среда, 14. јун 2017.

Moj izbor: Desanka Maksimović





ZELENI VITEZ

Dragi, prošao je kraj prozora vitez zeleni:
po vrtu su ostale njegove zelene stope.
Sada po šumama hode čežnjivo jeleni
i bela se gnezda sa četinara tope.

Kao zeleni mehuri lebdi u zraku žbunje,
nevidljiva mirisa rosa obale mije.
Lome se gorski brzaci kao ognjene munje,
a dolinske reke spavaju kao tropske zmije.

Dragi, hodi. Sjaćemo u senci od pupoljaka
kao pod nevinom svetlošću onoga sveta.
Mirisni dah daljina pićeš iz mojih šaka,
videćeš u očima mojim osmeh prvoga cveta.

Dragi, hodi, jer ko zna da li ćemo biti svoji
u jesen: duša mi kao ukleta davno luta.
U prvi zeleni dan srce moje osvoji,
nek bude uza te i kad na moj spusti se krov
jesenja večer žuta.






среда, 24. мај 2017.

Moj izbor: Ivo Andrić



REČI

... Reči izgledaju tako "rečite" dok stoje osamljene, nevine, i neupotrebljene; ako jedna ili druga od njih i omane, zato ona treća govori za obe njih i kazuje još mnogo više od toga. One su povezane u magično kolo kroz koje struji ritam celine; ako je neka od njih i troma, nevešta ili umorna, one ostale je vuku, tako da se njeno zaostajanje ne primećuje, i kolo igra nepogrešno dalje.
Teži je slučaj kad rečima treba kazati nešto o rečima samim i njihovoj upotrebi u pričanju. Tada one odjednom zaneme, ohladne, i leže kao mrtvo kamenje, kao da nikad nisu govorile, igrale ni pevale. Kad je reč o rečima, reči ćute, dok o svima drugim ljudskim stvarima i pojavama umeju, nekad manje nekad više, ponešto da kažu. Čak i o ćutanju.
Pri pisanju - u srećnim trenucima, naravno! - reči se nižu same od sebe, vezuju se i odbijaju, pomeraju i premeštaju, ili potpuno brišu, dok se sve ne slože u pravu i jedino moguću sliku onog što čovek želi da kaže. Sve izgleda kao laka i automatska igra koju reči, po svojoj volji i svojoj prirodi, same po sebi i samo za sebe igraju. Međutim, nije tako, nije to nikakva jalova igra ćudi ni slučaja. U rečima, kao u drvetima i biljkama i svemu što je živo, kruži nevidljiv životni sok, i on je taj koji ih, kao neko unutarnje sunce, kreće i okreće, daje im boju i oblik, snagu i izraz. A čovek koji piše, on samo pažljivo prati i manje ili više vešto, manje ili više srećno iskorišćuje pojedinosti te neshvatljive i neuhvatljive igre.
Tako reči žive, u stvari, dvostrukim životom: i same za sebe, kao takve, i kao izražajni znakovi u sklopu čovekove misli koja traži svoj izraz.
Ima u jeziku izraza koji sami po sebi, tako izdvojeni i u letu uhvaćeni, plene i nose moj sluh i moj duh, i otvaraju preda mnom neke nove i nepristupne vidike i daljine o kojima ni onaj što te reči izgovara ne zna ništa, i ne sluti da bi mogli da postoje.
To su izrazi koji se mogu čuti od ljudi i, još češće, od žena iz naroda kad govore u jakom u uzbuđenju, povodom svojih briga ili šteta, potresa, radosti ili ogorčenja.
Hvatam te reči kao slučajno bačene i srećno nađene dragocenosti, plovim neko vreme na svakoj od njih kao na slobodnom, brzom oblaku, i posmatram nove i neviđene svetove oko sebe.
Ta igra traje nekad duže, nekad kraće, i draža mi je od stvarnih doživljaja, igara i uživanja...


Maks Ernst - Prva jasna reč



четвртак, 18. мај 2017.

Moj izbor: Dušan Vasiljev



Noći u meni kad planu
kao vatra u polju, o jeseni,
kada su duge seni:
sve što je lepo u meni
sliva se u pesmu,
u kojoj ritam krv moja bije.
Tada bih voleo zagrliti sve Tužne,
Ismejane, Ostavljene, Ružne,
i Sve koji srce nose na dlanu.
I na tvrdom odru snova
sa njima bih voleo plakati
i reći im da moje srce
ranjeno nad njima bdije.
Ali kada usahne moja suza
i vetar kad mi raznese slabe glase,
suzama moram da molim srce
da - svoje snove spase...


Albert Bloh - Noć II



уторак, 09. мај 2017.

Moj izbor: Sergej Jesenjin





Sergej Jesenjin je izvršio samoubistvo vešanjem 28. decembra 1925. godine u sobi broj 5 u hotelu Angleter u Lenjingradu, današnjem Sankt Peterburgu. Imao je 30 godina i bio je već razočaran čovek, umoran od života, žena, poezije i svojih prijatelja. Pred samoubistvo je u noći između 26. i 27. decembra sopstvenom krvlju napisao jednu od svojih najlepših pesama: Doviđenja druže moj.
Jesenjinova impulsivna priroda i burni temperament nijsu mogli ni minut da čekaju da zapiše nove stihove i time se može tumačiti što je tri puta u životu, kad nije imao ni olovku ni mastilo, rasekao ruku i pisao krvlju.
Taj papirić sa niskom stihova napisanih krvlju, jedinstven u istoriji ruske i svetske poezije, uvek je pod najstrožijom zaštitom: za sedamdeset godina, videlo ga je svega petnaest istraživača. Oni svedoče da se original razlikuje od objavljenih stihova. 



"Do viđenja, druže, do viđenja. Čuvaju te, mili, moje grudi. Rastanak je znak predodređenja, Susret nam se u daljini nudi.
Do viđenja, bez stiska, bez glasa, I ne tuguj spuštene povije. Nije novo mrijet prije svoga časa, Al’ ni živjet, bogme, nije najnovije."






