уторак, 23. август 2016.

Moj izbor: Stevan Raičković




U MOJOJ GLAVI STANUJEŠ


U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s koga puca
Vidik na moje misli najtajnije.
Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.
Ja ti odškrinem vrata: niz basamke
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.
Na povetarcu lebdiš poput slamke.
(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)
Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)
Spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na poso s licem ko da plačeš.
Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.
Vidim sa tvog lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.
U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?
Van tebe druge misli ne postoje.
Samo dok spavam ti se nekud gubiš.






Milić od Mačve






субота, 20. август 2016.

Moj izbor: Branko Miljković



Prva ljubavna pesma 


Žudim noć lepu kad se sanja
i reči tihe ko bez moći
drhte od snova i zvezdanja
zbog nje kraj mene u toj noći.

I dokle mesec kao zlatno
gnezdo u cvetnom granju blista
a časi slatko nepovratno
klize ko kaplje rose s lista

Izneo bih joj svoje srce
i svoju radost i svoju tugu
na dlanu što sni milovanje
ko toplo srce nežnu drugu.

I srce bih joj otvorio
da od nežnosti uzdrhte dani
i njen bi lepi pogled bio
u mraku vodoskok zvezdani.

***

PRVA POSVETA


Sigurno je jedno: o ovu se pticu otimaju šume.
Ako me pitaš gde su te šume, reći ću ti: u pepelu
koji goru s gorom pomeša. Ja želim samo jedno: 
da veruješ u taj pepeo. A to ćeš zaista moći, ako shvatiš
da vreme treba pobeđivati, što svešću i pesmom,
što zaboravom, ali nikada nadom, niti onim što je 
već ostvareno. Dakle, vatrom koja je vrlo slična
praznini, a ne senkom. A šta je plamen? Dan svih
stvari koje nemaju svoje sopstveno vreme. Ove su pesme
nadiranje sveta u prazno, dan iznutra. 






Dušan Otašević





петак, 19. август 2016.

МОЈ ИЗБОР: Kхалил Гибран/ПРОРОКОВ ВРТ


I део


O ЉУБАВИ

“А одвајкада је било тако, да љубав не зна колико је дубока док не куцне час растанка.”

“Кад вам љубав да знак, крените за њом, мада су њене стазе камените и стрме.

А кад вас захвате њена крила, подајте јој се, мада би мач сакривен међ њеним замајцима могао и да вас рани.А кад вам се обрати, верујте јој, мада њен глас може и да вам распрши снове, као што северац уме да опустоши врт. Јер као што вас љубав крунише, тако ће и да вас распне. Уме и да вас разлиста, али и да вас скреше.
Као што се погиње до вас да помилује ваше најтананије гранчице што подрхтавају на сунцу, tако ће и да се спусти до вашега корења не би ли гa протресла, ма 
колико се оно грчевито држало земље. Прихвата вас се као снопова жита. стреса вас да вас оголи, шросејава вас да вас ослободи од ваших љуспи. Меље вас док јој се потпуно не подате; а онда вас препушта своме светоме огњу.”
“Љубав не пружа ништа сем себе саме, и не узима ништа ниоткуд сем од себе. Љубав не поседује ништа, и није ничији посед; јер је љубав довољна сама себи.”
“И не помишљајте да можете усмеравати ток љубави, јер љубав, ако вас удостоји, ваше токове усмерава. Љубав не тежи ничему другом до ли да испуни себе.”

О БРАКУ


„Волите једно друго, али од љубави не чините стегу: радије, нека вам љубав буде као таласаво море између обала ваших душа. Пуните пехаре једно другом, али не пијте из истога пехара.Подајте хлеба једно другом, али не једите од истога комада.

Певајте и играјте заједно, и радујте се, али и пуштајте једно друго на миру, као што струне лауте не сметају једна другој иако подрхтавају од исте свирке. Подајте своја срца, али не и све ваше, јер ваша срца тек живот може у руци да држи. Заједно стојте, али не једно другом преблизу, јер и ступови истога храма стоје одвојени један од другог.“

O ДЕЦИ

“Можете им дати своју љубав али не и своје мисли, jер она имају сопствене мисли. Можете удомити њихова тела али не и њихове душе, jер њихове душе обитавају у дому сутрашњице, који ви не можете походити чак ни у својим сновима. Можете настојати да будете као она, али не настојте да их учините сличним вама.”

