четвртак, 29. септембар 2016.

Moj izbor: Tin Ujević




POBRATIMSTVO LICA U SVEMIRU

Ne boj se! Nisi sam! Ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bije, ču i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.

Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.
Mi smo svi prešli iste puteve u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svima jednako se dive.

Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena.

I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i sni su naši sami iz zajedničkog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opće zdjele,
i sebični je pečat jedan nasred čela.

Stojimo čovjek protiv čovjeka, u znanju
da svi smo bolji, međusobni, svi skupa tmuša,
a naša krv, i poraz svih, u klanju,
opet je samo jedna historija duša.

Strašno je ovo reći u uho oholosti,
no vrlo srećno za očajničku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
i da nam breme kobi počiva na pleću.

Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi
dalekoj, raspredan, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?

Ja sam ipak ja, svojeglav, i onda kad me nema,
ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! ja živim i umirem u svijema;
ja bezimeno ustrajem u braći.








субота, 24. септембар 2016.

Moj izbor: Emili Dikinson



 СВЕ О ЉУБАВИ

Све о Љубави научили смо -
Азбука - Речи - Прва Глава -

Потом голема Књига - потом -
Откровење се - окончава -

Али Незнање у очима
Једно смо Другом опазили -
Божанственије но Детиње -
Једно смо другом Дете били -

Док смо покушали објаснити
Што Ниједно неће разумети -
Вај, та Мудрост је преголема -
А Истина је - од сто нити!


ПОСТОЈИ ЈОШ ЈЕДНО НЕБО

Постоји још једно небо
увек мирно, плаво, ведро,
постоји још једно сунце
и кроз њега таме зрнце.


Заборави сушне шуме, Остине,
заборави поља тишине.
Ево једне мале шуме
чији лист је боје зелене.

Ево једне светле баште
без мраза, ко из маште,
и у њој цвеће боје снује,

чујем пчеле како зује
брате мој, молим те
дођи до моје баште!




Edvard Munch






среда, 21. септембар 2016.

Moj izbor: Pero Zubac




ODATLE TE POZNAJEM

Volio bih znati kako se

drveće u tvom dvorištu
ponašalo kad si se rodila,
da li je vazduh bio gust
i da li se spremala kiša.
Možda sam ja bio mlado
drvo u tvom vrtu, odatle
te tako dobro poznajem.
Možda si se na mene pela
i plodovima mojim
lice i haljinu umrljala.
Odatle te tako dobro poznajem.
Možda si mi prste sijekla
i pravila male svirale,
možda si od mog lišća
niske nizala i u sjeni mi se
nad knjigu nadnosila,
za dugih ljeta mladosti,
odatle te tako dobro
poznajem.





Lazar Vozarević








уторак, 20. септембар 2016.

Мој избор: Милан Ракић


Последња написана песма Милана Ракића написана у болесничкој постељи у санаторијуму у Неју.




JАСИКА


Над крововима небо сиво, 
А измаглица влажна лута 
И ко прозрачно меко ткиво 
Покрива правце мога пута. 

На оморици људи, звери, 
И биље, све се мртво чини. 
- Јасика једна тек трепери. 
Јасика танка у висини. 

Трепери само, о јасико! 
Тај тамни нагон што те креће 
Разумео још није нико, 
Разумети га нико неће. 


Но он за мене сада значи 
Тај неумитни живот што се 
Никада јоште не помрачи 
И који мутне струје носе. 

Победник вечни, увек чио, 
Изван доброга и ван злога, 
Данас ко јуче што је био 
Јачи од смрти и од бога. 

Трепери само, о јасико! 
Гледам те с чежњом и са тугом 
На болове сам давно свико, 
Са јадом живим као са другом. 

И кад живот мислим цео, 
Који је био што је сада, 
На моју душу ко црн вео 
Огромна, тешка сенка пада. 

Но ко паука што за мрежу 
Везују танки конци они, 
Дрхтаји твоји мене вежу 
За вечни живот од искони. 

И у дну тужне душе моје, 
Ко наговештај нове вере, 
Весело као лишће твоје, 
Нагони тамни затрепере.

1938.




Ivan Šiškin - Jasika na putu za Kivač




понедељак, 19. септембар 2016.