Ris. V. Šilov - Jesenjin u sobi Angletera






понедељак, 08. мај 2017.

Moj izbor: Meša Selimović


Svrha je svake knjige – da nam pokrene mozak, da nas učini mudrijima i da nas pogura da budemo što bolja verzija sebe.




„Nikad čovek ne smije misliti da je siguran, ni da je umrlo ono što je prošlo. Ali zašto se budi kada mi je najmanje potrebna? Nije ona važna, ta daleka, sjećanje na nju zamjenjuje skrivenu misao da je sve moglo biti drukčije, pa i ovo što me boli. Odlazi, sjenko, ništa nije moglo biti drukčije, i našlo bi se nešto drugo da boli. Ne može biti drukčije, pa da bude bolje u ljudskom životu.“

„Kakva je to šteta i kakvo čudo što čovjek ne osjeća ni najneposredniju opasnost koja mu prijeti.“

„Nismo znali mnogo jedan o drugome, iako smo živjeli zajedno, jer nikad nismo razgovarali o sebi, i nikad potpuno, već o onome što nam je zajedničko. I to je dobro. Lične stvari su suviše tanane, mutne, nekorisne i treba ih ostaviti sebi ako ne možemo da ih ugušimo. Način razgovora među nama sveden je uglavnom na opšte, poznate rečenice, kojima su služili i drugi prije nas, zato što su sigurne, provjerene, zato što čuvaju od iznenađenja i nesporazuma. Lična boja je poezija, mogućnost iskrivljenja, proizvoljnost. A izaći iz kruga opšte misli, znači posumnjati u nju. Zato smo se poznavali samo po onome što nije važno ili što je u nama jednako. Drugim rečima, nismo se poznavali, niti je to potrebno. Poznavati se, značilo bi znati ono što ne treba.“

„Idi od mene, odvratna nemoći, zavaraš me lažnim slikama rasterećenja, koje nisu čak ni želje.“

„Njegovo lice ništa nije govorilo, nije odavalo ni srdžbu ni razumijevanje, iz njegovih usta mogla je da izađe i osuda i blagost. Docnije sam se nesigurno prisjećao da sam tada mislio kako je u strašnom položaju svako ko moli: nužno malen, ništavan, pod tuđom nogom, kriv, ponižen, ugrožen od tuđeg hira, željan slučajne dobre volje, podložan tuđoj moći, ništa od njega ne zavisi, čak ni izraz straha ili mržnje koji ga može upropastiti.“

„Odgovorio sam oštro, jer sam bio suviše napregnut, nesposoban da obuzdam nerazmišljene porive. Sve što se tada učini, obično je štetno: to je oblik glupog junaštva, samoubilački prkos bez svrhe, koji ne traje dugo i ostavlja nezadovoljstvo sobom. I zakašnjelo naknadno razmišljanje koje ničemu ne služi.“

„ …mislio sam da sam zaboravio, ali ništa se izgleda ne zaboravlja, sve se vraća iz zaključanih pretinaca, iz mraka tobožnjeg zaborava, i sve je naše što smo mislili da je već ničije, ne treba nam a stoji pred nama, svjetluca svojom bivšim postojanjem, podsjećajući nas i ranjavajući. I sveteći se zbog izdaje. Kasno je, sjećanja, uzalud se javljate, beskorisne su vaše nemoćne utjehe i podsjećanja na ono što je moglo da bude, jer što nije bilo, nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono što se nije ostvarilo. Vi ste varka koja rađa nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i na želim da otjeram, jer me razoružava i tihom tugom brani od patnje.“

„ …pamti, nesreća je što kod nas niko ne misli da je na pravom mjestu, i svako svakome je mogući suparnik; ljudi preziru one koji ne uspiju, a mrze one koji se uspnu iznad njih: navikni se na prezir ako želiš mir, ili na mržnju ako pristaneš na borbu. Ali ne ulazi u okršaj ako nisi siguran da ćeš oboriti protivnika. Ne upiri prstom na tuđe nepoštenje ako nisi dovoljno jak da to ne moraš dokazivati“.

„Sve je moguće, sve je nadomak ruke, samo se čovjek ne smije predati. Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobijediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i svijet više nije skučen ni pun pretnji.“

„Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vrijeme. Čak i više: da nikad ne zastane duže nego što je neophodno. Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sâm sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promijeni mesto i nametnute uslove.“

„ …A i sami smo krivi što smo pustili da nas taru kojekakvi hrsuzi i nikogovići. Gledamo ih s visoka, postalo nam svejedno, pa se osilili, zaboravili ko su. Ali neka, ne bismo se probudili da su bili pametniji.“

Iz romana Derviš i smrt




недеља, 07. мај 2017.

Moj izbor: Umberto Eko



O pravoj ljubavi

"Treba da naučiš kako da razlikuješ plamen natprirodne ljubavi od osećaja da se topiš od čulnog milja. To je i za svece teško.“
“Ali po čemu se raspozna koja je ljubav valjana?“ zapitah, sav uzdrhtao. “Šta je ljubav? Nema ničega na svetu, ni čoveka ni đavola, ni bilo čega, prema čemu bih gajio više podozrenja, jer ljubav prodire u dušu silnije od svih drugih stvari. Ne postoji ništa što bi toliko ophrvalo i sputalo srce koliko to čini ljubav. Stoga, sem ako nema onog oružja koje je obuzdava, duša se zbog ljubavi sunovrati u grdnu propast. A ja verujem da bez Margeritine zavodljivosti Dolčino ne bi izgubio dušu, i da mnogi ne bi, bez raspusnog i bestidnog života na Ćelavoj steni, osetili primamljivost njegovog buntovništva. Pazi, ja ti ovo ne govorim samo povodom nevaljale ljubavi koje, dabome, svi treba da se klone kao đavolje rabote, nego ti isto, s velikom bojazni, velim i o valjanoj ljubavi, između Boga i čoveka, između bližnjih. Neretko se zbude da se dvoje ili troje, muškarci ili žene, od sveg srca zavole i uzajamnu i veliku nežnost osete, želeći da vazda žive blizu, i kad jedna strana poželi, druga ushtedne. I priznajem ti da sam takvo osećanje doživeo, prema vrlim ženama kakve su bile Anđela i Kjara. Ono, i tome se može štošta zameriti, premda se dešava u duhu i za Boga... Jer čak i ljubav koja se doživljava dušom, ako nije naoružana, nego je obuzme žar, kasnije propada, ili dela bez reda. Oh, ljubav ima različna svojstva, zbog nje se duša prvo razneži, a zatim klone od nemoći... No potom oseti instinsku toplinu božanske ljubavi i krikne, i jada se, biva poput kamena što se tali u peći da se rastoči u kreč, i pršti dok je liže plamen...“
“I to je valjana ljubav?“


