четвртак, 22. децембар 2016.

Moj izbor: Odlomci


"Muzika vele, utiče na dušu, uzvišava je. Budalaština! To nije istina! Ona utiče, strahovito utiče, to ja već znam, ali ni malo ne uzvišava dušu. Niti ona uzvišava niti ponižava dušu, ona razdražuje dušu! Kako da vam to kažem! Muzika me nagoni da zaboravim sebe, svoje istinsko stanje; ona me prenosi u nekako drugo, tuđe stanje; pod uticajem muzike meni se čini da osećam ono što u stvari ne osećam, da razumem ono što ne razumem, da mogu ono što ne mogu. Ja to tumačim tim, što muzika utiče kao zevanje, kao smeh: meni se ne spava, ali zevam, gledajući kako drugi zevaju; nemam čemu da se smejem, ali se smejem, čujući kako se drugi smeju. Mene muzika na jedan mah, neposredno prenosi u ono duševno stanje u kojem se nalazio onaj koji je složio muziku. Moja duša stapa se s njegovom i ja se s njim zajedno prenašam iz jednoga stanja u drugo. A zašto to činim - ja ne znam! " Lav Tolstoj (Iz pripovetke Krojcerova sonata).

"Čak i ako nisi dr Džonson, Gete, Karlajl ili Volter, možeš da osetiš, iako mnogo drugačije od tih velikih muškaraca, prirodu one složenosti i moć one snažno razvijene stvaralačke sposobnosti kod žena. Uđeš u sobu – ali morala bi se upregnuti sva sredstva engleskog jezika, i bila bi potrebna čitava jata nezakonito skovanih reči da bi žena mogla da kaže šta se događa kada ona stupi u sobu. Te sobe se potpuno razlikuju; ili su mirne, ili u njima tutnji; gledaju na more ili, pak, na zatvorsko dvorište; u njima se suši veš na konopcu, ili se presijavaju od opala i svile; oštre su kao konjska struna ili meke kao paperje – dovoljno je ući u bilo koju sobu u bilo kojoj ulici pa da ti se cela ta krajnje složene snaga ženskosti sruči u lice. Kako bi i moglo biti drugačije? Jer žene su sedele u kući sve ove milione godina, tako da su danas i sami zidovi prožeti njihovom stvaralačkom snagom, koja je, zapravo, toliko prepunila cigle i malter da bi sad morala naći novu odušku u peru, četkici, biznisu i politici. Ali ta stvaralačka moć se veoma razlikuje od stvaralačke moći muškaraca. Moramo zaključiti da bi nastala ogromna šteta kada bi se ta moć ometala ili trošila uludo, jer je vekovima sticana kroz najsuroviju disciplinu i nema ničega što bi je zamenilo. Bila bi ogromna šteta kada bi žene pisale kao muškarci, ili kad bi živele kao muškarci, ili kada bi izgledale kao muškarci; jer, budući da je postojanje samo dva pola sasvim neadekvatno kad pogledamo koliko je svet ogroman i raznovrstan, kako bismo se snalazili samo s jednim?" Virdžinija Vulf  (Sopstvena soba) 
*****
"Ko bi mogao da me za to osuđuje? Mnogi, nema sumnje, nazvaće me i nezadovoljnicom. Šta ja tu mogu. Po prirodi sam nemirna i to me nekad muči do bolova. Najveće mi je olakšanje onda kada se sama šetam hodnikom na trećem spratu, gore dole, sigurna u tišinu i mir ovog mesta, i kada dozvolim svojoj uobrazilji da ispreda i posmatra ma kakvu viziju – i zacelo bilo ih je puno i toplih; kada pustim srcu da se nadima od radosti, srcu koje se, dok se širilo od jada, širilo i od osećanja života i, najbolje od svega, kada poslušam priču koja se nikada ne završava – priču svoje mašte, pričanu neprekidno, ubrzanu svima događajima, životom, vatrom, osećanjima koja sam želela i koja nisam imala u sadašnjem životu.
Uzaludno je reći da ljudska bića treba da budu zadovoljna mirom. Ona moraju da imaju neku akciju i stvoriće je ako ne mogu da je nađu. Milioni duša osuđeni su na još mirniju sudbinu od moje i milioni se u tišini bune protiv takvog udesa. Niko ne zna koliko buntovnika, pored političkih pobunjenika, previre u ljudskim masama na zemlji. Za žene se uopšte kaže da su vrlo tihe, ali one osećaju isto toliko koliko i muškarci. Njima je potrebno da vežbaju svoje moći, one pate zbog suviše strogih stega, zbog potpunog zastoja, baš kao što bi patili i muškarci. Uskogrudo je od njihovih više povlašćenih drugova da kažu da one treba da se ograniče samo na to da prave pudinge i pletu čarape, da sviraju na klaviru i da vezu torbice. Besmisleno je osuditi ih ili im se smejati, ako one traže da urade nešto više, ili da nauče više nego što je to običaj proglasio da je dovoljno za njihov pol.“  Šarlota Bronte (Džejn Ejr).

