Molim Boga da me ludilom izleči, jer se prokletim razumom ne umedoh spasiti.
Izet Mola
Sat je najverniji prijatelj svog gospodara, on prati puls njegovog zgloba,deli uzbuđenja nastala u njegovim grudima, greje se njegovim telom,ukratko, on je deo njegovog organizma. Ako je na stolu, zajedno s njim živi od početka do kraja vremensku celinu koju nazivamo dan. Počinjući da živi i misli kao on, sat se nesvesno poistovećuje sa svojim gospodarom.
Po starim cipelama ili šeširu mogu videti narav, navike njihovog vlasnika, šta mu je u životu nedostajalo, čak i kroz kakve muke je prošao.
„Sve stvari postaju moguće i vidljive preko svojih suprotnosti.“
Kada u nama i oko nas vlada harmonija, siromaštvo se, uslovno rečeno, dobro podnosi, i ne mora da bude tako strašna stvar. Ima čak i svojih prednosti. Glavna prednost mog detinjstva bila je sloboda. Danas se ova reč upotrebljava isključivo u političkom kontekstu. Kakva šteta!
Politička sloboda predstavlja ključ ropstva ili ka njemu otvorena vrata.Ona je na|oskudni|a blagodat; kada bi samo jedan čovek želeo njome da se nahrani, svi oko njega bi ostali gladni. Do sada nisam sreo nijednu stvar koja se pojavljuje zajedno sa svojom negacijom i u njoj nestaje. U svom kratkom životu, sedam-osam puta sam čuo da dolazi. I mada mi nikad niko nije rekao da će doći, kada smo čuli da dolazi, od sreće smo izleteli na ulicu uz zvuke doboša i zurli.Odakle je dolazila ta sloboda i kako je tako odjednom nestajala? Da li onaj koji daje, posle ponovo uzima ono što je dao? Ili je mi na kraju, kad nam prisedne, poklonimo, govoreći: „Izvolite, gospodine, ionako je više ne želimo. Uzmite je vi, možda će vama koristiti.“ Ili je ona kao neko čarobno blago koje iznenada zasvetli na stolu ili u dnu zida, i koje se, čim mu se približimo i uzmemo ga u ruke, pretvori u običan komad uglja ili zemlje? Ovo mi nikako nije ulazilo u glavu. Na kraju sam bio ubeđen da ona u stvari nikome ne treba. Ljubav prema slobodi –nije ništa drugo do vrsta snobovštine. Da nam je bila preko potrebna i da smo je istinski voleli, mi bismo je jednom prilikom ščepali tako da uvek bude uz nas i pred našim očima. Ali kako, kad samo što dođe,sutradan iznenada nestane. Još čudnije je to da smo se mi brzo navikli na njeno odsustvo. Izgleda da je dovoljno da se njeno ime pomene u verskim knjigama, poeziji ili javnim govorima.
Ne, sloboda mog detinjstva nije bila nimalo nalik ovoj. Pre svega mislim da je najvažnije to što mi je niko nije dao. Otkrio sam je iznenada kako leži skrivena u meni kao grumen zlata. Ličila je na cvrkut ptica u krošnjama drveća, na svetlost na površini vode. Jednom kada sam je pronašao, ceo moj mali život, naš siromašni dom, ljudi oko nas, sve se promenilo. Istina,kasnije sam je izgubio. Ali jedno je izvesno – ono što mi je pružila postalo je moje najveće blago. Ni jučerašnja beda, ni današnje blagostanje nisu mogli od mene otrgnuti godine koje je ona ispunila čudesima.Naučila me je da živim bez imetka, ne obazirući se ni na šta. Nisam jurcao za nepotrebnim stvarima. Gužva u odeljenju u srednjoj školi omogućila mi je da iz poslednjeg reda, ili, ako hoćete, iz kraljevske lože, posmatram trku kojase odvijala oko mene. Tu sam naučio da na tuđa posla gledam iz prikrajka..Posedovao sam godišnja doba, ljude, životinje, predmete, njihova brojna i draga lica.
Ponekad pomislim kako smo mi čudna bića. Svi se žalimo
kako nam je život kratak, a šta sve ne radimo da nam dan prođe za tren.
U početku su džamije bile mesta gde se podešavalo vreme. Čak i u
najvećoj žurbi ljudi su zastajkivali pod njihovim prozorom i, izgovarajući
stihove iz Kurana, vadili satove iz džepa. Srebrni, zlatni, gravirani, s
lancem ili bez njega, zdepasti poput jastučeta za iglu ili punoglavca, mali,
pljosnati, bili su usklađeni s njihovim godinama, stasom, imovinskim
stanjem. Podešavali su ih moleći se da vreme koje budu merili donese
dobro njima i njihovim porodicama i prislanjali ih uz uvo kao da će tako
čuti lepe stvari koje ih očekuju u bliskoj ili dalekoj budućnosti. Otkucaj sata
za njih je bio šum fontane u dvorištu džamije, glas snažnog i večnog
verovanja u unutrašnji svet. Tako jedinstven obuhvatao je obe dimenzije
života. S jedne strane određivao je vašu sadašnjost i dnevne obaveze, a s
druge, otvarao čiste i nepogrešive puteve ka večnoj sreći za kojom svi
tragamo.
Zašto ljudi moraju da lažu i spletkare? Prema
mom skromnom mišljenju, kleveta ne samo da je ružna, ona je
istovremeno smešna i glupa. Oni koji drugima žele zlo dovoljno je da, po
potrebi, bace pogled na život svojih neprijatelja. Jer, život svakog čoveka
pun je nesavršenosti koje ni najbujnija mašta ne može da proizvede.
Uporedo sa čovekom one rastu i razvijaju se, postajući nezavisne ličnosti.
Samo zbog njih postoji izreka da niko nije savršen. To što neko, služeći se
ovom izrekom, odluči da nasrne na drugog radije nego da ga upozna i
prihvati njegove nesavršenosti,
Sat je prostor za podešavanje i način proticanja njegovog vremena je
čovek. To znači da mesto i vreme postoje s postojanjem čoveka.
