MOJ IZBOR: Vislava Šimborska

PORTRET PO SEĆANJU

Sve se naizgled slaže.
Oblik glave, crte lica, visina, silueta.
Pa ipak nije sličan. Možda ne u toj pozi?
Ni u drugom koloritu?
Možda je više iz profila,
kao da se za nečim osvrće?
Kad bi nešto držao u rukama?
Knjigu? Vlastitu? Tuđu?
Mapu? Dvogled? Čekrk za navijanje udice?
I da ima nešto drugo na sebi?
Septembarsku uniformu? Logorsku uniformu?
Jaknu iz onog ormana?
Ili –
kao da se kreće ka drugoj obali –
do gležnjeva, do kolena, do pojasa, do vrata
već zagnjuren? Go?
A kada bi mu docrtali neku pozadinu?
Na primer još nepokošenu livadu?
Ševar? Breze? Lepo oblačno nebo?
Možda nedostaje neko pored njega?
S kim se prepirao?
Šalio?
Igrao karte? Pio?
Neko od porodice? Prijatelj?
Nekoliko žena? Jedna?
Možda kako stoji na prozoru?
Izlazi iz kapije?
Sa psom lutalicom pokraj noge?
U solidarnoj gomili?
Ne, ne, to ništa ne vredi.
Treba da bude sam,
Kako to nekima odgovara.
I ne tako prisno, ni preblizu?
A dalje? Još dalje?
U najvećoj dubini slike?
Odakle, kad bi i vikao,
Glas se ne bi čuo?
A šta u prvom planu?
Ah, bilo šta.
Ali samo pod uslovom da to bude ptica
koja upravo preleće.

MOJ IZBOR: Vito Nikolić

Bez konferencija, rezolucija i pripremne
kampanje,
bez pretenzija da bude istorijsko,
prelomno i
plodonosno
– došlo je proljeće, čudesno kao
pomilovanje
Fjodora Mihailoviča na
Trgu Semjonovskom.
Ptice…
Bože moj, skoro sam i zaboravio da
postoje ptice,
pa prosto ne znam kako da shvatim jutros
to slavlje
i, zbunjen, uzalud pokušavam da svoje
odviknuto
lice
razvučem u neki osmijeh davno
zaboravljen.

MOJ IZBOR: Izet Sarajlić

DRUGI PUT BIH ZNAO

Premalo sam uživao u proljetnim pljuskovima
i zalascima sunca.

Premalo sam se naslađivao ljepotom starih pjesama
i šetnjama na mjesečini.

Premalo sam se opijao vinom prijateljstva
mada na zemlji jedva da je bilo zemlje u kojoj
nisam imao barem dvojicu prijatelja.

Premalo sam vremena odvajao za ljubav
kojoj je na raspolaganju stajalo svo moje vrijeme.

Drugi put bih znao neuporedivo više
da uživam u životu.

Drugi put bih znao.

MOJ IZBOR: Ivo Andrić

NE RUŠI SVE MOSTOVE

Ne ruši sve mostove možda ćeš se vratiti,
nisi ptica ni leptir obalom što leti,
kada nema mostova uzalud je čeznuti,
uzalud je shvatiti, uzalud je htjeti.
Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene,
u samoći je lakse neshvaćeno shvatiti
mogle bi te nazad nagnati uspomene...

MOJ IZBOR: Meša Selimović

Na današnji dan rođen je, sad već mogu reći posle dosta pročitanih knjiga, moj najdraži pisac. Posle svake njegove knjige druga više nema onu čar i lepotu pisane reči. Svaka njegova misao preneta na papir je citat za sva vremena. Često mu se vraćam i zato ovde zapravo, ima najviše njegovih odlomaka i citata. 

...U življenju, u trpljenju
srce blijedi,
srce vene,
sjena slijedi
bivšeg mene,
u trpljenju, u življenju

Izgubih se u traženju.
Ja sam bio,
ja sam i sad.
Nisam bio,
nisam ni sad.
Izgubih se u traženju.

U lutanju, u snovima
noć me rubi,
dan me vraća.
Dan se gubi,
život kraća,
u snovima , u lutanju.

U nadanju, u čekanju
život snijem,
a snom živim.
Srce krijem,
srce krivim
što ne živim,
što još snijem,
u čekanju, u nadanju....

