Moj izbor: Karlos Ruis Safon/ Igra andjela

Senke vetra, Igra andjela. Svaka na svoj način posebna. Do poslednje stranice pisac nas drži u neizvesnosti hoće li glavni junak ostati živ u neravnopravnoj borbi sa zlom. Sa zlom? Neočekivan kraj. Preporuka.

Ne postoji ništa na životnom putu što ne znamo još i pre nego što smo njime krenuli. Čovek ne uči ništa važno u životu, jednostavno se priseća.

Svaka knjiga ima dušu, dušu onoga koji ju je napisao i onih koji su je čitali i sanjali o njoj.

Čovek ne zna šta je žeđ dok se prvi put ne napije.

Kolosalni lavirint mostova, prolaza i polica ispunjenih stotinama hiljada knjiga pravio je džinovsku biblioteku nemogućeg izgleda. Klupko tunela protezalo se kroz ogromnu strukturu koja kao da se spiralno pela do velike staklene kupole što je propuštala zastore svetla i pomrčine. Mogao sam da vidim neke usamljene siluete kako koračaju prolazima ili stepeništima ili podrobno pregledaju hodničiće te katedrale sačinjene od knjiga i reči. Nisam mogao da verujem svojim očima, pa sam pogledao Isaka Monfora, zapanjen. Smeškao se kao matori lisac koji je upravo izveo svoj najbolji trik. „Ignjatijuse B. Samsone , dobro došao na  Groblje zaboravljenih knjiga ."

Kako izabrati samo jednu od tolikih knjiga?" Isak je slegnuo ramenima. „Ima onih koji vole da misle da knjiga bira njih ... sudbina, da tako kažem. Ono što ovde vidite jeste zbir vekova izgubljenih i zaboravljenih knjiga, knjiga koje su bile osuđene da budu uništene i zanavek ućutkane, knjiga koje čuvaju sećanje i dušu vremena i čudesa kojih se više niko ne seća. Niko od nas, ni najstariji, ne zna tačno ko (...)

Ovo mesto je tajna. Svetilište. Svaka knjiga, svaki svezak koji vidiš, ima dušu. Dušu onoga koji ju je napisao, i dušu onih koji su je pročitali i živeli i sanjali s njom. Svaki put kad neka knjiga promeni vlasnika, svaki put kad neko klizi pogledom po  njenim stranicama, njen duh raste i jača. Na ovom mestu knjige kojih se više niko ne seća, knjige koje su se izgubile u vremenu, žive zauvek. Čekajući da stignu jednog dana u ruke nekog  novog čitaoca, nekog novog duha (...)

Odlučio sam da će to biti novi dom  Nebeskih koraka. Osmotrio sam naslovnu stranu po poslednji put i ponovo pročitao prvi pasus, zamišljajući trenutak u kom će, ako usud tako bude hteo, i mnogo godina nakon što ja budem mrtav i zaboravljen, neko proći tim istim putem i stići u tu istu sobu  da nađe jednu nepoznatu knjigu, u koju sam uložio sve što znam i umem. Stavio sam je tamo, osećajući da sam ja taj koji ostaje na polici (...) 

Krenuo sam da ustajem sa stolice kad sam je video.Bila je to prosta, tamna knjiga, bez vidljivog naslova. Nalazila se na vrhu hrpe od četiri knjige na kraju stola. Uzeo sam je u ruke. Korice kao su bile izrađene od kože, možda štavljene, potamnele, više od dodira nego od boje. Naslov knjige, koji je utisnut, pretpostavio sam, nekakvim vatrenim žigom na korice, izbledeo je, ali na četvrtoj strani se mogao jasno pročitati isti naslov. Lux Aeterna D. M. Pretpostavio sam da inicijali, koji su se poklapali s mojima, odgovaraju imenu autora, ali nije bilo nikakve druge naznake u knjizi koja  bi to potvrđivala. Pregledao sam nekoliko strana u letu i prepoznao u tekstu preplitanje najmanje pet različitih jezika. Španski, nemački, latinski, francuski i hebrejski. Nasumice sam pročitao jedan pasus; podsetio me je na neku molitvu iz tradicionalne liturgije koje se nisam sećao, pa sam se zapitao da li je ta sveska nekakva misna knjiga ili zbirka molitvi.