O ДАВАЊУ


“Дајете тек нешто мало када дајете нешто што је ваше. tек када дајете себе, ваистину дајете. Добро је давати кад се то тражи, али је боље давати и када се не тражи, давати јер се има разумевања; Ви, примаоци - а примаоци сте сви ви - не оптерећујте се тежином захвалности, да не бисте ставили под јарам и себе и онога што даје. Уздигните се, радије, са самим дародавцем, на његовим даровима као на крилима; jер имати сувише обзира према сопственом дугу, то значи сумњати у дарежљивост онога коме је широкогруда Земља мати, а Бог отац.”

O ЈЕЛУ И ПИЋУ

“И нек вам трпеза буде олтар на коме се чистота и невиност шума и долина жртвује зарад нечег што је у човеку још чистије и још невиније.”

O раду

“Када радите, ви сте свирале у чијем се срцу шапутање часова претвара у музику. Та ко би од вас и хтео да буде као трска, туп и нем, када све друго сазвучно пева? А ја вам кажем да је живот одиста мрачан, сем кад постоји неки подстрек, а сваки подстрек је слеп сем кад је ту и знање, а свако знање је узалудно сем кад је ту и рад, а сваки рад је испразан сем кад је ту и љубав; а кад са љубављу радите, повезујете себе са самим собом, повезујете се и једни са другима.

А ако не умете да радите с љубављу већ само са гађењем, боље да се оставите тог посла, те да седнете покрај вратница храма, и да убирате милостињу од оних што раде са љубављу. Јер ако хлеб печете равнодушно, печете горак хлеб, који тек напола утољава човечју глад. А ако уз гунђање муљате грожђе, ваше гунђање отровом залива вино. Али ако певате као анђели, но не волите ту песму, аглушујете људима уши, тако да не чују гласове дана нити гласове ноћи.“

О ТУЗИ И РАДОСТИ

Ваша је радост ваш раскринкани бол. И оно исто врело из кога врца ваш смех, често је било препуно ваших суза. А како би и могло другачије да буде?.Није ли врч у коме вам је вино - управо онај врч који се био пекао у грнчаревој пећи? И није ли лаута што вам разгаљује дух - од истог оног дрвета што је дубљено ножем? Кад сте радосни, завирите дубоко у своје срце, па ћете видети да тек оно што вам је наносило бол може у нама радошћу да се огласи. Њих две су нераздвојне. Заједно оне стижу, те кад вам за трпезу седне једна од њих, знајте да она друга у вашој ложници спава.“

О КУЋАМА

„Камо среће да могу да узмем ваше куће у шаку, и да их као сејач расејем по шуми и пољани. Камо среће да су долине - ваше улице, а зелене стазе – ваша шеталишта, па да можете да тражите једни друге по виноградима, и да се враћате с мирисом земље у одећи.“
Саградите у својој машти сеницу у дивљини пре нo што саградите кућу међ зидинама града, јер као што се враћате своме дому у сумрак, враћа му се и онај луталица у вама, вечито далек и сам. Зар и дом ваш не сања? А док сања, зар не одлази из града у гај или на неки брежуљак? 
Ваш дом неће бити сидро, него катарка. Он неће бити блистава покожица која прекрива рану, већ очни капак што чува очи. Нећете скупити крила да бисте прошли кроз врата, нити погнути главе да не би удариле о таваницу, нити бисте се прибојавати да дишете како зидови не би напукли и срушили се.“

О ОДЕЋИ


Ваша одећа скрива много од ваше лепоте, али не скрива оно што није лепо.

