Pitanje: Šta je suprotnost vere? Nije neverovanje. To je suviše zaključno, izvesno, zatvoreno. Samo po sebi, jedna vrsta verovanja.
Sumnja.
Ljudska bića su tvrđi orah, mogu u sve da sumnjaju, pa čak i u ono što svojim očima vide. I u ono iza svojih očiju. U ono - kad otežalih očnih kapaka utonu u san - što izlazi na videlo iza zatvorenih gledaljki.
Od vazduha smo mi stvorenja, koreni naši u snovima leže I u oblacima onim gore, pa se u letu rađamo ponovo.
Čovek koji krene da se prerušava, preuzima ulogu samog Tvorca - prema jednom načinu viđenja stvari; on je neprirodan, on je bogohulnik, on je skvrnavitelj skvrnavljenja. A iz jednog drugog ugla gledano, možete u njemu videti patetiku i heroizam u njegovoj borbi, u njegovoj spremnosti da rizikuje: jer ni svi promenljivci ne preživljavaju..Čoveku koji samog sebe izmisli potreban je neko ko će da veruje u njega, da potvrdi da mu je to pošlo za rukom. Opet igranje uloge Boga, mogli biste reći. Ili, da se spustite malo niže i pomislite na onu viiu »Zvončicu«; vile ne postoje ako deca ne zapljeskaju ručicama. Ili, pak, možete jednostavno reći: to ti je isto kao biti čovek..
Čuvaj se svoje senke. Tog crnog badže što se šunja iza tebe.
Kad silom zakoračiš i prođeš kroz ogledalo, u velikoj si opasnosti ako se vratiš natrag. Staklo može da te na froncle iseče.
U staro vreme, patrijarh Ibrahim došao je u ovu dolinu sa svojom ženom Hagar i njihovim malim sinom Ismailom. I ovde, u ovoj bezvodnoj divljini, on je nju napustio. Ona ga je upitala: Da li je moguće da je to Božija volja? On joj je odgovorio da jeste. I otišao, baraba. Od samog početka, ljudi su se koristili Bogom da bi opravdali ono što ne može da se opravda. Tajanstveni su putevi Gospodnji: kažu ljudi.
Jakom voljom nešto izvoljevati znači ne slagati se; ne predavati se; ne pristajati.
Dobar k’o ’lebac i zlatan k’o zlato prokleto.
Sin je blagoslov božji a blagoslov traži zahvalnost blagoslovenih.
Merčant je svoje srce gvožđem bila okovala, kretala se kroz svoj život svakodnevni igrajući se sa svojom decom, ćaskajući sa svojim mužem i igrajući ulogu njegove domaćice, kad je to bilo potrebno, ali nikad, nijednom, nije otkrila turobnu pustoš u svojoj duši.
U toku svoje bolesti on je svaki minut svog svesnog stanja i svaku sekundu tog minuta provodio u obraćanju Bogu. Ya Allah, tvoj sluga leži krvaveći, i nemoj me napustiti sada, posle Tvog tolikog dosadašnjeg staranja o meni. Ya Allah, daj mi neki mig, neki mali znak Tvoje blagonaklonosti, da bih u sebi mogao naći snage da suzbijem boljku svoju. O Bože najdobrotvorniji i najmilostiviji, budi uz mene u ovo moje vreme nevolje, moje najužasnije nevolje. Onda mu je palo na pamet da ga to sam Bog kažnjava, i to jedno vreme samo, dok je bio u stanju da podnosi bol, ali zatim se naljutio. Dosta je bilo, Gospode, zahtevale su njegove neizgovorene reči, zašto moram umreti kad nisam ubijao, i jesi li Ti osveta ili si, pak,ljubav? Njegova ljutnja na Boga održavala ga je i sledećeg dana, a onda je iščezla, pa je na njeno mesto došla neka strašna praznina, osama, kad je shvatio da priča u vetar, da se obraća retkom vazduhu, da tu uopšte nikog nije bilo, i tad je osetio kako je postao šašaviji nego ikad ranije u životu, pa je počeo da moli samu tu prazninu - Ya Allah, budi samo tu negde, bogamu, samo budi tu. Ali ništa nije osećao, ništa ništa, a zatim je jednog dana zaključio da mu više i nije potrebno da bilo šta oseća. Tog dana njegovog preobraženja, bolest mu se izokrenula i on je počeo da se oporavlja.
