недеља, 18. децембар 2016.

Moj izbor: Erih Marija Remark


"...Ne želi suviše da znaš. Što se manje zna, lakše se živi. Znanje čoveka čini slobodnim, ali i nesrećnim."

"Normalan čovek postaje melanholičan kad se spušta veče. Ponekad bez razloga. Prosto tako. To je vreme senki, vreme usamljenosti. Vreme kad konjak najbolje prija.
"






"Tužan sam. Toliko sam tužan da mislim da ću sutra umreti kada te napustim. Ali kada pomislim šta bi se moralo dogoditi da ne budem žalostan, onda postoji samo jedno – da te nikada nisam ni sreo. Tada ne bih bio tužan, već prazan i ravnodušan, a kada na to pomislim, onda ova tuga nije više tuga. Ona je crna odeća. Druga strana sreće. Jer hteo sam imati nešto što bi me održalo u životu, ali nisam znao da ću postati dvostruko ranjivim ako to dobijem… Mudrost ipak dolazi u pogrešan čas.." 


"...Ja uviđam da je sve bez smisla. Jurio sam i jurio unaokolo, kucao na svim vratima svoje mladosti i hteo opet da uđem, mislio sam da me ona mora opet primiti, jer sam još uvek mlad, a i toliko sam želeo da zaboravim... Ali ona je izčezla kao fatamorgana, razbila se nečujno, raspala se pri mom dodiru... Nisam to mogao da shvatim - ovde je bar nešto moralo ostati, te sam neprestano pokušavao, i najzad sam postao smešan i tužan zbog toga... Sada uviđam da je i ovde, u predelu mojih uspomena, besneo tih, nečujan rat, i da je besmisleno i dalje nešto tražiti. Između prošlosti i sadašnjice stoji vreme kao širok ponor - ne mogu natrag, i ne ostaje mi ništa drugo nego da krenem napred, svejedno kuda, jer sada još nemam cilja, (Povratak)

"Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače.

Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju

gubimo sezdeset sekundi svetlosti.

Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u "sladoledu od čokolade".

Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu.

Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgrije sunce. 
Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih lati...
Bože moj, kad bih imao jedan komadić života.
Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muskarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih podučavao da smrt ne dolazi sa starošću vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljud...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, mada mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…"

***

"On je išao. Naučio je svoju prvu lekciju. Pomozi ako možeš - učini onda sve, ali kada više ništa ne možeš da učiniš - zaboravi! Okreni se! Drži se čvrsto! Sažaljenje je stvar za mirna vremena. Ne kada se radi o životu. Pokopaj mrtvace i živi životom. Moraćeš ga još upotrebiti. Žalost je jedno, činjenice su drugo. Čovek žali manje zato što ipak vidi i priznaje činjenice. Samo se tako održava."

"Žena koju želi neko drugi, pa ma to bio i kakav majstor za mrtvačke sanduke, smesta biva draža nego ranije. Čovek, šta da se radi, živi mnogo više od relativne nego od apsolutne istine."

"Čudna je stvar, ali kad bi se preživeli samo upola brinuli o mrtvacima dok su živi, kao što se brinu onda kad ovi od toga nemaju nikakve koristi, mrtvi bi se sigurno rado odrekli najskupljeg mauzoleja - no, takav je čovek: stvarno ceni samo ono što nema."





Salvador Dali





Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...