Stihovi su bili podvučeni, i kao da su označavali odvojene epizode ili tematske celine. Što sam je više proučavao, više sam shvatao da me podseća na jevanđelja. Mogao sam da izađem odatle, izaberem bilo koju drugu od stotina hiljada knjiga i napustim to mesto da se nikad više ne vratim. Skoro da sam poverovao da sam to i uradio, sve dok nisam primetio da se vraćam tunelima i hodnicima lavirinta s knjigom u rukama, kao da je ona kakav parazit koji mi se prilepio za kožu. Na trenutak mi kroz glavu prođe da ta knjiga više želi da izađe odatle nego ja i da me, na neki način, vodi (...)

Ako zaista želiš da se baviš pisanjem, ili bar da pišeš da bi to neko čitao, moraćeš da se navikneš da te ponekad ignorišu, da te vređaju, da te omalovažavaju i da se, skoro uvek, ponašaju ravnodušno. To je jedna od prednosti ovog zanata.

Jednog dana napuniš četrdeset i pet godina i shvatiš da više nisi mlad i da tebi nije pevao hor Kupidona s lirama, niti je bilo tepiha od belih ruža koji vodi do oltara, a jedina osveta koja ti preostaje jeste da od života ukradeš uživanje u onom čvrstom i vatrenom mesu koje iščezne brže od dobrih namera. Tad shvatiš i da je to nešto najsličnije raju što ćeš naći na ovom prljavom svetu, gde sve trune, počev od lepote, pa sve do pamćenja.

Znate li šta je najbolje kod slomljenih srca?", pitala je bibliotekarka. Odmahnuo sam glavom. „To što samo jednom mogu zaista da se slome. Sve ostalo su ogrebotine.

Neko ko živi sam , pomislio sam. Čovek se na kraju pretvori u ono što vidi u očima onih koje želi.

Sa predmetom žudnje dešavalo mi se isto  što  i sa cvećem; kad mi je dospela u ruke, nisam znao kud ću s njom.

 S vremenom, samoća ti uđe u krv i više odatle ne izlazi."

Loše izgledate", odrezao je.

„Loša probava", odgovorio sam.

 „Čega?" 

„Stvarnosti."

Učinilo mi se da sam video avet velike crne oluje kako širi svoja krila nad gradom. Tračak bele svetlosti rasporio je nebo i prekrivač istkan od kapi kiše obrušio se kao roj staklenih bodeža. Trenutak pre nego što će prva kap okrznuti zemlju, vreme je stalo i stotine hiljada svetlećih suza ostale su da vise u vazduhu kao trunčice prašine.

Razgovori sa Korelijem

Znate li vi šta je religija, prijatelju Martine?" „Jedva da se sećam Očenaša." „Divna molitva i pažljivo sastavljena. Ako ostavimo poeziju po strani, religija je u stvari moralni kodeks izražen kroz legende, mitove ili bilo kakav književni proizvod, s ciljem da uspostavi sistem verovanja, vrednosti i pravila kojima se reguliše neka kultura ili neko društvo." „Amin", odgovorio sam. „Kao i u književnosti ili bilo kakvoj vrsti komunikacije, ono što obezbeđuje delotvornost je forma, a ne sadržaj", nastavio je Koreli. „Kažete da je doktrina u stvari priča." „Sve je priča, Martine. Ono u šta verujemo, ono što saznajemo, ono što pamtimo i čak ono što sanjamo. Sve je priča, naracija, sled događaja i likova koji prenose emocionalni sadržaj. Vera je prihvatanje, prihvatanje priče koju nam pričaju. Nemojte mi reći da vas ta ideja ne mami." „Ne." „Ne mami vas da stvorite priču za koju će ljudi biti spremni da žive i umru, za koju će biti spremni da ubiju i budu ubijeni, da se žrtvuju i da osude sami sebe, da joj predaju svoju dušu? Ima li većeg izazova u vašem zanatu nego da stvorite priču toliko moćnu da prevazilazi fikciju i postaje nanovo otkrivena stvarnost?" Gledali smo se u tišini neko vreme. „Mislim da već znate koji je moj odgovor", konačno sam rekao. Koreli se nasmešio(...)

