Dostojevskog sam uvek držala po strani misleći da, iako već imam podosta godina, zaslužuje "dublje" čitanje. Krenuh za početak od ovog romana koji me je osvojio na prvo čitanje, lepotom pisane reči svojstvene samo dušama slovenskim. Idemo dalje..
.....
Jel’ bio stvoren on za to da probavi bar trenutak u susedstvu srca tvog?... Ivan Turgenjev
Nebo beše toliko zvezdano, toliko svetlo nebo da je, pogledavši na nj, nehotice trebalo zapitati se: pa zar mogu živeti pod ovakvim nebom svakojaki naprasiti i ćudljivi ljudi?
Ima u Petrogradu dosta čudnovatih kutića. U njih kao da ne zaviruje ono isto sunce koje svetli za sve petrogradske ljude, već zaviruje neko drugo, novo, kao naročito poručeno za te kutove, i svetli sve nekom drukčijom, naročitom svetlošću. U tim kucima, mila Nastjenjka, razvija se nekakav sasvim drukčiji život, ni nalik onome što oko nas vri, već takav kakav može da bude u tridesetom nepoznatom carstvu, a ne kod nas, u naše ozbiljno, preozbiljno doba. I, taj život - to je mešavina nečeg čisto fantastičnog, vatreno idealnog i u isto vreme (na žalost, Nastjenjka!) mutno prozaičnog i uobičajenog - da ne kažem: do neverovatnosti ništavnog... tim kutovima žive čudnovati ljudi - zanesenjaci. Zanesenjak - ako je potrebno njegovo detaljno opredeljenje - nije čovek, već, znate, neko biće srednjeg roda. Useljava se on, većinom, negde u nepristupačan kutak, kao da bi se sakrio čak i od dnevne svetlosti; a kad se već zavuče, onda i priraste za svoj kut, kao puž, ili, u najmanju ruku, veoma je sličan u tom smislu onoj zanimljivoj životinji koja je i životinja i kuća zajedno, koja se zove kornjača.
U mome danu ima jedan čas koji ja neobično volim. To je čas kada se završavaju skoro svi poslovi, dužnosti i obaveze, i svi žure kući da ručaju, da legnu da se odmore, i tu, uz put, izumevaju neke vesele teme koje se tiču večeri, noći, i svega ostalog slobodnog vremena. U taj čas i naš junak - vi ćete mi dozvoliti, Nastjenjka, da pričam u trećem licu, pošto je užasno stidno pričati sve to u prvom licu - dakle, u taj čas i naš junak, koji takođe nije bio bez posla, korača za ostalima. Čudnovato osećanje zadovoljstva igra na njegovom bledom, pomalo smežuranom licu. Pažljivo gleda on večernju rumen koja se sporo gasi na hladnom petrogradskom nebu. Kad kažem - gleda, onda lažem: on ne gleda, već duhovno posmatra, nekako nesvesno, kao da je umoran, ili u isto vreme zauzet nekim drugim, više zanimljivim predmetom, tako da samo letimično, skoro nehotice, može da udeli malo vremena svemu što ga okružuje. On je zadovoljan, jer je, do sutra, svršio sa njemu dosadnim poslovima , raduje se kao đak koga su pustili iz školske klupe u voljenu igru i šale. Pogledajte ga sa strane, Nastjenjka: odmah ćete videti da je radosno osećanje srećno uticalo na njegove slabe nerve i bolešljivo nadraženu fantaziju. Eno ga, o nečem se zamislio... Mislite o ručku? o današnjem večeru? Šta li tako gleda? On je bogat svojim naročitim životom; on je nekako najedanput postao bogat, i oproštajni zrak sunca koje se gasi nije uzalud tako veselo zasijao pred njim i izazvao iz zagrejanog srca čitav roj utisaka.