Moj izbor. Brana Petrović







U traganju za izgubljenim 

Kaći

Imati vinograd, vinograd na Fruškoj Gori.
Kolibu sa malim tremom, čvorka,
Čvorka koji čavrlja u tvom snu.
Šefteliju koja silazi na Dunav, da se okupa,
Al šefteliju koju si ti zasadila
U danima našeg gospodstva.
Imati konja, belog, s krilima od šećera.
Konja dostojnog da nosi Dositeja.
I davati mu zob iz ruke žive zobnice
Baš kao ti meni vino
U danima naših iluzija.
Imati pčele, saradnice sunčevog genija.
Spasavati ih od oluje, leda iz oblaka.
Sveto saće izneti pred prijatelje,
Kao pesme bezbožničke mladosti
Iz slavnog doba naših metafizičkih strahova.
Imati zmiju. Da čuva verige, kolevku i prag.
Hraniti je magnetima, pepelom sa ognjišta.
Osvetljeni njenim zenicama,
Pokisli do gole kože,
U nezaboravnoj drhtavici naše prisnosti.
Imati psa, ljuticu, mešanca gordog.
Da zavija na Severnjaču u noći bogojavljenskih
mrazeva.
Zver nebeska da se skameni
Od urlika našeg psa,
U neponovljivim danima naših gubljenja.

***

Jeste dođu meni moje lude bubice
jeste salete me neke crne ulice
al'
zato ćeš ti kao stara kučka
skapati jednom posle dobrog ručka
Jeste pošašave katkad moji damari
jeste spopadnu me užasi i darmari
al'
ti si za mene pročitana knjiga
i ko te sad čita baš je mene briga
Jeste mnogi pamte moje pijane zore
jeste o meni se priča sve najgore
al'
tebe više do jutra ne čeka
pesnik koji te za noć voleo dva veka
Jeste mene će anđeli od prakse
po nalogu zvezda zauvek da uhapse
al'
tvoje srce biva sve lihtije
i život ti se menja u pihtije
Jeste jesam širio laži kao gubu
jesu mene mrtvog videli u klubu
al'
kao i uvek kad god sam to hteo
čim je svanulo ja sam oživeo
Sad u šumskoj kući zbratimljen sa šumom
poručujem trista čajeva sa rumom
al' to je samo slučajno (onako)
jeste
to je zato da ne bih zaplako
I moram ti reći već šenulim umom
dobra stvar ti čajevi sa rumom
još
da si ti tu
zveri
moja
davna
bila bi to čajanka
nepojmljiva
slavna!


Miloš Golubović(1918)







недеља, 18. септембар 2016.

Moj izbor. Emili Dikinson





КАЖУ ВРЕМЕ БЛАЖИ


Кажу време блажи -
Не чини време то;
Кроз време право зло
kao tetiva snaži



Време је искушење тек
За бол, није оно лек.
Другачије да се збило,
Ни бола не би било."







Caspar David Friedrich





субота, 17. септембар 2016.

Moj izbor: Pero Zubac






Moja te reč dotakla
u trenu kad si odlučila
da ne veruješ nikome ko je
odrastao i ko pokušava
da te ukroti.
Kao ptica nevidljiva,
kao žuti list koji te
u šetnji presretne naglo
i upozori na pad. 

Jer jesen je. Jer sve je
prolazno i sve se smenjuje.
Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek.




Aleksandar Tomašević







петак, 16. септембар 2016.

Moj izbor: Oskar Davičo




Да ли си, сестро, расла на ливади
с ветром који се млад замрси у цвеће
па ти је лице као да га глади
крилом сенке лептира што у сну пролеће.

Да ли си, сестро, расла крај жала
па су ти очи шумне као море,
па су ти дојке као два вала
што се играња не уморе.

Или си дошла из топлих руда,
из бакарних жила, из тамне лаве
па ти је глас тунел пун чуда
а суза тела, немир поплаве.

Или си расла међ песком злата,
на дну реке, у корењу воде
па су ти руке око мог врата,
два мала извора жедна слободе.




среда, 14. септембар 2016.

