уторак, 31. јануар 2017.

Moj izbor: Ivo Andrić




Kad se meni plakalo,
Vas nigde nije bilo,
Ni glasa vašeg ni pisane reči
Koja za nuždu teši.

Danas, kad vi plačete,
Meni se bolno smeje,
Ukoliko mi nije otužno i dosadno,
Kao pred glupom scenom.

Eto, to vam je sve 
Što ljudi jedno drugom
Mogu u ovom kratkom životu da daju:
Potpuno nerazumevanje.


***

(Mi smo uvek manje ili više skloni da osudimo one koji mnogo govore, naročito o stvarima koje ih se ne tiču neposredno, čak i da sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o brbljivcima i dosadnim pričalicama. A pri tom ne mislimo da ta ljudska, toliko ljudska i tako česta mana ima i svoje dobre strane. Jer, šta bismo mi znali o tuđim dušama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predelima koje nismo nikad videli niti ćemo imati prilike da ih vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono što su videli i čuli, i što su s tim u vezi doživeli ili mislili? Malo, vrlo malo. A što su njihova kazivanja nesavršena, obojena ličnim strastima i potrebama, ili čak netačna, zato imamo razum i iskustvo i možemo da ih prosuđujemo i upoređujemo jedne s drugima, da ih primamo i odbacujemo, delimično ili u celosti. Tako, nešto od ljudske istine ostane uvek za one koji ih strpljivo slušaju ili čitaju.)  ''Prokleta avlija'' 






Biljana Vilimon (Niti)






Moj izbor: Miroslav Mika Antić




BESMRTNA PESMA 

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
mozda ce u tebi odjednom nesto posiveti.
Na trepavicama magla,
na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmisljao o tome
sta znaci ziveti?
Kao sneg na toplom danu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar tu ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama maste
u mladost hrabro se popni.
Tamo te ceka ona lepa,
al` lukava duga.
I zivi!
Sasvim zivi!
Ne grickaj kao mis dane.
Siroko zvaci vazduh,
prestizi vetar i ptice.
Jer svaka vecnost je kratka.
Odjednom: nasmejani, u ogledalu nekom,
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet,
dok hodas sve vise ti je uzan
i osmeh sve tisi i tisi
i nekako iskrivljen.
Zato zivi, al' sasvim!
I ja sam ziveo tako.
Za pola veka samo
stoleca sam obisao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopako.
Al' nikad nisam stajao.
Vecno sam isao.
Isao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlaceni novac trajanja
i zasij naprsla mesta
iz kojih drhte cudjenja.
I nikad ne zamisljaj zivot
kao uplaseni oprostaj,
vec kao stalni docek
i stalni pocetak budjenja.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini.
U svakom stolecu neko me slucajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom coveku.
Nigde toliko drukcijeg
kao u istim stvarima.
Proceprkas li prostore,
iskopaces me iz vetra.
Ima me u vodi,
u kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski visestruk,
ne znaci biti razcovecen.
Ja jesam deljiv sa svacim,
ali ne i razoriv.
A sva ta cudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik, uporan,dug.
Znas li sta su prorocanstva?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
sto vija sebe ukrug.
Pa sto bismo se oprastali?
Cega da nam je zao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znas - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nesto
kao leprsav trag.
Nemoj da budes tuzan
toliko mi je stalo da ostanem u tebi
budalast, cudno drag.
Nocu kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidis neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti - to ja jos uvek
sasav letim i zivim.




Momo Kapor
  • 0

понедељак, 30. јануар 2017.

Moj izbor: Rajner Marija Rilke



Dodirne dušu skoro svaka stvar,
odasvud bruji spominjanja glas.
Poneki dan što prođe stran za nas
u budućnosti stigne tek k’o dar.
Ko mjeri naš doprinos? Da li ko
od prošlih, starih ljeta nas raspreda?
Šta od postanja saznasmo, sem to:
da sve se jedno u drugom ogleda?
Da se na nama ravnodušnost grije?
O, dome, travo, o, večernja sjeni,
dok se gledamo tako, obrgljeni,
najednom sve to kroz vas k nama vije.
Kroz sva se bića pruža prostor jedan:
suštinski svjetski prostor. Kroz nas laste
prolijeću tiho. Ja, rašćenja žedan,
pogledah, i: u meni drvo raste. 













недеља, 29. јануар 2017.

Moj izbor: Aleksandar Ivanović Leso




KARI ŠABANOVI


Sjećanje me lakom tugom ovi:
... veče slazi i miriše lipa.
Kroz sumrak se čuje kolska škripa,
— s puta idu kari Šabanovi.

Mi u susret otrčimo k njima,
a kari nas vrate srećne kući
i sivom nas džadom truckajući
o pređenim šapću drumovima...

... Mili dani, moji sni nestali,
kao da ste svi u jutro neko
na kare se kradom ukrcali
i otišli od mene daleko.

Zalud uho sad zvukove lovi,
zalud oko daljinama pipa:
davno više ne čuje se škripa,
niti idu kari Šabanovi.











