MOJ IZBOR: Mika Antić

 POSMRTNI  MARŠ KLOVNOVA

Kad umrem
bar sam siguran:
niko se neće dovući da mi pljune u lice.

Svi ćete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zločinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji način da se ode
bez pozdrava,
bez obećanja,
na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duše trava vetrove ištu.

Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas čita,
čita,
kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba
ili premijera u pozorištu.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek miriše samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,
uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrušano veče
sasušeno i tamno kao pokojne lude.

Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otečen,
i ako sve to baš mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.

Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke
pa su dlanovi lišća ranjavi i krti,
a mostovi tegle na leđima topli vetar
što prve kiše najavljuje.

I ako već svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
učiniću to odjednom,
ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da doživim taj mrak
što mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeškajući se,
a neću objasniti zašto se smeškam
i šta osećam
dok mi se u raznobojnim klikerima očiju
hiljadu svetlosti menja.

Morate već jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsećam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno dišite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolača.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crneod bele,
- nikad me nećete stići
jer bio sam drukčija prizma.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem
osmeh zanosa
i cinizma.

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi išao da onjušim oblake
i prvi se namršten vratio.

I sad znam
da je mudrije učiniti korak van sebe
nego proći milione kilometara
u svojim grudima.

Inače,
bio sam pomalo vanbračno zaljubljen
u vetrenjače
i stanične restoracije
i pošteno sam,
čini mi se,
platio,
kiriju što sam živeo međ ljudima.

Nije mi žao
što sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar 
put oblaka i ptica.

Ja sam večito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane čelenke o zid,
možda će se iz toga izleći nekakvi dani.

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na baštovanski kurs,
možda ćemo naučiti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja više ničega nije žao
i neću urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nišani
- na mene prstom ne nanišani.

Pljujem ja pomalo na vas,
nadmeni budući.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na šta bi ličio
vaš okupani,
puderom posuti,
razmaženi svet.

Kad umrem,
samo će mi biti žao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
naročitog smisla i značenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od životnog šegačenja.

I neka sve prođe bez molitvi
i rodoljublja.
Uličarkama
donji veš od kaluđeričkih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonačelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveća ljubavi
moj najveći patriotizam,
i rađao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.

Vi možda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napišem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta čelična žica
između bivših koji sve lepo veruju
i budućih koji u svemu traže trik.

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kišobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.

Kažite hvala što se nisam prekinuo
i zgrušao vreme u crven krik.

Hoću da čujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim šatorima neba
naduvenim od riđih vetrova što oluju obećavaju.

Jer pošteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali,
iako su mogli da siđu u publiku
i da za svoje pare psuju i obožavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće,
- neka bude.
Belo od kiša
proleće je tek okrečena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na čelo jedan list
i ništa više,
- ako se razumemo.

Ostalo može da ostane kao i kad sam disao.
Neka se lepršaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva nož u vrat,
i neko nekom i dalje šapuće: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki drugi smisao.

U desetoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrijte lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I čegrtaljke u šake,
a onda:
orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulične svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena pre mog odlaska.

Zar ne primećujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama će od našeg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
naša poslednja naivna šala,
poslednja salva crnog snega
po vašim licima sivim.

I ko zna,
mozda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje
grobovima,
a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo
ovde negde u travi,
ovde negde u lišću,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno živi.

Moj izbor: Petar Jevtović

 I, do zla boga ništa ne umeš...

Recimo da zažmuriš a da vidiš sve...

Da bez razloga zvezde juriš

i ne proveravajući ništa da veruješ u sve.

 

Nisam ja kriv što te nikada

nisu okitili neki plavi vetrovi –

i  nisam ja kriv što u tvoje večeri i snove

nisu nikada stizali neki drugi svetovi.

 

I nisam ja kriv, veruj mi,

što se nikad nisi kreveljila i

šegačila a životom –

a već si pretrčala sve. A već si osedela.

 

I opet za divno čudo ništa ne umeš.

 

Ni da se rukuješ sa senkama,

ni da se svadjaš sa knjigama,

ni da se podsmevaš bogovima,

ni da psuješ ljudima,

ni to ne umeš...

