Moj izbor: Borislav Pekić, Besnilo

Besnilo kao dijagnoza bolesti savremenog društva. Preporuka.

***

Nije nam potreban virus da bi ludilo koje s rođenjem nosimo iskazalo sve svoje vidove i probilo tanku opnu obzira i samopoštovanja.

Uspori me, o Gospode…
 i nadahni me snagom da 
    urastem u trajne vrednosti života i vinem se prema 
    zvezdama moje uzvišene sudbine!« 
   
    ERONAUTIČKA MOLITVA U ATRIJUMU KAPELE ST. GEORGE AERODROMA HEATHROW

Pogledajte malo pažljivije svet oko sebe. Zar se vama čini da ga neko čuva?

Priroda je pravedna, p r i r o d n o pravedna. U prirodi uvek ima racionalne, inteligentne, pravedne raspodele težine između »dobra« i zla«, ako se ovi pojmovi oslobode antropocentrizma. Ugrađeni mehanizam prirodne pravde držao je kosmičku vagu u horizontalnom položaju. Ukoliko se, naravno, u stvar ne umeša čovek. Vaga je onda pretezala na neku, najčešće neizvesnu stranu. Ponekad čak i suprotnu od poželjne. Da li se i ovom prilikom događa nešto tako? Čije je besnilo delo? Laboratorijsko — dakle čovekovo? Ili je ono nakazan proizvod debalansa u prirodi — zaobilaznim putem opet delo čoveka. Ili je najzad prirodno, zlo-delo, čija se dobra strana, opštom ravnotežom nužno u zlu sadržana, još ne vidi?..

Ćelija koju dr John Hamilton posmatra umire. Ne umire da bi nestala u drugom obliku iz koga će se reprodukovati drugi život, nego da bi rodila smrt. Smrt za sve sa čime je u dodiru.Ružna, fibrilna struktura citoplazme, kakvu vidi, potiče od zamene njene prirodne, zdrave sadržine virusnim nukleusom. To je Matrix, monstruozna materica budućeg virusa besnila. Jedinstvo ubice i žrtve.

Smrti i života.

Prirodno stanje, mislio je. U načelu sasvim prirodno. Ali ovog puta načelo je ubijalo. U permanentnom ključanju žive ćelije, kakvo može da zamisli i uporedi s rađanjem novih planeta, plutao je virusov unutrašnji heliks, njegova utroba, razvezana u talasastu traku, poput kakve nezasitne gliste pantljičare. To još nije virus. Ali će biti. Jer to je njegov fetus. Začetak kraljevske loze pobesnelih ubica. onda, tu je bio i ON. Anđeo smrti. Velika Zver Sudnjeg Dana koja će se hraniti ljudskim i životinjskim mozgovima.Demonski Tiranin iz Potkosmosa, s dna, iz jame, iz same potke života. Bledi Konjanik Kraja. Prepoznaje ga. Gospode Bože, mislio je dr John Hamilton, hipnotizovan prizorom: TO uopšte nije virus besnila kakvog nauka poznaje. Kopile je bilo MUTANT.

Šta je ludilo? 

Odstupanje od normalnog. 

U redu, samo šta je — normalno?…

Mora samo paziti da se prokleta stvarnost na mala vrata tzv. autentičnosti ne uvuče u njega i inhibira maštu. Jer mašta je sve. Stvarnost, ako je uopšte ima, ništa. U najboljem slučaju, proizvod uspelog maštanja.” 

Strah je najčistije, najprirodnije, najčešće, najzdravije ljudsko osećanje. Na strahu počiva vrsta. Strah inspiriše nagon za održanjem.

Negde čovekove stope moraju ostati. A da bi ostale mora se biti — živ. Živ i slobodan, naravno. Pa ni to nije dosta. Mora se biti — SAM.

Demokratija statistički izjednačuje glupost s razumon, a idiotima, samo ako ih je dovoljno dopušta da upravljaju svetom

Gluposti uvek zvuče ubedljivo. Samo pametne stvari izgledaju neverovatne.

Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Čak i papa bi se samrtnički uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje Boga.

Nema nesavladive bolesti, ako joj se čovek odupre.

Čovek može poljubiti i otrovnicu, samo ako je dovoljno brz.

Pregovori su bili uspešni. Uspešni kao uvek, nakon čega je svetska situacija – takođe kao uvek – postajala još gora. Pregovori su uvek sve bolji, situacija sve gora

Čovek potopljen u stvarnost gubi od kritičke moći koliko je teška njime zauzeta stvarnost.

Niko ne obožava silu kao oni koji joj se iz principa protive.

Proklete činjenice. Nikad nam nije dosta činjenica. Za nas su, naime, činjenice - istine. Mi mislimo da smo u nečemu nešto saznali ako o tome prikupimo planinu činjenica. A zna se kako s njima stvari stoje. Većina ih se međusobno ne slaže. Činjenice su, u stvari, najnestabilniji faktor našeg saznanja o svetu. Njegova jedina prava nepoznata veličina. Da nema stvarnosti, kako bi se o njoj duboko i tačno pisalo.

