уторак, 23. август 2016.

Moj izbor: Stevan Raičković




U MOJOJ GLAVI STANUJEŠ


U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s koga puca
Vidik na moje misli najtajnije.
Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.
Ja ti odškrinem vrata: niz basamke
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.
Na povetarcu lebdiš poput slamke.
(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)
Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)
Spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na poso s licem ko da plačeš.
Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.
Vidim sa tvog lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.
U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?
Van tebe druge misli ne postoje.
Samo dok spavam ti se nekud gubiš.


***

Ako pomakneš usne umiriće se more.
Rasklopiće se školjke
I zauvek pevati ribama.
Siđi u moj san
S nogama od svetlosti
I hodom koji se pretvara u bulku,
U vodu
I nešto kao sećanje.
Tražio sam u srpskom govoru reč koja liči na tvoje oko.
Ponavljao sam je tiho u sutonu
U travi
Malim mravima.
Oprosti, bio sam smešan kao pre sto godina.
Reč je u početku bila nalik,
Pa je izgubila smisao.
Ako je okreneš:
U jedne prazne grudi useliće se zvono.
(Da li si čula brujanje u polju
Koje je pretvorilo svet u kišu?)
Malo sam slab.
Učini mi se: ptice su iz tvog porekla,
A moje su ruke tek iz roda mesečine.
Ako pomakneš usne:
Školjke će zauvek pevati.
Ribe će tihim klizanjem obeležiti srce
U dubini.
Ako zatvoriš oči ugasiće se svetlost.
(Zamisli: vetar se skamenio.
Ja sam udahnuo stenu.)



Milić od Mačve






субота, 20. август 2016.

Moj izbor: Branko Miljković



Prva ljubavna pesma 


Žudim noć lepu kad se sanja
i reči tihe ko bez moći
drhte od snova i zvezdanja
zbog nje kraj mene u toj noći.

I dokle mesec kao zlatno
gnezdo u cvetnom granju blista
a časi slatko nepovratno
klize ko kaplje rose s lista

Izneo bih joj svoje srce
i svoju radost i svoju tugu
na dlanu što sni milovanje
ko toplo srce nežnu drugu.

I srce bih joj otvorio
da od nežnosti uzdrhte dani
i njen bi lepi pogled bio
u mraku vodoskok zvezdani.

***

PRVA POSVETA


Sigurno je jedno: o ovu se pticu otimaju šume.
Ako me pitaš gde su te šume, reći ću ti: u pepelu
koji goru s gorom pomeša. Ja želim samo jedno: 
da veruješ u taj pepeo. A to ćeš zaista moći, ako shvatiš
da vreme treba pobeđivati, što svešću i pesmom,
što zaboravom, ali nikada nadom, niti onim što je 
već ostvareno. Dakle, vatrom koja je vrlo slična
praznini, a ne senkom. A šta je plamen? Dan svih
stvari koje nemaju svoje sopstveno vreme. Ove su pesme
nadiranje sveta u prazno, dan iznutra. 






Dušan Otašević





четвртак, 18. август 2016.

Moj izbor: Rajner Marija Rilke








LJUBAVNA PESMA

Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako mimo tebe njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih da sklonim je na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki strani, tuđi kutak, u kom
neće je tvoje njihati dubine.

Ali ipak, sve što dodirne nas dvoje
kao gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.





среда, 17. август 2016.

Moj izbor: Miloš Crnjanski



ŽIVOT
Sve to ne zavisi od mene.
Setim se kako beše lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.
I, vidiš, to uteši me.

Ne zavisi od mene.

Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamiriše preorana,
ili da oblaci prolete,
malo niže,
pa da me to potrese.

Ne, ne od mene.

Dosta će biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrči neko ozeblo, tuđe, dete
i zagrli me.


****


SUDBA


Na sinjem moru
Lađa jedna brodi;
Da mogu samo znati:
Kuda je sudba vodi?
Vetar talasa more,
Valovi liče gori.
Nemoćno, teškom mukom se
Sa njima lađa bori.
Prešla je bura;
More pokoja nađe.
A pena talasa grli
Poslednji deo lađe.


Prva objavljena pesma Miloša Crnjanskog u listu "Golub". Imao je samo 15 godina.




уторак, 16. август 2016.

