Moj izbor: Tomas Transtremer

Švedski nobelovac. Najprevodjeniji evropski pesnik posle II svetskog rata i rekorder u književnim nagradama.

"Atmosfera se zgušnjava kad se kaže premalo."

PRIJATELJIMA ZA GRANICOM


Javljao sam vam se tako škrto. Ali to moje nepisanje
narastalo je i narastalo kao starinski cepelin
i napokon uminu na noćnom nebu.

Sad je pismo u rukama cenzora. Svoju lampu on pali.
U blesku lete moje reči kao šimpanze na žeravici,
tresu se, smiruju, i zube pokazuju.

Čitajte između redova. Susrešćemo se kroz dvesta godina
kad mikrofoni po hotelskim zidovima budu zaboravljeni
i napokon padnu u san, postanu fosili.

***

HAIKU

Zid beznađa...
Golubovi bez lica
odlaze i dolaze.

Misli miruju
kao kockice mozaika
u dvorištu palate.

Stojim na balkonu
u kavezu sunčevih zraka –
kao duga.

Pevušim u magli.
Ribarski brod u daljini –
trofej na vodi.

Svetlucavi gradovi:
zvuk, bajke, matematika –
ali drugačije.

III

Nošen mrakom.
Susreo sam veliku senku
u jednim očima.

Novembarsko sunce...
moja džinovska senka pliva
i postaje priviđenje.

Smrt me natkriljuje,
šahovski problem.
Ona ima rešenje.

Sunce nestaje.
Remorker me gleda
licem buldoga.

Uz padine
pod suncem – koze
su pasle vatru.

V

Smeđe lišće
jednako je skupoceno kao
Svici s Mrtvog mora.

VI

Koračaj tiho kao kiša,
susretni šaputavo lišće.
Čuj zvono u Kremlju!

Crno-bela svraka
tvrdoglavo trči u cik-cak
preko polja.

VII

Vidi kako sedim
kao čamac na obali.
Tu sam srećan.

IX

Izdrži slavuju!
To izrasta iz dubine –
prerušeni smo.

X

Nešto se desilo.
Mesec je osvetlio sobu.
Bog je to znao.

Prizor na peronu.
Kakav čudan mir –
unutrašnji glas.

Priviđenje.
Stara jabuka.
More je blizu.

More je zid.
Čujem viku galebova –
mašu nam.

*** 

PREDAH JULI

Onaj što leži na leđima ispod visokog drveta
Takođe je povisoko. On se preliva u hiljadu grančica,
Ljulja se naprijed-nazad,
Sjedi u katapult-stolici koja ga izbacuje usporeno.
Onaj koji stoji dole kod mosta zvirucka u vodu.
Mostovi staraju brže od ljudi.
Oni imaju srebrnastosivo drvo i kamenje u trbuhu.
Zaslepljujuća svjetlost ipak ulazi unutra.
Onaj koji vazdan plovi u otvorenom čamcu
Preko svjetlucavih zatona
Na kraju će zadrijemati u jednoj plavoj svjetiljci
Dok ostrva hmile poput krupnih noćni leptirica po staklu.

***

"Večeras snežna vejavica, mesečina. 
Meduza mesečine lično
tu pred nama lebdi. 
Osmesi naši na putu prema kući.
Začarana aleja."

***

"Nešto bi da se iskaže, 
no reči nikako da se slože. 
Nešto neizrecivo, 
zanemelost, nema reči..."

Интервју: Бранко Миљковић

Разговор с песником Бранком Миљковићем поводом његове две најновије књиге песама: „Порекло наде“ и „Ватра и ниста“, разговор водио Михаило Блечић, објављен је у НИН-у од 25. IX 1960. )

Питање: Да ли за Вас постоји поетска формула света? Ако постоји, реците је.

