среда, 30. новембар 2016.

Moj izbor: Milorad Pavić



"- Kao što se Bog ogrće u tri svetlosti, tako je čovek obučen u tri znoja - pričao je moj vojnik i pokazao da nije nimalo ćutljiv.
- Može se reći i u tri kabanice, ili još ponajbolje u jednu jedinu dolamu, sastavljenu od osnove, potke i postave. Prvi znoj, ili osnova dolame koja je svakom dodeljena, to je na nas pokrojen deo zajedničke velike osnove, ili zajedničkog znoja; to je đavolov znoj, izliven u ratovima u onim događajima našeg života koji nam svima kroje kaput. To je nešto kao u knjizi njen sadržaj; izvan toga okvira počinje nova knjiga, koja s ovom nema nikakve veze. Drugi znoj, ili potka, to je onaj deo koji je načinjen prema potrebama i mogućnostima jedne porodice ili jedne loze. On se ravna prema onom prvom znoju kao svaka potka prema osnovi, svaka donja haljina prema gornjoj; ne može biti šira. U tom znoju, u toj potki leže pouka i pretnja našeg života, vezani za naše poštenje, za porodične odnose i nasleđa. To je kao u knjizi poruka, prikriveno značenje, njena tajna okrenuta dosećanju. Treći znoj, ili postava dolame, pripada samo nama, našoj intimnoj ličnosti, jer dolazi do tela; to je košulja starija od dolame, ali se spolja ne vidi, to je samo naš, to nije zajednički znoj. U trećem znoju je zatvorena naša budućnost, i on je kao u knjizi proročki glas, u njemu je zaključano predznanje o našoj sudbini. Tako je i čovek knjiga sa tri pečata zapečaćena, i teško onome ko ne zna kada se i rašta oznojio...
Iz priče Blejzer boje mora (zbirka priča Gvozdena zavesa)


BLIZU KARAMATINE KUĆE U ZEMUNU...


Kako bih voleo da sam livac
Da imam radionicu zvona u 1854. godini
S one strane rajske reke
Blizu Karamatine kuće u Zemunu.
Pio bih vino iz najlepšeg zvona
Iz jednog uha rasla bi mi vrba iz drugog grožđe


I boleo bi me za vas
Gvozdeni kokot na krovu livnice.
Tako bih uvek znao s koje strane vetar duva
Tako bih 1970. otkrio da pevac
pokazuje kradom i jedan peti vetar
Vetar sunčeve prašine
I svetlosnih odjeka zvezda.

Ovako Vasku su Popi i meni opet ozebli zubi
Na košavi iz Besarabije
Pa se grejemo čorbom od jedne mudre ribe
Koju nisu upecali nego ubili kamenom
Ko pticu grudvom snega u letu
Kao pre 7.000 godina u Lepenskom viru
na ovoj istoj rajskoj reci.
Na dnu čorbe našli smo ime ribe
Koje nije za jelo ni za objavljivanje. 

Milorad Pavić




Momo Kapor (Košava)





уторак, 29. новембар 2016.

Moj izbor: Isidora Sekulić

Kad je bila mala, vršnjacima je smetalo njeno znanje. Kad je odrasla, smatrali su je jednom od najumnijih žena Srbije. Pisala novele, putopise, studije i eseje, bila izvanredan stilista i prevodilac, doktorirala u Berlinu.  Bila prva žena akademik u Srbiji, prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije, osnivač jugoslovenskog PEN kluba, govorila sedam jezika i izvanredno poznavala književnost i umetnost. Njena najpoznatija dela su: "Hronika palanačkog groblja", "Saputnici" i "Pisma iz Norveške. 

Poštovanje 

"Ja sam zadovoljna kad čitam i kada sam uveče za atom teža više naučila nego ujutru. "

" I dalje živim povučeno: zvali su me i sada na prijeme u Dvor; nisam išla jer treba da metnem šešir na glavu, a kako da ja metnem šešir."