Gledao sam  dugo  taj komadić bogatstva, i konačno odmahnuo glavom. Bar sam ga video. Bio je stvaran. Ponuda i sujeta koju sam u tim trenucima kupovao bedom i beznađem bili su stvarni. „Ne mogu to da prihvatim", rekao sam. „Mislite da je to prljav novac?" „Svaki novac je prljav. Da je čist, niko ga ne bi hteo.

Dozvolite mi da počnem pitanjem šta je za vas vera?

„Nikad nisam bio religiozan. Nije da verujem ili ne verujem, sumnjam. Sumnja je moja vera." „Vrlo mudro i vrlo buržoaski. Ali utakmica se ne dobija izbacivanjem lopte sa terena. Šta biste vi rekli, zašto raznorazna verovanja nastaju i nestaju kroz istoriju?" „Ne znam. Pretpostavljam zbog socioloških, ekonomskih ili političkih faktora.

Ako sam vas dobro razumeo, vi kažete da je religija, čin verovanja u mitove ili ideologije ili natprirodne legende, stvar biologije." „Ni manje ni više." „Pomalo cinično glediste za jednog izdavaca.

Čovek veruje kao što diše, da bi preživeo." „Ta teorija je vaša?" „To nije teorija, to je statistika." „Mislim da se tri četvrtine sveta, najmanje, ne bi složilo s tom tvrdnjom", primetio sam. „Naravno. Da se slažu, ne bi bili potencijalni vernici. Vi to hoćete da kažete da je u našoj prirodi da živimo u zabludi?" „U našoj je prirodi da preživimo. Vera je instinktivni odgovor na aspekte postojanja koje ne možemo drugačije da objasnimo, bila to moralna praznina koju vidimo u univerzumu, izvesnost smrti, tajna postanka stvari ili smisao našeg sopstvenog života, ili odsustvo smisla.

Po vašem mišljenju, onda, sva verovanja ili ideali nisu ništa drugo do fikcija." „Svako objašnjavanje ili posmatranje stvarnosti to nužno jeste. Problem nastaje iz toga što je čovek moralna životinja stavljena u nemoralni univerzum i osuđena na postojanje sa sigurnim krajem i bez druge svrhe do da produži vrstu. Nemoguće je dugo preživeti u stvarnosti, bar čoveku jeste. Provodimo dobar deo života u snu, posebno kad smo budni. Kao što sam rekao, prosta biologija.(koreli)

„I nakon svega toga, vi želite da izmislim fabulu koja će nesmotrene baciti na kolena i ubediti ih da su videli svetlost, da postoji nešto u šta vredi verovati, za šta vredi živeti i za šta vredi umreti i čak ubiti." „Tačno tako. Ne tražim vam da izmislite ništa što već nije izmišljeno, na ovaj ili onaj način. Tražim vam prosto da mi pomognete da napojim žedne." „Hvale vredan i milosrdan predlog", ironično sam rekao. „Ne, prosto komercijalna ponuda. Priroda je jedno veliko slobodno trziste (...)

„Intelektualac je obično neko ko se baš i ne izdvaja po svom intelektu", ocenio je Koreli. „Sam sebi pripisuje tu vrednost ne bi li time kompenzovao prirodno ograničenje svojih dometa, koje on naslućuje. Kao ona tako stara i tako tačna izreka ko o čemu, kurva o poštenju. Uvek ista pesma. Neznalica se uvek predstavlja kao stručnjak, okrutan kao blag, grešnik kao svetac nad svecima, lihvar kao dobročinitelj, izdajnik kao rodoljub, ohol kao ponizan, vulgaran kao prefinjen i budala kao intelektualac. Opet, sve je to delo majke prirode, koja ne samo što nije nimfa kojoj pesnici pevaju već je okrutna i proždrljiva majka što, da bi preživela, mora da da se hrani stvorenjima koje donosi na svet."

