четвртак, 31. март 2016.

Ivo Andrić - Moj izbor - odlomci




Image result for ivo andric



"Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo područje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve beleži i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i vrelim poljima nesnice."
                                                                                       Jelena, žena koje nema

"A ja satima živim u svesti o njenom prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oči i uši i sva sirota čula."  Jelena, žena koje nema
I

"Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočarenjem, pa ma kako teško ono bilo" .


"Ima ljudi ciji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u pesčanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su medju nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustise, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali ne da budu.

                                                                                        Znakovi pored puta

"To je počelo otprilike pre tri ili četiri godine. Otprilike, jer za velike i teške promene svog života čovek ne bi mogao nikad da kaže tačno kad su počele. Čas izgleda kao da su oduvek bile tu, čas opet kao da su se maločas pojavile i otkrile njegovim očima"

                                                                                         Žena na kamenu

"A kad god mi tako mislimo da su nam se za nešto "otvorile oči", to obično znači da smo ih za stotinu drugih stvari zatvorili ".

" Zaborav sve leči, a pesma je najlepši način zaborava, jer u pesmi se čovek seća samo onoga što voli."

"Tako je ljudski život udešen  i sam bog jedini tako je hteo  da uz svaki dram dobra idu dva drama zla, da na ovoj zemlji ne može biti dobrote bez mržnje ni veličine bez zavisti, kao što nema ni najmanjeg predmeta bez senke. To naročito važi za izuzetno velike, pobožne i slavne ljude. Uz svakog od njih raste, uporedo sa njihovom slavom, i njihov krvnik i vreba priliku, pa nekad je uhvati pre a nekad posle".

Tada je osetio kako čovek može da se lomi i podvaja u sebi, kako može da pada i da se diže u svojim očima, ukratko: kako prolazni mogu da budu zanosi, kako su neodredjeni i izukrštani dok traju, kako se skupo plaćaju i gorko okajavaju kad prodju. 

                                                                                          Travnička hronika

Jer, nije ljudska želja ono što raspolaže i upravlja stvarima sveta. Želja je kao vetar, premešta prašinu sa jednog mesta na drugo, zamračuje ponekad njome ceo vidik, ali na kraju stišava se i pada i ostavlja staru i večnu sliku sveta iza sebe. Ivo Andric


Nije strašno što se stari, slabi i umire, nego što za nama dolazi i nadiru novi, mladji i drukčiji. U stvari u tome i jeste smrt. Niko nas ne vuče ka grobu, nego nas s ledja guraju.

                                                                                           Travnicka hronika

I jer treba da znaš da su ljudi i dobri i savjesni prema onima koji od njih ne zavise i ništa ne traže, ali čim se vežeš i dodješ u zavisan položaj, sve prestaje, bog i duša, rod i prijateljstvo, obraz i obzir.


Čuvajte se prvih večernjih časova kad se smenjuju dan i noć, sjaj sunca i blesak našeg ljudskog osvetljenja. To su trenuci kad se čine pogrešni koraci, kad niču izdajnički osmesi i padaju pogubne reči. Zatvorite se kao cvet koji sklapa latice, tražite spasenje u snu i ćutanju, i čekajte da ponovo svane dan.

                                                                                           Znakovi pored puta




среда, 30. март 2016.

Moj izbor: Paolo Koeljo





...Alhemičar je poznavao legendu o narcisu, lepom mladiću koji je išao da posmatra sopstvenu lepotu koja se ogledala u jezeru. Toliko je bio opčinjen samim sobom da je jednog dana pao u jezero i utopio se. Na mestu gde je pao nikao je cvet koji su nazvali narcis.
Ali Oskar Vajld nije tako zavšio ovu priču.
On je napisao da su, kada je Narcis umro, došle šumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero pretvoreno u krčag slanih suza.
- Zašto plačeš? upitaše šumske nimfe.
- Plačem za Narcisom - reče jezero.
- Ah, nimalo me ne čudi što plačeš zbog Narcisa - nastaviše one. I pored toga što smo mi sve stalno trčale za njim po šumi, ti si bilo jedino koje je imalo priliku da izbliza posmatra njegovu lepotu.
- Pa zar je Narcis bio lep? - upita jezero.
- A ko bi osim tebe mogao to bolje da zna? - odgovoriše iznenadjene nimfe. - Na kraju krajeva, on se svakoga dana s tvojih obala naginjao nad tebe.''
Jezero je na trenutak zaćutalo. Najzad reče:
- Ja plačem za Narcisom ali nikad nisam primetio da je narcis lep. Oplakujem Narcisa zato što sam, uvek kada bi se on nagao nad mene, moglo u dnu njegovih očiju da vidim odraz svoje sopstvene lepote.
- Lepe li priče - reče Alhemičar.