петак, 05. мај 2017.

Moj izbor: Sergej Jesenjin


Poemu Crni čovek Sergej Jesenjin je pisao poslednje dve godine svog života. Prvi put je štampana tek posle njegove smrti, 1925. godine. Postojalo je nekoliko verzija ove poeme, ali mnogi smatraju da je ona koju je recitovao svojim prijateljima bila mnogo tragičnija od konačne koja je objavljena. Tako i Maksim Gorki piše da kada je Jesenjin recitovao jednu od prvih verzija Crnog čoveka bio duboko potresen i plakao.




CRNI ČOVEK


Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valljda što vetar pišti nad pustim poljima,
Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru,
Pustoši i mozak – alkohol.
Glava moja maše ušima,
ko krilima ptica bleda.
Na vratu su joj noge
Što gube sve više moć.
Crni čovek
Crni, crni,
Crni čovek
Na krevet mi seda,
Crni čovek mi ne da –
Da zaspim svu noć.
Crni čovek
vuče prstom po odvratnoj knjizi
I, mrmljajuć nadamnom
Ko nad umrlim monah,
Čita mi život
O probisvetu i nekoj kulizi,
Zadajuć duši tugu i strah.
Crni čovek,
Crni, crni!
„Počuj, počuj –
Mrmlja mi i veli –
Mnogo je u knjizi
misli bez mana.
Taj čovek je
Živeo u zemlji
Najodvratnijih
Hulja i šarlatana.
U decembru, u zemlji toj
sneg je djavolski čist,
I mećave počinju,
Prela, bez jeda.
Bio je taj čovek avanturist
Veliki
I prvog reda.
Bio je divan,
uz to poeta,
Mada s nevelikom
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu
Od preko četrest leta
Zvao je laficom
I svojom dragom.
Sreća je – zboraše on –
Veština uma i ruku.
Sve nevešte duše
Nesrećne su, ko cvetovi,
ne mari ništa
što veliku muku
zadaju skrhani
i lažni gestovi.
U oluji, u buri,
Kraj nedaća svih,
Uz teške gubitke
I uz tugu kletu
Biti nasmejan, prirodan, tih,
Najveća je umetnost na svetu.“
„Crni čoveče!
Dosta. Kakva šala!
Ne zabadaj svud nos,
I zato ne presedaj!
Našto mi život
Pesnika od skandala!
Drugom ti to brajko,
čitaj i pripovedaj.“
Crni čovek me gleda,
Uporno pogled mu kulja.
Već je i skrama plava
tiho na oči pala –
Ko da mi reći želi
Da sam lopuža, Hulja,
Koja je nemilosrdno
Nekoga opljačkala.
***********************
Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dodje ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru
Pustoši i glavu – alkohol.
Noć, puna mraza.
Raskršća pokoj gluv.
Sam sam kraj okna,
Ne čekam ni gosta, ni druga.
Svu ravan pokrio
Krečnjak prtinast, suv,
I drveta, ko konjanici,
U vrtu stoje sred kruga.
A negde ptica plače,
Noćna, zloslutna, bleda.
Drveni vitezi seju
Kopitom topot lak.
I opet onaj crni
U naslonjaču mi seda,
Podignuv svoj cilindar
I zabaciv nemarno frak.
„Počuj, počuj! –
Krklja mi u lice i klima,
I naginje se
Sve više, pogledom prati –
Ne videh nikoga dosat
Međ podlacima
Da tako nepotrebno
Od nesanice pati.
Ah, recimo, grešim!
Jer mesečina je „bona“.
Zar još dodati nešto
Svetu sna, uz mimiku?
Možda će, okruglih bedara,
Tajno doći „ona“,
Da joj čitaš svoju
Trulu i tešku liriku?
Ah volim pesnike!
Divan svet i svita.
U njima uvek nalazim
Romane znane i bolne –
Kako čupavoj studentkinji
Dugokosa rita
Priča o svetovima,
Dršćuć od strasti polne.
Ne znam, ne pamtim
U jednome selu,
Možda u Kalugi,
Rjazanu, snu, javi
Življaše mališan
U kući seljačkoj
Žutih vlasi
I očiju plavi…
I porastao je,
Uz to poeta,
Mada s nevelikom,
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu
Od preko četrest leta
Zvao je laficom
I svojom dragom.“
„Crni čoveče!
Ti si gost strašna soja.
O tebi kruži davno
Ta slava mrska.“
Besan sam, razjaren,
I leti palica moja
Pravo u njušku
Da mu nos razmrska.
******************
Umro je mesec,
Svitanje u oknu drema.
Ah, ti, noći!
Šta isprede, kao ala?
Pod cilindrom sam.
Nikoga sa mnom nema.
Sam sam…
I parčad ogledala…





Moj izbor: Antonio de Melo


Antonio de Melo je bio Indijac, jezuitski sveštenik i psihoterapeut. Takođe se proslavio i kao pisac. Rođen je u Bombaju 1931. godine, a preminuo je 1987. godine. Napisao je nekoliko knjiga o duhovnosti. Držao je javne govore i trudio se da ljudima otvori oči kako bi postali svesni sebe i vrednosti postojanja.






