Moj izbor: Milorad Pavić/Predeo slikan čajem

Priča o čoveku, o sticanju samopouzdanja, o ljubavi.
Roman godine 1988 (nagrada "Meša Selimović"), a kao najčitanija knjiga dobio je nagradu Narodne biblioteke Srbije 1989.

Kao što se iz zrna pšenice ne vidi šta je sve u njemu zapisano, a zapisano je kakav će biti klas, kolika strnjika i koliko novih zrna donosi, tako se ni iz njegove rečenice nije moglo ništa iščitati unapred, ali je u njoj već bilo zapisano sve. 

(...) Jer, idioritmici ćute svak o sebi, a opštežitelji neguju zajedničku tišinu. Samci obrađuju ćutanje kao žitno polje; oru ga, otvaraju mu prostor, produžuju brazdu, zalivaju da usklasa, da dosegne što više, jer ćutanjem možeš do Boga, ne možeš glasom, ma kako se odrao vičući… A opštežitelji negujući svoju tišinu ne usmeravaju je ka Bogu, nego kao branu isturaju prema onom delu sveta koji ne pripada njima i koji tek treba osvojiti; opkoljavaju se i ograđuju tišinom i štite se njome ili šalju tišinu na svoju divljač kao lovačkog psa. I znaju da ima dobrih i loših lovačkih pasa…"

Čovek sa srcem punim ćutanja i čovek sa srcem punim tišine ne mogu biti slični...

Jer, neka oštra Granica ne postoji između prošlosti koja raste i hrani se sadašnjicom i budućnosti koja, po svemu sudeći, nije neiscrpna i neprekidna, pa se negde smanjuje i nailazi u udarima.

Kap vremena se ne može otrti sa lica rukavom kao kap kiše. Ona tamo ostaje zauvek. No, niko nema samo jedno oko suza.

– Znam ja takve ko ti. Ne voliš vino, a mučiš vodu. Bojiš se svitanja. Ti si od onih što misle da budućnost nailazi iz noći, a ne iz dana.

– Noću se bolјe vidi u prošlost nego danju.

– Na tebi raste tvoja reč kao kosa – govorio mu je često nastavnik ruskog jezika – i tvoja reč i tvoja kosa crnomanjasta je ili smeđa, možda crvena potajno, ali će ranije ili kasnije pobeleti kao što smo mi pobeleli. Od nje možeš načiniti šta hoćeš, ali i ona od tebe svašta...

Sećanje nije krug; u najbolјem slučaju ono je jako iskrzan krug. Sećanje nema svuda u nama isto godina.

Ima žena koje vole samo sinove i ima drugih, koje vole samo muževe. Problem je u tome što žena oseti odmah čoveka kome su ženska usta brkovez. Sve žene idu uvek na iste i izbegavaju uvek iste. Kao ona mesta na zemlјi gde pas nikada neće zalajati. Tako jedni bivaju triput volјeni – najpre kao sinovi, potom kao muževi, pa najzad kao očevi, dok druge, one koje nisu volele matere, neće voleti ni žene ni kćeri. Oni pogane i jedu istovremeno kao gugutke.

 Ali, i nesreća korača nogu pred nogu, pa joj se posle leve, ukaza i desna.

Detinjstvo ne liči na ostala doba života. Ono ima nešto od tajanstva i nepristupačnosti budućnosti. Jednom, kada ga napustimo, detinjstvo postaje isto tako daleko, neprozirno i sudbonosno kao i budućnost. Ono zastire jedan kraj našeg puta, kao što budućnost zastire drugi njegov kraj...

Kažu da duša na čoveku raste duže od tela. Koliko i brada. I drži telo na dnu kao brada lice.

Ne putuj s onim koga hoćeš za prijatelјa.

Nema skuplјe stvari od malog uspeha u velikom porazu.

Nije greh u jelu nego u delu.

– Ima jedna priča koja se ovde obično kazuje putnicima, pa ću je i ja vama preneti. Smatra se da je u Hilandaru treći dan uvek dan istine. I da stvari i lјudi tamo dobijaju svoja prava lica i šala dolazi do zbilјe tek trećeg dana boravka... Mislite na to i imajte strplјenja ta tri dana. Jer, mudrost ne koristi čoveku mnogo; mudri lјudi ne odu dalјe od glupih za onoliko koliko su pametniji, nego mnogo, mnogo manje. To je zato, što u životu i nema prostora da se ode daleko; raširiš ruke i eto jedne šake na suncu, a druge u magli...

Kada stanemo – pomislio je – stojimo li mi to, ili samo propuštamo sopstvene korake koji negde i dalјe odmeravaju i skraćuju naš put?

Put ne umara samo onog ko je u moći da svojoj stazi prstom pokazuje na koju stranu će skrenuti. Ali, takvih koje slušaju putevi je malo. Obično mi moramo puteve slušati... 

