Moj izbor: Hulio Kortasar

Priđi, Aleksandra,

Priđi bubice,
ovde, kraj mene,
priljubljenu uz reči te tražim.

Već je noć, dođi,
u kući nikoga nema.

Znaš već da su sve one kao ti,
kao što vidiš, posrednice.
pada kiša u rue d'Eperon
i Dženis Džoplin.

Aleksandra, bubice,
dođi u ove redove, na ovu hartiju od pirinča,
sa pirinčanih polja,
u ovo mastilo što tvojom kosom se igra.
(Volela si te beznačajne stvari
aboli bibelot d'inanit' sonore
lepak i koverte
knjižaru-igračku
čašu sa olovkama,
sveske na linije)

Dođi, ostani, popij ovaj gutljaj, pada kiša,
pokisnućeš na rue Dophine,
u prepunim kafanama nema nikoga,
ne lažem te, nikoga nema.

Znam, teško je, tako je teško
ova čaša je teška i ova šibica,
i ne voliš da me vidiš tamo gde je najteže,
u mojoj odeći i mojim knjigama
i ne dopada ti se što toliko volim Džerija Maligana.

Želiš da me uvrediš, a da to ne boli,
da mi kažeš, "Kako to da si živ,
kako čovek može da jeste kada nema ničega više osim magle od cigareta,
kako živiš, na koji način otvaraš oči svakoga dana... Nemoguće",
kažeš, "nije moguće!".

Bubice, u redu,
Bog te pita znam li, ali je tako, Aleksandra,
sklupčaj se ovde, pij sa mnom,
gledaj, pozvao sam ih,
posrednice će sigurno doći,
parti za tebe, cela zabava za tebe:
Eržebet,
Karin Bliksen,
već shvataju, znaju da je noć naša,
vlažne kose penju se uz četiri sprata,
a starice ih špijuniraju iz svojih stanova...
Leonora Karington, pogledaj je,
Unika Soru sa slepim mišem,
Klarisu Lispektor, aquaviva...
mehurići klize goli, taru se o svetlo,
Remedios Varo sa peščanim satom po kojem poskakuje laser,
mlada Urugvajka beše tako dobra prema tebi - premda nikada nisi saznala njeno pravo ime...
Kakav skup, kakav sparni šah,
kakva maison close od paučine i Telonijusa,
kako duga i lepa može biti noć sa tobom i Džoni Mičel,
sa tobom i Elenom Marten,
sa posrednicama...
animula duvan, vagula Anais Nin, blandula votka i tonik...

Ne odlazi, odsutna, ne odlazi,
igraćemo se, videćeš, već pristižu.
Sa Ezrom Paundom i marihuanom,
sa ostacima šupe i jednom ribom koja će plivati zaboravljena nesumnjivo,
u lavoru, sa sunđerima,
medju čepićima i telegramima ostalim zauvek bez odgovora.

Olga je drvo od dima, koliko puši.
Ta crnka koju su ranile burnice, Petrove ptice
a Natalija Ginzburg raspliće buket nedonetih gladiola...

Vidiš, bubice? Tako. Takođe i već. Viski.
Maks Ros, Silvina Okampo,
neko u kuhinji sprema kafu.
Njena otrovnica peva: dve kockice poljubac,
Leo Fere.

Ne misli više na prozore,
napolju iza kiša pada u Rangunu -
Pa šta.
Sa igrom amo.
Zamor (ptičji konsonanti vokali suncokreta)
Priđi, bubice. Smiri se.
Ne postoje prozori, ne postoji napolju,
i u Rangunu ne pada kiša.

Sa igrom amo.

 

Moj izbor: Hans Magnus Enzensberger

 

PESMA ONIH KOJIH SE SVE OVO TIČE I KOJI TO SVE VEĆ ZNAJU 

Da nešto mora da se uradi i to pod hitno

to znamo već

da je međutim prerano da se nešto uradi

da je međutim prekasno da se nešto uradi

to znamo već

i da nam je dobro

i da će to i dalje da bude ovako

i da to nema nikakvog smisla

to znamo već

i da smo krivi

i da ne možemo ništa što smo krivi

i da nismo krivi što ne možemo ništa što smo krivi

i da nam je svega dosta

to znamo već

i da bi možda bilo bolje začepiti gubicu

a da mi nećemo začepiti gubicu

to znamo već

i da ne možemo nikome pomoći

i da nama niko neće pomoći

to znamo već

i da smo sposobni

i da imamo izbor između ništa i ponovnog ništa

i da ovaj problem moramo temeljno da proanaliziramo

i da čaj pijemo sa dve kocke šećera

to znamo već

i da smo protiv ugnjetavanja

i da će cigarete poskupiti

to znamo već

i da mi baš svaki put vidimo kako to dolazi

i da ćemo svaki put biti u pravu

i da iz toga ništa ne proizilazi

to znamo već

i da je to sve istina

to znamo već

i da je to sve laž

to znamo već

i da je to sve

to znamo već

i da izdržati nije sve

nego nije ništa

to znamo već

i da ćemo sve to pregurati nekako

to znamo već

i da sve to nije ništa novo

i da je život lep

to znamo već

to znamo već

to znamo već

i da to sve već znamo

to znamo već.

Preveo Oto Horvat

Moj izbor: Jovan Hristić

 

ŽIVOT NAČINJEN OD SITNICA

Šta se još koga tiče život načinjen od sitnica, 

Od tamnih oblaka po jarko crvenom nebu što se s večeri

Ogledaju u stišanom moru, 

Od dodira sa kamenom

na nekom zaboravljenom ostrvu,

Od šuma talasa uz bokove usidrenih brodova, 

Od svega onoga što se nalazi u učenim knjigama

U kojima pokušavamo da odgonetnemo gde smo,

šta smo i kuda idemo?

Vlažno nebo iza planina na kojima sneg počinje da kopni,

Šta ono znači pred velikim zamasima pojmova

Što nas pretvaraju u rečenice koje se lako nauče napamet?

Ali dođe vreme kada rečenice počnu da tonu u zaborav, 

Velike reči pretvore se u šum praznih mahuna na podnevnom vetru, 

I od svega što smo mislili da je naš život, 

naša sudbina, 

Ostane samo ukus nekog poljupca na usnama,

Zuj pčela u davnim vrtovima,

Gusti mirisi na neprohodnim ostrvima, 

Šum vetra u jedrima sa kojima ko zna kada smo plovili.

OPŠTA MESTA 

Divna, dobra, stara opšta mesta,
Što navru uvek kada se godišnja doba menjaju —
Radosno proleće, vrelina leta, vreme nagote i dodira,
Setni jesenji predeli kada se misli o prolaznosti,
Zimski snegovi i toplota u zatvorenim sobama.

Divna, dobra, stara opšta mesta,
Što trajete duže od vremena, što nas čekate
Kao sveži miris mora na iznenadnoj okuci u brdima,
Na kraju uzaludnih traganja za novim rečima
I novim značenjima koja nikako da navru.

Divna, dobra, stara opšta mesta,
San koji se dugo nismo usuđivali da sanjamo,
Mlaka kiša u krošnjama jesenjeg drveća
I velike oči veverice, suviše lepe
Da bi se mogle opisati drukčije do opštim mestima.

Divna, dobra, stara opšta mesta,
Budite sa nama dok živimo
I ogrejte nas sa ono malo lepote
Što je skrivena u vama kao tiha žar
U davno ugaslom pepelu. I ne ostavljajte nas
Na milost i nemilost prenemaganjima kratkotrajnih pesnika.