Moj izbor: Mihail Bulgakov/Majstor i Margarita


„Prati me čitaoče. Ko ti je rekao da ne postoji prava, večna ljubav? Tom lažljivcu ću prljavi jezik odseći! Prati me čitaoče, i samo ja ću ti pokazati takvu ljubav.“




Demonska družina u Moskvu stiže ne bi li uvidela da li su se ljudi promenili iznutra. Ovo pitanje muči i Volanda, tako da njegova misija treba da bude odgovor na pitanja o mogućnostima menjanja ljudi u duši – iznutra, 
Ime je dobio prema izvorima hrišćanske mitologije. Srednjovekovni pisci nemačkog jezika upotrebljavali su reč Faland u značenju varalice i nečastivog. Bulgakov Volanda situira u različite položaje, pod raznim obličjima u pogledu fizičkog izgleda i ponašanja, tako da ovog demona srećemo stalno nanovo prerušenog. Žitelji Moskve, koji su meta njegovog posmatranja, shvataju ga dvojako, u zavisnosti od situacije i svog psihološkog profila: za njih je ovaj „čudni čovek” poremećen, lud, ili je inostrani špijun koga hitno treba zatvoriti, ili je predstavnik nečiste sile.Ovaj đavo nije vinovnik greha. On ne traži i ne čini zlo, već kažnjava zlo i grešne. Voland se pojavljuje u ulozi sudije grehu i grešnicima, svima onima koji su krivovernici, koji jednu stvar ispovedaju javno, pred svetom, a čine upravo drugačije, suprotno. Krivice na koje će se okomiti mač kazne Kneza Tame kreću se od preljube do izdaje. Izdaja je najstrašniji zločin, najgori greh, pa su dva najveća izdajnika ubijena – Juda i baron Majgel. Voland predstavlja napredak u odnosu na Mefista, on želi da pomogne ljudima, delujući na njih etički, navodeći ih da budu i ostanu verni svojoj prirodi. Zlo koje on kažnjava ne dolazi spolja, ono je unutra, u ljudima – oni su ti koji razmotavaju večno klupko zla. Nijedna kazna nije bez razloga. Iz sveprisutnog zla Voland treba da spase Majstora i Margaritu.
Pritom je važno da se vidi da svi koji upadaju u njegove zamke nisu nimalo nevini, uvek se zapravo uhvate na svoj sopstveni porok, koji je u ovom slučaju “mamac”. Đavo je pametan, zna gde i koji mamac da stavi na koju udicu.Stiče se utisak da oni đavolu nisu interesantni i da samo tačno određeni ljudski soj može da dođe s nečastivim u dodir, onaj odabrani, inteligentni, sujetni, talentovani, osamljeni, i svesno od boga distancirani soj. I tu je već zastupljen jedan, moglo bi se reći – elitizam, ponekad svojstven velikim umetnicima koji zapravo sebe i sebi slične doživljavaju kao od boga i đavola tretirane na sasvim poseban način.Vidimo ga kako se, potpomognut svojim neobičnim pratiocima, koji mu i služe za raspravljanje i obračunavanje s tim svakakvim svetom, upliće u male živote malih ljudi, pri čemu se prosto stiče utisak da mu se to gadi, da bi i on oprao ruke kao Pontije Pilat. Nekako se čini da je đavo „veći gospodin“ od svih tih upecanih, da on samo “radi svoj posao” i da mu to ne pruža nikakvo zadovoljstvo. Da je umoran. Da bi voleo da mu ljudi pružaju veći otpor.
Posmatrajući ljude, on temeljno analizira pravdu, podrobno razlučivajući istinu od laži, pritom vršeći selekciju na one bezlične, anonimne, lažljive i pritvorene, koji nemaju hrabrosti niti volje za iskreno delanje, sa jedne strane, i na one slobodne, hrabre, iskrene i autentične, koji umeju da se nose sa promenama i iskoriste slobodu izbora, koja je čoveku data, sa druge strane.
Volandov kriterijum u ovom ozbiljnom poslu jeste ličnost. Prema prvoj grupi, on se ophodi ironično, nadmeno i introvertno, ne pružajući prostor za sporazum i ravnopravan dijalog, a pokušaj komuniciranja je u znaku osude i ismevanja. Velika seansa Volandove svite u Varijeteu služi razobličavanju maskiranih karaktera među građanima Moskve. Akcija demona usmerena je samo ka pospešivanju realizacije ovog procesa, jer građani, doduše nesvesno, sami sebe razotkrivaju, pokazujući šta je ispod maske koja je gotovo srasla sa licem.On u junakinji pronalazi sve ono čega su lišeni ostali građani Moskve: iskrenost, nesebičnost, smelost, otvorenost, ponos i snagu ljubavi koja daje smisao njenom životu. Sve to doprinosi laskavom položaju koji će uživati Margarita da, na osnovu toga što je procenjena kao ličnost u gomili bezličnih, sa Volandom stoji gotovo na ravnopravnoj nozi.
Jevanđelje po Volandu, koje je dovelo u vezu Volanda i Majstora, obelodanjuje se kao „jevanđelje po Bulgakovu”. Time je rešeno najvažnije pitanje vezano za demonološku sliku Majstora i Margarite: zbog čega predstava o Volandu i družini odstupa od tradicionalne, zbog čega su ovi likovi čak nadmoćno simpatični u odnosu na likove predstavnika svakodnevice. Bulgakov je svoj roman pisao sa Volandovih pozicija, Volandova projekcija sudbine i situacija Majstora i Margarite je projekcija Bulgakova, koji nam svojim romanom kazuje da živeti u svakodnevici, zapravo, ne znači živeti.