Caravaggio (Narcis)





понедељак, 28. март 2016.

Moj izbor: Herman Hese


 Image result for herman hese



UMETNOST DOKOLICE (BESANE NOĆI)

Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drveće. Negde zalaje pas; udaljenom ulicom prolaze kola.

A sna nema.

Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. Tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane, ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.
Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

***

 ...''Ništa nije postojano, čak ni patnja...Tako je to:prolazi i ono što je tužno, i bolovi i očajanja prolaze; baš kao i radosti, prolaze, ublede, i najzad dođe vreme kad se čovek više ne može setiti šta je to bilo što ga je nekad toliko bolelo.. I bolovi procvetaju i venu''...(Narcis i Zlatousti)

"Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija.
Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koju su negovali do samog kraja, i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje. Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onom ko ume da je voli i da joj se divi.
Ima različitih osećanja, ali to je samo privid, u suštini, ona su sva - jedno. I volja je, na primer, jedno od njih. Ali za mene je i to ljubav. Sreća je ljubav, samo ljubav. Srećan je ko ume da voli. Ljubav pokreće našu dušu, u njoj pronalazi svoje biće i svoj život. Srećan je, dakle, samo onaj ko ume da voli. Ali voleti i želeti nije isto. Ljubav je želja koja je postala mudra; ljubav ne želi da poseduje, želi samo da voli. Zato je bio srećan filozof koji je ljubav prema svetu negovao u svojim mislima i na taj način uvek nešto novo saznavao. Ali ja nisam bio filozof."
Iz knjige Srećan je onaj ko ume da voli



Edvard Munch





недеља, 27. март 2016.

Duško Radović




Znam ja to...Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne  da tera, da se ne prekida do kraja...To je, dabome lepo... ako je neko te sreće... A ako nije te sreće- šta će?- neka ga krpi iz parčića... deo po deo, kako joj dodje.
Moj ceo život je iz nekih zakrpa...Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono...ali, šta mogu...neki život ipak jeste. Godine prodju i svaka žena skrpi neki život... Ima tu svačega... Al ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa... Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića.
Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu... Svakome se primeti gde je šav  nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani  iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane. Jel tako?"


OSVAJANJE SREĆE

Neće biti srećan mnogo
ko na sreću gleda strogo,
ko je meri sa svih strana
i nalazi sreći mana.
Ovu hoće, onu neće
- tu ne može biti sreće.
Neko traži mnogo sreće,
i najlepše i najveće.
Sve što nije mera puna
on u sreću ne računa.
Mnogo hoće, malo neće
- tu ne može biti sreće.
Nekom zavist mira ne da
svoju sreću i ne gleda.
Svoju sreću ne uzima
jer je drugi više ima.
Tudju hoće, svoju neće
- tu ne može biti sreće.
Ima jedna mudrost stara:
i za sreću treba dara,
srećan čovek- sreću stvara!



петак, 25. март 2016.

Moj izbor: Dobriša Cesarić




PUKOTINA IMA SVAKI ŽIVOT



Pukotinā ima svaki život,
Kroz koje bližnji radoznalo zure
Motreći naše dane što se žure.

I tako ništa nije posve naše:
Mi srčemo taj život kao vino
Iz tuđom rukom uprljane čaše.

Al ko je ćudi gadljive i stidljiv,
Kako bi htio zastrti ta okna
Na svojoj duši, i biti nevidljiv –

Pa da mu posve mirno bude lice,
Ko pusto polje ispod koga teku
Nečujno vali jedne ponornice.




