субота, 25. август 2018.

Мој избор: Владан Десница, Прољећа Ивана Галеба

Препорука.




Човјек. Горостасна трагична фигура, на самом размеђу између двију провалија; провалије бесконачности и провалије смрти и мрака. Груд му је пуна љескања бића и небића, у њој се мотају смрт и бесмртност, сад ухваћене у коштац, сад обујмљене у загрљај. Пролазност и вечност, коначност и бесконачност, равноправне, почивају му једна на једном, друга на другом длану, као две птице.

Упознате земље и градове носим у памети не по нуждама и дужностима које су ме у њих довеле, не по пресудности онога што сам у њима доживио, не по добру и злу које сам у њима нашао..Памтим их или под зрацима сунца или у сени облака; ваљда по томе какве сам их први пут угледао; или можда и по томе како се у том првом сусрету на њих одразио одраз моје сретне душе.

И, као што увек бива, тања крв претегне, и слабост надјача снагу. У том и јест невоља, у том лежи опасна снага слабости: што она нагриза, растаче, и најзад неминовно савлада снагу.

Шта ћeтe! Људи воле све своје, па и своје слабости. И своју рањивост, и своју злу срећу, и своје проклетство: и у томе лежи један дио нас. И то наш најприснији, најкрвавији део. Како бисмо га дакле могли не волети?

Понекад сам, у јесењем сумраку, на узвисини изнад нашег мјеста, склапао очи и пружао руке с раширеним прстима наоколо у сумрак, и замишљао да сам дрво. Можда сам и желио да будем дрво. и да поживим његовим слијепим, дубоко чулним животом. Касније, у вреви живота, као да потпуно заборавимо на пејзаж, потпуно изгубимо везу са стаблима, с природом око нас. Занима нас само човек, го жив човек, с његовим срцем пуним стрепња и немира и страсти, с његовим вечитим неспокојством и беспрекидним мотањем и треперењем и свјетломрцањем увствовања у њему. Тада нам се људске јединке, са теретом својих душа, крећу кроз празне, пусте просторе, као у књигама Достојевског. А под старост, опет прогледамо на природу. То је као једно поновно рођење. Да. Сад ме све више занима пејзаж, а све мање људи у њему; све више стабло, или памучаст облак, или боја неба, или плави обрис брда у даљини, а све мање човек. Ваљда смо једно другом већ све рекли. Осећам поуздано да ће сутра опет бити сунчан и ведар дан. И радујем му се, као сеоско дете недељи са чистом белом кошуљом.

Тако бива увек кад нешто нестане: за њим остане празнина онаквог облика каквог је било оно што је нестало.

Лица спавајућих не лажу: тек на њима видимо праву беду њихових сопственика. На јави, наша су лица затегнута било каквим свесним хтењем или несвесним стремљењем, оживљена било каквим циљем... Тек у сну, кад је ископчана полуга воље, кад је наше тело без одбране, препуштено на милост и немилост окрутности туђег ока и туђе радозналости, обезоружано као богаљ који је пред спавање ископчао протезу, кад се с наших лица спере њихов заштитни израз — како ли тек тада бедна изгледа људска машина! Незастићено, беспомоћно.

Страшно је бдети уз бок некога који спава. То је одувек рађало у мени неки панични провалијски несразмер. Присуство немих дубина подсвести,у којима се биће спаја са праисконским, помало исплива на површину, и у нама буди неку језу антидилувијалне пустоши. То је можда једна од најболнијих страна брака. Између уснулог и будног супружника, једно другом надохват руке, легне удаљеност од читавих еона, од читавих геолошких доба. Влакна вегетативног прорасту ткиво свесног живота као голем тумор, и рана се на површини свеснога сабласно шири, наочиглед расте и расте.језиво нечујно,  као  рупа на дудовом листу под устима свилене бубе.

Несентименталне људе, ма како они умни, способни, па и надарени били, одувек сам нагонски осећао као мање вредне, заправо дефектне.

Земља је била поплављена сутоном и покривена дугим сенкама. Грдна тескоба стисла ми срце: обузе ме осећај општег потонућа. Помислих да на свет пада вечна ноћ.

Кроза ме би прострујао хучнији ритам: слутња да негде ван нашег ускога круга постоји други један простор и тече друго једно време. Тамо се — вај, без мене! — догађају велебна светла збивања!

