четвртак, 02. фебруар 2017.

Moj izbor: Margerit Jursenar / Hadrijanovi memoari


Margerit Jursenar (08.06.1903 - 17.12.1983) je ušla u istoriju kao prva žena koja je primljena u slavnu Francusku akademiju nauka. Time je posle 400 godina srušila diskriminatorski odnos prema ženama intelektualkama. Svet je zadužila svojim izvanrednim književnim radom.



HADRIJANOVI MEMOARI

"Jednom nogom u nauci, drugom – u magiji, ili tačnije i bez metafore, u ovoj simpatičkoj magiji koja omogućuje da se prenesemo u mislima u nečiji unutrašnji  život...”

“Ne volim kad neko misli da može da računa sa mojom željom, da je predvidi, a ja da se mehanički prilagođavam onome što on misli da sam ja odabrao."

“Pisana reč me je naučila da slušam ljudski glas, kao što me je uzvišenost nepomičnih stavova kipa naučila da cenim pokrete. Kasnije, naprotiv, život mi je protumačio knjige.”

“Vrlo teško bih se privikao na svet bez knjiga, ali stvarnost nije u njima, jer ne može cela u njih da stane.”

"A kad je u pitanju posmatranje samog sebe, na to primoravam sebe ako ni zbog čega drugog a ono da bih se sporazumeo sa tim čovekom.”

"Ono inteligencije što imam koristim da sagledam iz daleka i sa što veće visine svoj život, koji onda postaje život nekog drugog...”

"S vremena na vreme čini mi se da u nekom susretu, u pretskazanju, u određenom razvoju događaja prepoznajem sudbinu, ali kada je suviše puteva, oni nikuda ne vode. Osećam lepo u toj raznovrsnosti, u tom neredu, prisustvo jedne ličnosti, ali njen oblik kao da je uvek ocrtan pritiskom okolnosti. Uostalom, masa mojih sklonosti, želja, planova, ostaje neodređena i neuhvatljiva - kao što je avet."

"Voleo sam grčki jezik zbog njegove gipkosti kao u lepo građenog tela,zbog bogatstva rečnika, koji u svakoj reči potvrđuje neposrednu i raznoliku vezu  sa stvarnošću i zato što je skoro sve najlepše što su ljudi kazali rečeno na grčkom jeziku."

"Naša je velika zabluda što pokušavamo da od svakoga posebno izvučemo vrline koje on nema i što se ne trudimo da u njemu razvijemo one koje ima."

"Šta je drugo naša nesanica do besomučna upornost inteligencije u pravljenju misli, niza sudova, silogizama i definicija samo njoj svojstvenih, njeno odbijanje da se povuče pred božanskom glupošću sklopljenih očiju ili mudrom ludošću snova?"

"Čovek koji čita ili koji misli  ili koji računa pripada vrsti, a ne polu."

"Prisnost tela koje nikad nije bilo među nama, nadoknadio je taj dodir dva duha vezana jedno za drugo."

"Imati pravo pre vremena znači ne biti u pravu."

"Starao sam se da pregovaram s onakvim žarom s kakvim drugi biju bitke."

"Ponovo sam video svoje prijatelje; osetio sam divno zadovoljstvo ponovnog susreta posle dugog rastanka, zadovoljstvo da ih opet ocenim, a i oni mene."

"Položaj žena je određen čudnim običajima:one su istovremeno podređene i zaštićene, slabe i moćne, suviše prezrene i suviše poštovane."

"Graditi, znači sarađivati sa zemljom: staviti ljudski pečat na predeo koji će time biti izmenjen za večita vremena, to znači doprineti onoj laganoj promeni koju predstavlja život gradova."

"Više sam voleo da lutam po mraku nego da se služim slabim svetiljkama."

"Većina ljudi koji u istoriji nešto znače imala je osrednje ili gore izdanke: oni kao da su sobom iscrpli snage svoje rase."

"Obožavaju me, poštuju me isuviše da bi me voleli."

“Natura deficit, fortuna mutatur, deus omnia cernit.”

Priroda nas izdaje, sreća se menja, a Bog odozgo sve to gleda."...




***

Ista kiša latica ne prosipa se nikada dva puta na istu ljudsku sreću.






Hadrian and Antinous 



Moj izbor: Meša Selimović


"Ne. Ne opraštam zato što sam naivan, glup i nemam ponosa. Sve vidim. Sve znam. Ali, i dalje verujem u dobro u ljudima. Tako sam izabrao. I znam da će mi zbog toga život biti lepši i bolji. Opraštam, ali ne zaboravljam.Dajem još po koju šansu i sebi i njima."