***
„Bio je u skupocenom sivom odelu, u inostranim cipelama iste boje kao odelo. Siva bereta bila mu je nešto nakrivljena na uvo, pod miškom je nosio štap sa crnom drškom u obliku pudličine glave. Na izgled – četrdesetak i kusur godina. Usta nekako kriva. Izbrijan glatko. Brinet. Desno oko crno, levo iz nekih razloga zeleno. Obrve crne, ali jedna viša od druge. Rečju – stranac.”

***
"Da, čovek je smrtan, ali nije u tome nevolja. loše je to što je on ponekad iznenada smrtan, eto u tome je trik!  I što ne može unapred da kaže šta će raditi večeras."

„Ah, pa da, pa da! Dragi moj, otkriću vam tajnu. Ja uopšte nisam umetnik, već sam, naprosto, hteo da vidim Moskovljane u masi, a najzgodnije je bilo da se to izvede u pozorištu.” 

***
Verujem! – najzad je uskliknuo glumac i ugasio svoj pogled – verujem! Ove oči ne lažu! Ta koliko sam vam puta govorio da se osnovna vaša greška sastoji u tome sto potcenjujete značaj čovekovih očiju. Shvatite, jezik može da sakrije istinu, a oči – nikada! Postavljeno vam je neočekivano pitanje, vi čak i ne uzdrhtite, u sekundi ovladate sobom i znate šta treba da kažete da biste sakrili istinu, i govorite veoma ubedljivo, i nijedna bora vam se na licu ne pokrene, ali – avaj – uznemirena pitanjem, istina sa dna duše u trenutku uskače u oči i sve je gotovo! Ona je primećena, a vi ste uhvaćeni!

***
Tama, koja je nadolazila sa Sredozemnog mora, prekrila je grad koji je prokurator mrzeo. Iščezli su viseći mostovi koji su spajali hram i strašnu Antonijevu kulu… Nestao je Jerušalem, veliki grad, kao da ga nikad nije ni bilo na svetu… Pa, idite bestraga i vi i vaša nagorela sveska i sasušena ruža! Sedite ovde na klupi sami i preklinjete ga da vas oslobodi, da vam dopusti da udišete vazduh, da nestane iz vašeg sećanja!

Prebledelog lica, Margarita se vrati na klupu. riđi ju je gledao žmirkajući.
– Ništa ne razumem – tiho reče Margarita Nikolajevna. – …….
– Kakva gnjavaža… – progunđa riđi i progovori glasnije: – Oprostite, ali rekao sam vam da nisam ni iz kakve ustanove. Sedite, molim vas.
Margarita se bez reči povinovala, ali ipak, sedajući, upita još jednom:
– Ko ste vi?
– Pa dobro, zovem se Azazelo, ali to vam svejedno ništa ne govori.
– A da li biste mi rekli kako ste saznali za listove i moje misli?
– Neću da kažem – hladno odgovori Azazelo.
– Ali vi nešto znate o njemu? – molećivo šapnu Margarita.
– No, recimo da znam.
– Preklinjem, recite samo jedno…. da li je živ? … Ne mučite me!
– No, živ je, živ – nerado se odazva Azazelo.
– Bože! …
– Molim vas, bez uzbuđenja i uzvikivanja – namršteno reče Azazelo..