ПОВРАТАК

Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна.
Крхко је знање!)
Можда је пао трак истине у ме,
А можда су сање.
Још би нам могла десити се љубав
Десити-велим,
Али ја не знам да ли да је желим,
Или не желим.
У мору живота што вјечито кипи,
Шта вечито испарава,
Стварају се опет, састају се опет
Можда исте капи -
И кад прође вјечност звјезданијем путем
Једна вјечност пуста,
Могла би се опет у пољупцу наћи
Нека иста уста.
Можда ћеш се једном увече појавит
Прекрасна, у плавом,
Не слутећи да си своју свјетлост лила
Мојом давном јавом,
И ја, који пишем срцем пуним тебе
Ове чудне риме,
Ох, ја нећу знати, чежњо моје бити,
Нити твоје име!
Па ако и душа у томе тренутку
Своје ухо напне,
Сигурним ће гласом заглушити разум
Све што слутња шапне;
Код вечерњих лампа ми ћемо се крадом
Погледаћу ко странци,
Без имало свести колико нас вежу
Неки стари ланци
Но вријеме се креће, но вријеме се креће
Ко сунце у кругу,
И носи нам опет оно што је било:
И радост, и тугу.
И синут ће очи, наћи ће се руке,
А срца се дићи -
И слепи за стопе бившега живота
Њима ћемо ићи.









Poslije ljubavi - Arsen Dedić


 Image result for arsen dedic


"Poslije ljubavi
ostaju telefonski brojevi koji blijede
Poslije ljubavi
ostaju čase sa ugraviranim monogramima
ukradene po boljim hotelima
Poslije ljubavi
ostaje običaj da se bijelo vino nalijeva u dvije čaše
i da crte budu na istoj visini
Poslije ljubavi
ostaje sto u kavani i začuđen pogled konobara
što nas vidi sa drugima
Poslije ljubavi
ostaje na usnama metalni okus promašenosti
i adrese pozajmljenih soba od 4 do 6
Poslije ljubavi
ostaje rečenica – dobro izgledaš ništa se nisi promijenila,
javi se ponekad
imaš još moj broj
Poslije ljubavi
ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali
poslije ljubavi,
ostaju melodije sa radija koje lagano izlaze iz mode,
ostaju tajni znaci,
ljubavne šifre,
ostaje tvoja strana postelje
i strah da će neko iznenada doći,
spuštena slušalica kada se javi nečiji tuđi glas,
hiljadu i jedna laž.
Poslije ljubavi
ostaje rečenica: „Ja ću prva u kupatilo"
i odgovor: „Zar nećemo zajedno?"
„Ovaj put ne"
Poslije ljubavi
ostaju saučesnici,
čuvari tajne koja nije više tajna,
ostaje laka uznemirenost kada u prolazu udahnemo
poznati parfem na nepoznatoj ženi.
Poslije ljubavi
ostaju nepotpisane razglednice Venecije i Amsterdama,
prepune pepeljare,
prazno srce,
navika da se pale dvije cigarete istovremeno,
fotografije snimljene u prolazu,
zagubljene ukosnice,
taksisti koji nas nisu voljeli
i cvjećarke koje jesu.
Poslije ljubavi
ostaje povrijeđena sujeta.
Poslije ljubavi
ostaju drugi ljudi i druge žene.
Poslije ljubavi
ne ostaje ništa."



Naša tajna - Desanka Maksimović



Image result for desanka maksimovic



O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio
ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.
Neću im reći da li iz osame, žedji, umora,
ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše da li nas je radi nas
ili radi drugih kadgod bolelo.
Neću im reci kakav je sklad oči naše često spajao u sazveždje žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.
Neću im reći da li je život
ili od smrti strah spajao naše ruke;
ni da li zvuke smeha voleli smo više
od šuma suza.
Neću im reći ni jedan slog jedini,
šta je moglo, ni da li je moglo nešto,
da uplete i sjedini duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.
Nikome neću reći kakva se zbog tebe pesma dogadja
u meni večito:
da li opija toplo kao šume naše s proleća;
ili tiha i tužna ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reći
da li se radosna ili boleća
pesma dogadja u meni.
Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.









Moj izbor: Pero Zubac






LJUDI U NAŠIM GODINAMA

ulaze u ljubav oprezno, 
kao neplivači u plitku vodu,
kao političari u kombinacije,
iz čistog straha od ponovnog voljenja,
iz nesigurnosti,
a oni su zanate ljubavi
već dobrano izučili
i mogli bi biti od slatke
pouke neiskusnima,
no ostaće zavatreni
a sigurni i uspravni na ulici,
međ ljudima,
samo će u hladnim noćima,
sami i prepoznati odjednom,
izaći na začuđen sneg
i glasno zaplakati.



