недеља, 18. децембар 2016.

Moj izbor: Erih Marija Remark




"Tužan sam. Toliko sam tužan da mislim da ću sutra umreti kada te napustim. Ali kada pomislim šta bi se moralo dogoditi da ne budem žalostan, onda postoji samo jedno – da te nikada nisam ni sreo. Tada ne bih bio tužan, već prazan i ravnodušan, a kada na to pomislim, onda ova tuga nije više tuga. Ona je crna odeća. Druga strana sreće. Jer hteo sam imati nešto što bi me održalo u životu, ali nisam znao da ću postati dvostruko ranjivim ako to dobijem… Mudrost ipak dolazi u pogrešan čas.." 


"...Ja uviđam da je sve bez smisla. Jurio sam i jurio unaokolo, kucao na svim vratima svoje mladosti i hteo opet da uđem, mislio sam da me ona mora opet primiti, jer sam još uvek mlad, a i toliko sam želeo da zaboravim... Ali ona je izčezla kao fatamorgana, razbila se nečujno, raspala se pri mom dodiru... Nisam to mogao da shvatim - ovde je bar nešto moralo ostati, te sam neprestano pokušavao, i najzad sam postao smešan i tužan zbog toga... Sada uviđam da je i ovde, u predelu mojih uspomena, besneo tih, nečujan rat, i da je besmisleno i dalje nešto tražiti. Između prošlosti i sadašnjice stoji vreme kao širok ponor - ne mogu natrag, i ne ostaje mi ništa drugo nego da krenem napred, svejedno kuda, jer sada još nemam cilja, (Povratak)


"Volim te više nego što sam i znao. To je kao vetar koji se digne i za koji mislimo da je samo igra, a srce se odjednom savije pod njim kao vrba na oluji.

Volim te, srce moga srca, jedina tišino u svem ovom nemiru, volim te, ti koja čuješ da li je cveće žedno i vreme umorno kao lovački ker o večeri, volim te, i to bije iz mene kao iz kapije tek otvorene, iza koje se pruža nepoznat vrt, ja to još ne razumem sasvim i iznenađen sam zbog toga i stidim se još malo svojih velikih reči, ali one praskaju iz mene i odjekuju i ne pitaju me, iz mene govori neko koga ne poznajem, i ja ne znam je li to kakav melodramatičar četvrte klase ili moje srce koje ne zna više za strah…..

Volim te, i znam da nikad više nikog neću voleti kao tebe, zato što nikada više neću biti takav kao sad u ovom trenutku koji prolazi dok govorim o njemu, i koji ne mogu da zadržim, sve kad bih i život dao….“ (Crni obelisk)


"Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače.

Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju

gubimo sezdeset sekundi svetlosti.

Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u "sladoledu od čokolade".
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgrije sunce. 
Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih lati...
Bože moj, kad bih imao jedan komadić života.
Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muskarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih podučavao da smrt ne dolazi sa starošću vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljud...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, mada mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…"



Salvador Dali





Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...