"Najpre unutrašnji preobražaj i čišćenje, pa onda se spolja manifestuj. Sve što znam ništa je, ja sam sebi postavila drugi cilj: neka svaki dan bude korak više u moralnom uzdizanju."


ČEŽNJA

O, u Božjem je svetu sve tako prolazno i kratko. Prolaznost je pobeda svih pobeda, i sve je samo jedared ono što je. Sve se zaboravlja, jer se živci kukavički umaraju, i čim se stegnu usnice, udavi se groznica na njima.

Samo jedan poljubac je u životu čoveka, samo jedared je duša u očima, samo jedared je vera sujevera!

A sve ostalo je samo čežnja, silna ili slomljena, večna i bolna čežnja.

Čežnja mramora da bude stub ponosa i snage.

Čežnja bledih fresaka da ih ne sišu oči i sunce.

Čežnja zaleđene vodenice što stoji kao pusto tičje gnezdo, napunjeno snegom.

Čežnja košute, kad je mesec izmami u gusta žitna polja i gricka vrhove klasova i ne zna da to čini.

Čežnja raspučenog beskraja morskog, kad u sive časove večeri popadaju jedrila i vesla, i uplovi i poslednja lađa u plitke i mrtve vode luke.

***

Neke stvari se ne izgovaraju. Osete se u pokretu, pogledu.
Nisam stidljiva, ni plašljiva. Neću da ih izgovorim. Ne umem da ih objasnim.
Umorila sam se tražeći reč savitljivu — da ne poruši nevidljivi most, 

meku — da ti ruke ne umrtvi, reč — muziku, onu tihu koju volimo. A da kažem: "Mi to sebi ne smemo da dozvolimo, ali...", ili one dve obične koje sam mnogima rekla... mi nismo mnogi. Umorna sam. Od tvog neumornog zagrljaja, šta sam stekla?
 
I šta ako ne dočekam sutra, a nisam ti rekla?



***

Možda je to samo izgovor za meku i finu paučinu koja se prilepila, zgusnula u ljusku — neprobojan štit.
 
Nemam vremena, a da ga imam, onda kad me snađe — pisala bih: o umetnosti ispijanja prve jutarnje kafe; o belim porculanskim šoljicama sa roza cvetićima i padu svake kapi iz mesingane džezve u njih; o metalnom poslužavniku koji nasmejana kroz dvorište do naših žalosnih vrba nosiš; o načinu na koji ga na sto od pruća spušta tvoja nežna, bela ruka; o koti na kojoj nam se susreću pogledi dok niz grla klizi toplo crnilo...
 
Možda je samo izgovor, al' već je šest. Pobeći će mi autobus. Izgoreću jezik. A jednom, jednom ću o svemu pisati.



***

... Plamen i svetlost su rođaci i dolaze iz iste čarobne zemlje. U plamenu je puno slika i priča, i svi prostodušni dobri ljudi znaju da zimski plamen daje sve što se nema i vraća sve što se oplakuje i želi. Zimski plamen je zmaj koji preko dana drema, a kad dođe veče, on raširi svoja vatrena krila i rastrese svoje plamene vitice, i priča, priča ozeblim i šćućurenim Korjecima, priča tiho i toplo, priča im i pucka i greje dok ih ne zanese, dok ne zadremaju, poležu i zaspe, a vatra stalno i jednako bukti, i toplo je i ugodno, a napolju je prostor i sloboda, i nigde nema ulice i nema suseda, i niko nije siromašniji od drugog, i nema slugu, i dok zvižde i ciče vetrovi i zveri, u korječkim kolibama je mir, mir, mir.


***

Čovek je mnogo puta gospodar, ali nije uvek i autoritet. To su dve različne stvari. Za gospodara, treba jasna disciplina; za autoritet, tajanstvena disciplina. Gospodariti, to je uspostaviti jedan krut odnos, smatrati za realno ono što je istovetno sa gospodarevim iskustvima. Biti autoritet, znači dejstvovati bez stalnog odnosa, samo kroz trenutne dodire. Kroz dodire koje autoritet ima, kao munja sa nebom i zemljom, istovremeno sa onim nad čim je on autoritet, i sa onim što je nad njim autoritet. Biti gospodar, to je društvena moć. Biti autoritet, to je pitanje supstance.