*****
"Utonuo sam u polusan na suncu, u dva popodne, kada me je probudila užasna buka. Ugledah sunce na dnu mora, talasi su gospodarili uzburkanim nebom. Odjednom je more gorelo, sunce se slivalo u dugim ledenim mlazovima niz moje grlo. Oko mene mornari su se smejali i plakali. Voleli su jedan drugog, ali nisu praštali. Tog dana ugledah svet kakav jeste i reših da prihvatim da njegovo dobro može u isti mah biti i zlo, a njegove greške spasonosne. Tog dana shvatih da postoje dve istine, od kojih jednu nikada ne treba reći...
Neobičan južni mesec, malo okrnjen, prati nas već nekoliko noći, a zatim brzo sklizne s neba do mora, koje ga proguta. Ostaju Južni krst, retke zvezde, porozan vazduh. Tog časa, vetar sasvim prestade. Nebo se talasa i ljulja iznad naših nepomičnih katarki. Ugašena motora, svijenih jedara, zviždućemo u toploj noći, dok nam voda prijateljski lupka o bokove. Bez naređenja, mašine su utihnule. Zaista, zašto produžiti i zašto se vraćati? Obuzima nas blaženstvo, neko nemo ludilo nas, neodoljivo, uspavljuje. Naiđe tako dan kada sve izgleda dovršeno: tada se treba prepustiti i potonuti, kao oni koji su plivali do iznemoglosti. Ostvariti, šta? To oduvek prećutkujem i samom sebi. O, gorka posteljo, kneževski ležaju, kruna leži na dnu mora!" Alber Kami (More izbliza)

****

Vjerujem, da je život poput rijeke i da većina ljudi uskače u tu rijeku,nikad zaista ne odlučivši gdje žele završiti. I tako, za vrlo kratko vrijeme oni bivaju uhvaćeni u struji; struji dogadjaja, struji strahova, struji izazova. Kada stignu do mjesta gdje se rijeka račva,oni ne odlučuju svijesno kamo žele poći ili koji im smjer odgovara. Oni jednostavno idu, kamo ih voda nosi...Postoji dio gomile ljudi koju usmjeravaju dogadjaji umjesto njihovih vlastitih vrijednosti.Zbog toga osjećaju,da nemaju nadzor. Ostaju u tom nesvjesnom stanju sve dok ih jednog dana ne probudi zvuk razbiješnjele vode. Tada otkrivaju,da se nalaze dva metra od slapova Niagare u čamcu bez vesla. U tom trenutku kažu: "Oh , k vragu."A tada je već - kasno. Nalaze se pred padom. Ponekad je to emocionalni pad. Ponekad je pad tjelesni. Ponekad je riječ o financijskom padu. Velika je vjerovatnost,da je ono, što vas trenutno opterećuje u životu moglo biti izbjegnuto boljom odlukom - uzvodno! Entoni Robins