Ono što želim od vas jeste forma, ne suština. Suština je uvek ista i izmišljena je otprilike kad je čovek nastao. Upisana mu je u srce kao serijski broj. Ono što od vas želim jeste da pronađete inteligentnu i zavodljivu formu za odgovore na pitanja koja svi sebi postavljamo i da to učinite u skladu sa sopstvenim čitanjem ljudske duše, stavljajući u pogon svoju umetnost i svoje umeće. Želim da mi donesete naraciju koja budi dušu.

Progutao sam pljuvačku. Čovek nije potpuno svestan pohlepe koja mu se krije u srcu dok ne čuje slatko zveckanje novca u džepu.

Videćete kako ćete, kad se stvari slegnu, primetiti da vam pravi odgovori nadolaze. Ne postoji ništa na životnom putu što ne znamo još i pre nego što smo njime krenuli. Čovek ne uči ništa važno u životu, jednostavno se priseća."

Zašto se  čovek , što manje ima da kaže, u sve pompeznija i detaljni ja objašnjenja upušta?", upita Koreli

 „Da li da bi zavarao svet ili sebe samog?"

Recite mi, jeste li pročitali Bibliju?" Oklevao sam na trenutak. Kabina se otisnula u prazno. Pogledao sam u pod. „Delove, tu i tamo, pretpostavljam", promrmljao sam. „Pretpostavljate. Kao i svi. Velika greška. 

Svi bi morali da pročitaju Bibliju. Više puta. Vernici ili ne, ne mari. Ja je iščitavam najmanje jednom godišnje. To mi je omiljena knjiga."

 „A jeste li vi vernik ili skeptik?", upitao sam.

 „Profesionalac sam. A i vi ste. Ono u šta verujemo ili ne verujemo ne utiče na naš posao. Vera ili skepsa su znak slabosti. Čovek nešto ili zna ili ne zna, i tačka."

„Nastavite tim putem i nabasaćete na velikog filozofa. A usput pročitajte Bibliju od korica do korica. To je jedna od najvećih priča koje su ikad ispričane. Nemojte da napravite grešku tako što ćete pobrkati reč božju sa industrijom misnih knjiga koja od nje živi.

„Izgleda da vas nisam razumeo. Pričamo o legendama i pričama, a vi mi kažete da Bibliju treba da posmatram kao reč božju?" Senka nestrpljenja i nerviranja zamaglila mu je pogled. „Figurativno rečeno. Bog nije šarlatan. Reč je moneta kojom se ljudi služe."

„Šta ste vi hteli da budete kad ste bili dete, gospodine Koreli?"

„Bog." Njegov osmeh šakala učinio je da moj osmeh nestane kao rukom odnesen. „Martine, basne su verovatno jedan od najinteresantnijih književnih mehanizama koji su izmišljeni. Znate li čemu nas uče?"

  „Moralnim vrednostima?"

Ne. Uče  nas  da ljudi otkrivaju i usvajaju ideje kroz naraciju, priče, a ne školske lekcije ili teorijske diskurse. Istom tome nas uči i bilo koji od velikih verskih spisa. Svi su oni priče sa likovima koji moraju da se suoče sa životom i prevaziđu prepreke, likovima koji se otisnu na put duhovnog bogaćenja kroz peripetije i otkrovenja. Sve svete knjige su, pre svega, velike priče, čiji se zapleti zasniva ju na osnovnim aspektima ljudske prirode, koje onda smeštaju u kontekst moralnosti i u okvir određenih natprirodnih dogmi. Hteo sam da provedete jednu groznu nedelju čitajući tvrdnje, govore, mišljenja i komentare, da biste sami shvatili da iz njih nema šta da se nauči, jer one u stvari nisu ništa drugo do izrazi dobre ili zle volje, po pravilu propali, a sve to ne biste li pokušali sami da naučite.

Samo grešnik može da se preobrati, svetac nikad.

Ništa nije fer. Najviše što se može očekivati jeste da nešto bude logično. Pravda je retko oboljenje na ovom svetu, koji je inače zdrav kao dren." „Amin. Je 1' se to desi kad čovek odraste? Prestane da veruje, kao vi?" „Ne. Kako stare, većina ljudi i dalje veruje u gluposti, uglavnom u sve veće gluposti (...)