***

Doslednost nije crta čovekova karaktera, nego domet njegova heroizma. Potpuno dosledan je onaj ko nabrzo pogine, ili postrada za svoju veru. Čovek je od Boga stvoren kao nedosledan, jer je prolazan, jer je nomad. Čovek ne može uspostavljati, i dugo održavati stalnost stvari, niti sam ostati stalan među njima. Prorok Jeremija kaže: "u šatorima živite svega vijeka svojega, da biste dugo živjeli na zemlji, gdje ste došljaci."


***

Praštanje je visok stepen vrline. To nije pomirenje zavađenih, to je samopregorenje uniženog i uvređenog. Praštanje je veliki moralni zadatak sav na jednoj strani. Prašta onaj koji prašta bez spoljne ceremoiije mirenja, bez satisfakcije; prašta bezuslovno, ne čekajući reakciju uvredioca. Retko biva tako. A obične su dve forme. Vrsta primirja, uz razna uveravanja i gestove, pri čemu se jedna strana samohvali da je mogla i gore uvrediti. ali nije; a druga strana se samohvali da je mogla i ona vređati, ali nije. I vrsta egzekucije: ako je neko osramio bližnjeg do kraja, uzeo nad njim moć dželata, onda je žrtva obešena, a dželat u fraku i cilindru upućuje izvinjenje lešini.



***

Skoro sve, možda sve u čoveku može iz volje roditi se, i proizići, samo ljubav ne. Otuda se, u raznim oblicima, vraća misao o Božjoj milosti, i vraćaće se. Ko ljubav ima, ima oblik života, ima poziv i cilj. Ko ljubav nema, kao uklet je, ma šta drugo imao. To prokletstvo, osećanje tog prokletstva, realnost je. Realnost je pojedinih ličnih života i realnost je čitavih istorijskih epoha, kad se u sveopštem životu oseća suha bolest.



***
"Sanjala sam o velikim morima po kojima se koralska ostrva ljuljaju kao kotarice cveća. O predelima gde sunčani zraci u teškim debelim viticama padaju na zemlju, i gde nema druge hladovine i svežine do kad morske ptice rašire svoja krila i vodom sa svoga perja poprskaju cveće. Sanjala sam o strašnoj studi, i glečerima iz čijih se pukotina plazi čudna plava svetlost, i osećala da tamo na severu, u onim smrznutim energijama, mora ležati klica i stihija prave večnosti.
... Volela sam sunce, svetlost, leptire, bubice i cvrčke. Volela sam ih nervozno i sa strepnjom, jer sam videla da sunce zalazi, znala da će za dan ili za nedelju poumirati šareni i ludi leptiri, i da će za malo popadati iznureni mali cvrčci. Popadaće, i vrućina će ih spržiti, i ja ću možda sama izgaziti osušene lešinice veselih mojih pevača.
... Plamen i svetlost su rođaci i dolaze iz iste čarobne zemlje. U plamenu je puno slika i priča, i svi prostodušni dobri ljudi znaju da zimski plamen daje sve što se nema i vraća sve što se oplakuje i želi. Zimski plamen je zmaj koji preko dana drema, a kad dođe veče, on raširi svoja vatrena krila i rastrese svoje plamene vitice, i priča, priča, ozeblim i šćućurenim Korjecima, priča tiho i toplo, priča im i pucka i greje dok ih ne zanese, dok ne zadremaju, poležu i zaspe, a vatra stalno i jednako bukti, i toplo je i ugodno, a napolju je prostor i sloboda, i nigde nema ulice i nema suseda, i niko nije siromašniji od drugog, i nema slugu, i dok zvižde i ciče vetrovi i zveri, u korječkim kolibama je mir, mir, mir." (Na granama mašte)









