Moj izbor: Milorad Pavić/Hazarski rečnik

Istorija u izmaglici... 

Ovo delo donelo je Miloradu Paviću nominaciju za Nobelovu nagradu, koju je podržala stručna javnost u Evropi, Americi i Brazilu.Knjiga koja je do sada doživela preko stotinu prevoda na 40-ak jezika.

Hazari,drevni narod davno iščezao s pozornice svetskih zbivanja. Narod koji je ostavio izreku: I duša ima kostur - a to su sećanja.

Rukopis romana ”Hazarski rečnik”

Knjiga se, ne mora nikad pročitati cela, iz nje se može uzeti pola ili samo deo, i na tome se može ostati, kao što se s rečnicima najčešće i čini. Što se više traži, više se dobija, pa će ovde srećnom pronalazaču pripasti sve veze između imena ovog rečnika. Ostalo je za ostale.

Pisac savetuje čitaocu da se ne laća ove knjige bez velike nevolje. A i ako je se dotakne, neka to bude onih dana kada oseti da mu pamet i oprez dublje dosežu no obično.

Svako od nas svoju misao vodi pred sobom u šetnju kao majmuna na uzici. Kad čitaš, imaš uvek dva takva majmuna: jednog svojeg i jednog tuđeg. Ili, što je još gore, majmuna i hijenu. Pa gledaj šta ćeš kome dati da jede. Jer, hijena ne jede isto što i majmun...

Zamislite da dva čoveka drže na lasima uhvaćenu pumu. Ako hoće da priđu jedan diugom, puma će napasti jer će se lasa olabaviti, i samo ako obojica jednovremeno zatežu, ona je podjednako udaljena od obojice. Onaj ko čita i onaj ko piše zato tako teško dolaze jedan do drugog, jer je između njih zajednička misao uhvaćena na uzicama koje vuku u suprotnim smerovima. Ako sada upitamo tu pumu, odnosno misao, kako ona gleda na onu dvojicu, ona bi mogla reći da na kraju uzica oni koji su za jelo drže nekoga koga ne mogu pojesti...

Čuvaj se, sabrate, da se ne ulaguješ suviše i ne dodvoravaš napadno ljudima koji imaju vlast u prstenu i moć nad fijukom sablje. Oko njih je uvek najveća gomila takvih što se ne ulaguju drage volje i iz uverenja, nego što moraju. A moraju jer čuvaju pčelu na kapi ili misao pod pazuhom, uhvaćeni su u nekom nedelu, pa sada to ispaštaju i njihova je sloboda na uzici, a oni spremni na sve. A to ovi odozgo, koji vladaju nad svima, dobro znaju i koriste. Pazi, dakle, da te ni kriva ni dužna ne ubroje među takve. A to će ti se desiti ako samo prioneš suviše hvaliti ih i ulagivati im se u toj udvoričkoj gomili: svrstaće te među one bezakonike i zločince i držaće da si jedan od njih s mrljom na oku i da sve što radiš ne činiš drage volje i što veraješ nego što tako moraš, da bi okajao svoje nedelo. A takvi se ljudi s pravom ne cene i šoraju se nogom ko psi, ili teraju na poslove koji nalikuju onim već počinjenim...

Čitalac je pelivanski konj, kojeg moraš navići da ga posle svakog uspešno  ostvarenog zadatka čeka kao nagrada komad šećera. Ako taj šećer izostane, od zadatka nema ništa. Što se pak ocenjivača knjiga i kritičara tiče, oni su kao prevareni muževi: uvek poslednji doznaju novost...

On (Avram Branković) nije od onih što će trčke život proputovati. Budućnost on veoma polako i savesno naseljava. Otkriva je komad po komad kao neko nepoznato kopno, krči je najpre i potom zida na najpovoljnijem mestu, i u toj građevini, najzad, dugo menja raspored već postavljenih stvari. On se trudi da njegova budućnost ne uspori hod i rast, ali pazi da se ni sam ne zaleti i ne krene brže no što ona može da odmiče pred njim. To je neka vrsta trke. Onaj ko je brži, gubi.

Kir Avram, pak, najradije čita po hladnoći, samo u košulji, izlažući svoje telo drhtavici, i samo ono što se od pročitanog kroz tu drhtavicu probije do njegove pažnje smatra vrednim da se upamti i obeleži u knjizi.