– …znam na šta pristajem. Ali pristajem na sve zbog Njega, zato što se ničemu više na ovome svetu i ne nadam….
***
– Recite, zašto vas Margarita zove majstorom? – upitao je Woland. On se podsmehnuo rekao:
– To je oprostiva slabost. Ona ima suviše visoko mišljenje o romanu koji sam napisao.
– Roman o čemu?
– Roman o Ponciju Pilatu. Tada su opet poskočili i zanjihali se jezičci svijeća, zveknulo je posuđe na stolu. Woland se gromoglasno nasmijao, ali se nitko nije uplašio niti začudio tom smijehu. Behemot je čak zapljeskao.
– O čemu? O čemu? O kome? – progovorio je Woland i prestao se smijati. – I to sada? To je potresno! Zar niste mogli pronaći drugu temu? Dajte da vidim. – Woland je pružio ruku s dlanom nagore.
– Na žalost to ne mogu učiniti – odgovorio je majstor
– zato što sam ga spalio u peći.
– Oprostite, ne vjerujem – odgovorio je Woland – to je nemoguće, rukopisi ne gore. – On se okrenuo Behemotui rekao:
– No, Behemote, daj ovamo roman. Mačak je odmah skočio sa stolice i svi su opazili da je sjedio na debelom svježnju rukopisa. Gornji primjerak mačak je uz poklon predao Wolandu. Margarita je zadrhtala i povikala, ponovo uzbuđena do suza:
– Evo ga, rukopis! Evo ga! Pritrčala je Wolandu i oduševljeno dodala:
– Svemogući, svemogući! Woland je uzeo u ruke pruženi primjerak, okrenuo ga, stavio na stranu i šutke, bez smiješka, zagledao se u majstora.

– No, sad je sve jasno – rekao je Woland i kucnuo dugim prstom po rukopisu.
– Savršeno jasno – potvrdio je mačak zaboravivši svoje obećanje da će biti šutljiva halucinacija – sad mi je glavna linija tog opusa jasna skroz naskroz.

***
Ali onda nešto natera Volanda da odvoji pogled od grada i usmeri pažnju prema okrugloj kuli koja se nalazila iza njegovih leđa na krovu. Iz njenog zida iziđe odrpani, glinom umazani smrknuti čovek u hitonu, u sandalama svojeručne izrade, i s crnom bradom. 
– Gle! – uzviknu Voland, s podsmehom gledajući na pridošlog. – Najmanje sam te mogao očekivati ovde! Šta te dovodi ovamo, nezvani goste? 
– Došao sam do tebe, duše zla i gospodaru senki – odgovori pridošli gledajući u Volanda ispod oka, neprijateljski. 
– Ako si došao do mene, onda zašto me nisi pozdravio, bivši cariniče? – kaza Voland grubo. 
– Zato što ti ne želim zdravlja – odgovori pridošlica drsko. 
– Ali moraćeš s tim da se pomiriš – uzvrati Voland i usta mu se iskriviše u podsmeh
 Još nisi ni stigao na krov, a već si uspeo da odvališ besmislicu, i reći ću ti u čemu se ona sastoji – u tvojoj intonaciji. Izgovorio si svoje reči tako kao da ne priznaješ senke, a ni zlo takođe. A da li bi hteo da budeš dobar pa da se zamisliš nad pitanjem: šta bi radilo tvoje dobro kad ne bi bilo zla, i kako bi izgledala Zemlja, kada bi sa nje iščezle senke? Jer senke bacaju predmeti i ljudi. Evo, tu je senka od moga mača. Ali postoje senke od drveća i od živih stvorenja. Ne želiš li ti to da oguliš celu Zemljinu kuglu, odbacivši sa nje svako drvo i sve živo zbog svoje fantazije o tome da uživaš u goloj svetlosti?
***
 – Vaš roman je pročitan – progovori Voland okrećući se prema majstoru – i rečeno je samo jedno: da, na žalost, nije završen. Dakle, hteo sam da vam pokažem vašeg junaka. Oko dve hiljade godina sedi on na ovoj zaravni i spava, ali kada dođe pun mesec, kao što vidite, muči ga nesanica. Ona ne muči samo njega već i njegovog vernog stražara, psa. Ako je tačno da je kukavičluk najveći porok, onda je pas možda sasvim nedužan. Jedino čega se bojao hrabri pas, bile su oluje. Ali, šta ćemo, onaj ko voli, mora da deli sudbinu onoga koga voli. 
– Šta on to govori? – upita Margarita, i preko njenog savršeno spokojnog lica pređe oblačak sažaljenja. 
– On govori – odvrati Voland – vazda jedno te isto, on govori da i na mesečini nema mira, i da je na lošoj dužnosti. Tako on govori uvek kada ne spava, a kada spava, onda vidi jedno te isto: mesečev put, i hoće da krene njime i da razgovara sa uhapšenim Ha-Nocrijem, jer, kako on tvrdi, nešto nije dorekao onda, davno, četrnaestog dana prolećnog meseca nisana. Ali avaj, on zbog nečega ne uspeva da izađe na taj put, i niko mu ne dolazi. Te tada on, a šta mu drugo i ostaje, mora da razgovara sam sa sobom. Uostalom, potrebna je i nekakva raznovrsnost – pa on svome govoru o mesecu često dodaje i to da najviše na svetu mrzi svoju besmrtnost i nečuvenu slavu. On tvrdi da bi rado promenio svoju sudbinu za sudbinu odrpane lutalice Levija Mateja. (…)