"Jesen ... to nekakvo sjetno doba, to vrijeme kad vjetar čupa uspomene, trga dušu i vraća te tamo odakle misliš da si zauvijek pobjegao. A nisi i ne možeš..."




U življenju, u trpljenju
srce blijedi,
srce vene,
sjena slijedi
bivšeg mene,
u trpljenju, u življenju.


Izgubih se u traženju.
Ja sam bio,
ja sam i sad.

Nisam bio,
nisam ni sad
izgubih se u traženju.



U lutanju, u snovima
noć me rubi,
dan me vraća.
Dan se gubi,
život kraća
u snovima, u lutanju.



U nadanju, u čekanju
život snijem,
a snom živim.
Srce krijem,
srce krivim
što ne živim
što još snijem,
u čekanju, u nadanju.















Moj izbor: Hajnrih Hajne





Čemu ta jedina suza?
Samo mi pogledu smeta.
U mom je ostala oku
Od starijeh, prošlijeh ljeta.

Mnoge joj sestrice sjajne
Tako zginuše redom.
Zginuše u noć i vjetar
S radosti mojom i bijedom.

Zginuše kao i magla
I plave zvijezdice tako,
Uz koje sam radosno pjevo,
Uz koje sam jadovno plako.


I ljubav, ah, tako moju
Vjetar je sobom uz'o!
Daj se i ti rasplini,
stara, samotna suzo!


***

Kao cvetak si ljupka,
I lepa, i čedna ti;
Gledam te a u u dušu
moju se seta svi.

I dođe mi da ruke
Sklopim vrh temena tvog
Moleć da čednu, lepu,
Ljupku te očuva bog.

1847.







Elena Schlegel
  • 0

Moj izbor: Dobriša Cesarić







Kakvi to glasovi čuju se u mraku,
Nad noćnim poljem, visoko u zraku? 
Ko li to pjeva? Ah, ništa, sitnica: 
Jedna u letu poludjela ptica. 

Nadlijeće sebe i oblake trome, 
S vjetrom se igra i pjeva o tome. 
Svu svoju vjeru u krilima noseći, 
Kuda to leti, sto bi htjela doseći?

Nije li vrijeme da gnijezdo vije?
Kad bude hladno da se u njem grije. 
 Ko li te posla pjevati u tminu?
Sleti u nizu, u bolju sudbinu.

Ne mari za to poludjela ptica. 
 Pjeva o vjetru što je svu golica.
A kad je umor jednom bude srvo,
Neće za odmor nać nijedno drvo.



Paul Klee



  • 0

Moj izbor: Momčilo Nastasijević




MISAO


Tišinom čudno 
sve mi zasvetli, - 
krilata pohodi me ona. 
Nerođenih zora 
zapoju mi petli; 
sa dan iskon-mora 
potonula, čujem, bruje zvona. 


Raduj se, 
svemu si spona, 
pokoji u tebi svi žive. 
I duša 
tuzi što sklona; 
i prazninom što 
dani zasive, - 
u pohode to sprema ti se ona. 


I čudom, 
u neprohod me spletu, 
putanje isprave se krive; 
i radosnica suza 
orosi me kam. 


I kroz golet me, u mahu, 
dah zastruji aprila. 
u samoći to
ne ostadoh sam: 
tajno je kroz potaje moje, znam
noga njena bila. 


I nespokoji 
u pokoj svi ožive. 
Sa bezdan sa izvora
poteku vode svete. 
Blage od srca srcu
vesti polete. 


Mreži to, i pauku, 
zloslutno što je plete, 
prisniva se svila. 
Duši to, 
svetli za let, 
tajno izrastaju krila. 


Tišinom čudno 
sve mi zasvetli, - 
krilata pohodi me ona. 
nerodjenih zora
zapoju mi petli; 
sa dna iskon-mora 
potonula, čujem, bruje zvona.




Aleksandar Tomašević




Moj izbor: Aleksa Šantić





MOJA SOBA        

Jedan krevet, astal, knjige u ormaru,
U kutu bačene novine bez broja,
I lik majke moje visi o duvaru
Uz ikonu, — eto, to je soba moja.

Malena. No meni velika je bašta,
Gdje nad potocima tihim trepte jošte
Leptirice sjajne mojih snova, mašta,
Radosti i sreće, mira i milošte.

Ovdje mi je kao da sam gdje u strani
Visoko, pod svodom duga uzdrhtani'
U kojima rano proljeće se kupa...

Ovo je krletka topla duše moje
Kroz njen mali prozor ona leti, poje,
I sjaj zlatni pije iz nebeskih kupa.


1912.   