Ako se čoveku dogodi nešto prijatno to uvek treba začiniti nekom neprijatnom sitnicom; tako se bolje upamti taj trenutak. Jer, čovek uvek duže pamti neprijatne nego prijatne stvari.

Oni koji se mrze, s njima na ovome svetu nema teškoća. Takvi uvek liče jedni na druge. Neprijatelji su uvek isti, ili s vremenom postaju isti, inače ne bi mogli biti neprijatelji. Oni koji se među sobom istinski razlikuju, oni u stvari predstavljaju najveću opasnost. Oni teže da se upoznaju, jer im razlike ne smetaju. I ti su najgori. S takvima koji nam dopuštaju da se razlikujemo od njih i ta razlika im ne kvari san.

Naše sećanje i uspomene su kao sante leda. Od njih vidimo samo vrhove u prolazu, a ogromna podvodna kopna promaknu neviđena i nedosežna. Njihovu neizmernu težinu ne osećamo samo zato što su potopljena u vreme kao u vodu. Ali, ako se nepažljivo nađemo na njihovom putu – nasukaćemo se na sopstvenu prošlost i brodolom je tu.

U snu osećamo se kao riba u vodi. Povremeno izranjamo iz sna, okrznemo okom svet na obali, ali opet tonemo s žurbom i žudno, jer se osećamo dobro samo u dubinama. Pri tim kratkim izranjanjima na kopnu opažamo jedno čudno stvorenje tromije od nas, priviknuto da diše na drugi način no mi i zalepljeno za svoje kopno svom svojom težinom, pri tome lišeno strasti u kojoj mi živimo kao u sopstvenom telu. Jer ovde dole slast i telo su nerazlučivi i jedno su isto. To stvorenje napolju, to smo takođe mi, ali mi kroz milion godina i između nas i njega pored godina leži i strašna nesreća koja se sručila na tog napolju, pošto je odvojio telo od slasti...

Sve je učinio sa takvim uspehom da mu se najlepša materija koja postoji - materija sna počela pokoravati. Ali, ako nije načinio nijednu grešku penjući se ka Bogu, pa mu je stoga omogućeno da ga vidi na dnu čitanog sna, načinio je sigurno grešku na povratku, silazeći u ovaj svet sa visina u koje se vinuo. I tu je grešku platio. Pazite na povratak! Rđav silazak može da poništi srećan uspon na planinu.

Čitajući nije nam dato da primamo sve što je napisano. Naša misao je ljubomorna na tuđu misao i svaki čas je zamračuje, a nema mesta u nama za dva mirisa odjednom. 

Jedan od sigurnih puteva u pravu budućnost (jer ima i lažne budućnosti) je ići u pravcu u kojem raste tvoj strah.

Gladan lako ulazi kroz tesni otvor između sna i jave, ali kada se tamo nalovi plena i nabere voća, nasićen snovima natrag više ne može, jer se između može samo ako si onakav kakav si i ušao.

Učitelj svoje najbolje učenike najkraće uči. Najduže ostaje s najgorima. Jer, brzi brzo prolaze.

Najteže je orati tuđu njivu i svoju ženu. Pošto je svaki čovek razapet svojoj ženi kao na krstu, izlazi da je teže nositi svoj nego tuđ krst.

Boje ne mešam ja, nego tvoj vid  - ja lh samo stavim na duvar jednu do druge u prirodnom stanju, a onaj ko posmatra meša u svom oku boje kao kašu. Tu je tajna. Ko bolje skuva kašu, imaće bolju sliku, ali neće kaša biti dobra od loše heljde. Važnija je, dakle, vera gledanja, slušanja i čitanja od vere slikanja, pojanja i pisanja.

Ljudske misli i snovi imaju svoje orožale, nepovredive spoljne delove koji kao ljuska štite meku jezgru od povreda. A te misli, opet, u dodiru s rečima isto se tako brzo gase kao reči u dodiru s mislima. Nama pripadne samo ono što preživi taj uzajamni pomor.

Ako ti sunce ugleda oči, može ti se učiniti od bliskog leptira što ti preleće stazu daleka ptica, ili od nisko proletele radosti visoko uzletela tuga.