Ne treba vikati u brdima, on je ionako navikao na odrone, i to ga neće uznemiriti. Ne treba da molite za njega, Margarita, jer je za njega već zamolio onaj sa kim bi on toliko želeo da razgovara. 
Tada se Voland opet okrenu prema majstoru i reče: 
- No, pa šta ćemo, sada možete svoj roman završiti jednom rečenicom! Majstor kao da je ovo već očekivao, dok je stajao nepokretno i gledao kako prokurator sedi. On namesti ruke kao trubu i uzviknu tako da je eho počeo da odskakuje preko bezljudnih i goletnih brda: 
– Slobodan si! Slobodan si! On te čeka!

***

“Slušaj tišinu - rekla je Margarita majstoru i pesak je šuštao pod njenim bosim nogama. 
-Slušaj i uživaj u onome što ti za života nije bilo dato-u tišini. Gledaj,eno pred nama je tvoja kuća,kojom si nagrađen. Već vidim venecijanski prozor i lozu kako se vije do samog krova. Evo tvoje kuće, tvoje večne kuće. Znam da će ti uveče doći oni koje voliš,koji te zanimaju i koji te neće uznemiriti. Oni će ti svratiti,oni će ti pevati,videćeš kakva je svetlost u odaji pri upaljenim svećama. Zaspaćeš sa svojom izmašćenom i večitom kapicom, zaspaćeš sa osmejkom na usnama. San će te okrepiti,počećeš mudro da misliš. A da me oteraš, to više nećeš moći. Ja ću čuvati tvoj san.”




Sklopivši korice knjige još neko vreme nemo sam posmatrala knjigu. Ostala bez reči. To je ta željena reakcija koju neko delo ostavi na mene. Izvanredno delo.




понедељак, 15. август 2016.

Moj izbor: William Wordsworth



Sjaj u travi 


Sada,
kada ništa na svetu ne može
vratiti dane prohujalog leta
naš sjaj u travi i blještavost sveta,
ne treba tugovati, već tražiti snage
u onom što je ostalo i s tim živeti.

Zaboravimo,
ne radi nas, ne radi zaborava
zaboravimo da smo se voleli,
da smo se svađali i
da smo bili krivi.

Požurimo,
s danima i danima što će doći,
požurimo sa shvatanjima,
sa svim što me odvaja od tebe.

Jednom,
ćeš se vratiti i ubrati cvetove
koje smo zajedno mirisali, gazili...
Ali, tvoje ruke biće prekratke,
a noge premorene da se vratiš.

Biće kasno,
možda ćemo se naći jedanput
na malom vrhu života i neizrečene tajne
hteti jedno drugome da kažemo
al' proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci.
Jedan skrenuti pogled biće sve
sto ćemo jedno drugome moći dati...

Zaboraviću
oči i neću posmatrati zvezde
koje me na tebe neobično podsećaju.

Ne boj se,
jednom ćeš se zaljubiti
al' ljubićeš zato što će te nešto
na toj ženi podsećati na mene.

Ne otkrivaj
svoje srce ljudima
jer u njima vlada kob i egoizam!

Život je borba
- nastoj pobediti.
Ali ako izgubiš
- ne smeš tugovati.
Cilj života je ljubav
- a ona traži žrtve.