Svakaka organizovana religija, s retkim izuzecima, jeste podređenost, represija i poništavanje žene u grupi. Žena mora da prihvati ulogu nežne,pasivne i majčinske figure, nikad autoriteta ili nezavisne jedinke, ili da snosi posledice. Može da ima počasno mesto među simbolima, ali ne i u hijerarhiji. Religija i rat su muški poslovi. A, u svakom slučaju, žena ponekad završi tako što postane saučesnik i izvršilac u procesu sopstvenog podređivanja."

„Starost je plodno tle za lakovernost. Kad smrt pokuca na vrata, skepticizam iskoči kroz prozor. Jedna dobra kardiovaskularna kriza i čovek poveruje i u Crvenkapicu."

„Bog daje hleb onima koji nemaju zube." „To mu fali: zubi. I želja da zagrize."

Ništa nije ubedljivije od straha, od izvesnosti da smo u opasnosti. Kad se osećamo kao žrtve, sve naše radnje i verovanja bivaju opravdane, ma kako neispravne bile. Naši protivnici, ili jednostavno naši susedi, više nam nisu ravni i postaju neprijatelji. Prestajemo da budemo napadači i postajemo branitelji.  Ljubomora , zavist ili prezir, koji nas pokreću, dobijaju blagoslov, jer govorimo sebi da delamo u sopstvenu odbranu. Zlo i pretnja uvek se nalazi u onom drugom. Prvi korak ka strasnom verovanju jeste strah. Strah da ćemo izgubiti identitet, život, verovanja. Strah je barut, a mržnja fitilj. Dogma je pak samo upaljena šibica.

Ne možemo se zadovoljiti time da osobe veruju. Moraju verovati u ono u šta želimo da veruju. I to nikada ne treba da dovode u pitanje, niti da slušaju glas onoga ko to dovodi u pitanje, ko god on bio. Dogma mora da bude sastavni deo identiteta. Ko god je dovodi u pitanje, naš je neprijatelj. Zlo. A imamo pravo, i obavezu, da mu se suprotstavimo i da ga uništimo. To je jedini put spasa. Verovati da bi se preživelo."

Nedostaje mi neki negativac. Većina nas, shvatili mi to ili ne, određuje se spram nečega ili nekoga. Reakcija je lakša od akcije, da tako kažem. Ništa ne potpomaže veru i čuvanje dogme kao dobar antagonista. Što neiskreniji, to bolji... Jedna od stvari koje naš negativac mora da nam omogući jeste da zauzmemo ulogu žrtve i pozovemo se na našu moralnu superiornost. Na njega ćemo projektovati sve što nismo kadri da prepoznamo u nama samima i što demonizujemo u skladu sa našim ličnim interesima. To je osnovna aritmetika farisejstva

Teško je mrzeti ideju. To zahteva izvesnu intelektualnu disciplinu i bolesno posvećen duh, a toga nema mnogo. Mnogo je lakše mrzeti nekog ko ima prepoznatljivo lice, njega okriviti za sve što nam ne prija. Ne mora to biti poseban lik. Može biti nacija, rasa, grupa ... šta god."

Nema drame bez sukoba.

Nihilizam je poza, nije doktrina. Stavite plamen sveće ispod testisa nihiliste i videćete da će mu se ubrzo ukazati svetlost postojanja.

Ceo život umetnika je mali ili veliki rat, počev od rata između samog umetnika i njegovih ograničenja. Da bi ostvarila bilo šta od onoga što sebi postaviš kao cilj, treba ti prvo ambicija, a onda talenat, znanje i, na kraju, prilika."

Važno je da radite. Uvek sam govorio da nerad kvari duh. Mozak mora nečim da se bavi. A ako čovek nema mozak, onda bar ruke."

Život, ma koliko nam se katkad činilo da teče stihijski valjajući dogadjaje bez reda i suvislosti, retko kada pravi stilske greške..

Loše ideje uvek idu u paru.

Mislim da ste previše strogi prema sebi samom, po čemu se uvek raspoznaje čovek koji vredi.

