четвртак, 15. децембар 2016.

Moj izbor.Stanislav Vinaver



MI SE ČUDNO RAZUMEMO

Mi se čudno razumemo 
k'o dva bola, k'o dva vala 
k'o dva mosta u otkrića: 
ja te volim čudno, nemo, 
ti si ona čudna mala, 
mašta drevna moga bića. 

O tebi su pitalice, 
od vekova moje bile, 
odgovor o kom se sanja. 
Odgovor je tvoje lice 
ti si slika one vile; 
iz dečačkih nagađanja. 

I stvari snovi, evo 
polagano nadolaze 
k'o da ide vreme tavno. 
Svaki gest tvoj ja sam snev'o, 
znam napamet tvoje fraze 
svaku reč sam čuo davno.



OSTAVI



Ostavi, ostavi makar svisnuo 
Sumnje bolećive teške pokornosti 
Preni se, preni se - srce stisnuo, 
Tragom potonule gluhe sumornosti. 

Dolaze, dolaze tamnim klepetom, 
Izvori predrevni večne sanjarije, 
Svet nam je, svet nam je stare igrarije 
Zanesen vekovnim gluhim trepetom. 

Čuješ li, vidiš li tajnih tokova 
Gde se rasklapaju grdni bezdani - 
Sanjaš li, slušaš li, slatkih sokova 
Strahovot lekovit zanos zvezdani.




***

KATEDRALA

Na malenim kolicima
Vukao sam teški kamen
Sa planine u dolinu.

Bezbrojni su tamni ljudi
Vukli kamen što će crkva
Da postane raspevana.

U sred svoga gluha posla
Zastajahu očajnici
Moljahu se svome svecu.

Grehovi se nakupili
Mutnim rojem prekobrojem
I ko gavran srce kljuju.

Grehovi su preogromni
Rad kojih su ostavili
Svoga doma toplo gnezdo.

Pristignu ih na prepade
Puni mraka besovskoga
I iskonskih čudovišta.

Svaki sebi strašan dođe
I kukavan nepočinstvom
Nepristupan spaseniju.

Grehove će otkajati
Vernim hodom smernom strepnjom
Blagom mišlju krotkim činom.

Ne znam mesto te planine
Ne znam pada te doline
Ne znam doba te starine.

Ne znam ime hrama onog
Niti sveca kom se diže
Niti roda koji zida.

Teglio sam celom dušom
- Za molitvu oproštajnu
Nije bilo više snage.

I opet će pokolenja
Crkvi stvarat zvučni blesak
Za boravak anđelima.

I drugi će neki govor
Da zazvoni na usnama
Da procveta u srcima.

I molitve drugačije
Raščiniće tamu sveta
Uzrujnijim romorenjem.

Sam samotan i bez druga
Ja ću večno vući kamen
Za sve nove bogomolje.

Za svetlije i jasnije
Blistavije i strasnije
Žubornije i glasnije.

Gde god grehom strepnja cvili
Gde očajna sumnja mili
Gde se miso sebe boji:

- Dok ne bude pretvorena
Cela zemlja od kamena
U molitvu od plamena.


***

".. Dok se jedno s drugim vezuje i spreže,
Dok se jedno od drugoga izdvaja i zgraža,
Svaki po svome, svaki izvan svog,
U slasti kalupa, u vlasti raspada:
Zanos je srž.
Sve mi možete oteti,
Sve preobraziti,
Prečeznuti čežnju,
Slutnju preslutiti,
Smisao presmisliti,
Al’ neodstupno i neiskazno,
Dok bude ičega, ikoga i igde:
Nešto će drevno u nama
Da likuje tajno."

Stanislav Vinaver

***

"..Да је највећа срећа лична и ћудљива,
Да тражи да се свега одрекнемо
Чак и дужности, чак и морала
Ма како били постављени ―
Да бисмо постигли нешто тајно
Неиздржљиво своје, раскошно и безмерно.


***

"...Чврсти, и ведри видици
Оцртавали су се сигурним обрисима
Као да је ненадмашни мајстор
Све то сам нацртао, удесио, угодио
Не остављајући ништа ађутантима.
Па као да је и цео свет
Где год се протежу обзорја
Дело савршенога уметника
Коме се ништа не може замерити
Осим можда то:
Да је све то некако празно и туђе,
И претерано раскошно,
Док трају међу људима ратови
И народи страдају у ропству и беди,
И нико не успева
Да лепоту стварно потчини човеку
Рад кога је она и постала
Па да заједно дрхте, стрепе и саосећају
― И ликују."


Станислав Винавер (Сташа, одломак)



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...