PRIJATELJU          

Prijatelju! Znadem da su ovi puti
Na našoj planeti trnje što nas bode,
Da je malo staza što u bašti vode
Gde bokori šume suncem ogrnuti.

No nijedna tvoja noć još nije bila
Bez zvezda, jer njih je samo oblak skrio,
Za oblakom trepti njihov blesak mio...
Poleti, i njima uzneće te krila!

Da, život je memla robijaške kuće,
I njegovo trnje sve te para ljuće,
I cvetova nema da se tebi jave...

No ti imaš ruke! Snagom ruka goli'
Ostruge razgrni i krvlju ih poli,
I naći ćeš tvoje ljubičice plave...


1913.                  





Ljubim li te, il' su glasi
Pjesme moje pusta varka?
Ja te ljubim, srpsko čedo, 
Iz ljubavi ognja žarka. 
Zori, kada jutrom sviće 
I purpurni plašt svoj širi; 
Lahoriću, kad nestašno 
Kroz ružice male piri; 
Zvjezdicama, tihom noći 
Kad pojezde u visini; 
Slavujiću, kada sjetan 
Priželjkuje u tišini;
 Potočiću, bistrom vrelu, 
Neka gorom, doljom glasi; 
Čistoj rosi, što krunicu 
Mirišljavog cvijeća krasi; 
I tičici, kad pjevuši 
Vijući se lakim letom; ­
Svemu velim da te ljubim 
Vjerne duše vatrom svetom. 
1887. 






Milan Konjović




Moj izbor: Desanka Maksimović







NE BOJ SE



Ne boj se, to je kao da list padne pod granu, 
kao kad se noću izgubi poslednji šum,
kao kad se s vrha gore pogleda na drugu stranu, 
kao kad za blagom mišlju odluta um.

Ne boj se, to je kao kad se more najednom stiša
i pokrije mutnim sjajem do u nedogled.
Ne boj se, biće lako, kao što se lako spusti kiša,
kao što pred suncem iščezne lako mesec bled.

Ne boj se, biće to samo kao kad se u maglu tone,
staze i izvori i svet se pomrači sav.
Evo ti moje ruke, poslednje tanke spone,
dokle se u pomrčinu ne bude otisnuo splav.

Ne boj se, biće blago kao kad bela povesma
poveju sa topola i legnu tlom kao cvet.
Biće kao prelaz od jednog do drugog bola, 
ugledaćemo u jezeru rastužen sav oko sebe svet.

Ne boj se, biće brzo kao kad se namakne zamka,
uskovitlaće se samo oko nas prostor plav.
Evo ti moje ruke, ona će biti slamka
kojom je preko reke prebrodio iz bajke mrav.

Nekada si, kao dete, koračao niz brvno,
preko ponora sveg u tamnoj, vlažnoj česti,
ne gledajući u dno pod sobom crno.
Ne gledaj ni sad, ja ću te polako povesti.





                                                                     Edvard Munch






Moj izbor: Nikolaj Zabolocki




– To što si navikao svaki dan da gledaš, to, po čemu kliziš svojim naviknutim, ravnodušnim pogledom – zapravo nije svakidašnje, obično, uobičajeno, već puno čari, bogatog unutrašnjeg sadržaja, i u tom smislu – tajanstveno. Evo, ja skidam koprenu sa tvojih očiju: pogledaj svet, radi u njemu i raduj se što si čovek!

Eto zašto nisam pesimista (1957)


NA ZALASKU


Kad teškim izmučen radom,

Plamen moje duše utrne,

Uveče prošetam s mrzovoljom,

Kroz uništene brezove šume.


Na zaravni prekivenoj svilom

Boja rozih i zelenih,

U neredu stajali su skladnom,

Redovi stabala srebrnih.


Kroz neveliko rastojanje

Između stabala, kroz listove,

Senku je pružalo preko trave,

Večernjeg neba blistanje.


Umornog zalaska bio je čas,

Čas umiranja kad pada,

Tuge najteži talas na nas

Zbog nesvršenog rada.


U čoveku dva su sveta:

Jedan, koji on sam stvori,

Drugi, još od davnih leta,

Mera naše snage tvori.


Tu velika nesrazmera vlada,

Jer i pored svega interesa,

Brezik kraj Kolomne sada

Još ne liči na moja čudesa.


Duša je u nevidljivom lebdela

I priča prepuna svojih,

Pogledom slepim je pratila

Prirodu što oko nje stoji.


Možda, tako, i misao gola,

Bačena nekad u duboku tmušu

Sama u sebi sva iznemogla,

Ne oseća moju dušu.


1958.







Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...