Moj izbor: Aleksandar Blok





POSTOJI IGRA

Postoji igra: oprezno se uđe,
Da se ljudima pažnja uspava;
I onda se očima plen pronađe;
I neprimetno za njim se hoda.
Ma koliko grub i nevičan
Čovek koga pomno slede –
Oseća pogled netremičan
Usne mu zadrhte, preblede
A drugi shvati šta se sprema:
Stresu mu se ramena i ruke;
Osvrne se – i ničega nema;
Ali rastu nespokoja muke.
Zbilja je strašan pogled nevidljivi,
Jer, nećeš ga lako uhvatiti;
Slutiš, ali je teško saznati,
Čije će te oči sad pratiti.
Ni korist, ni žudnja, ni odmazda;
Samo – igra, kao igra dece;
I u svakom ljudskom skupa vazda,
Možeš naći tajne pratioce.
Ponekad ne shvataš ni sam:
Šta li se to dešava tebi?
Dođeš k ljudima normalan,
A kad odeš nisi pri sebi.
Postoji i zlo i dobro oko,
No bolje nijedno da te ne sledi:
Previše u sebi ima svako,
Neznanih sila od kojih krv ledi.
O, tuge! Ni za hiljadu leta
Ne možemo premeriti duše:
Čujemo drhtaje svih planeta,
Gromove kako tišinu ruše…
A zasad – u neizvesnosti živimo,
I nesvesni svoje snage,
Kao deca, vatrom se igramo,
Povređujući sebe i druge.
1913.
***

PREDOSEĆAM JA TEBE...

(i od teških snova, svakodnevnih misli
Ti ćeš se otresti, s ljubavlju i s tugom)
Vl. Solovjov

Predosećam ja Tebe. Leti prazno vreme –
U istom liku predosećam te dugo.

Sav horizont u ognju. Zabljeskuje zene,
A ja Te ćutke čekam – s ljubavlju i s tugom.

Sav horizont u ognju, znam, stižeš sa smeškom,
al’ strah me je da ne dođes mi s drugim likom.

Jer, rodićeš u meni podozrenje teško
Kad promeniš na kraju lik na koji svikoh.

O, kako ću ja pasti – žalosno i nisko,
snova smrtonosnih ne podnevši krik.

Što horizont sad bliješti! Viđenje je blisko,
Al’ plašim se: Ti ćes promeniti lik.


***


DEVOJKA IZ SPOLETA

Struk ti je vitak, ko crkvene sveće.
Pogled – ko sablja kad blještavo krene.
Ne žalim, devojko, sastanka sreće -
Pusti, ko žreca, na lomaču mene!

Sreću ne zahtevam. Ni ruke nežne.
Zar da te povredim nežnošću grubom?
Samo, ko umetnik, gledam kroz vreže
Dok bereš cvetove – i pijem ljubav!

Mimo, sve mimo, maestralko, idi,
Suncem umivena – Marijo! Dozvoli
Oku – da anđela nad tobom vidi,
Srcu – od bola da najslađeg boli!

U lokne crne ti uplićeš redom
Skupi dijamant od stihova tajnih.
Bacam u zaljubljeno srce žedno
U izvor tavni tih očiju sjajnih.
***




петак, 27. јануар 2017.

Moj izbor: Vladan Desnica





Тајна јаких је у томе да, кад то устреба, умeју бити слаби, тајна слободних у томе да у датом часу умеју обесити о клин своју слободу. А тајна слабих је у томе што умеју само роптати, пуни своје „слободе”, с којом не знају што би започели, сем да се њоме хладе, као лепезом.[…] И за последњега је не мања трагедија ако залута међу оне прве него за оног првог ако залута међу ове последње. Ствар је напросто у томе да треба бити оно што јеси. Али то није ни издалека онако лако као што на први мах може да изгледа, а куража да будемо оно што јесмо – па ма што били – није ни најмања ни најјефтинија од свих куража. Та максима – буди оно што јеси – елиптична и наоко бесмислена, као што су готово све максиме у којима се кондензује једно целоживотно искуство, била је једна од оних неколико којих сам се у животу доследно држао. И чини ми се да никад није изневерила. Наравно, то не треба схватити  тако да је извела ствар на добар пут, већ само да никад није демантовала своју истинитост.

Постоји та мала жежена ситница коју сам испекао кроз кушање живота: има у слабости нека њена специфична, баш њој својствена снага, коју јаки не познају.И каткад је, усуђујем се рећи, та снага слабих јача и херојскија од снаге јаких. А што она практично ничему не води и више­ мање ничем другом не служи доли својој самоспознаји – то је друга ствар. Али ето, једнако као и она врста слободе, и ова врста снаге једина је коју прихватам.