***


Ovo možda,  tako drago filozofima, osmeli Grengoara – Znate li vi šta je to prijateljstvo?- upita on.
– Znam, –  odgovori Ciganka – to je biti brat i sestra, dve duše koje se dodiruju a ne stapaju, dva prsta na ruci.
– A ljubav? – nastavi Grengoar.
– O, ljubav! – reče ona i glas joj uzdrhta a oko zablista. – To je biti dvoje pa opet biti samo jedno. Čovek i žena koji se spajaju u anđela. To je nebo. 
Viktor Igo (Zvonar Bogorodičine crkve)
***
Šta radite kad volite neku osobu? Pitali su gospodina K.“Stvaram predstavu o njoj“, reče gospodin K. „i trudim se da joj bude slična.“
„Ko? Predstava?“
„Ne“, reče gospodin K., „osoba.“
Bertold Breht (Kad gospodin K.voli)


***

''Savest? Ali savest ničemu ne služi, dragi moj gospodine! Savest kao vodič nikako nije dovoljna. Možda bi i bila dovoljna kad bi bila neosvojiva tvrđava, a ne otvoren trg, da tako kažemo, odnosno kad bismo mogli sebe da posmatramo izdvojeno i kad ona po svojoj prirodi ne bi bila otvorena prema drugima. Po meni, savest čini egzistencijalni... baš tako, egzistencijalni odnos između mene koji mislim i ostalih bića o kojima mislim. To znači da savest nije stvar po sebi, nije samodovoljna, da li me razumete? Luidji Pirandelo
Ako se osećanja, sklonosti i zadovoljstva tih drugih ljudi o kojima mislimo vi ili ja ne odražavaju na vas ili mene, mi nikako ne možemo biti ni zadovoljni, ni spokojni, ni srećni, tako da se svi mi iz petnih žila trudimo kako bi se naša osećanja, misli, sklonosti, zadovoljstva odrazili na savest drugih ljudi. A ako se to ne dogodi, zato što, da tako kažemo, u tom trenutku nema povoljne klime niti vetra da prenese to seme i da se zametnu klice, da, da, dragi moj gospodine... da se zametnu klice vaših ideja u umu drugih ljudi, ne možete reći da je vama savest dovoljna. Za šta vam je dovoljna? Da biste živeli sami? Da se sasušite u senci? Jao, nemojte, molim vas! Čujte, ja mrzim retoriku, matoru razmetljivu lažljivicu, namigušu sa cvikerom na nosu. Razume se da je retorika iznedrila ovu lepu rečenicu, šepureći se pri tom poput paunice: 'Meni je dovoljna moja savest!' Kako da ne! Ciceron je još pre toga ovako kazao: 'Mea mihi conscientia pluris est quam hominum sermo.' Ali, ako ćemo pravo, Ciceron jeste sušta rečitost, ali... sačuvaj me Bože, dragi moj gospodine! Dosadniji je od deteta kad uči da svira na violini!''
Luidji Pirandelo (Iz romana Pokojni Matija Paskal)


***


- U delovima, na mahove. Kao deca, nadamo se velikoj sreći, nekoj golemoj i apsolutnoj sreći. I u iščekivanju da se to desi, mi puštamo da mimo nas prolaze male sreće, jedine koje postoje. Ne umemo ni da ih cenimo. To je kao...
Ipak, nije dovršio misao. Ubrzo nastavi:

- Zamislite nekog prosjaka koji uz put odbija milostinju, jer je načuo da negde postoji neko basnoslavno blago. Neko nepostojeće blago.
Ponovo je utonuo u misli.
- Nama izgledaju kao malenkosti: prijatan razgovor s prijateljima, možda let galebova, ovo nebo, pivo koje smo maločas popili.
Pomerio se.
- Utrnula mi je noga. To je kao da čoveku ubrizgavaju sodu.
Sišao je i onda dodao:
- Ponekad mislim da te male sreće postoje baš zato što su malene. Kao i taj beznačajan svet koji prolazi neprimetno.
Ernesto Sabato (O junacima i grobovima)






Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...