петак, 18. новембар 2016.

Moj izbor: Slobodan Selenić




„Odjednom me nije nimalo sramota što mi je zemlja neuka i zabita, orijentalna, odjednom vidim u ozbiljnosti sa kojom se moj gladni narod odnosi prema životu, njegovu moralnu, ljudsku uzvišenost nad lagodnom mušičavošću ovoga što oko mene pije čaj, već stotinama godina at foru o’ clock, ima univerzitete već osam stoleća i kraljevsku porodicu koja je još u šesnaestom veku razrešila svoje obrenovićevsko-karađorđevićevske međusobice. Prkosno, nekako u inat, pričam im najgroznije priče koje mi padaju na pamet; kako ja, jedanaestogodišnjak, 4. decembra četrnaeste, gledam vešanje sedamnaestogodišnjeg Mihajla Radojčića na Terazijama između ‘Balkana’ i ‘Moskve’, kako je izgledalo okrvavljeno telo moje sedmogodišnje sestre Cvete u koju je, tek nekoliko metara udaljenu od mene, udarila granata austrijskog merzera; na kraju im, malo zgađenim, pričam biser-priču o Milomiju, koga sretosmo otac i ja gde iznad sela Krst na Rudniku, jednog novembarskog dana čuva stoku. Zemlja je zamrznuta od jutarnje suvomrazice i Milomij, objašnjavam detaljno Englezima, cupka u mestu i trčka oko stoke ne bi li se makar malo zagrejao.

– Kako izdržiš tako bos? – pita ga moj otac.
– Još malo – kaže Milomij – dok se prva krava ne pobalega. Onda ti dolazi divota: noge u toplu balegu, ništa lepše od toga, penje se toploća sve do ušiju!
John poče grohotom da se smeje.
– For goodness sake, Steven, what a story!
Ali ja odjednom, odnekud zadovoljan, ne obraćam pažnju na Johnov smeh, već kažem Grahamu:
– Milomij, for sure, doesn’t share your belief, that ‘life is an affair of charm!'“
Slobodan Selenić – Očevi i oci

***

"Kakav bi život i bio da u njemu nema svačega pomalo. Malo radosti, da bi posle tuga izgledala jos veća, pa malo tuge, da bi posle radost mogao da ceniš. Malo pravde, malo nepravde, pa se to nekako izdjednači: jednom dobiješ više neg što ti treba, pa ne sme da ti bude žao posle kad dobiješ manje neg što ti po zasluzi pripada.
Ljudi su, Maksimilijane, veliki majstori laži, a žrtva obmane je najčešće obmanjivač. Nikog čovečić radije ne laže nego samog sebe, najviše laži izmišlja da bi sebi nešto zatajio ili sebi nešto drugo predstavio.
Što čovek može ponekad da bude glup, sam posle da ne veruje!
Da je prazno, prazno je, ali bolje i ta praznina od pune čaše žuči koju ti triput dnevno ko medicinu saspu u grlo. Nije život nešto sjajno, ko što mlad čovek misli, život ti je tu da ga proživiš, ništa više sa njim ne mož da uradiš. Baš kad hoćeš da ga siluješ i praviš boljim na snagu i uz inat, on se džilitne i klepi te. Budi miran i uči se da uživaš u onom što ti daje, malo je, ali jedino je što u njemu postoji.

Kada gnev prodje, očajanje nastupi, a iz očajanja samo gnev te izvesti može."


***
“Bojim se ljudi koji dostojanstvo mere samo veličinom nesreće koju čovek može da podnese. Osećam zazor od ljudi koji ne umeju da se šale. I sa najozbiljnijim stvarima. Možete li, Auditore, da zamislite Njegoša kako se kikoće? Pa njegovim vojvodama i serdarima ništa nije smešno osim unižavanja drugih!” 

***
Nek samo jedan čovek ostane čovek,dovoljno je, vrlina je zarazna, doći će drugi.

Dobrota je jača od zla, ljubav je moćnija od mržnje..


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...