И мада у одећи тражите слободу за своје тело, пре ћете у њој наћи тек амове и ланце. Камо среће да се можете суочити са сунцем уз више своје коже и мање својих хаља, јер је животни дах у сунчевој светлости, а рука је живота у ветру. А не заборавите ни то да земља ужива у вашим босим ногама, и да ветрови журе да се поигравају с вашом косом.
О злочину и казни

И као што усамљен лист не жути без прећутнога знања целог дрвета, тако и злочинац не може да почини зло без прећутне воље свих вас. Као у некој поворци, заједно сте се упутили ка своме божанском бићу. Ви сте и пут, а не само путници.

А када један од вас падне, тај пада зарад оних који су иза њега, да их упозори на камен о који се могу саплести. А пада и зарад оних који су испред њега, оних што, мада бржи и сигурнијег корака, тај камен нису склонили.

О СЛОБОДИ

„Бићете одиста слободни када вам дани не буду лишени брига и кад вам ноћи не буду без нужде и тегобе, и кад вас све то притисне, а ви се, упркос свему, издигнете над свим тим голи и незауздани. А ако бисте да збаците деспота са престола, постарајте се најпре да му срушите престо постављен у вама самима.
Одиста, све се креће унутар вашег бића у непрекидноме полузагрљају - оно за чиме жудите и оно од чега страхујете, оно што вам се гади и оно што вам је драго, оно чему стремите и оно од чега бисте да побегнете, све се то креће у вама као ветлости и сенке, пригрљене, у паровима. А кад сенка избледи и кад је нема више, светлост што преостаје за њом постаје сенка неке друге светлости, те тако и ваша слобода, кад се ослободи окова, и сама постаје оков за неку вишу слободу.

О РАЗУМУ И СТРАСТИ


Ваш разум и ваша страст, то су вам крма и једро ваше душе, што је кренула морем.

Ако вам се раздере једро или се сломи крма, можете само бити заношени и бацани тамо-амо, или се непомични наћи насред пучине. Јер, разум, када сам влада, то је власт која намеће стеге; а страст,када јој се да маха, то је пламен што гори док сам себе не сатре.

О БОЛУ


Као што се коштица плода мора распући да би се њено срце изложило сунцу, тако морате и ви спознати бол. А ако узмогнете да се у срцу непрестано дивите свакодневним чудесима у своме животу, ваш бол вам се неће учинити мање

чудесним од радости ваше; Прихватали бисте годишња доба својега срца као што сте одувек прихватали годишња доба која проходе њивама вашим, те бисте спокојно посматрали и њиве свога чемера.Много од свога бола сами сте забрали.“

О САМОСПОЗНАЈИ

Хтели бисте да знате на речима оно што сте одувек знали у мислима.Хтели бисте да сопственим прстима такнете голу пут својих снова. A то тако и треба. Скривено врело ваше душе мора се пробити напоље и жуборећи похитати ка мору;А све ће благо из ваших бесконачних дубина бити вашим очима разоткривено. Али нека се не мери вагом то ваше незнано благо; и не истражујте дубине свога знања чакљом или виском.Јер сопствено је биће бескрајно и немерљиво. He реците, “Открио сам стазу душе,” него радије,“Сусрео сам душу што је ишла мојом стазом.” Јер душа залази на све стазе.Душа не иде неким правцем, нити пак расте као трска.Душа се расцветава, као лотос с безбројним латицама“.

О УЧЕЊУ

Учитељ ако је збиља мудар, не позива вас да уђете у кућу његовог знања,него вас радије води до прага вашег сопственог ума. Вид једног човека не може своја крила другоме да позајми.

О ПРИЈАТЕЉСТВУ

Ваш је пријатељ одговор на потребе ваше.Он је њива коју засејавате са љубављу, и коју жањете са захвалом.Он је ваше кућиште и огњиште ваше. Када се растајете од неког пријатеља, не тугујте због тога;јер оно што y њему понајвише волите, може за његовог одсуства да буде још јасније. И нек у пријатељству не буде другог циља сем продубљавања духа. Јер љубав што тражи ишта сем разјашњења сопствене тајне, и није љубав него бачена мрежа: хвата се само оно што је и некорисно.И нека оно што је у вама понајбоље - буде за пријатеља вашег;ако зна докле улеже ваша осека, нек зна и докле досеже ваша плима.Јер шта је за вас пријатељ кога тражите само да убијете време?Тражите га само да бисте то време одиста проживели.Јер, његово је да вам испуни жеље и потребе, а не вашу празнину. Јер у роси ситница срце налази своја јутра, и бива окрепљено.