Damari u srcu

"Tragalac je osetio snažno lupanje u svom srcu. “Ko je?“ uplašeno je upitao.
“Ja sam, Istina.“
“Ne budi smešna“, uzvratio je. “Istina govori ćutanjem.“
I to je, na njegovo veliko olakšanje, uklonilo šum.
Ono što nije znao je da su ti udarci damari njegovog srca ispunjenog strahom.
Istina koja nas oslobađa gotovo je uvek istina koju ne želimo da čujemo.
Zato, kada tvrdimo da nešto nije istina, to najčešće znači da nam se ne dopada."

***
"... istina zahteva onu retku osobinu ljudske duše: otvoreni duh i neukroćeno srce...
Samo kada nam je dosta, kada nam je svega dosta, otvara se izlaz.
Zašto se ne usredsredite na sadašnjost, umesto da se nadate boljoj budućnosti?

Sreća nije u onome što posedujemo, već u onome što jesmo.
Usamljenost se ne leči druženjem sa drugim ljudima, ona se leči kontaktom sa stvarnošću. Okrenite se pravim stvarima, izvucite se iz gužve i vratite se prirodi – stupite u dodir sa drvećem, travom, kamenjem, životinjama i pticama, sa morem i oblacima, sa nebom i zvezdama..
Mi se ne plašimo nepoznatog. Ne možemo se bojati nečega što ne poznajemo. Mi se u suštini bojimo da ne izgubimo ono što nam je poznato. Eto čega se bojimo.

Bog skriva stvari tako što ih stavlja pred naše oči.
Ne spavaju svi kojima su oči zatvorene, niti vide svi oni kojima su oči otvorene.
Ljubav leči svakog – i one koji je primaju i one koji je daju.


Matis - Srce








недеља, 30. април 2017.

Moj izbor: Rabindranath Tagore





Tužne su ispitivačke oči tvoje. One bi da smisao moj
dokuče kao što bi mesec da izmeri more.
Razotkrio sam život svoj pred tvojim očima s kraja na kraj,
i ništa ne ostade ni skriveno ni presvučeno.
I upravo me zato ne poznaješ.
Da je to barem dragulj, mogao bi ga zdrobiti u stotinu komadića
i nanizati ih u ogrlicu da ti je na vrat stavim.
Da je to barem cvet, okrugao, sitan i ljubak, otkinuo bih ga
sa stabljike da ti ga u kosu zataknem.
Ali, to je srce, ljubljena moja. Gde li su njegovi žali i
dno njegovo?
Ti ne poznaješ granice ovomu kraljevstvu, pa ipak si
kraljica njegova.
Da dođe samo časak radosti, on bi se u lagani osmeh
rascvao, i ti bi ga začas mogla videti i pročitati.
Da bude samo bol, razlila bi se u bistrim suzama,
pa bi se u njima i bez reči odrazila nutarnja tajna.
Ali, to je ljubav, ljubljena moja.
Njena je radost i njena bol bezgranična, i beskrajna je
oskudica njena i njeno bogatstvo.
Blizu ti je kao i sam život, ali je nikada ne možeš
sasvim upoznati.







среда, 19. април 2017.

Moj izbor:Ivo Andrić



STAZE


Na početku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji oštro i neizbrisivo urezana sta­za kojom sam prvi put slobodno prohodao.

To je bilo u Višegradu, na tvrdim, nepravilnim, kao izglodanim putevima, gde je sve suvo i čemer­no, bez lepote, bez radosti, bez nade na radost, bez prava na nadu, gde neki gorak zalogaj, koji čovek nikad nije pojeo, poigrava u grlu sa svakim kora­kom, gde žega i vetar i sneg i kiša jedu zemlju i seme u zemlji, a sve što ipak nikne i rodi se, žigo-šu i saviju i pognu toliko da bi ga, kad bi mogli, po­bili drugim krajem u zemlju, samo da ga vrate u bezobličje i tamu iz koje se otelo i niklo.

To su bezbrojne staze koje kao konci i gajtani ša­raju brda i padine oko varoši, uviru u beli drum ili nestaju pored vode i u zelenim vrbacima. Nagon ljudi i životinja nacrtao je te puteve a nužda ih ugazila. Tu se teško i polazi i ide i vraća. Tu se sedi na kamenu i zaklanja pod drvetom, na suvu mestu ili u oskudnu hladu, radi odmora, radi molit-ve ili seljačkog prebrajan ja pazara. Na tim stazama koje vetar mete i kiša pere a sunce okužuje i ra-skužuje, na kojima se sreta samo izmučena stoka i ljudi ćutljivi, tvrda lica, tu sam ja zasnovao svoju misao o bogatstvu i lepoti sveta. Tu sam, neuk i slab i praznih ruku, bio srećan opojnom srećom do nesvestice, srećan od svega onoga čega tu nema, ne može da bude i nikad neće biti.

I na svima drumovima i putevima kojima sam docnije u životu prošao, živeo sam samo od te uboge sreće, od svoje višegradske misli o bogatstvu i lepoti stvorenog sveta. Jer, ispod svih drumova zemlje stalno je tekla samo za mene vidljiva i oset-na oštra višegradska staza, od dana kad sam je na­pustio pa do danas. U stvari, po njoj sam ja odme-ravao svoj korak i podešavao hod. Celog veka me nije napuštala.