Moj izbor: Laza Kostić



ОПРОСТИ МИ

Опрости ми!
Притегну ме терет туге,
над тобом сам мор'о да се нагнем,
руком да се такнем
твоје руке;
ал' ти се светиш, свете мој,
претрну ми рука у твојој,
и да каје своје грехе
у твојојзи нестаде је,
никад више
витим пером да запише,
да се маши за мач бритак -
никад - никад!

Опрости ми! Опрости ми оку моме,
оку моме жељаноме,
што ти упи сунце, твоје лице,
ал' то лице, осветнице,
сажегло ми оба ока,
да не видим ништа
од неба висока
до пуста земљишта -
ништа - ништа!

Опрости ми! Ох, опрости!

Опрости ми речи у милости,
што те моли
да ми вратиш што ме боли,
да ми вратиш моју руку,
да ми моје вратиш очи,
поред сунца да нисам у ноћи,
под мелемом да не трпим муку;
море крви уст'ма ми се попе,
ох, скини га, немој да се топе
у пољупци', у сласти големој, -
немој - немој!

Што ме гледиш?
Хој, та што ме штедиш?
Притисни ме на те груди озорене,
одједанпут да изгори све од мене,
да сасуши - -
шта остане штогод - да те свету тужи!
Бар толико да те чути може, -
мили Боже! -
тек из твојих уста покајку да прими:
Опрости ми!





Marko Murat




уторак, 13. септембар 2016.

Moj izbor: Živojin Pavlović


I kao da se ništa desilo nije..




"Isprano gustim kišama nebo je plavo, bistro, prozirno. Dok se vozimo ibarskom magistralom a zatim starim putem za Valjevo, pogled ne skidamo sa oštro ocrtanih planina na zapadu. Na vrhovima beli se sneg, iznad visova klobučaju se uskovitlani oblaci, ta kosmička pena što nas opominje da druge sile, a ne čovek i njegova moć, gospodare trajanjem.
Sa njihovom ćudi susrećemo se usred sela Popučke, desetak kilometara ispred Valjeva: sudar kamiona i malog automobila čija zgužvana ljuska leži u jarku pored puta, sudar koji je u deliću sekunde lišio života dva ljudska stvora kao da su insekti, ruši svu očaranost bezmernošću neba i u nama, stravljenim trošnošću ljudskog bića zamire svaki kosmički zvuk.
Ali, na povratku iz Valjeva u kom smo u Modernoj galeriji prisustvovali otvaranju slikarske izložbe Metafizika mrtve prirode (za koju sam napisao tekst u katalogu), uz vrevu i komešanje koji su se isprečili izmedju našeg doživljaja ljudske nesreće i ritualnog čina, nebo nas dočekuje zastrto otežalim vlažnim guberom. Gledamo kako se, na domaku Beograda, primičemo lelujavim resama i, opsednuti novim kosmičkim prozorima, ne sećamo se da nismo ni primetili kada smo ponovo prošli kroz Popučke niti pamtimo smrt koja - kao da je isparila."

* ovo je iz rukopisne zaostavštine pisca i reditelja Živojina Pavlovića (1933-1998) koju su Večernje novosti objavile zahvaljujući ljubaznosti porodice Pavlović.






понедељак, 12. септембар 2016.

Moj izbor: Herman Hese




Šala

Moje pesme stidljivo kucaju na tvoja vrata da se pred tobom poklone: hoćeš li mi otvoriti? Moje pesme imaju zvuk svile poput šuštanja tvoje haljine u predvorju, Moje pesme mirišu kao ljupki zumbul u tvom vrtu. Moje su pesme u boju krvi odevene, u boju haljine tvoje šuštave i sjajne. Moje najlepše pesme blistaju, one su kao ti! Pred vratima stoje da ti se poklone: hoćeš li mi otvoriti?
*
U MAGLI
U magli sve čudno se čini! Samotan svaki žbun i kam, dub ne vidi dub u blizini, svaki je sam. Drugova beše tma i tušta dok svetao život mi bio; sad, kad se magla spušta, svaki se skrio. Niko mudar ne biva dok tminu ne pozna što njega neumitno skriva i odvaja od svega. Magla sve menja toliko! Život je samotan plam. Nikog ne poznaje niko, svako je sam.



Jakub Schikaneder





Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...