И тад би се распевала безимена носталгија. У њој као да су били чудно удружени и жудња за непознатим и жал за неповратним. Постајала је неиздржива та спутаност реалним, та заробљеност садашњим часом, и то заточеништво у уским границама тела. Сваки тренутак бивао је силно драгоцен, ненадокнадив; све што се ма где одигравало као да је у неку руку мени прикраћено, мени одузето, украдено од мог рођеног живота. Свака мртва ствар око мене добијала је тада живо срце и у њој су дамари одбројавали часове неповратног. Требало се трзнути, пренути. Требало је сместа, неодложно нешто учинити, подузети нешто у том поводњу времена. Дићи се, и не часећи часа кренути. Кренути, као на откупљење једне половице мене, закопане негде у васиони, давно, прије свих времена...

Оно што времену даје ток, то су откуцаји нашег срца у њему: оно што простору даје просторност, то је кретање наше мисли кроза њ. И стога, нашим нестанком не остаје упражњено тек наше мјесто у простору, већ се сам простор одједном сплашњава у беспросторност, у непостојање.

Чинило ми се да је живахна, жустра, бљештава музика само у неком тобожњем, конвенционалном, вањском смислу весела, жива и бљештава, али да је она, у својој интимнијој бити, увек, и безизузетно тужна. И да то, штавише, и јесте њена права бит, да у томе и јесте права моћ музике, и њена права вредност.

Да бисмо дошли до коначне и сигурне спознаје, морамо ићи до самог краја. А то значи: до тачке неуспеха. У том смислу, могло би се рећи да тек неуспех заокружује, осмишљава наш живот, да тек неуспех крунише наше дело. Застати и ушанчити се на једној тачки пре тога можда значи не ићи до краја својих могућности, не остварити у потпуности себе. И зато, увек даље!

Снагу пуне искрености добијамо тек пред лицем нечег далеко важнијег, далеко пресуднијег од оног што признајемо. Можда тек пред лицем Оне напрам којој све друго постаје ситно и безболно до ништавости..

Љуљала су се звона и разлегала се над местом. Понекад ми се чини да ми је баш та звоњава и разболела душу. Каткад сам је се чисто бојао и очекивао са стрепњом њен час, а каткад сам је желио, да ме заодене, загреје и излечи од неке унутрашње хладноће коју сам у себи осећао.

Без онога што нас весели, некако се може. То је воће на нашој трпези: пријатно је, но не мора баш да буде. Али с оним што се ишчекује већ је мало друкчије. Оно што се ишчекује тежи да постане потреба, насушна потреба. Па кад то ишчекивано изостане, његово одсуство, она празнина, зна каткад заузети у нама велико, велико место. Тачно онолико колико је запремало ишчекивано.

Има много и таквих људи који су глуви и слепи за велика дела поезије, за велика дела уметности. Па значи ли то да уметност не постоји? Или да је она само илузија? Или чак само нечија бубица?

Има и једна друга врста лепоте. Једна крхка, лабилна лепота, лепота пуна стрепње. У таквој лепоти као да нешто вјечито упозорава на чудо њеног постанка. То није сама лепота облика, већ нешто што по њој пада као осветљење по пејзажу. То су оне лепоте које сликарима и скулпторима знају задати стотину мука. Умeћe ока  да   погледа , умеће уста да се насмеше.

Кад је овако лјеп и ведар дан, он као да ме узме за руку и поведе натраг на изворе мог детињства. Свака ситница, свака случајна подударност подсети ме на њ. И тад се завежем у сећања без краја и конца. Просто се гушим у њима.

У напону моћи, кад човјек верује да је у пуном поседу себе, а кад стварно поседује све друго више него себе сама, лудо сам понекад држао да је стално присуство смрти у нама прћија слабих, знамен незнатности људске јединке. Какве ли наивности! Смрт је тачно нашег стаса и узраста: што је већи човек, већа је и смрт у њему.

Замишљам, човек је, у развоју света, настао веома, веома касно. Тако касно да у многим странама још није ни настао. Свакако, много, много касније него што је престао да бауља четвороношке и осовио се на стражње краке, много касније него што је почео да умешно употребљава руке. А бог је, о томе нема сумње, у најбољем случају настао бар тренутак послије човека. Човек је постао човек оним часом кад је у њему никао први трачак свести о себи и, заједно с тим, први трачак мисли о властитом скончању. Часом кад је пред његовим погледом пукла главна, основна двојност људске природе: расцеп између коначнога и бесконачнога, несразмера између његове ограничене коначности и помамне жеђи за бескрајним, која му је усађена у дну бића.