U trenucima kad me zamarao i trovao svet u kom sam po zlu slučaju živeo i čudom se održavao u ži­votu, kad se mračio vidik i kolebao pravac, ja sam tada pobožno prostirao preda se, kao vernik moli­tveni ćilim, tvrdu, ubogu, uzvišenu višegradsku sta­zu koja leči svaki bol i potire svako stradanje, jer ih sve sadrži u sebi i sve redom nadvisuje. Tako, po nekoliko puta u danu, koristeći svako zatišje u ži­votu oko sebe, svaki predah u razgovoru, ja sam prelazio po jedan deo toga puta sa koga nikad nije trebalo ni silaziti. I tako ću do kraja života, ne­viđeno i potajno, ipak preći suđenu dužinu više­gradske staze. A tada će se sa koncem života prekinuti i ona. I izgubiće se tamo gde završavaju sve staze, gde nestaje puteva i bespuća, gde nema više hoda ni napora, gde će se svi zemaljski drumovi smrsiti u besmisleno klupko i sagoreti, kao iskra spasenja, u našim očima koje se i same gase, jer su nas dovele do cilja i istine.


VINO

Mislim o svakidašnjim običnim stvarima i o ra­dostima koje imamo od njih. Mislim o vinu. U ovom trenutku ne znam šta su pesnici rekli ni šta mudri ljudi misle o njemu. Ono što pesnici govore to je ko vetar, a o mišljenju ljudi ne vredi voditi raču­na, jer se ne živi od mudrih ljudi ni zbog mudrih ljudi, nego mimo njih i protiv njih. Ja govorim sa­mo o stvarnim radostima koje su večite, jer su je­dnom postojale. Sve ono što ja slavim ovim reci­ma, prošlo je jednom kroz moja čula i moju svest, obradovalo me i okrepilo i ostavilo mi misao o se­bi kao jedinu stvarnost. Jedna od tih stvari je i vino.

Idući unazad u sećanju, ne mogu da vidim otkad nosim njegovu sliku i izgovaram zvučnu reč koja ga označava. To nije ono crveno vino što se vidi u nevešto naslikanom krčagu, iznad vrata krčme po­red koje smo išli u školu; ni ono belo koje je osta­jalo u čašama, iza gosta; ni tajanstveno pričesno vino koje se više naslućuje nego poznaje. Prvo pravo vino iz moga sećanja, to je ono iz biblijske pri­če o milosrdnom Samarićaninu. Vino, pomešano sa uljem, kojim nepoznati prolaznik ispira rane stra­dalniku. Tu sam mu, čini mi se, prvi put osetio vrednost, snagu i smisao. Posle, prošla su pored mene mnoga vina ove zemlje. Slavna, negovana vina vinorodnih krajeva, što spavaju u zemljanim sudo­vima ili gluvim zabreklim bačvama koje ne odgo­varaju na kucanje, čuvana kao eksploziv ili tajna reč. Seosko vino koje nema u svetu imena, nego samo nadimak bez slave. Plemenito vino koje se polako i pobožno prinosi stolu. Sirotinjsko vino koje radničke žene donose sa ručkom svojim muže­vima na građevini, koje se pije iz flaše i iza koga se nadlanicom leve ruke brišu vlažni brkovi. Opa­sna vina naše mladosti, uboga, lažna, divna vina đačkih godina, koja su bila samo slika naših unu­trašnjih pijanstava i zanosa i koja su prošla sa tut-njem našeg pulsa i šumom naše krvi nepovratno u zaborav, gde im je i mesto. Uspomena na jedno od tih vina ostala je ipak u meni, i nosim je kao toplinu sopstvenog tela kroz brze promene događaja i hitrih godišnjih doba.

Na jednom ostrvu u Sredozemnom moru ostala mi je nedopijena dokraja teška čaša, na stolu od kamena. I danas, posle mnogo vremena, ja mogu da zagledam u tu široku čašu i da na sjajnoj površini vina vidim pergolu sa okrajkom neba i da naslutim živ i nejasan odraz moga lica i pored sebe seosku devojku koja govori glasom iz grudi, popravljajući kosu i izvinjavajući se: »Imamo samo sira, hleba, maslinki i vina.« — U to malo svetle tečnosti — ko­liko grob da se prelije — što je ostalo iza moje uto-ljene žeđi, ja sam nekad mogao da utopim ne samo sve što jesam, što sam bio, video i znao o životu, nego i sva vina ovoga sveta i svet sam sa svima promenama i svima stvorovima i ljudima, živim, pomrlim i nerođenim.

Dug dan na letnjem moru, vino, hleb, maslinke, i nasmejana žena sa toplim glasom koji dolazi iz gru­di. Pa to je bilo mnogo više nego što je meni izgle­dalo da treba za moj kratak vek bez računa.




LICA

Zvezdanog neba i ljudskog lica nikad se čovek neće moći nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je vi­đeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvet na toj biljci koja se zove čovek. Cvet koji se kreće, menja izraz od smeha, zanosa, ili zamišljenosti do beslovesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve pri­rode.

Otkako znam za sebe, čovekovo lice je za mene najjače osvetijeni i najprivlačniji delić koji me okružuje. Pamtim predele i gradove, i mogu da ih izazovem u sećanju kad hoću i zadržim pred sobom koliko hoću, ali ljudska lica, koja sam gledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju pod mojim pogledom mučno dugo ili bolno kratko, žive pored mene ili nestaju ćudljivo i trajno, da ih više nikakav napor sećanja izazvati ne može. Biva da naiđe jedno jedino i lebdi preda mnom dugo i za­klanja ceo vidljivi svet, a biva da navale stotine, hi­ljade lica, kao bujica koja preti da poplavi i odne­se moju svest. I dok gradove i predele gledam krozsvoj doživljaj i kao deo sebe, moj razgovor i obra­čun sa ljudskim licima nema kraja. U njima su za mene ucrtani svi putevi sveta, sve pomisli i sva dela, sve želje i potrebe ljudske, sve mogućnosti čo-vekove, sve što ga drži i diže, i sve što ga truje i ubija; sve ono o čem čovek mašta, a što retko biva ili nikad neće biti, dobiva u njima, najposle, svoj oblik, ime i glas.

Pojedinačno ili u povorkama, ljudska lica se jav­ljaju preda mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka se jav­ljaju, kao na ugovoren znak, na reč ili rečenicu koja ih prati.