Prevari se čovek, i, kao sa strane, poveruje da mu dušu uzbuđuje prava, istinska strast; nehotice poveruje da ima nečeg živog, opipljivog u njegovim bestelesnim sanjarijama! A kolika je obmana! - eto, na primer, ljubav je ušla u njegove grudi, sa svom neiscrpnom radošću, sa svima zamornim mučenjima... Pogledajte i uverite se! Verujete li vi gledajući ga, mila Nastjenjka, da on stvarno nikad nije poznavao onu koju je toliko voleo u svom mahnitom maštanju? Zar ju je video samo u zavodljivim utvarama, i samo sanjao tu strast
Oseća čovek da se ona najzad zamara, iscrpljuje se u večitom naporu ta neiscrpna fantazija, zato što čovek postaje stariji, napušta pređašnje svoje ideale: oni se razbijaju u prašinu, u paramparčad; i, ako nema drugog života, onda se on mora izgrađivati od istih tih parčadi. A međutim - drugo nešto moli i želi duša! I uzalud zanesenjak pretura, kao po pepelu, po svojim starim maštanjima, tražeći u tom pepelu bar koju varnicu da je razduva i obnovljenom vatrom ugreje zahladnelo srce i oživi u njemu ponovo sve što je bilo ranije tako milo, što je diralo dušu, uzbuđivalo krv, otkidalo suze. sa očiju, i tako raskošno varalo! Znate li, Nastjenjka, dokle sam došao? Znate li da sam već prinuđen da slavim godišnjicu svojih osećanja, godišnjicu onoga što ranije beše tako drago, a čega, u suštini, nikad nije bilo - jer se slavi godišnjica glupih i bestelesnih maštanja; - a moram to činiti, jer tih glupih maštanja nema, stoga što nema od čega da se stvore: jer i maštanja se stvaraju!
Kako brzo lete godine! I opet se pitam: šta li si uradio sa svojim godinama? Gde si sahranio svoje najbolje vreme? Jesi li živeo ili nisi? Pazi - kažem sam sebi - pazi kako u svetu postaje hladno. Još će proći godina, i za njima će doći sumorna samoća, doći će sa štakom starosti koja se trese, a za njima tuga i klonulost. Izbledeće fantastični svet, obamreće, uvenuće mašte, i opašće kao žuto lišće sa drveća... O, Nastjenjka! tužno će biti ostati sam, sam potpuno, čak nemati za čim ni zažaliti - ni za čim, baš ni za čim... jer je sve, sve što sam izgubio sve to, bilo ništa, glupo, savršeno ništa, bilo samo jedno maštanje!
Kako radost i sreća čine čoveka divnim! Kako kipi srce puno ljubavi! Čini se čoveku da će preliti celo svoje srce u drugo srce, hoće da sve bude veselo, da se sve smeje. I koliko je zarazna ta radost!
Kad smo nesrećni, mi jače osećamo i nesreću drugih; osećanja se ne razbijaju, usredsređuju se...
Ja ne umem da ćutim kad srce u meni govori.
Zašto i najbolji čovek uvek kao da nešto krije od drugog i prećutkuje? Ne, nego se svako pravi surovijim nego što je u stvari, kao da se svi boje da će uvrediti svoja osećanja ako ih vrlo brzo ispolje...
On je ranio i uvredio moje srce. Ja - ja njega ne volim, zato što mogu voleti samo ono što je velikodušno, što me razume, što je plemenito; zato što sam sama takva, a on je nedostojan mene - i Bog s njim!
Zahvaljujem! da! zahvaljujem vam za tu ljubav. Zato što se ona u moje sećanje utisnula kao sladak san koji se dugo pamti i posle buđenja; zato što ću večito pamtiti taj trenutak kada ste mi onako bratski otkrili svoje srce i tako velikodušno primili u dar moje, ubijeno, da ga čuvate, da ga gajite, da ga izlečite...
Nek jasno bude tvoje nebo, nek svetao i bezbrižan bude tvoj mili osmeh, budi blagoslovena za onaj jedan trenutak blaženstva i sreće koji si dala drugom srcu, usamljenom i zahvalnom!
U pripremi: Nebo ne zna za miljenike. Remark