MOJ IZBOR: Volt Vitmen

ZAR SI OD MENE TRAŽILA SLATKE STIHOVE


Zar si od mene tražila slatke stihove?
Zar ti se čini da je ovo, što do sada pevah,
toliko teško slediti i teško razumeti?
Zato što ni dosad nisam pevao
da me ti slediš i razumeš - neću ni sada;
Šta su, uostalom, takvima kao ti, pesnici k'o ja?
- ostavi zato moja dela,
I uljujkuj se onim što možeš razumeti;
Jer ja nikog ne uljujkujem -
i ti me nikada nećeš razumeti.

MOJ IZBOR: Alphonse de Lamartine

JEZERO

Zar, gonjenima uvek novim obalama,
U večnu noć, ko bespovratni san,
U more leta bacit nije dano nama
Sidro bar na dan?

O jezero, tek jedna godina što prođe,
A tu, gde nju je svaki očekivo val,
Gle, sam sad sedim ja, gde ona dođe
Sa mnom sesti na žal.

Udaralo si šumno o visoku stenu
Nagrizajući ko i sada kamen krut,
A vetar s tvoga vala nosio je penu
Sve do pred njen skut.

Da l’ pamtiš, kad smo došli jedno veče,
A s neba na val tamni rosio je muk,
Tek iz daljine, ko da veslo vodu seče,
Ču se skladni zvuk.

Najednom divna reč se dragoj usni ote,
A obala se odazva jekom isti čas,
I val bje tih dok drag i pun lepote
Drhtnu njezin glas:

“O, vreme, stani čas, nek malko duže traje
Let tvoj nesnosan!
Da uživamo sve do kraja, što nam daje
Najlepši naš dan.

Ta nesretnih je dosta, što im preko mere
Dug je taj tvoj čas.
Za njihov dan se skrbi, što ih patnjom ždere -
Pusti, sretne, nas.

Al ja zaludu molim vreme neka stane -
Beg je njegov živ.
Ja velim noći “Lakše” al sjaj zore rane
Već je razbi siv.

Tad volimo se! Nek to večnost bude mala:
Ljubav, ja i ti!
Jer svet je brod bez luke, vreme val bez žala,
- Prolaznici mi!”

O ljubomorno vreme, zar to pjanstvo noći,
Kad ljubav plavi nas ko sveži potok tlo,
Zar brzo nestat mora kao što će proći
Dan što nosi zlo?

Zar sve je prošlo? I da nikad se ne vrati?
Zar od sveg neće ostat ni najmanji trag?
I vreme što ga ote, neće l’ opet dati
Čas taj tako drag?

O večnosti, o prošlosti, gde vaša tama
Sad skriva naše dane, recite mi bar!
I hoćete li ikad zanos vratit nama,
Taj oteti dar?

O jezero, o spilje, mračna šumo, stene,
Vas vreme štedet i pomladit ima moć!
O prirodo sačuvaj barem uspomene
Na tu divnu noć!

Pa bilo to u tvome miru ili buri,
O jezero, u humku kao sena plast,
U tamnoj vodi tvojoj gde borovi suri
Gledaju svoj rast!

Pa bilo to u lahoru il treperenju lista,
U šumu što ga žal udvaja tvoj,
U zvezdi srebrnoj što na tvom valu blista
I sjaj motri svoj!

I neka povetarac, trska što se njiše,
I zrak tvoj ugodan ko mirisava so,
Nek progovori sve, što čuje, vidi, diše:
“Ljubav beše to!”

MOJ IZBOR: Vilijam Šekspir

Svetski dan knjige proslavlja se širom sveta 23. aprila još od 1995. godine, kada je ovaj praznik pisane reči ustanovljen na Generalnoj konferenciji Uneska u Parizu. 

Ipak, ova tradicija vuče znatno duže korene u Španiji, gde se ovaj datum obeležava od 1923. godine, kao dan kada su preminuli velikani svetske književnosti Migel de Servantes i Vilijam Šekspir koji je upravo rodjen na današnji dan. 

***

"Pri rođenju plačemo što smo stupili na ovu veliku pozornicu budala"

„Bože, mi znamo ko smo i šta smo, al‘ ne znamo šta možemo biti.“

“Mali je izbor u truloj jabuci!”

" Tišina je najrečitiji interpretator radosti. "

MADRIGAL

O, skloni, te tvoje usne skloni
Što su na vernost ljupko se klele;
Te oči – tu zoru dana ukloni,
Te svetle što jutro bi zavele,

Al’ poljupce moje te usne nek vrate,
neka mi vrate.
Pečate ljubavi uzalud date,
uzalud date.