О ГОВОРЕЊУ

Проговарате онда кад нисте више у миру са сопственим мислима; А у много је чему од тога што кажете мисао допола убијена.Јер мисао је птица висина и ширина, која у кавезу речи може да развије крила, но не и да полети.

Има и оних што говоре, те и без свога знања или из нехаја открију неку истину коју ни сами не знате.А има и оних што носе истину сами у себи, али је не исказују

речима.У њиховим грудима дух обитава у таласавој тишини.

О ВРЕМЕНУ

Од времена бисте да начините поток на чијој бисте обали седели и гледали га где тече. Али оно безвремено у вама свесно је безвремености живота, и зна да је јучерашњица само оводневно сећање, a да је сутрашњица само данашњи сан. Но ако у својој мисли морате размерити време на годишња доба,нек свако доба окружи сва она друга, и нека данашњица обгрли јучерашњицу сећањем, а сутрашњицу чежњом.






четвртак, 18. август 2016.

Moj izbor: Rajner Marija Rilke








LJUBAVNA PESMA

Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako mimo tebe njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih da sklonim je na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki strani, tuđi kutak, u kom
neće je tvoje njihati dubine.

Ali ipak, sve što dodirne nas dvoje
kao gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.





среда, 17. август 2016.

Moj izbor: Miloš Crnjanski



ŽIVOT
Sve to ne zavisi od mene.
Setim se kako beše lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.
I, vidiš, to uteši me.

Ne zavisi od mene.

Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamiriše preorana,
ili da oblaci prolete,
malo niže,
pa da me to potrese.

Ne, ne od mene.

Dosta će biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrči neko ozeblo, tuđe, dete
i zagrli me.


****


SUDBA


Na sinjem moru
Lađa jedna brodi;
Da mogu samo znati:
Kuda je sudba vodi?
Vetar talasa more,
Valovi liče gori.
Nemoćno, teškom mukom se
Sa njima lađa bori.
Prešla je bura;
More pokoja nađe.
A pena talasa grli
Poslednji deo lađe.


Prva objavljena pesma Miloša Crnjanskog u listu "Golub". Imao je samo 15 godina.




уторак, 16. август 2016.