Moj izbor: Ratko Petrović




POUKA

Ako si težak
to ne znači da si i stabilan.
Vetar,
može počupati
ogromno drvo
iz korena.
Ako mu se tako hoće.
Dok će
malena vlat trave,
od snage istog vetra
ostati nedirnuta.
Nepočupana.
Ako si jak
to ne znači da si i neuništiv.
Velika usijana stena
na rubu pustinje
će se hladiti u noći,
stezati, sažimati...
A potom će se
kada je obljubi hladnoća
pustinjskog zagrljaja,
ona prosto raspolutiti,
raspasti, na najsitnije
parčiće kvarca.
Dok će se
maleni kaktus
iz iste te hladnoće,
samo dobro
napojiti.
I biće spreman
da se
zdravo zeleno ceri
ceo sutrašnji dan
Suncu u lice.
Ogroman je problem
kada je čovek veći iznutra
nego spolja...
Jer, ljudi imaju granice u očima,
sa olako podmitljivim
stražarima...
Nauči da stvari
gledaš
po tome kako dišu,
i ne slušaj
šta govore,
već traži
šta su nam prećutale.
Nauči da stvari
ljubiš tamo gde im
je srce,
a ne gde su im
spojevi usana,
i tek tada će te se dotaći
skroz.
Nauči da grliš
ramenima
a ne šakama.
Ramenima se
više obuhvata.
Zaboravi svoje
ime i prezime.
Ti se zoveš onako
kako te zovu
ljudi koji te vole.
Preraspodeli.
Ti si figura od stakla.
I te kamenice pesnica,
što bacaju na tebe,
lome te u krtu parčad
i prave
na hiljade malenih zvezdi
da večeras
sijaju od mesečine:
(kao) još jedno
Sazvežđe Bola.
Ne boj se.
Preraspodeli svoje zvezde.
Sudari svoje svetove
i sazvežđa sa nekim.
Ako ste osuđeni na haos,
nek zasija haos sudara zvezda
u vama - najjače. Najšarenije.
Ako ne umeš da se
snađeš u postojanju,
budi sa nekim,
najlepši, najspektakularniji
primer snalaženja
u svetovima nepostojanja.
U svetovima gde stvari postoje
tek kada ih se setiš i dosetiš.
I gde stvari ožive
tek kada ih se dotakneš.
Takvi svetovi se prenose dodirom.
Uzmi svoju ljubav za ruku
i povedi je.
Siguran sam da sasvim dobro
umeš i to.



SIGURAN U TEBE 

Brojao sam zvezde i talase, čitao sam putem, gde vode tajni znaci! Sreli se nismo, a već znalo se, da ćemo se eto, jednom sigurno naći. Siguran sam ja u tebe, draga, da tamo negde, za mene ti postojiš. I da isto tako, pratiš tragove bez traga, i dane do susreta našeg prvog - brojiš. Al’ biće druga sasvim tema, ako se nađemo, a ne prepoznamo… Ako se sretnemo, a samo ćutimo! Biće bolje onda, da nas nema, da jedno za drugo nikada ne doznamo! Da se i dalje, samo slutimo.

ULICA GORKIH JAGODA

Dobrodošla, u ulicu Gorkih Jagoda... broj pet! Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i Mrtvih Nadanja, stanujem ja. Svako jutro, odem do ćoška Bulevara Prevara. Tu kupim novine - "24 časa života manje". Pogledam oglase, rubrika "Nadanja", ali ništa novo... Čak se i staro razgrabilo! Oko podne, sednem u park, pokraj reke Sećanja, i gledam kako otiču nabujale misli... Popodne je moje vreme, kada ručam u restoranu "Prvi poljubac". Odmah je tu, na trgu Ironije. Pitam koji je danas dan crno-belog kelnera... (Pošto znam koji je specijalitet, kog dana na meniju...) "Koji je danas dan?!" reče kelner "Mislim gospodine, da je danas Patetični dan!" "Bože! Zakleo bih se da je danas Očajni dan! Kako prođe nedelja!" Za Patetični dan, obično je na meniju "teška Glupost, filovana s divljom ljubomorom" "Moje omiljeno!" - pomislih. "Još nešto gospodine?!" bio je ljubazan kelner. "Možda... preliv od intriga, s jednom toplom, sočnom laži!?" "Mogu li Vam preporučiti samosažaljenje uz to?!" "Ko kuva danas?!" pitah. "Đavo, čini mi se... ili Vaša bivša! Ako joj je počela smena?!" "Daj! 'Ajde!" "A, za desert?!" "Možda neki bol, u predelu grudi?!"