***

Sonet 75

Mojoj si misli što životu jelo,
Što zemlji pljuska proljetnoga snaga,
Ja za tvoj mir se borim vrijeme cijelo,
Ko škrtac oko žuđenoga blaga.

Čas se ko škrtac veselim, čas bojim,
Lupeško doba pokrast će mi blago,
Tren s tobom biti na samu nastojim,
Tren sretan da svijet vidi moje drago.

Čas pogled na te gozba je obilja,
Čas bez pogleda tvog od gladi stradam,
Ja drugog nemam i ne želim milja,
Osim što uzet od tebe se nadam.

Dnevice tako ginem i uživam,
Od gladi stradam, u obilju plivam.

***

“Ljubav nije ljubav koja se menja kad naiđe na promenu ili odlazi sa onim koji odlazi. O, ne! To je večni putokaz, snažan i ničim uzdrman. To je zvezda vodilja svakoj izgubljenoj barci čija je vrednost nepoznata, ali ne i veličina. Ljubav nije igračka vremena, mada rujne usne i obrazi pod zamah njegova srpa dolaze. Ljubav se ne menja sa njegovim kratkim časovima, nedeljama, ona traje večno, do samog sudnjeg časa. Ako je ovo greška, dokaži mi ili ja nikada pisao nisam, a čovek voleo nije.”

„Ali ne budite ni suviše krotki, već neka vas uči vaše rođeno osećanje mere: udesite radnju prema reči, a reč prema radnji, i naročito se starajte da nikad ne prekoračite granice prirode. Jer svaka takva preteranost promaši cilj glume, čiji je zadatak, u početku i sad, bio i jeste da bude, tako reći, ogledalo prirode: da vrlini pokaže njeno sopstveno lice, poroku njegovu rođenu sliku, a samom sadašnjem pokolenju i biću sveta njegov oblik i otisak.“
Hamlet

Šekspir je umro 1616. godine, sahranjen je u Crkvi svetog Trojstva u Stratfordu na Ejvonu, a na njegovom grobu je, po njegovoj želji, napisano: „Proklet da je ko mi pomeri kosti”. Iako je bilo uobičajeno da se stare kosti izbace i napravi mesta za druge, ova kletva sačuvala je Šekspirov grob od uznemiravanja do današnjih dana.

MOJ IZBOR: Branko Miljković

"Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo 'uprkos svakoj očiglednosti'. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti..."

POEZIJU ĆE SVI PISATI

San je davna i zaboravljena istina

koju više niko ne ume da proveri

sada tuđina peva ko more i zabrinutost

istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže

sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti

cvet između pepela i mirisa

oni koji odbijaju da prežive ljubav

i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad

vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje

i zemlja koja ostaje verna smrti

jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednoga dana

tamo gde je bilo srce stajaće sunce

i neće biti u ljudskom govoru takvih reči

kojih će se pesma odreći

poeziju će svi pisati

istina će prisustvovati u svim rečima

na mestima gde je pesma najlepša

onaj koji je prvi zapevao povući će se

prepuštajući pesmu drugima

ja prihvatam veliku misao budućih poetika:

jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik

ja primam na sebe osudu propevale gomile:

KO NE UME DA SLUŠA PESMU SLUŠAĆE OLUJU

ali:

HOĆE LI SLOBODA UMETI DA PEVA

KAO ŠTO SU SUŽNJI PEVALI O NJOJ

MOJ IZBOR: Dobriša Cesarić

SAPUTNIK

Od ove magle, danas tako guste,
Sve ulice se čine kao puste.
Pa ipak, iza te zavese sive
Hodaju ljudi,
I ulice žive.

I blizu tebe možda neko ide
Baš istim putem.
Ali s maglom je sliven
Potpuno za te i tebi sakriven.

MOJ IZBOR: Pero Zubac

Uskoro ću 
Uskoro ću slutim, znam
prestati da pišem pesme.
Za nova osećanja
nemam nove reči.
Jače su ljubavi od mog umeća
da ih u verse pretočim.
ti potrčiš kada me ugledaš
(naše sirotinjske radosti)
i mene ispuni plima reči
koje se izgube u krvi
u šutnji dugoj.
Ostaće nešto vremena
da te čitam u noćima
moju večnu knjigu
koju ne razumem...

MOJ IZBOR: Antun Branko Šimić

OPOMENA

Čovječe pazi
da ne ideš malen
ispod zvijezda!