  

Reč je ljudska kao glad. Nema uvek istu snagu.

  

Nesreća nas uči da čitamo svoj život unatrag.

I duša ima kostur, a to su sećanja.

Kad se probudite i ne boli vas ništa, znajte da niste više među živima.

Od istine se i ne može dobiti više no što u nju stavite. 

Jedna čaša je dosta, dve su malo!

Sve zlo dolazi otuda što smo u ovome svetu stalno u iskušenju da slušamo i za uzor uzimamo gore no što smo mi sami.

Uđosmo u magle, a one su se selile i nosile u sebi kroz šume neku tvrdu tišinu od koje se gluvi i u koju se ulivaju sve druge tišine.

Moj izbor: Herman Hese/Igra staklenih perli

a 

Igra staklenih perli je specificna kombinacija matematike i muzike koje čoveka treba da navedu na različite meditacije i uživljavanje u vlastiti duh. Roman je nastajao duže od deset godina. 

Albertus Secundus tract. de  cristall . spirit.  ed. Clangor et Collof. lib. I. cap. 28. U Knehtovom rukopisnom prevodu:

Ništa se predstavljanju rečima ne izmiče toliko, a ipak ništa nije neophodnije ljudima izneti pred oči koliko izvesne stvari čije postojanje nije ni dokazivo ni verovatno, ali koje, baš time što ih pošteni i savesni ljudi donekle tretiraju kao postojeće, bivaju dovedene korak bliže postojanju i mogućnosti da se rode.

Stara je misao: što oštrije i neumoljivije formulišemo neku tezu, to ona neodoljivije iziskuje antitezu.

Za nas je junak i dostojan nekog naročitog zanimanja samo onaj koga su priroda ili vaspitanje doveli u položaj da svoju ličnost gotovo savršeno stopi sa svojom hijerarhijskom funkcijom, a da ne propadne njena snažna, sveža, divna pokretačka snaga, koja čini duh i vrednost individue.A ako između ličnosti i hijerarhije nastanu sukobi, to baš u tim sukobima vidimo probni kamen za veličinu ličnosti. Ukoliko manje cenimo otpadnika koga požude i strasti gone na raskid sa redom, utoliko nam je dostojnije sećanje na žrtve, uistinu tragične.

Igrač staklenih perli igra kao što umetnik svira na orgulji. A savršenstvo te orgulje je jedva dokučivao. Njeni manuali i pedali dodiruju čitav duhovni kosmos, registri su joj gotovo bezbrojni. Teorijski bi se tim instrumentom mogla u igri reprodukovati čitava duhovna sadržina sveta.

Istorija se odigrala — da li je bila dobra, da li bi bilo bolje da je izostala, da li možemo priznati njen „smisao”, to nema značaja. Tako su se odigrale i one borbe za „slobodu” duha i u onom poznijem, feljtonističkom dobu dovele dotle da je duh u stvari uživao nečuvenu i njemu samom više nesnošljivu slobodu; on je bio potpuno savladao crkveno tutorstvo i delimično državno, a još jednako nije našao neki zakon koji je on sam formulisao i koji poštuje, jedan pravi novi autoritet i legitimnost.

Počeci muzike nalaze se u dalekoj prošlosti. Ona nastaje iz mere i koren joj je u velikom jednom. Veliko jedno proizvodi dva pola; dva pola proizvode snagu mraka i svetlosti.Savršena muzika ima svoje uzroke. Ona postaje iz ravnoteže. Ravnoteža postaje iz pravoga, pravo postaje iz smisla sveta.Muzika počiva na harmoniji između neba i zemlje, na saglasnosti tmine i svetlosti. Države u rasulu i ljudi zreli za propast, dabome, takođe ne mogu bez muzike, ali njihova muzika nije vesela. Otuda: što je muzika bučnija, to ljudi bivaju melanholičniji, zemlja biva ugroženija, knez niže tone.

Ne želimo da zaboravimo da pisanje istorije, čak kada se to čini sa toliko smotrenosti i sa toliko dobre volje za stvarnost, još uvek ostaje bajka, a njena treća dimenzija je fikcija.