****

Svi se mi, kao i sve živo, svakog trenutka borimo sa smrću. U bezbrojnim i raznoličnim izrazima, ta borba se ogleda na ljudskim licima. Svu tu ljudsku borbu video sam, sažetu i u njenom najplemeniti­jem vidu, na licu vojnika koji je, vršeći dužnost, nosio na ramenu neeksplodiranu granatu. Još jedno lice.


****

I sve tako, još jedno lice, pa još jedno. Hteo bih da nešto kažem i o njemu, da ga zadržim samo za tren oka, ali pre nego što sam ga dobro sagledao, ono se zamagljuje i nestaje. Za njim munjevito na­ilaze druga, potiskuju se, preskaču i smenjuju, ula­ze u mene. I ja više nisam ja, nego bezimeni nemi prostor preko kojega strelovito, na svetlosnoj traci bez kraja i početka, prelaze u vijornim povorkama ljudska lica, tako da se gubim u njima, nem i bez lika, kao u vejavici.




LIKOVI

Sedeći na poslednjoj stepenici, koja će ubrzo iz­gubiti pravo da nosi to ime, naslonjen na prazan sarkofag, koji je izneverio i zaboravio svoju poru­ku, mislim o sudbini ljudskih rukotvorina i likova.

Rođen sa dušom ikonoborca u sebi, osećajući oduvek likove kao nešto što je protivno smislu i du­hu našeg života, dakle grešno i nedopušteno, ja ih u isto vreme volim duboko i neizlečivo. Ta ljubav za vajan ili slikan lik živi u meni uporedo sa urođenom sklonošću ikonoborca. I kao večito nemirne tera­zije, u meni preteže čas prva, čas druga od ove dve sklonosti. Prema tome i svet mi se ukazuje pod dva razna i protivna vida.

U ovom času i na ovom mestu preovlađuje u me­ni poklonik likova, možda upravo zato što očima gledam i pod prstima osećam njihovu Iomnost i pro­laznost. Oni zaokupljaju i odvode sa sobom svu mo­ju pažnju. I sve što na tom putu sretam, utvrđuje me u mojoj misli o preimućstvu likovnog izraza, i sve govori u slavu i odbranu neme boje i ćutljivog lika.

Strah me da u šarama na kamenu ne otkrijem reč, kao zmiju, da reljef ne progovori drukčije nego likovima. Jer, boja nas napušta, kontura izneverava, da, ali reč — laže.

U jednom munjevitom skraćenju vidim istoriju ljudske težnje za izrazom. Vidim, nevino mirno car­stvo prvih likova, kad je za svaki lik bila potrebna naročita volja i nov napor, kad je svaki od ostvarenih likova kazivao samo ono što jeste i što želi da bude, neokaljan i nevezan bezbrojnim i varljivim asocijacijama koje su docnije, istina, obogatile ljud­sko osećanje i mišljenje, ali su ih zato odveli na mučna i bezizlazna bespuća. I vidim odmah i po­četno lukavstvo čovekovo — lukavstvo čija će on sam biti prva i glavna žrtva — njegovu težnju da likove zarobi, potčini i uprosti, kao što je polako zarobljavao druge snage i pojave u prirodi, i da jednim ograničenim i utvrđenim brojem likova, ko­jima je lako vladati i prosto rukovati, izražava sve ostale pojave i sve svoje misli, želje i potrebe u vezi sa njima. Kratko: da likovi ne pokazuju, kao do tada, samo ono što su i što oni sami znače, nego da kazuju.

Tu je raskrsnica od koje počinje naše lutanje i muka duha. I ja mislim da u ovim naglim i dubo­kim reakcijama, koje se s vremena na vreme jav­ljaju u nama prema pisanoj reci, živi, u osnovi, duboka ljudska težnja za izgubljenim rajem slobod­nog gledanja i čistih bezimenih likova, koje su smi­sao i celishodnost odavno zarobili i potčinili ih na­šoj misli i našoj volji i odveli, zajedno sa njima, na ove puteve koji su duži i teži nego što su naša snaga i naše strpljenje.

Ovo je takav trenutak. Gledajući sa ovih obasja­nih stepenica, čini mi se da postoji samo ona reč koja je »postala telo«, jer su jedino za nju svedočili, udruženi, ljudski napor i logika materije, dok mi neovaploćena reč izgleda samo prazan i varljiv zvuk koji još nije uspeo da se otme okovima haosa što nas okružuje.

Na terazijama na kojima se u meni večito bore ikonoborac i ikonobranitelj, pretegla je potpuno strana poklonika likova. Sa njom se povijam i ja. I pred ovom crkvom u kojoj se više ne izgovaraju reci službe i pojanja, jer je iznemogla i klonula pred neprolaznošću onoga čemu je imala da služi, ja se nevidljivo, u sebi, klanjam likovima.




RAZGOVOR SA GOJOM

—  Da, gospodine — rekao je neko pored mene, potvrđujući moje misli kao da sam ih glasno kazao.
To je izgovorio dubokim hrapavim glasom stari gospodin u tamnozelenoj kabanici neobičnog kroja. Na glavi je imao crni šešir ispod kojeg se nazirala posve seda i retka kosa i sijale premorene ali žive oči. — Prema meni je sedeo Don Francisko Goya y Lucientes, bivši prvi živopisac španskog dvora, a od 1819. godine stanovnik ove varoši.

—  Da, gospodine ...