Pusti
da cijelog tebe prođe
blaga svjetlost zvijezda!

Da ni za čim ne žališ
kad se budeš zadnjim pogledima
rastajao od zvijezda!

Na svom koncu
mjesto u prah
prijeđi sav u zvijezde.

МОЈ ИЗБОР: Марина Цветајева

У свету где згробљен
И запањен свак је
Знам тек један ми је
Једнаке снаге.

У свету где толико
Много се хоће
Знам тек један ми је
Једнаке моћи.

У свету где све зри
У буђ и бршљан
Знам само си ти –
Равносуштан мени.

МОЈ ИЗБОР: Милош Црњански

ЖИВОТ

Све то не зависи од мене.

Сетим се како беше леп,

над водама дубоким неким,

као Месец бео,

са луком танким и меким,

један мост.

И, видиш, то утеши ме.

Не зависи од мене.

Доста је да тог дана,

земља око мене замирише преорана,

или да облаци пролете,

мало ниже,

па да ме то протресе.

Не, не од мене.

Доста ће бити тако, једне зиме,

из врта једног завејаног

истрчи неко озебло, туђе, дете

и загрли ме.

МОЈ ИЗБОР: Емили Дикинсон

Боже, ја немам коме рећи!

Па гњавим кад невоља крене.

Ја сама - заборавих Тебе,

А Ти - јел се сетиш мене?

Не дођох због себе довде 

Дробни ме терет не мучи!

Царско ти приносим срце

што немам снаге га вући.

Срце што у своме носим 

чија ме слама тежина

- чудно - и теже - кад оде

Јел за Те страшна празнина?

MOJ IZBOR: Karl Sandberg

POSTOJI

Postoji mesto gde ljubav počinje
i mesto gde ljubav prestaje.

Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim rečenicama.

Postoji pogled što bukti kao veliko
vitlajemsko ognjište
ili malena acetilenska lampa zelenog sjaja.

Postoje jednostavna i bezbrižna tepanja
čudesna kao velika okuka Misisipija.

Ruke, oči, tepanja
pomoću njih se ljubav bori i gradi,
Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen je dolazak tajna...

Postoji upozorenje koje ljubav šalje
i cena njegova zna se tek mnogo kasnije.
Postoje tumačenja ljubavi na svim jezicima
i nije nađeno nijedno mudrije od ovog:

Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto
gde ljubav prestaje - a ljubav ne traži
ništa.

MOJ IZBOR: Vislava Šimborska

NEKAKVI LjUDI

Nekakvi ljudi beže pred nekakvim ljudima.
U nekoj zemlji pod suncem 

i s nekim oblacima.

Za sobom ostavljaju nekakvo svoje sve,

zasejana polja, nekakve kokoši, pse,

ogledalca, u kojima se upravo ogleda vatra.

Na leđima nose krčage i zavežljaje,

što praznije to iz dana u dan sve teže.. 

Pred njima stalno nekakav ne tuda put,

niti je onaj koji treba most

nad čudno crvenom rekom.

Naokolo nekakva pucnjava, čas blize, čas dalje,

a gore visoko avion koji malo kruži.

Dobro bi došla nekakva nevidljivost,

nekakva tamnosiva kamenost, 

i još više nebilost 

na kraće ili duže vreme. 

Još nešto će se zbiti, samo gde i šta. 

Neko će im izaći u susret, samo kada, i ko, 

u koliko oblika i s kojim namerama. 

Ako bude imao izbora, 

možda će poželeti da ne bude neprijatelj 

i ostaviće ih u nekakvom životu.

MOJ IZBOR: Laza Kostić

Snio sam te u gradini,
de o smilju ruža drema,
da smo sami, dušo moja,
a maćije tvoje nema.

Gledalo nas tiho veče
de se tiho milujemo,
cveće vene pa nas gledi
de se venuć` rastajemo.

Cveće vene, kanda znade,
ispod suza setno gledi:
stislo mu se srce malo,
lekovito bilje cedi.

Pod tu rosu lekovitu
iz srdašca ružinoga
podmeto sam bonu dušu
iz srdašca bolanoga.

Kapalo je na to srce,
kapalo je na tu dušu,
kapalo je da razgali
tu paklenu, žednu sušu.

Iz tvog oka kapalo je
u tu žednu,kobnu čašu,
a ja sam ti napio je
u ljubavnu sreću našu.