Tim časom bilo jasno odvojeno jučerašnje od današnjeg, prošlo od sadašnjeg i budućeg, kao što neko ko se probudi iz sna ne može sumnjati da je budan ni onda ako se probudi u istoj sredini koju je u snu video. Ima mnogo vrsta i oblika poziva, ali je srž i smisao doživljaja uvek isti: duša se budi, menja ili jača time što se umesto snova i unutrašnjih slutnji, iznenadno pojavljuje i dolazi poziv spolja,komad stvarnosti.

Mogao je osluškivati vetar ili kišu, zagledati se u neki cvet ili prugu rečne vode, ne shvatajući ništa, naslućujući sve, ponet simpatijom, radoznalošću, željom da razume, povučen od sopstvenog ja ka drugom, ka svetu, ka tajanstvenosti i svetoj tajni, ka bolno lepoj igri pojava.

“No permanence is ours; we are a wave

That flows to fit whatever form it finds” 

Svaki je od nas samo čovek, samo jedan pokušaj, samo nešto usput. Ali čovek treba da teži središtu a ne periferiji. 

Nije dubina sveta i njegovih tajni onde gde su oblaci i crnina, dubina je u jasnoći i vedrini. Ta vedrina nije šala ni samodopadljivost, ona je najviša spoznaja i ljubav, potvrda svekolike zbilje, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetih i vitezova, ona je nepokolebljiva, a sa starošću i blizinom smrti samo raste. Ona je tajna lepote i bit svekolike umetnosti.'' 

Nije znao da li da se raduje zbog blaženstva tih trenutaka, ili da plače što su prošli.

— Nigde dva čoveka ne mogu tako lako postati prijatelji kao pri sviranju.

Smešio se u sebi kao da je sišao u svoje sopstvene misli .. Iz njega je zračio mir.

Svako od nas je samo čovek, samo pokušaj, samo neko na proputovanju. Ali treba da putuje onamo gde je savršenstvo, treba da teži ka središtu, a ne ka periferiji.

Izvesno, dva naroda i dva jezika neće se moći jedan drugom tako razumljivo i tako prisno poveriti kao dva pojedinca koji pripadaju istom narodu i jeziku. Ali to nije razlog za odricanje od razumevanja i poveravanja. I među sunarodnicima i ljudima istog jezika stoje pregrade koje sprečavaju puno poverenje i puno uzajamno razumevanje, pregrade obrazovanja, vaspitanja, obdarenosti, individualnosti. Može se tvrditi da svaki čovek na Zemlji može načelno razgovarati sa svakim drugim, i može se tvrditi da na svetu uopšte ne postoje dva čoveka među kojima je mogućno pravo, potpuno, prisno poverenje i razumevanje – jedno je isto toliko tačno koliko i drugo. To je jin i jang, dan i noć. Oboje imaju pravo, na oboje se povremeno mora podsetiti... 

Ta veselost nije ni flert, ni samozadovoljstvo, ona je najviše saznanje i ljubav, potvrda sve stvarnosti, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetaca i viteza, ona je nenarušiva i, sa starošću i približavanjem smrti, uvek samo raste. Ona je tajna lepoga i prava supstanca svake vrline... 

Učenost nije bila uvek i svuda vesela, iako bi to trebalo da bude. Ona, kult istine, kod nas je tesno povezana sa kultom lepog i osim toga sa meditativnom negom duše, nikada, dakle, ne može potpuno izgubiti vedrinu. Ali naša igra staklenih perli sjedinjuje u sebi sva tri principa: nauku, obožavanje lepog i meditaciju. Tako bi jedan pravi igrač staklenih perli trebalo da bude natopljen veselošću kao zreo plod svojim slatkim sokom, trebalo bi pre svega da ima u sebi veselost muzike koja nije ništa drugo do smelost, do veselo nasmejano koračanje i igranje kroz središte strahota i plamena sveta, svečano prinošenje žrtve. 

Postoji istina, dragi moj! Ali učenje za kojim ti žudiš, apsolutno, savršene učenje koje jedino donosi mudrost - takvo učenje ne postoji. Ti uopšte i ne treba prijatelju, da čezneš za nekim savremenim učenjem, nego za usavršavanjem sebe samoga. Božanstvo je u tebi, ne u pojmovima i knjigama. Istina se proživljava, ne propoveda se. 

* U pripremi: Hazarski rečnik, Milorad Pavić