Dobro gledajte ko je za mira, ko li za manastira! Koji ne može kopati, a stidi se prositi, neka ne dolazi. 

Bolesti su kao različite halјine, gospodine moj; čovek ih oblači kad mora i svlači kad može, jer retko u životu može da opstane nag. Ko zna od kakve ga hladnoće i veće bede štite bolesti! Promislite o tome! Između nas i one najveće tajne stoji u stvari samo naša bolest. Lakše je razboleti se, nego saznati istinu. Vaša bolest je ovde jako delatna. Očigledno i vas ona hoće od nečega da spase i zaštiti, kao što je zaštitila i spasla od neke teške istine o ovome mestu Karamustafine sinove. Zato pazite na svoje bolesti i u snovima, a nekmoli na javi. One uvek imaju nešto da vam poruče... 

A misli opet, ko ptice nebeske, začas ih se skupi jato..A kad im dođe vreme, odlete od nas svaka u svom jatu nekuda na neki svoj Jug. Jer i misli naše traže da se ogreju i oporave od naših zima i surovosti i da nam se vrate opet tek pošto hladnoća u nama mine... Ako mine..

Samo hleb, odeću, cipele i mržnju čovek je kadar da troši u velikim količinama.. Svega ostalog, lјubavi, mudrosti, lepote ima na svetu u većim zalihama no što smo kadri da potrošimo. Uvek suviše dragocenih stvari i nikad dovolјno običnih.

I knjigu, ako od nje očekujete čudo, treba čitati dva puta. Jednom je treba pročitati u mladosti dok ste mlađi od njenih junaka; drugi put kada ste zašli u godine i kada junaci knjige postanu mlađi od vas. Tako ćete ih videti sa obe strane njihovih godina, a i oni će moći vas da stave na ispit sa one strane sata, gde vreme stoji. To znači, uostalom, da je ponekad zauvek kasno da se pročitaju neke knjige..

Moj izbor: Margerit Jursenar / Hadrijanovi memoari

Margerit Jursenar (08.06.1903 - 17.12.1983) je ušla u istoriju kao prva žena koja je primljena u slavnu Francusku akademiju nauka. Time je posle 400 godina srušila diskriminatorski odnos prema ženama intelektualkama. Svet je zadužila svojim izvanrednim književnim radom. Dobitnica Nobelove nagrade za književnost.

Par reči o Hadrijanu 

Car Hadrijan u istoriji je zabeležen kao car filozof, mirotvorac, jedan od pet dobrih careva starog Rima. Mnogo je gradio i mnogo toga je sačuvano do danas.

"Graditi, znači sarađivati sa zemljom: staviti ljudski pečat na predeo koji će time biti izmenjen za večita vremena, to znači doprineti onoj laganoj promeni koju predstavlja život gradova."

Rimska tvrđava Sant Angelo se nalazi na mestu Hadrijanovog mauzoleja (U krugu tvrđave nalaze se urne cara Hadrijana, njegove žene Sabine i prvog usvojenog sina Lucijusa Aelijusa). Pročitati više..

Hadrijanova kapija na ulazu u stari grad Antalija u Turskoj. 

HADRIJANOVI MEMOARI

Nemoj me krivo shvatiti nisam ja još toliko slab da pokleknem pred tlapnjama straha, gotovo isto toliko besmislenim koliko su besmislene i tlapnje nade, a svakako mnogo mučnije od njih. Ako već treba da se zavaravam, radije ću se zavaravati u samopouzdanju. Ništa više neću izgubiti a manje ću patiti.

Najesti se do sitosti na određene praznike oduvek bijaše prirodna težnja, radost i dika sirotinje.

Baš kao i ples, ljubav nas odvodi u jedan drukčiji svet u koji inače nemamo pristupa i u kojem se ne snalazimo čim se žar ugasi i užitak raspline. 

Ako nas jedno jedino biće, umesto da u nama izazove, u najboljem slučaju, razdraženost, zadovoljstvo ili dosadu, progoni kao muzika i muči kao kakav problem, ako s periferije našeg sveta dopre do njegovog središta i postane nam potrebniji nego što smo sami sebi, onda se dogodi to silno čudo u kojem najpre vidim najezdu duha na put nego običnu igru strasti.

Ljubitelj lepote nalazi lepotu svuda, nalazi zlatnu žicu i u najprostijoj rudi držeći u rukama ta fragmentarna remek dela okaljana ili slomljena, oseća zadovoljstvo skupljača koji jedini traga za posudama koje drugi smatraju bezvrednim.

Ne volim kad neko misli da može pogoditi moju želju, predvideti je, pa da se onda mehanički prilagođava onome što on misli da sam ja odabrao. Zbog tog blesavog i izopačenog odraza mene samog što mi ga u tim trenucima nudi nečiji ljudski mozak, radije bih prihvatio žalosne posledice asketizma.