MOJ IZBOR: Žak Prever

NE PEVAM JA

Ne pevam ja
već cvet koji sam video
Ne smem se ja
već vino koje sam pio
Ne plačem ja
već moja izgubljena ljubav.

MOJ IZBOR: Stevan Raičković

KRUG NEŽNOSTI

Desi se, kao živ, da me posmatra neki cvet
i da je vazduh topao i kao jedan pogled plav
i onda zaželim: da prođem otvoren kroz svet
i da svemu prinesem pozdrav.

Iz ove ljubavi što nosim, neprekidno,
i obnavljam u telu od rođenja -
za jedan ljudski osmeh, za jedno cveće žuto,
za jedan duboki mir kamenja.

Tad mi se tek učini da je zlo prolazno
pa pomislim da ima dobrog u svemu,
da je bez njega promašeno sve, i prazno -
po jedan puki oblik, samo, u prostoru golemu.

Oči su tad lepe – jer vole i prodiru
vidovito do svega čega se taknu, okrznu;
U njih, iz sveta, kao u dva mora uviru
sve dobrote, do kraja, do zvezda što mrznu.

I ja koji sam dotad bivao tih i skroman
(ko što su mnogi u ovom prostoru gosti)
u svojoj tišini izrastam ogroman
u jedan krug dobra, u jedan krug nežnosti.

Tako stojim. U svemu. I ovde i - okolo
i duboko osećam da sam rođen za dobro.
Pa iako me trnje kroz čitav život često bolo
Sve praštam za ovaj cvet što sam ga slučajno obro.

MOJ IZBOR: Vesna Perun

ZAVJET

Ako mi srce ne prestigne ptice 
ako mi oči budu siromasi
ako mi ruke budu udovice
koje prisustvo ljubavi ne krasi,

i ako noću ne čeznem u snima
i ako danju ne žudim na javi
i ako venem u močvarnim danima
i u tjesnoći duša mi boravi,

i ako ulje nalijevam u svijeću
uhodi tamnoj da pomognem djelo
i krivom ako vjerujem umijeću
i laži svoj pozamljujem čelo,

neka mi jutro na prag ne stizava
neka me zemlja iz milosti briše.
I ako živim ko jalova trava
neka me sunce i ne grije više.

MOJ IZBOR :Momo Kapor

Na sebi nosim ono što imam. U sebi nosim ono što volim.


MIR

Rat je završen.
Niko nije pobedio.
Ipak, potpisao sam dobrovoljnu kapitulaciju.
Diplomatija će obaviti ostalo.
Neću više da se borim. Digao sam ruke od svega.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Optimizam mi je izdahnuo na rukama.
Vučem za noge nadu.
Prikupljam raskomadana osećanja.
Teglim na leđima ljubomoru,od čije mi težine
klecaju kolena.
Izgorela su mi pisma, razglednice, fotografije i
poruke, pisane po ogledalima zapaljivim ružem za
usne.
U pepeljari plivaju šibice udavljene u vinu.
Nad proprištem se vuče magla bezbroj popušenih
cigareta.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Sada ti više neće trebati ovi citati, stihovi, ovi
mali trikovi, ove lozinke, ovi u ognju istopljeni
ključevi, ove igre i ove navike.
Pusti me da ih pokupim i sahranim kako dolikuje
jer posle svake bitke nailazi ološ, koji grabi sve
što stigne.
Neću da im sve to padne u ruke!
Tebi je, naravno, kao i uvek svejedno: nisi ostavila
ništa iza sebe, osim otiska svog lepog tela
u postelji, u kojoj smo se borili na život i smrt, a
sutra se, ionako, menja posteljina.

***

Ponekad se sam sa sobom igram stare igre hoću-neću!
Pa kažem:
Neću da moram!
Neću, ako mi naređuju, neću, za inat!
Hoću, ako me lepo zamolite.
Hoću da me ostavite na miru!
Neću da mi govore kako danas sjajno izgledam! 
Kad sam,zaista, izgledao dobro, niko mi to nije govorio, 
jer se podrazumevalo samo po sebi.
Neću da mu se javim prvi, pa makar crko!
Hoću da budem mudar i da se ne zalećem, 
ali ne mogu; to je jače od mene.
Mada na madjarskom Kapor znači – začin, 
neću da budem u svakoj čorbi mirođija.
Neću da se mešam.
Hoću da i drugi znaju šta hoće.
Mnogo toga hoću, a znam da ne mogu…