. Njeni prsti su debeli i grubi. Nežna hartija zahteva da se sa njom nežno postupa. Tvrd povez izdržava više nego osetljivi listovi. A da li ona uopšte ume da čita? Ona je odavno prešla pedesetu, nije baš žurila. Svoga protivnika, kinika Antistena, Platon je nazvao starcem što kasno uči. Sad se pojavljuju starice što kasno uče. Htela bi da žeđ ugasi na izvoru. Ili se stidi preda mnom zato što baš ništa ne zna? Dobročinstvo, u redu, ali ne na tuđ trošak. Zašto bi trebalo da knjige plate ceh? Ja joj dajem visoku platu. To smem da činim, novac je moj. A davati joj knjige, to bi bilo kukavički. One su bespomoćn pred neobrazovanima..
Za nju u obzir dolazi samo neki roman. Ali od romana se nijedan duh ne goji. Romani su klinovi koje neki glumac što piše zabija u čvrstu ličnost svojih čitalaca. Što bolje proračuna klin i otpor, to će ta ličnost ostati raspolućenija. Trebalo bi da država zabrani romane..
Potcenio ju je. Ona se sa knjigama ophodila bolje od njega. Njemu je ta stara kupusara bila omrznuta, a ona je odmah na nju stavila dva omota. Nije doticala povez šakama. Radila je samo vrhovima prstiju. Prsti joj uopšte nisu bili onoliko debeli kako je on zamišljao. Osećao je stid zbog sebe i radost zbog nje. Da ipak ode i donese joj nešto drugo? On joj je dao svoju najbedniju, najotrcaniju, najmasniju knjigu, iz čiste zlobe, a ona ju je prihvatila i počela s ljubavlju da je neguje. U njoj je bilo sažaljenja; ne prema ljudima, tu i nema nikakve veštine, nego prema knjigama. Prihvatala je slabe i ugnjetene. Starala se o poslednjem, napuštenom, izgubljenom biću na božjem svetu.
U petnaestoj godini moja je volja bila okrenuta prema učenju, u tridesetoj sam nepokolebano stojao, u četrdesetoj me više nisu morile sumnje – ali tek u šezdesetoj moje se uši otvoriše.
Posmatraj način na koji ljudi žive, posmatraj ono što pokreće njihovo delanje, ispitaj ono u čemu nalaze zadovoljstvo. Kako čovek može da se sakrije! Kako čovek može da se sakrije!
Slepilo je oružje protiv vremena i prostora; naš život je jedno jedino, ogromno slepilo, izuzev ono malo stvari koje saznajemo zahvaljujući našim sićušnim čulima – sićušnim kako po njihovoj suštini tako i po njihovom domašaju. Vladajući princip u kosmosu jeste slepilo. Ono omogućava naporedno postojanje stvari koje bi bile nemoguće kad bi videle jedna drugu. Ono dozvoljava da se vreme prekine onde gde mu nismo dorasli.
Ako me pitate kako sam mogao toliko da se zaboravim – imate puno pravo da mi postavite ovo pitanje – moram vam na svoju sramotu odgovoriti: zaboravio sam se zato što sam zaboravio reči našeg velikog učitelja Monga, koji veli: 'Oni delaju, a ne znaju šta čine; imaju navike, a ne znaju zašto ih imaju; hodaju celog svog života, a ipak ne poznaju svoj put: takvi su oni, ljudi iz gomile.'
Uvek i bez izuzetka treba se uzeti u pamet pred ljudima iz gomile, dovikuje nam učitelj ovim rečima. Oni su opasni, jer nemaju obrazovanja, pa prema tome ni razbora. Ali eto, desilo se da je briga za vašu ličnu negu i ljubazno ophođenje prema vama za trenutak u meni nadjačala savete učitelja Monga. Ta moja kratkovidost se teško osvetila. Čoveka čini karakter, a ne krpa za prašinu.
Kako je to nepravično, mislio je, usta mogu da zatvorim kad god hoću, čvrsto koliko god hoću, a šta su usta važna? Ona su tu radi hrane, a ipak su tako dobro zaštićena, ali uši, uši su izložene na milost i nemilost svemu što se sliva u njih!
Duša obrazovanog čoveka je sjajno opremljen arsenal. Samo što se to malo primećuje, jer oni koji su ovde u pitanju – upravo usled svoga obrazovanja – retko imaju hrabrosti da to obrazovanje i primene.