Edvard Munch





Moj izbor:Horhe Luis Borhes


"Nema ničeg starog pod Suncem. Sve se događa po prvi put, ali na večni način. Onaj što čita moje reči izmišlja ih.“ 


Image result for horhe luis borhes

Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim.
Pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se
više.
Bio bih gluplji nego što bejah, zaista,
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatio,
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više bih putovao,
više sutona posmatrao, na više planina popeo,
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,
jeo manje boba a više sladoleda, imao više stvarnih
a manje izmišljenih problema .
Ja sam bio od onih što razumno i plodno prožive
svaki minut svog života. Imao sam, jasno, i časaka
radosti.
Ali kada bih mogao nazad da se vratim, težio bih samo
dobrim trenucima.
Jer ako ne znate, život je od toga sačinjen, od
trenutaka samo;
nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli bez
toplomera,
termofera, kišobrana i padobrana;
kada bih opet mogao da živim, lakši bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da živim,
s proleća bih počeo bosonog da hodim i tako išao do
kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao, više sutona posmatrao
i
sa više dece igrao, kada bih život ponovo pred sobom
imao.

***

"Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan :
za herojski život običnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
što ga tamo daleko
na tvoje čelo
smješta povjetarac
ušuljavši se izmedj´ zavjesa
nošen mojom ž
eljom...
i srebrnom trakom mjeseca!"





Safwan Dahoul 






Tama - Ivo Andrić




Image result for ivo andric



Ja ne znam kud ovo idu dani moji,
ni kuda vode ove noći moje.
Ne znam.
Ni otkud magla ružna
na sve što se čekalo,
ni otkud nemar jadni
na sve što se radilo,
ni zaborav otkuda,
žalosni na sve što se ljubilo.
Magla.
Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače
lica i stvari i spomeni minulih dana?
I kuda idu ovi dani moji
I zašto bije tamno srce moje?
Kuda? Zašto?



Moj izbor: Arsen Dedić



Gdje li sam ih kupio?
Gdje sam ih sakupio?
Čistim svoj život, petkom odvoze smeće
kada se nada budi, i kad je blago veče
Gdje li sam ih kupio?
Gdje sam ih sakupio?
"...Čistim svoj život od onih šupljih ljudi,
kojima vjetar huji kroz glave i kroz grudi.
Gdje li sam ih kupio?
Gdje sam ih sakupio?
Čistim svoj život, da spasim dok je vrijeme,
malu jutarnju nježnost i gorko noćno sjeme
Gdje li sam ih kupio?
Gdje sam ih sakupio?
Čistim svoj život od prividnog svijeta,
od ljubavi bez traga, od jeftinih predmeta
Gdje li sam ih kupio?
Gdje sam ih sakupio?
Čistim svoj život, to hrđa je i tmina,
i osta'ću bez ičeg al' bolja je tišina..."

Arsen Dedić

*
Ne vraćaj se starim ljubavima,
dok su davne kiše lile,
drukčije su one bile,
nego ovih jeseni i zima,
ne vraćaj se starim ljubavima.

Ne vraćaj se starim ljubavima,
da se skloniš, da se tješiš,
kad se davnih dana sjetiš,
kad samoća raste kao plima,
ne vraćaj se starim ljubavima.

Što zločinca usred mraka,
vječno vodi u taj kraj,
stara ljubav kao zamka,
nikad joj se ne vraćaj.

Ne vraćaj se starim ljubavima,
ne kucaj na ista vrata,
ugašena tu je vatra,
pođi dalje gdje topline ima,
ne vraćaj se starim ljubavima.



Momo Kapor


Moj izbor: Duško Trifunović



Image result for dusko trifunovic


Breza na mesečini 

Ja nisam tvoga kova 
tebi se samo čini 
nisam iz tvojih snova 
breza na mesečini 

Ti želis da se vratim 
u tvoju ljubav setnu 
da tvoju dušu shvatim 
i da me čuvas sretnu 

Ne treba mani nežnost 
ni tvojih reči svila 
zar mogu da se vratim 
gde nikad nisam bila. 

***

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe.
Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.
Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.


Leonid Šejka



четвртак, 24. март 2016.

Moj izbor: Jovan Dučić



PESMA ŽENI

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve sto seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.


A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rodjena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.



SRCE


Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
nenadano i naglo javićeš se meni -
možda kad u duši bolno zastudeni,
i u srcu počne prvi sneg da pada.

Na usnama našim poniknuti neće
ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
što ne osta više od negdašnjih snova
ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Ali starom strašću pogledam li u te
to nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer što srce hoće to je njegov deo -
uvek novi deo od nove minute.



Leon Kojen








Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...