"Naravno gospodine... Sve za Vas!"


BOJE

Kao kroz prizmu, jedino ja vidim tvoje prave boje. Tvoja crvena i moja plava, ista je za nas dvoje. Tvoja radosna crvena, pretvara moju sivu u zlatnu. Moja nebo plava, crta ti snove po platnu.

APRIL ( odlomak )

Plači:
Žensko si.
Ako.
Plači kad treba
i malo kad ne treba.
Samo nemoj da preteruješ.
Jer sigurno da dolazi
vreme neželjenog plakanja.
Uštedi po koju suzu
za tad.
I par njih odvoji
onako sa strane,
za mene.

Ne mora da budu
nešto prevelike,
ni prevše bistre,
ali odvoji ih
baš za mene,
i nek su od srca...
Pa, kad krenem na put,
da ponesem
more iz tvojih očiju,
i da znam:
Ima u jednoj kapi,
većih bura i oluja,
nego u Okeanu.

NAŠ TAJNI JEZIK (odlomak)

Kad nas ne bude pod ovim nebom, nestaće i sve naše šifre, tajni kodovi... Naš tajni jezik ljubavi. A, tako smo ga tečno govorili... Ti i ja. Svi naši trenuci, otići će u zaborav. Jer ljubav nije kamenje da ostaje kao svedok. Neko će drugi, negde u Asunsionu, Rimu, Olsu, Severnom polu... Ili već tu, u ulici, govoriti isti taj jezik sličan našem. Isto tako, leptirasto lepršav, isto tako, blesavo sladak.

*

Treba mi sna
na tvojim rečima od meda i sunca. Nešto toplo za lomove rebra. Obućar za cipele begunca. Treptaj za odmor ovih očiju od srebra. Neko ko zna. Udah za davljenika. Usne za preljubnika. Molitvu za sveštenika. Treba mi neko da odleži jesenju himnu zrikavaca nepomično, sa mnom u dubini trave. Da se vulkana plaši koliko i pikavaca, da ne kuka – vidi bubice, vidi mrave.

*

Za ljubav - još da krivim sreću,
dao sam joj sve i više, probam jednu, drugu, treću jednostavno - ne miriše.

*

Krpljena ljubav
uvek negde propušta.



Momo Kapor


понедељак, 28. новембар 2016.

Moj izbor: Mihail Ljermontov



ZA***

Da se ponižavam pred tobom?
Ne! Gnev tvoj, smešak razdragani
Ne čine mene tvojim robom.
Odsad smo jedno drugom strani.

Zar ne znaš da ja neću dati
Slobodu svoju radi laži:
I tako godine potratih
Za osmeh tvoj, za tvoje draži;

I tako predugo u tebi
Ja gledah nadu mladog doba,
I sve bih omrznuo, sve bih,
Da tebe volim sve do groba.

A možda čase - ko bi znao -
Koji su s tobom provedeni
Od nadahnuća ja sam krao!
Šta si ti za njih dala meni?

Možda bi smisao s nebesa
I snaga duha poneli me
I svet bi, za moj dar čudesan,
Besmrtno meni dao ime?

O što mi tako nešto kaza
Da bićeš zamena tom sjaju;
Što mi lik odmah ne pokaza
Koji mi otkri tek na kraju!

Ja imam ponos!... drugog ljubi,
Sanjaj da sav će ti se dati,
Ma šta zemaljsko da me snubi,
Ja ničem neću robovati.

Pod južnim nebom ću se lako
U tuđem gorju kriti dugo;
No predobro se znamo! kako
Zaboraviti jedno drugo?