/ mi smo nastavili razgovor, koji je u stvari bio Gojin monolog o sebi, o umetnosti, o opštim stvari­ma ljudske sudbine.
Ako vam se ovaj monolog i učini na prvi pogled izlomljen i nepovezan, znajte da se drži unutarnjom vezom kojom ga vezuje Gojin život i njegovo slikar­sko delo. —

—  Da, gospodine, proste i uboge sredine su po­zornice za čuda i velike stvari. Hramovi i palate u svoj svojoj veličini i lepoti, u stvari su samo dogo-revanje i docvetavanje onoga što je niklo ili pla-nulo u prostoti i sirotinji. U prostoti je klica buduć­nosti, a u lepoti i sjaju neprevarljiv znak opadanja i smrti. Ali, ljudima su podjednako potrebni i sjaj i jednostavnost. To su dva lica života. Nemogućno je sagledati ih oba u isti mah, nego se uvek gleda­jući jedno mora izgubiti drugo iz vida. I kome je bilo dana da vidi oboje, teško mu je, gledajući jed­no, zaboraviti drugo.

Ja, lično, bio sam srcem uvek na strani jedno­stavnosti, na strani slobodnog, dubokog života os­kudnog sjajem i oblicima. Ma šta govorili ljudi i ma šta da sam mislio i govorio i ja sam jedno vreme, u bujnosti mlađih godina, to je tako. Takav sam ja, i takav je Aragon iz kojeg sam ponikao.

Dok on govori, meni pogled pade na sto na kome je ležala, kao nešto odvojeno i živo za sebe, njegova desna ruka. Strašna ruka, kao neki čarobni koren-amajlija, čvornovita, siva, snažna a suva kao pu­stinjska humka. Ta ruka živi, ali nevidljivim živo­tom kamena. U njoj nema krvi ni soka, nego je to neka druga materija čije su nam osobine nepoznate. To nije ruka za rukovanje ni za milovanje, ni za uzimanje ni za davanje. Gledajući je, čovek se sa strahom pita zar to može postati od ljudske ruke? Zadugo nisam mogao da otrgnem pogled sa te ru­ke koja je za vreme celog razgovora stajala nepomič­no na stolu, kao neki vidljiv dokaz za istinitost ono­ga što je starac govorio svojim mutnim glasom iz grudi, što se samo na mahove peo u grlo, kao pla­men koji se ne da prigušiti ni sakriti.

I tako je govorio sve dalje, o umetnosti, o ljudi­ma, o sebi, prelazeći s predmeta na predmet lako i prosto, posle kraćeg ćutanja koje nisam prekidao drukčije sem nemim pitanjem očiju, strepeći nepre­stano da starac ne iščili i nestane naglo i ćudljivo, kao što nestaju priviđenja.

—  Vidite, umetnik to je »sumnjivo lice«, maski­ran čovek u sumraku, putnik sa lažnim pasošem. Lice pod maskom je divno, njegov rang je mno­go viši nego što u pasošu piše, ali šta to mari? Lju­di ne vole tu neizvesnost ni tu zakukuljenost, i za­to ga zovu sumnjivim i dvoličnim. A sumnja, kad se jednom rodi, ne poznaje granica. Sve i kad bi umetnik mogao nekako da objavi svetu svoju pra­vu ličnost i svoje pozvanje, ko bi mu verovao da je to njegova poslednja reč? I kad bi pokazao svoj pravi pasoš, ko bi verovao da nema u džepu sakri­ven neki treći? I kad bi skinuo masku, u želji da se iskreno nasmeje i pravo pogleda, bilo bi još i tada ljudi koji bi ga molili da bude potpuno iskren i poverljiv, i da zbaci i tu poslednju masku koja toliko liči na ljudsko lice. Umetnikova sudbina je da u životu pada iz jedne neiskrenosti u drugu i da vezuje protivrečnost za protivrečnost. I oni mirni i srećni kod kojih se to najmanje vidi i oseća, i oni se u sebi stalno kolebaju i sastavljaju bez prestanka dva kraja koja se nikad sastaviti ne daju.

Kad sam živeo u Rimu, jedan moj drug, slikar, naklonjen mistici, rekao mi je jednom prilikom:

—  Između umetnika i društva postoji, u malom, isti jaz koji postoji između Božanstva i sveta. Prvi antagonizam samo je simbol drugog.Vidite, to je bio njegov način izražavanja. Na više se načina može kazati istina, ali istina je jedna i drevna.

Ponekad i ja sam sebe pitam: kakav je ovo po­ziv? (A poziv jeste, jer kako bi inače mogao ispu­niti ceo život jednog čoveka i doneti mu tolika za­dovoljstva i tolika stradanja?) Kakva je ovo neodo­ljiva i nezajažljiva težnja da se iz mraka neposto­janja ili iz tamnice koju predstavlja ova povezanost svega sa svime u životu, da se iz toga ništavila ili iz tih okova otima komadić po komadić života i sna ljudskog i da se uobličuje i utvrđuje »zauvek«, kr­tom kredom na prolaznoj hartiji?

Šta je nekoliko hiljada naših ruku, očiju i moz­gova prema beskrajnom carstvu od kojeg u jednom stalnom, instinktivnom naporu odbijamo sitnu parčad? Pa ipak, taj napor koji većini ljudi, i s pra­vom, izgleda bezuman i sujetan, ima nečeg od ve­likog nagonskog uporstva kojim mravi podižu mra­vinjak na prometnom mestu, gde je unapred osuđen da bude razrovan ili pregažen.