 

Petar Jevtović  

Moj izbor: David Albahari, Mamac

Nisam očajavala.. bila sam mirna. Samo sam mislila  kako je za širenje neophodna praznina . A ako sam nešto imala onda  sam imala prazninu. I stalno sam hodala malo nagnuta unapred kao da je guram pred sobom.

Tamo gde svaki glas ima dvostruki  odjek tamo ne može da bude  istine.

Kada je telo spokojno onda je I duša mirna.

Vraćao se kasno uveče, modrih usana I grdila sam ga što se nije bolje umotao ćebetom dok se vozio fijakerom.  On je ćutao, uvek je ćutao. Ali nikada nismo živeli sa tajnama. Prostrla sam svoj život pred njim  a njegov je ležao preda mnom.

Život se kusa velikom kašikom ili srče iz male ali ne može se samo sedeti I gledati u njega. 

Kada izaberš sve nestaje kao rukom odneseno. Kada se odlučiš  to je sreća. 

Najbolju stvar koju čovek može da nauči u životu  jeste da postoje trenuci kada ne treba postavljati pitanja. Ćutiš I pamtiš. 

Ono što je u tebi niko ne može da ti oduzme, a ono što je izvan tebe svejedno nije tvoje .

Postoji samo jedan način da se čovek otrgne zlu. Da u sebi pronađe trag dobrote.

Pogledaj ove prste, kako se krive, kako zglobovi otiču. Pogledaj ove dlanove, pogledaj kako je koža na njima očvrsla. To je priča o mom životu, kvrgavi prsti I hrapav dlan. 

Ne verujem da život može da se ispriča, još manje da se zapiše. Nema te knjige u koju može da stane ceo život. Da je sve moglo drugačije da se odigra, da je ljutinu mogla da zameni  slast. Ali kada bi život mogao da se menja  onda ga verovatno ne bismo zvali život. Ne bismo verovatno ni bili živi. Uvek je tako u životu: uvek postoji deo koji znaš  I deo koji ne znaš. I kako vreme odmiče sve više vremena posvećuješ razmišljanjima  o tome šta sve nisi znao. Kao da bi život kada bi to doznao  mogao da se izmeni.

Postoje niti koje vezuju čoveka sa prelomnim trenucima, kada duša popušta, i život je posle toga samo odmotavanje kalema, sve dok nit ne dođe do kraja, ne zategne se i ne iščupa, nema druge reči, dušu iz njenog pohabanog boravišta.

Nije tišina ono što nas plaši, već ono što posle nje sledi: neminovnost izbora, nemogućnost menja­nja, nepobitnost vremena, raspored stvari u svemiru.

Naravno, lepota se može naći i u odsustvu, ali prisustvo je ono što nas čini sigurnijim; se­bičnijim, u stvari.

Ne treba gubiti nadu, ali je ne treba ni tražiti

Hodaću dok se ne umorim. Onda ću sesti.

Kada se podvuče crta, govorila je moja majka, onda možeš da uradiš samo dve stvari, da sabereš ili oduzmeš.

Na samo jedan način može da se čeka, govorila je moja majka, a to je da se ne čeka.

Nikada ne znamo dovoljno o onima koji su nam najbliži, kako uvek prelazimo velika rastoja­nja u potrazi za učiteljima, a ne osvrćemo se prema onima koji su nam toliko blizu da ih naša senka uvek dotiče.

 Kada neko nestane, rekla je, ne­­ma tih reči koje mogu da ga vrate.

Kada se jednom poseje, seme zla, kao svaki korov, osta­je zauvek na istom mestu, sve dok se ponovo ne steknu idealni uslovi za njegovo klija­nje.

... Majka je podučavala bez reči, bez ičega, samo prisustvom ili odsustvom.

...

On je bio praznina i ja sam bila praznina i znali smo da nemamo dovoljno vremena da popunimo ono što više nije bilo u nama. Nadam se da nikada nećeš morati to da osetiš , da počneš da živiš iz početka.

...

Nikada ne smeš da budeš pokoran, govorila je, jer život ne postoji da bi ga umesto tebe živeo neko drugi.

...

... za onoga ko stalno sebe pita ko je, kao da mu neko  neprekidno udara na vrata duše, ne postoji niko drugi.

...

Na samo jedan način može da se čeka, govorila je moja majka, a to je da se ne čeka.

...

Nipošto ne stavljaj sve u ruke jednog čoveka, govorila je, uvek sačuvaj jedan deo za sebe.