петак, 16. децембар 2016.

Moj izbor: Marina Cvetajeva

Postoje knjige tako žive da se uvek plašiš kako će, kad ih ne čitaš, one negde da odu, kao reka.

Jer ako ti je glas pesniče dat ostalo ti je uzeto.

Ako je duša rođena da ima krila, šta će joj koliba i šta će joj vila!

Umetničko delo je plod truda i čuda.

Bože, ne sudi, ti nikad na ovoj zemlji nisi bio žena.





"…Htela bih da živim sa Vama
U nekom malom gradu,
Sa večnim sutonima
I večnim zvonima.
U maloj seoskoj gostionici —
Tanani otkucaji
Starog časovnika, kao kapi vremena.
Ponekad, u noći, sa mansarde
Flaute zvuk,
Kraj prozora flautist
I veliki tulipani na prozoru.
Možda vi mene i ne bi* voleli…
U sobi velika peć,
Na svakoj pločici slika:
Ruža, srce, lađa.
A u jedinom prozoru
Sneg, sneg, sneg..."


***

Ja sam stranica tvoga pera.
Bela stranica. Ja sve primam.
Ja sam čuvar tvoga dobra.
Ja uvek stostruko vraćam.
Ja sam selo i crna zemlja.
Ti si moje sunce i moja kiša.
Ti si Bog i Gospodin, a ja
Crna zemlja i bela hartija.

***

U svetu gde zgrobljen
I zapanjen svak je
Znam tek jedan mi je
jednake snage.

U svetu gde toliko
Mnogo se hoće
Znam tek jedan mi je
Jednake moći.

U svetu gde sve zri
U budj i bršljan
Znam samo si ti
Ravnosuštan
Meni.


***


Noćas sam sama sred noćne jave -
Bez sna i bez doma - duše sive! -
Noćas imam sve ključeve i brave
Od kapija ove prestonice divne!
Nesanica me izbaci na put studeni -
O kako si mi divan, tamni moj Kremlju! -
Noćas ja, evo, ljubim u grudi
Ovu okruglu, ratničku zemlju!
Podiže se ne kosa, već krzno meko
Teški vetrovi u dušu se svale
Noćas žalim sve ljude planetom
Bilo da ih vole, bilo da ih žale
.

***

Ode... ali ja znam čitavom sobom
da mi jedno bez drugog nemamo kud
i znam, ja sam večito s tobom
i ja ću preprečiti svaki tvoj put.

I kad se kući vratiš kasno
misli će mene da te sete,
postaću zvezda u oku jasnom,
ma, dim ću ti postati od cigarete.

Preko stotina i stotina milja
srcem ću ti u srce tući
ući ću ti kroz prozor vetrom smilja
zatvoriš li prozor, kao vihor ću ti ući..
***

"Ceo svet kroz maglu kroz seobu kreće:
to po noćnoj magli skita se drveće,
to u zlatno vino groždje već previre,
zvezde traže kuću da se u njoj smire,
reke kreću uzvodno-gle-sasvim!
Ja na tvoje grudi bih-da zaspim!"

***

"..Nikad niko vam nije
Nežnije poslao glas...
Ljubim vas i preko sviju
Godina izmedju nas..."


***

"..Stojim s rukama u džepovima.
Među nama okean plavi.
A nad gradom — magle, magle,
Te drevne magle ljubavi..."


***

Неке од најлепших реченица, Марина је написала током двадесетогодшње преписке са Борисом Пастернаком а да се тих двадесет година уопште нису видели.
Моја надања – то је камење на срцу: жеље које нису имале времена да постању надања, одмах, унапред, су постале безнађе, тегобе, најтеже тегобе.

 - "Моја надања – то је камење на срцу: жеље које нису имале времена да постану надања, одмах, унапред, су постале безнађе, тегобе, најтеже тегобе.
Дај ми Боже, да се више ничему не надам."


- "До сада се није појавио паметан човек који би ми рекао: 

Мењам те за стихију, мноштво је безлично. 
Мењам те за сопствену крв."

Дај ми Боже, да се више ничему не надам.


Francesco Hayez






Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...