Него, с временом бих се сасвим вероватно био поколебао, па бих и ту своју снагу и слободу био подвргао сумњи, као и све друго. Али су ме у уверењу подржали баш они слободни и јаки: у њиховом надмоћно презривом подсмеху учинило ми се да сам запазио трачак повређености: одакле одрпанцу такав луксуз! Жедно сам гледао даље знакове:пази! Ако се тај израз надмоћности ружно укочи, ако се осмех у углу усана претвори у црну бору горчине – тад ће то значити… Први, можда једини пут у животу, имао сам сасвим сигурну ту испразну и нечедну импресију: Нема шта! То је завист! (Прољећа Ивана Галеба) 

***

Без онога што нас весели, некако се може. То је воће на нашој трпези: пријатно је, но не мора баш да буде. Али с оним што се ишчекује, већ је мало друкчије. Оно што се ишчекује тежи да постане потреба, насушна потреба. Па кад то ишчекивано изостане, његово одсуство, она празнина, зна каткад заузети у нама велико, велико место. Тачно онолико колико је запремало Naučio sam da je svaka žurba uzaludna i svaki nemir jalov; svejedno se dočeka sve, svejedno se otkrije smisao ili besmisao svega. Svejedno čovjek obiđe čitav svoj krug. Pa zašto onda tolika žurba?ишчекивано.(Прољећа Ивана Галеба) 







четвртак, 26. јануар 2017.

Moj izbor: Vilijem Batler Jejts


OSTRVO NA JEZERU iNISFRI
Ustaću i otići, otići na Inisfri,
i tamo kolibu dići od gline i pruća, znam;
gajiću leje pasulja, i košnice imaću tri,
i živeću srećan i sam.
Tamo ću imati mira, jer sporo rominja mir,
kaplje sa velova jutra u cvrčkom raspevan žbun;
tamo je blistava ponoć, podne uz purpurni vir,
a sumrak lepršanja pun.
Ustaću i otići, jer stalno čarobni šum
pljuskanja jezerske vode slušam za jave i sna;
taj šum, dok pločnike gazim i sivi prašnjavi drum,
srce mog srca zna.
V. B. Jejts 


Anđelija Lazarević


Moj izbor: Atanas Delčev




ČOVEK BIJAŠE OD BLATA STVOREN

Čovek bijaše od blata stvoren, ali
Danas je od željeza svijet.
Teško mekima! Za malo
Htjedoh od dobrote umrijet.

Sada već šutljiva zatvaram usta,
I gnjevno pesti stišćem,
Živim, a od naivnog srca,
Da na zlo svikne išćem.

Atanas Dalčev










уторак, 24. јануар 2017.

Moj izbor: Skender Kulenović



PISMA

Kućno poštansko sanduče, i ista te ista dilema.
Izvadim ključ, pa kažem: Bolje, ne otvori!
Na sva ta draga pisma što ih unutra nema
Budi sanduk ćutnje i ništa ne odgovori.

Kaže, pa otvorim, i opet u me zrene,
Ljuta što je budim, crna mačka praznina.
I u jednom kutu, od prijatelja il žene,
Pisma što neće stići čita paučina.

Ruka tad zatvori sanduk – to škrine ključ bez ruke.
Oči još okrznu ime – to gledaju oči bez zjena.
Trenuci otrežnjenja kad saznam da nema me više,

I da se to svakoga jutra napravim od žbuke.
Ničega više nisam ni oblik ni sjena.
I kao samoj sebi samo praznina mi piše.
Skender Kulenović 

***
"Sklupčala si se u meni u tmulo, nemušto, jao.
Ne znaš da li da siđeš među školjke mi, ponor duboko,
il' da iscvateš u nebo – da budeš zvjezdani bokor.
Crniš se, pjesmo, u meni ko mjesec neizgrijao."

***

"Crna kao ponoć, zlatna kao dan,
Maćuhica ćuti ispod rosne vaze,
U kadifi bajne boje joj se maze,
Misliš: usred jave procvjetao san!"








  • 0

Moj izbor:Charles Baudelaire




Ljubav prema laži



Dragano nehajna, kad te gledam tako
Kroz svirku što stiže do najdaljeg kuta,
Gde se krećeš skladno i nijaš polako
Dok ti dubok pogled u dosadi luta,


Kad posmatram ispod svetiljki što gore
Bolešljive čari tvoga bledog lika,
Gde večernje luče liju rumen zore,
I oči privlačne, ko sa starih slika,


Velim : Lepa je i sveža neobicno!
Uspomena silna, kula carskog grada!
A telo i srce njeno breskvi slično,
Zrelo je da njime vešt ljubavnik vlada!


Šta si? Vaza koja čeka suze vajne,
Ili božanstveni plod jesenji slatki?
Miris što dočara oaze beskrajne,
Kotarica cveća il' uzglavak glatki?


Ja poznajem oči pune tuge jasne,
Gde se draga tajna nikakva ne skriva,
Bez nakita škrinje male i prekrasne,
Još praznije no vi, o Nebesa siva!


Al' što da ne traju prividne ti čari,
Na veselje srcu kome gode laži?
Ravnodušnost tvoja il' glupost, šta mari!
Zdravo, Masko lepa! Ljubim tvoje draži!


***
  

ALBATROS 


Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice,
na putu nemarne, tihe pratilice
ladja shto nad ljutim vrtlozima plove.

Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azura, nevešti, zbunjeni,
belim i ogromnim krilima skunjeni
mašu k'o veslima na obadve strane.

Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.

Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;
on se s burom druži, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči.






  • 0

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...