Tajna sna.. neizbežno i riskantno ronjenje gola čoveka svake večeri, sama i nenaoružana, u okean u kojem se sve menja, boje, gustoća, pa i ritam disanja..Ono što nas kod sna teši, to je da izlazimo iz njega, i to izlazimo nepromenjeni jer nas čudna neka zabrana sprečava da ponesemo sa sobom ostatke svojih snova.. Tako bi potpuna bila ta pomrčina svesti da sam se svaki put mogao probuditi drukčiji, te sam se čudio, a katkad i žalostio, zbog onog strogog pravila po kojem sam se iz velike daljine vratio u uske granice čovečanstva u kojima prebivam...Kratak trenutak dubokog sna ravan je u mojim godinama snovima koji su nekad trajali za čitava pola obrtaja zvezda. Sad merim vreme mnogo manjim jedinicama.

Voda koja ima lekovitu moć ne vodi računa o tome ko je pije na izvoru.

Pisana reč me je naučila da slušam ljudski glas, kao što me je uzvišenost nepomičnih stavova kipa naučila da cenim pokrete. Kasnije, naprotiv, život mi je protumačio knjige.

Vrlo teško bih se privikao na svet bez knjiga, ali stvarnost nije u njima, jer ne može cela u njih stati.

Nikad mi nije dosta upoređivanja obučenog čoveka s golim. 

Silim se posmatrati samog sebe, ako ni zbog čega drugog a ono da se sporazumem s tim čovekom uz kojeg ću ostati do kraja života, ali premda ga poznajem gotovo šezdeset godina, još se uvek mogu u njemu lako prevariti.
Ono malo inteligencije što je imam koristim da sagledam izdaleka i s visoka svoj život, koji tada postaje život nekog drugog. Ali ta dva postupka upoznavanja vrlo su teška i iziskuju prvi poniranje u sebe, a drugi izlaženje iz sebe. 

Pravo je mesto rođenja ono u kojem je čovek prvi put bacio razuman pogled na samog sebe.

*** 

Jednom nogom u nauci, drugom – u magiji, ili tačnije i bez metafore, u ovoj simpatičkoj magiji koja omogućuje da se prenesemo u mislima u nečiji unutrašnji život...

Voleo sam grčki jezik zbog njegove gipkosti kao u lepo građenog tela,zbog bogatstva rečnika, koji u svakoj reči potvrđuje neposrednu i raznoliku vezu  sa stvarnošću i zato što je skoro sve najlepše što su ljudi kazali rečeno na grčkom jeziku.

Naša je velika zabluda što pokušavamo da od svakoga posebno izvučemo vrline koje on nema i što se ne trudimo da u njemu razvijemo one koje ima.

Čovek koji čita ili koji misli  ili koji računa pripada vrsti, a ne polu.

Imati pravo pre vremena znači ne biti u pravu.

Starao sam se da pregovaram s onakvim žarom s kakvim drugi biju bitke.

Ponovo sam video svoje prijatelje; osetio sam divno zadovoljstvo ponovnog susreta posle dugog rastanka, zadovoljstvo da ih opet ocenim, a i oni mene.

Položaj žena je određen čudnim običajima: one su istovremeno podređene i zaštićene, slabe i moćne, suviše prezrene i suviše poštovane.

Ono što je mene zanimalo nije bila filozofija slobodnog čoveka (dosadni su mi svi oni koji se u to upuštaju), već tehnika: hteo sam da pronađem onu sponu koja našu volju nadovezuje na našu sudbinu, u kojoj disciplina pomaže prirodi umesto da je koči(…) Ja sam sanjao o skrivenom prihvatanju ili o gipkoj dobroj volji (…) I tako, mešavinom uzdržanosti i smelosti, preteranim zahtevima i razumnim ustupcima, najzad sam samog sebe prihvatio.

Jedan deo svakog života, čak i ono malo dostojno pažnje,prolazi u traženju razloga bitisanju, početku, izvoru. Moja nemoć ponekad me je navodila na čudesna objašnjenja, na traženje u okultnim zanosima onog što mi zdrav razum nije pružao. Kad se sve složene računice pokažu pogrešne, kad ni sami filozovi nemaju više šta da nam kažu, oprostivo je okretanje slučajnom cvrkutu ptica ili dalekoj protivteži zvezda.

Više sam voleo da lutam po mraku nego da se služim slabim svetiljkama.

Ista kiša latica ne prosipa se nikada dva puta na istu ljudsku sreću.

Većina ljudi koji u istoriji nešto znače imala je osrednje ili gore izdanke: oni kao da su sobom iscrpli snage svoje rase.

Obožavaju me, poštuju me isuviše da bi me voleli.

Natura deficit, fortuna mutatur, deus omnia cernit.

Priroda nas izdaje, sreća se menja, a Bog odozgo sve to gleda."...

Hadrian and Antinous 

U pripremi
 Fukoovo klatno, Umberto Eko