Čak i mimo otrcane odeće i neprilagođenog jezika, bilo je u njima nečega što ih je već na prvi pogled izdvajalo od svih ostalih ljudi. Uvek su bili tako prokleto zabrinuti, nesigurni, uplašeni, zbunjeni. Ukratko, out of place. Van svog mesta pod suncem.

Ovo nije pakao, Pakao je ljudski, Napravila ga je čovekova vera, čovekova mašta - za grehe čoveka. Čovekov razum za urazumljavanje nerazumnih. U paklu nema životinja. Šta je onda ovo?

Šta je, sigurnost? Pobeda jedne verovatnoće nad drugom. Ništa više. Često privremena, Pirova pobeda.

Tačno je da se laži veruje više nego istini, i više ukoliko je veća, ali samo ako sadrži bar zrno prosečne logike. Bez logike i sušta istina je neuverljiva.

Besni smo mi oni su samo bolesni.

Najbolji je način da čovek kroz pakao neprimetan prodje da izgleda kao grešnik, a ne kao djavo.

Većina potrebnih stvari u životu čoveku dolazi kasno. Najčešće kad se od njih nema naročite koristi.
Mudrost, između ostalih.
Prava osećanja, ponekad.
Istine uvek nekako stižu na vreme da ih čovek snese u grob.

Moj izbor:Khalil Gibran/Slomljena krila

Ko se od nas ne topi od čežnje za tim čudesnim vremenom u kojem se naglo prenuo i uočio kako se celo njegovo biće sasvim promenilo; kako su se dubine u njemu razmaknule i još dublje postale; kako su se ispunile slatkim osećajima što i gorčinu u sebi kriju; kako mladi u suzama i strasti, kako u nesanici uživaju?

Seta ima ruke svilenoga dodira i moćnih treptaja što srca zahvataju i osamljivanjem im bol zadaju, jer seta i samovanje saveznice predstavljaju, kao što je osamljenost saveznica svakom duhovnome kretanju. Čovek koji nije bremenit setama, koga ne obujmi tugovanje i koga ljubav ne položi u kolevku snova, provodi život nalik na praznu belu stranicu u knjizi svemira.

Proleće je svuda lepo, ali je u Siriji i više od toga. Proleće je sami duh nepoznatog božanstva koji užurbano obilazi Zemlju, pa kada dospe do Sirije, ide polako i osvrće se, besedeći s dušama careva i poslanika što u tome prostoru borave, s potocima peva pesme hebrejske i himne Solomonove slavne, s libanskim cedrovima priziva sećanja na znamenitost neprolaznu,

Stariji ljudi se u mislima vraćaju danima mladosti poput tuđinca što čezne za zavičajem; žude za pričama o danima mladosti kao što pesnik žudi da ritmizira svoju najlepšu pesmu; dušom žive u predelima davne prošlosti, jer sadašnjost im promiče ne mareći za njih, a budućnost im izgleda kao da je već stavila na se lente nestajanja čoveka koga je bogatstvo učinilo plemenitim i koga je plemenitost učinila bogatim čovjekom. On je jedan od retkih ljudi koji dolaze na ovaj svet i napuštaju ga pre nego što uspeju poniženjem dotaknuti dušu živoga stvora. Međutim, ti ljudi su uglavnom nesretni i njima se nepravda čini, jer su im nepoznata lukavstva kojima bi se spasili od ljudskih smicalica i podvala.

Lepota govori nebeskim jezikom koji je daleko iznad glasova i reči što se izgovaraju jezikom i usnama, večnim jezikom koji uključuje sve spevove ljudskoga roda pretvarajući ih u neme osećaje - isto kao što mirno jezero sabire pesme potoka u svoje dubine pretvarajući ih u večni muk. Jer, lepota je tajna koju razumijevaju naše duše, raduju se toj lepoti i stasaju pod njenim zračenjem. Dotle naše misli pred lepotom zastaju u nedoumici, pokušavaju je omeđiti i oteloviti rečima, ali ne uspevaju. Lepota je matica što teče iz jednog izvora peneći se među obalama osećaja onoga ko je posmatra i stvarnosti koja se da videti; istinska lepota je zrak koja se iz dušine duge probija i svetlost rasipa izvan tela - kao što se život rađa iz dubina semena pa se mirisom i bojom u cvetu odeva;  ljubav je jedina sloboda na ovome svetu - ona uznosi dušu na najviše mesto koje ne dosežu ljudski zakoni i običaji, kojim ne gospodare prirodni zakoni i mudrosti.

Nije li ćutnja ipak teža od reči?

Svako od nas je licu onog drugoga video nešto što njegovo srce oseća, i u njegovom glasu je čuo jeku uzburkanih osećaja u vlastitim grudima, jer kao da su božanstva svakoga od nas učinila polovinom onog drugoga za koga se čestitošću vezuje i tako potpunim bićem postaje, a kada se od njega odvoji oseća manjkavost vlastite duše.

Ljubav koja se umiva suzama ostaje čista, zanosna i večna.

Jedna misao pohodi te u noćnome miru i odvodi slavi ili ludosti; jedan pogled ženskih očiju čini te najsretnijim ili najnesretnijim čovekom; jedna reč koju prozbore usne čoveka čine te bogatim, ili siromašnim iako si bogat bio.