Zašto je on sve napustio i otišao? Zbog nje, zbog njenog izazova, te novine, žestine kad su njih dvoje u dvoje, zbog neumoljivosti jedne nemoguće stvari koja je uporno tražila svoje pravo da postane moguća. I, ili, možda: zbog toga što je posle njegovog jedenja svinjetine počela odmazda, noćna odmazda, kazna snova.
Kako je ta prošlost mogla ponovo da zažubori onim razbucanim samoglasnicima i rečnikom? Šta će biti sledeće?
..Šta je mislio kad je rekao da se u svetu može živeti a pri tom i ne živeti, pa mu je na to ovaj naredio da mu donese do vrha pun lonac vode i pronese ga kroz gomilu festivalskog sveta a da, pod pretnjom smrtne kazne, ne prospe ni jednu jedinu kap; i kad se učenik vratio, nije bio kadar da učitelju opiše ni jedan jedini prizor sa festivala, jer je prolazio kao slepac koji je podizao pogled samo naviše, na lonac koji je nosio na glavi.
"Sad vidiš. Ti sam plaćaš za svoj život. Ja sam napravio čoveka od tebe.« Ali kakvog čoveka? To je ono što očevi nikad ne znaju. Ne znaju ni unapred, ni kad je to prekasno."
»U Kašmiru«, ispričao je Zini, »tvoje drvo rođenja je neka vrsta finansijske investicije. Kad dete odraste, taj razvijeni orah može se uporediti sa dospelom polisom osiguranja života vredno drvo koje se može skupo prodati za svadbu ili za start u život. Odrastao čovek sekirom obara svoje detinjstvo da bi pomogao svojoj zrelosti. Ta nesentimentalnost prosto optužuje, zar ne?
Nepopustljivost takođe može da bude jednostrano ludilo, hteo je da joj kaže, može da bude i tiranija, ali krta, lomna, dok ono što je fleksibilno može da bude i humano, i dovoljno snažno da bi opstalo.
Ako moraš da biraš između neke vrste bestelesnog polja sile i stvarnog živog Boga, za šta bi se ti opredelio? Dobro pitanje? Ti ne možeš da se moliš nekoj električnoj struji. Besmisleno je da od neke vrste nevidljivih talasa tražiš ključ od Raja.
Ako staro ne izumre, mlado nikad neće biti što biti može.
***
Odgovor na religiju nije nestanak religije, vec razmišljanje o njoj na drugi način. Biti deo nje na drugi način.
***
CITATI
***
CITATI
Priznajem: više od svega strahujem od besmisla.
Ono što je važno u našem životu dešava se uglavnom u našem odsustvu.
Ono što je stvarno i ono što je istinito nije neminovno isto.
Da biste shvatili jedan jedini život, morate progutati ceo svet.
Niko se ne može suociti s`ovim svetom stalno otvorenih očiju.
Kad vam se rodi prvo dete - rekao je- i vi ćete postati stvarni.
Čuvaj tajnu i ona će se ukiseliti u tebi, od onog o čemu ćutis zaboli stomak.
***
Večna istina da će vas posle svakih merdevina uz koje se popnete sačekati neka zmija odmah tu negde iza ćoška; za svaku zmiju naći će se neka uteha, neke merdevine.
Deca ponoći
"Ako dovoljno brzo trčiš, možda ćeš moći da pobegneš od svoje prošlosti i sećanja na sve što ti je bilo učinjeno, ali i od budućnosti, od neizbežne turobnosti koja sledi. Morala si da trčiš koliko si brže mogla sve dok ne dođeš do ivice između svetova, a ni onda nisi stala, pretrčala si tu granicu kao da je nije bilo, kao da je staklo vazduh, a vazduh staklo, vazduh koji se poput stakla razbijao oko tebe dok si padala. Vazduh koji te je sekao kao da je oštrica. Bilo je dobro pasti. Bilo je dobro ispasti iz života. Bilo je dobro."
Čarobnica iz Firence
Kako je samo teško napipati istinu kada čovek mora da sagledava svet u delovima; pojedinačni kadrovi kriju isto toliko koliko i pokazuju.