Смртнику ускратих да сагледа свој крај.
А какав ли му лијек за то нађе ти?
Његову груд напучих слијепим надама.
О, благодат си силну дао човјеку!...


На крају шта сам ја ту крив: одвише лак успех увек ме расхлађује!... Истина, можда сам распиривао малко преко потребе. Али оваква авантура заправо се своди на мало шта ако је умешно не продубљујемо, не обогаћујемо психичким компликацијама. За љубав треба инвенције, право кажу. Мораш измишљати увек нешто ново! Без тога, она се брзо расплињује(...)
Jер, шта је у ствари љубав? Напросто омјер психичких снага између двају припадника разних полова!
Можда немају сасвим криво они који тврде да је љубав углавном игра самољубља, уколико није пука чулност; а ја ипак нисам тако нерафиниран да би за мене била ово последње; за мене, штовише, чулност има сасвим секундарну важност.) А живот јој одбројано тече од часа кад увртимо у главу да нешто постигнемо па до часа кад наступи успех. Или само до часа кад се помоли први наговештај успеха. Успех је гроб љубави(...)
А чудно, како и највећи љубавни занос, и најјачу загрејаност може да сместа расхлади нека ситница: мала неукусност, најмања љага смијешног.
Како то да се од једне сличне трице све те наше осећајне конструкције и надградње наједном спласну у ништа? Живот љубави је живот маслачка! Стално угрожен, под претњом да се од једног даха расплине!...



уторак, 7. август 2018.

Moj izbor: Karl Ruis Safon, Zatočenik nebesa

Senka vetra, Zatočenik nebesa, Igra andjela.. Tim redosledom treba čitati ovaj serijal o Groblju zaboravljenih knjiga. Ja sam Zatočenika čitala na kraju i moram priznati da sam malo razočarana. Obična, pitka, lako čitljiva priča koja se ne može ni porediti sa Senkom vetra i Igrom anđela.





Ima vremena i mesta u kojima je časnije biti niko nego biti neko.

Dobar lažov zna da je najdelotvornija laž uvek istina iz koje je izvađen ključni deo.

Muškarci su takvi, kao muškatle. Kada ti se učini da su za bacanje, oni ožive.

Muškarci su kao kestenje koje ti prodaju na ulici: kada ih kupiš, svi su vrući i lepo mirišu, ali kad ih izvadiš iz fišeka, odmah se ohlade i shvatiš da je većina trula iznutra.

Ljudi sitnih duša uvek pokušavaju da unize druge

 Sve je lažno na ovom svetu, mladiću. Sve osim novca.

Mantija ne čini popa

- Čovek se ponekad umori od bežanja - reče Fermin. - Svet je vrlo mali kada nemaš kuda da odeš.

Vaša dobra vera govori mnogo više o vama nego o meni.

Lud je onaj ko sebe smatra razumnim i veruje da su nedotupavci drugačiji  od  njega.

Takva su vremena, ima mnogo mutne vode i ponekad pravednici stradaju umesto grešnika. To je cena  nacionalnog preporoda.

Budućnost  se ne želi, ona se zaslužuje

Novine su, kao i uvek, izbegavale stvarnost kao da im život od toga zavisi, i možda su bile u pravu. Sve je u toj vesti zaudaralo na polovične istine i prećutane pojedinosti.

 Da li ste vi Bog ili đavo? - jednom ga je upitao samrtnik. Nepoznati je slegnuo ramenima i razmotrio pitanje. - Pomalo i od jednog i od drugog - konačno je odgovorio. - Ja sam u načelu ateista - obavestio
  ga je pacijent.Iako u stvari imam mnogo vere.
    - Kao mnogi.
... Za razliku od vas, Fermine, ja jesam vernik, ali više nemam vere.

Duga tišina između njih bila im je jedino društvo, pored dobovanja kiše i eha grmljavine koja se udaljavala dok se vetar stišavao.

 Hoćete li da mi se ispovedite? - odjednom upita pop. - Sada bez šale. - Nemojte se ljutiti, ali ja u te stvari ne mogu da poverujem…
- Ali možda Bog veruje u vas.
  -Sumnjam.
- Nije potrebno da verujete u Boga da biste se ispovedili. To je između vas i vaše savesti. Šta možete da izgubite?







  
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...