Bio
si moje veliko proleće,
uspomena koja će dugo živeti u budućnosti,
koje ću se sećati...

Osećaću
tugu jer sam tebe volela.
Biće to ironija tuge.

Nestaće sjaja u travi.
Nestaće veličanstvenosti sveta.
Ostaće samo bleda slika
onoga što je prošlo.

****

Sunovrati

Samotan sam ko oblak luto,
Što lebdeć' i breg i dol hvata,
Odjednom spazih mnoštvo žuto,
Obilje zlatnih sunovrata,
Uz jezero pod stabla skriše
Oni se s vetrom što ih njiše.

Redom, ko zvezde pune sjaja
U mlečnoj stazi što se broje,
U nizu kojem nema kraja
Uz obalu se oni roje:
Hiljade videh kako tresu
Glavama u tom vedrom plesu.

I vali plešu, al' to cveće
Nadmašuje ih plešuć' slađe:
Pesniku nema veće sreće
Nego kad takvu družbu nađe!
Gledah - i gledah - tad mi javi
Prizora tog se smiso pravi:

Jer često znaju oni meni,
Dok ležim setan, na um doći,
U jutarnjoj mi bljesnu zeni
Ozarujuć' me u samoći;
I srce tad mi radost hvata
Pa pleše usred sunovrata.


---
Kad vidim dugu grud mi jako tuče, 
dok ona sja:
Tako beše kad te spazih, svete,
I sad je kad sam čovek, gle'te;
I kad star budem nek je tako,
II' nek umrem ja!
Čovekov otac to je Dete..


***
Tupe je duše ko bi proći smeo
Uz prizor tako uzvišen i mio:
Grad sada, poput ruha, nosi čari
lepote jutra: tihi leže stari
brodovi, kule, crkve, tornji, 

ceo taj sklad u polja i svod što se slio;
Sve blista, sja, kroz zrak što čist se zari.
Sunce još nikad ne prosu toplinu
Tako na breg, na stenu i dol sveži;
Ne videh nikad još takvu tišinu.

***
Krupno sunce gasne,
U svoj se spokoj utapa i blista..


****
Priroda dade dušu svim
stvarima pa i meni grudi
Njom prože, zgranuh se nad tim
Što ljud'ma čine ljudi.


***
Nestaće sjaja u travi.
Nestaće veličanstvenosti sveta.
Ostaće samo bleda slika

onoga što je prošlo.




   Leonardo Da Vinči


недеља, 14. август 2016.

Moj izbor: Alfred De Mise

Sećaj me se kada zora bela
Sunce u svoj dvor začaran vodi;
sećaj me se dokle ispod vela
srebrnoga noć snivajuć hodi;

uzdrhtiš li kad te zadovoljstvo zove

ili senka mami u večernje snove,
čuj iz tamnog granja
glas kako odzvanja:
Sećaj me se.

Sećaj me se kad volja sudbine
zauvek te rastavi od mene,
kad od tuge,godina,daljine
ovo srce očajnicko svene.
Za moju se tužnu ljubav ti pomoli.
Šta su prostor ili vreme kad se voli!
Dok je moga srca
večno će da grca:
Sećaj me se.
Sećaj me se kada slomljenoga
srca budem u san večan pao;
sećaj me se kad vrh groba moga
cvet usamljen bude nežno cvao.
Videti me nećeš;ali neumrlim duhom
Ko verna sestra ja ću da te grlim
Čuj u noćnoj tami 
Glas ko jecaj sami:
Sećaj me se…

***
Naći misao čvrstu u bića svog dubini; 
uravnotežiti je na zlatnoj osovini, 
nemirnu, neizvesnu, pa ipak nepokretnu; 
prognati uspomene; zanosu mimoletnu, 
snu magnovenom dati, možda, obličje večno; 
istinu i lepotu voleti neizrečno 
i tragati za onim što ih u sazvuk slaže; 
slušati šta u srcu sopstven genije kaže; 
plakati, smejati se i pevati od milja, 
usamljen ići svetom, nasumice i bez cilja; 
stvoriti vrsno delo, puno plašljive čari, 
od osmeha, od reči, od uzdaha, od stvari 
koja nam za trenutak svu dušu sobom uze, 
biser načiniti od suze: 
pesnik na zemlji nema nijedne strasti dublje; 
to mu je sve imanje, život i častoljublje.


Alfred de Mise (1810-1857)










Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...