Moj izbor: Mirjana Bobić Mojsilović/ Miris Beograda



Miris Beograda, oh, pa to može biti priča o čitavom jednom životu:
Miris bureka sa višnjama u staroj pekari iza Bajlonove pijace;
Miris vlažnih lešnika u Botaničkoj bašti i miris našeg straha dok ih krademo i bežimo preko ograde od pobesnelog čuvara; Pomešani mirisi orahovog drveta, hortenzija, lastinih govanaca i roza sedefastog laka za nokte komšinice iz dvorišta; Miris ajvara i prvih trešanja; škripanje najlonki na halter naše majke dok ponosna vodi nas tri u šetnju, na baklave kod ''Medjeda'' i miris njene male tvrde kožne tašne model Džeki O, i miris njenog majušnog crvenog karmina koji leži unutra i koji ona vadi drvcetom šibice .
Miris sumraka i lubenica sa prasećim repovima koje naš otac znalački kucka i osluškuje i onda prti jedan džambo primerak na svoja visoka ramena, smejući se, dok mi trčkamo za njim Drinčićevom.
Miris nedelje, sa zvucima radija koji se kroz prozore suterena u Gundulićevom vencu, šire po ulici kestenova, zajedno sa mirisima pohovanih šnicli, i pržene kafe i zvucima radio prenopsa fudbalske utakmice.
I zatim, mirisi leda na klizalištu na Tašmajdanu, miris novih fotelja u Domu pionira, mirisi slave i spektakla u Takovskoj kad proviri Čkalja ili Dragan Laković iz zgrade televizije.
I miris Skadarlije, puberteta, lake nesvestice od zaljubljenosti, miris Old Spice after shave , pomešan sa mirisom gulaša od bubrega sa kajmakom u vrućoj lepinji.
Miris parfimerija Jasmin, sa svim onim lažnim biserima u izlozima, i miris otmenosti u čuvenoj obućarskoj radnji ''Kralj'' u Knez Mihajlovoj ulici.
Miris preprženog ulja u Manježu, i girica u ''Poletu''.
I zatim, mirisi reke, miris dasaka na splavovima koje ljubimo mokri, dok ležimo na svim našim južnim morima ispod Čukarice;
I onda, miris tišine i svečanosti u Narodnoj biblioteci Srbije na Vračaru, miris indeksa i beogradskih tramvaja koji se ljuljaju penjući se Beogradskom; miris traganja za mirisima sveta na Festu u Sava centru; miris trave na Kalemegdanu iza Vojnog muzeja pomešan sa mirisom neba u junu i prvim poljupcima.
Miris ''Jelen'' graševine u Medjunarodnom pres centru i miris važnosti dok je pijemo uz zalogaje tatar bifteka – Beograd u godinama kada je mirisao na belo vino.
I, kasnije, Beograd crnih vina, vrelih strasti, začina i ljutine;
Miris pokislih kaputa na demonstracijama; i mirisi paljevine i straha, i miris bombi i bespomoćnosti.
I, zatim, svi oni užasni mirisi u redovima za vize, za banke, za kafu i benzin.
I zatim, mirisi mamurluka, ličnih i političkih, mirisi užasnih tekstova po novinama, mirisi šerpi i lonaca pomešani sa mirisima mraza i gripa.
Beograd tužnih Novih godina, i opustelih leta, bez para, sa krntijama na ulicama, ozloglašen, u cipelama od skaja.
I, onda, ponovo, miris ruža i magnolija na Neimaru.
Miris mermera i groždja, mirisi tamjana i divnih crkava, mirisi straha i nade na licima nedužnih običnih ljudi, začinjeni mirisima golih pupkova i espresa, mirisi opuštenosti i grča.
Svi oni odlasci i opijajući miris povratka.
Miris Beograda, to je priča.
A, ja? Šta da kažem?
Mirišem na Beograd.

понедељак, 15. август 2016.

Moj izbor: William Wordsworth



Sjaj u travi 


Sada,
kada ništa na svetu ne može
vratiti dane prohujalog leta
naš sjaj u travi i blještavost sveta,
ne treba tugovati, već tražiti snage
u onom što je ostalo i s tim živeti.

Zaboravimo,
ne radi nas, ne radi zaborava
zaboravimo da smo se voleli,
da smo se svađali i
da smo bili krivi.

Požurimo,
s danima i danima što će doći,
požurimo sa shvatanjima,
sa svim što me odvaja od tebe.

Jednom,
ćeš se vratiti i ubrati cvetove
koje smo zajedno mirisali, gazili...
Ali, tvoje ruke biće prekratke,
a noge premorene da se vratiš.

Biće kasno,
možda ćemo se naći jedanput
na malom vrhu života i neizrečene tajne
hteti jedno drugome da kažemo
al' proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci.
Jedan skrenuti pogled biće sve
sto ćemo jedno drugome moći dati...

Zaboraviću
oči i neću posmatrati zvezde
koje me na tebe neobično podsećaju.

Ne boj se,
jednom ćeš se zaljubiti
al' ljubićeš zato što će te nešto
na toj ženi podsećati na mene.

Ne otkrivaj
svoje srce ljudima
jer u njima vlada kob i egoizam!

Život je borba
- nastoj pobediti.
Ali ako izgubiš
- ne smeš tugovati.
Cilj života je ljubav
- a ona traži žrtve.

Bio
si moje veliko proleće,
uspomena koja će dugo živeti u budućnosti,
koje ću se sećati...

Osećaću
tugu jer sam tebe volela.
Biće to ironija tuge.

Nestaće sjaja u travi.
Nestaće veličanstvenosti sveta.
Ostaće samo bleda slika
onoga što je prošlo.



   Leonardo Da Vinči


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...