Po prokletoj muci i neuporedivoj draži ovoga po­sla, mi osećamo jasno da od nekog nešto otimamo, uzimajući od jednog tamnog sveta za drugi neki koji nam je nepoznat, prenoseći iz ničega u nešto što ne znamo šta je. Zato je umetnik »izvan zako­na«, odmetnik u višem smislu reci, osuđen da nat-čovečanskim  i  bezizglednim  naporima   dopunjuje neki viši, nevidljivi red, remeteći ovaj niži, vidlji­vi, u kom bi trebalo da živi celinom svoga bića.
Mi stvaramo oblike, kao neka druga priroda, za­ustavljamo mladost, zadržavamo pogled koji se u »prirodi« već nekoliko minuta docnije menja ili gasi, hvatamo i izdvajamo munjevite pokrete koje nikad niko ne bi video i ostavljamo ih, sa svim nji­hovim tajanstvenim značenjem, očima budućih na­raštaja. I ne samo to. Mi svaki taj pokret i svaki pogled pojačavamo jedva primetno za jednu lini­ju ili jednu nijansu u boji. To nije ni preterano ni lažno i ne menja, u osnovi, prikazani fenomen, nego živi uz njega kao neki neprimetan ali stalan pečat i dokaz da je ovaj predmet po drugi put stvoren za jedan trajniji i značajniji život, i da se to čudo desilo u nama, lično. Po tom višku koji nosi svako umetničko delo kao neki trag tajanstvene saradnje između prirode i umetnika, vidi se demonsko po­reklo umetnosti. Postoji legenda da će Antihrist, kada se bude pojavio na zemlji, stvarati sve što je i Bog stvorio, samo sa većom veštinom i sa više sa­vršenstva. Njegove pčele neće imati žaoke i nje­govo cveće neće tako brzo venuti kao što vene ovo u našoj prirodi. Time će on namamiti lakome i la­ko verne. Možda je umetnik preteča Antihrista. Mož­da se hiljade i hiljade nas »igramo Antihrista«, kao što se deca, usred mira, igraju rata.

Ako je Bog stvorio i učvrstio oblike, umetnik je onaj koji ih stvara za svoj račun i utvrđuje pono­vo; falsifikator, ali nezainteresovan falsifikator poinstinktu, i zato opasan. Umetnik je tako tvorac novih, sličnih ali ne jednakih pojava i varljivih sve-tova po kojima ljudsko oko može da se seta sa uži­vanjem i ponosom, ali kroz koje se, pri bližem do­diru, propada odmah u ambis ništavila.......




PREDELI

Voz juri sremskom ravnicom. Nedelja posle pod­ne. Prituljena svetlost novembarskog dana. Jak ve-tar nad pustim poljima. Gledam kroz prozor vago­na kako suva komuška od kukuruzovine plovi vaz-duhom, nošena jakim jugozapadnim vetrom, izvi­ja se i premeće, diže i spušta, čas slična jedrilici, čas zalutalom galebu mrkih krila.

Evo kako i predeli mogu da varaju, kako se va­ramo gledajući ih:

Vozimo se planinskim krajem istočne Bosne. Vi­soki vrhunci, gole ili šumovite ali uvek strme pa­dine, slikovite klisure uz koje raste priljubljen sa­mac bor, duboki kanjoni nemirnih zelenih i zape-njenih reka. Svuda oštre i iskidane linije seku ili zaklanjaju nebo, a nama se čini da svi ti ispolinski oblici lete, sa hujanjem i upropanj, pravo na nas. Sve je tu oštro i nasrtljivo, sve izgleda izuzetno i značajno, sve izaziva osećanje romantičnog divlje­nja nerazlučno pomešanog sa nečim što liči na strah i nameće misao da su za te predele vezani neobični događaji, neka velika istorijska zbivanja. A u stvari, to je miran i zabačen ni po čemu glasit kraj bez ime­na, koji istorija nije dotakla ili kroz koji je, možda, nekad prošla, hitajući svojim dalekim ciljevima na drugim mestima, a njega ostavljajući neizmenjena u njegovom bezimenom sivom bitisanju i mehanič­kom smenjivanju jednoličnih funkcija biljnog i ži­votinjskog postanka, rasta i dotrajavanja.

Sasvim je drugačije, sasvim protivno od svega to­ga kad se vozimo ovako sremskom ili bačkom rav­nicom. Oči nam zasenjuju samo bezbrojne i beskraj­ne brazde; one se, već prema brzini vožnje, ili šire i sklapaju kao neprestana, ćudljiva igra raznoboj­nih lepeza, levo i desno od nas, ili se pretvaraju u razlivene mrkozelene vode koje strelovito struje ka oštroj liniji u dnu vidika, gde ih očekuje nevidljiv i dubok pad. Jedva naziremo krovove sela utonulih u prevojima i oskudnom poslednjem zelenilu drve­ća, a jedino što se ponekad uzdiže iznad njih, to je zvonik, ali i on izgubljen u jednolikosti mrke rav­nice i sivog neba, neznačajan i po obliku i po svom naporu da se uzvisi. Tu pogled nema na čemu da se zaustavi sve do najdalje crte koja nije više zemlja i iznad koje se stere nebo, i ono jednolično i beskrajno, kao da su i to samo neke ažurne, zlat­ne ili sive oranice za nama nepoznate useve. I ovde se sve kreće i leti, ali bežeći u svim pravcima od nas i sve povijeno i po tlima, kao trava poleguša ili ptica niska leta. Bezoblično i prizemljasto sve što pogledaš, i sve podseća na radni dan, na dugo pusto vreme i običan život. A u stvari, ova ravnica je poprište velikih istorijskih događaja i sudara, od vremena seobe naroda i rimske odbrane carstva, preko vekovnih turskih pohoda i ratovanja, do par­tizanskih »baza« i velikih bitaka u skorašnjem ratu naših naroda protiv fašizma. Tu su ravnicu stalno i nemilosrdno, u svim pravcima, oduvek špartale seobe, bežanije i velike vojske, tu imena salaša, sela i malih gradova često označavaju mesta gde su bi-jene velike bitke i sklapani istorijski mirovni ugo­vori. Ali ovaj predeo ne odaje ništa od toga. Rav­nica je takva: krotka i neugledna, rađa, ćuti i pravi se nevešta, uvek spremna da bude poprište ljudskog rada ili ljudskog razaranja.

Tako, eto, i predeli mogu da obmanu za trenutak čula i misao čovekovu, da jedno pokazuju i govore a drugo budu i znače.

Nedelja posle podne. Voz brekće i striže surom sremskom ravnicom. Kad pogledam proz prozor va­gona, vidim kako vetar jednako nosi suvi list ku­kuruzovine, koji je sada dalek i crn na pozadini si­vog neba, kao zadocnela ptica kojoj ime ne možeš pogoditi.


Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane."
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...