Бранко Миљковић: Све истинске формуле света су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме за епитаф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола.“ Моја формула: „Речи су моћ и оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама.“

Питање: Ви у својој првој књизи (Узалуд је будим, 1957.) имате стих који, ако се тачно се сећам, гласи: Све што имамо то су наше речи. Ако бисте морали да будете лишени свих речи сем једне, коју бисте реч одабрали?

Бранко Миљковић: Одабрао бих једну прејаку реч, кадру да из себе поново створи читав речник.

Питање: Која је то реч?

Бранко Миљковић: Ватра. Ватра припрема птицу. Птица је поклон за небо.

Питање: Може ли се на нашем језику испевати велика поезија?

Бранко Миљковић: На сваком се језику може писати велика поезија. Не постоје велики и мали народи, не постоје велики и мали језици. Постоје велики и мали песници.

Питање: Шта Вас је, који моменат, из живота окренуо ка поезији?

Бранко Миљковић: Рано осећање немоћи пред светом нагнало ме је у поезију. Човек загледан у свет има пред собом две алтернативе: или да осети своју ништавност или да се диви. Дивљење нас изједначује са оним чему се дивимо. Поезију сам почео да пишем из страха.

Питање: Ваша омиљена пословица?

Бранко Миљковић: „Празну главу ветар носи.“

Питање: Шта мислите о времену-судији?

Бранко Миљковић: Време је лажно, али суд његов је истинит.

Питање: Кажите један свој стих…

Бранко Миљковић: Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој.

***

Поезија не сме бити заслепљена истином као својим садржајем. Јер песма не казује истину; она је слути. Тиме што је слути, она је жели изван себе, а не у себи. Циљ не може бити „овде“ већ „тамо“ јер претпоставља тежњу. Оно што песма хоће да каже, мора да буде оно што песма тражи, оно што се у њој самој изгубило. Песма је заборав и од заборава. Она не казује садржај, већ мутно досеже. 

***

Где је почетак заборава? Тамо где стварност више није кадра да говори сама о себи језиком непосредности, тамо где се она преобратила у празнину јер се не може изрећи, јер саму себе себи више не може дозвати по имену. Треба именовати ту празнину да би се указао свет, да би се помериле воде, да би се згуснуо ваздух да би се родио камен, да би најзад из камена излетела.

Moj izbor: David Albahari

Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti. Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.

„Nedelja – dan bez budućnosti“, napisao je u jednoj svojoj pesmi Raša Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najlepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće.

Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim prodavnicama mogao kupiti hleb, mleko i pogačice, a bili su, takođe do deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i uživalo u nedeljnom miru.

Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas je nešto sprečilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala bledu sliku u poređenju sa subotnjim obiljem.

Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Tada bismo izvadili kifle namazane buterom, tvrdo kuvana jaja, kriške „Zdenka“ sira i crvene jabuke.

Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismo udarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom drugih dana.

Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u celom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna.

„Nedelja – dan bez budućnosti.“ Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.

Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji.

Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili petak, ili bilo koji dan. Samo ne nedelja. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka.

Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugde rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast sveta. (Nek propadne, nije šteta…)

Onda sam počeo da tražim nedelju. Zavirivao sam u razne zgrade, prošetao sam pored reke, pitao sam ljude koji su čekali na autobuskoj stanici, zatim mladiće i devojke sa slušalicama na ušima, ali niko nije znao da mi odgovori. Slegali su ramenima i gledali me pogledima koji su pokazivali da ne razumeju šta ih pitam, kao da je nedelja zaboravljen i mrtav jezik, razumljiv samo nekim lingvistima i arheolozima.

Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi.

Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.

Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala. Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime. Naime, ako naziv nedelja potiče od reči „ne delati“, a svi se tog dana ponašaju kao da je u pitanju bilo koji dan i ne prestaju sa svojim delatnostima, onda nedelja nije nedelja i s pravom je pobegla. Otišla je negde gde se još uvek poštuje jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana. Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti. Uspori ritam. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Uživaj u sporosti. Kaži: „Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da postojim.“

Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti. A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom – onda kada je kasno za sve.

Preuzeto sa sajta Politike.