Ne verujem ljudima koji misle da imaju mnogo prijatelja. To je znak da ne poznaju ljude."

Najgore vesti donose olakšanje kad su tek puka potvrda nečega što je čovek već znao, i protiv svoje volje.

Poezija se piše suzama, roman krvlju, a istorija vodom što osta je iza lanjskog snega.

Ako želite, odaćemo im poštu minutom ćutanja." „Nema potrebe." „Naravno da nema. Ta potreba nastaje samo kad čovek nema šta da kaže. Tišina čini da i glupači izgledaju mudro na jedan minut.

Lepe reči su isprazni gestovi dobrote koji ne zahtevaju ama baš nikakav napor, a izazivaju veću zahvalnost nego stvarni gestovi dobrote.

Ne treba da se stidite straha. Strah je znak zdravog razuma.

***

Moj otac nikada nije voleo. Mislio je da čovek nikada ne plače zbog drugih, već zbog sebe samog. A ako plače, onda je kukavica, i ne zaslužuje.milost. Nisam hteo da plačem i da ga time ponovo izdam.

Podigao sam pogled i poželeo da imam makar malo one vere što ju je u sebi nosio moj prijatelj Sempere, vere u boga ili knjige, nešto na osnovu čega bih molio boga ili pakao da mi pruži drugu priliku i omogući mi da izvedem Kristinu odande.Molim te", prošaputao sam, gutajući suze. Gorko sam se nasmešio, već poražen; sitan čovek koji preklinje boga u koga nikada nije verovao. Osvrnuo sam se i video tu božju kuću sazdanu od ruševina i pepela, od praznine i samoće, i shva tio da ću se koliko te noći vratiti po nju, a od čuda i blagoslova će mi biti dovoljna samo sopstvena odlučnost da je izvedem odande..

Lice joj je bilo iscrtano sećanjima i njen pogled je mogao da ima deset ili stotinu godina.

Govorila je da, kada bismo bili kadri da sagledamo svet i nas same u pravom svetlu samo na jedan dan, od svitanja do sumraka, oduzeli bismo sebi život ili izgubili razum."

Na svetu nema drugog dobra ili zla osim onog koje zamislimo, što  zbog  pohlepe, što zbog naivnosti. Ponekad čak i zbog ludila."(vidovnjakinja)

„Krivica i griža savesti nemaju značenje. To su osećanja, nisu ideje."

Ne znam šta je istina."

„Istina je ono što boli."

Odlučio sam da vam vratim ono što ste najviše voleli i što sam vam oduzeo. Odlučio sam da konačno vi zauzmete moje mesto i da osećate ono što ja osećam, da nikada ne ostarite i da gledate Kristinu kako raste, da se ponovo zaljubite u nju, da je gledate kako stari kraj vas i da dođe dan kada će vam umreti na rukama. To je moj blagoslov i moja osveta."

To je nemoguće. Nikada neće biti ista."

  „To će zavisiti samo od vas, Martine. Dajem vam praznu stranicu. 

---

„Ne mogu još da umrem, doktore. Još ne. Moram da uradim neke stvari. Posle ću imati  ceo  život za umiranje."

Pogledi sa starih fotografija  posmatrali su me sa distance od trideset godina.

Nisam bio spreman da mu otvorim ta vrata bliskosti.

Obrušila se neka teška tišina.

Uživam u onom sebičnom zadovoljstvu koje čoveka oblije kad donosi poklon u rukama.

„Kad vi to kažete, čudno je zabrinjavajući pridev.

Vreme leči sve , pomislih, osim istine.

Za Semperea, najboljeg prijatelja kojeg bi jedna knjiga mogla da poželi, što mi je otvorio vrata sveta i naučio me da kroz njih prođem.

Ogorčenost utiče na pamćenje, gospodine.

Želudac mi se grčio u šaku punu eksera.

Osmeh, kojim sam mogao da se obrijem.

Ne šutiraj čoveka koji je pao.

Jesen na prstima ulazi u Barselonu.

Ostavljam vas na miru. Ili u nemiru, jer s vama se nikad ne zna.




* U pripremi: Igra staklenih perli, Hese