Daću se sav uživanjima
I svime ću se zaklinjati,
I smejaću se ja sa svima,
A ni s kim neću zaplakati;

Počeću bezočno da varam
Ne želeći da opet ljubim;
Kako za ženom da izgaram,
Kad anđeo mi srce ubi?

Bio sam rad da trpim muku,
Na svet da kidišem, da svisnem,
Samo da tvoju mladu ruku
- Bezumnik! - jednom samo stisnem!

Ne spoznah te još neiskrenu
I zlu - a dušu sam ti dao!
Da li si znala vrednost njenu?
Jesi, - ja tebe nisam znao!

1932.



KAD ONA PEVA 

Kad ona peva - glas se topi
Ko poljupci joj na usnama.

Kad gleda - ko da pogled popi
Svu modru radost neba sama;

Kad ide - sve u sklad se spaja
I reč joj, što se grlu ote -
Sve puno čuvstva, izražaja,
Sve puno čedne joj lepote.

1837.



I MUČNO I TUŽNO

I mučno i tužno, i s kim da se nevolja deli
Kad dušu obuzima seta?...
Da, želje... Šta vredi da večno i zalud se želi?...
Dok leta proleću – sve najlepša leta.

Da voliš... No koga?... Na tren ti se – ne troši snaga,
A ne može na večna vremena.
Zaviriš u sebe? – Od minulog nema ni traga,
Ni muka, ni radosti nema.

A strasti? – Ta pre ili posle ta bolest će luda
Pred razumom ostati mala;
I život, kad trezveno pogledaš okolo svuda –
Toliko je prazna i glupava šala....

1840.


Začujem li glas tvoj zvonki
Iz kog nežnost lije,
Kao ptica u krletki
Moje srce bije;

Susretnem li oči tvoje
Duboke od plavlja,
U susret im duša moja
Iz grudi se javlja,

Nekako mi drago, milo,
I plakat bih stao...
O, kako bih, kako rado
Na grudi ti pao.

1837.




Jean Negulesco





недеља, 27. новембар 2016.

Moj izbor: Herman Hese

Ne sad

Ja znam šta bi htela mi reći u ovaj tren - ne reci! Gle tamo gde tone u sen ribnjak, gle kako se u trku splela oblaka crnih sjajna stada - ne reci! Loša je noć ova sada. Znam, u duši ti huji i seva, žeže je pitanja onih plam na koja odgovor moram da dam. Ne pitaj! Na usni još ti okleva reč što može očaj da zada - ne reci je! Loša je noć ova sada. Sutra mi reci - sutra sve se promeniti može što dušu sad tre, prelako možda će postati sve što srce sad ne može da podnese, što je sad preteško breme jada - ne pitaj! Loša je noć ova sada

Sam

Preko Zemlje mnogo staza i puteva ima, ali zajednički cilj je svima. Možeš se voziti, jahati u dvoje il' u troje, ali sam moraš preći poslednje korake svoje. Stoga su dar i umeće najbolji koji znam: Da sve što iskrsne teško učiniš sam.

TAKO TUGUJE VETAR
Kao što jecavi vetar kroz noć žuri, tako moja želja tebi hrli, tako se moja čežnja za tobom budi. O, ti zbog koje bolujem, šta znaš ti o meni? Polako gasnu ova kasna svetla, dolaze dugi i besni sati. Noć ima tvoje lice, i vetar koji o ljubavi priča osmehuje se kao ti.






субота, 26. новембар 2016.

Moj izbor: Ivo Andrić



Iz romana "Prokleta avlija" :

"Zima je, sneg zameo sve do kućnih vrata i svemu oduzeo stvarni oblik, a dao jednu boju i jedan vid."

"Obijači, secikese, kockari od zanata; krupne varalice; sirotinja koja krade i vara da bi živela; pijanice, vesela braća koja zaboravljaju da popijemo plate ili mehanski razbijači i ukoljice; bledi i potuljeni jadnici koji od opojnih droga traže ono što od života nisu mogli da dobiju i zato uživaju hašiš, puše ili jedu opijum.."

"Neki škripe zubima u snu i uzdišu, neki krljkaju i hrču kao zaklani."

"Kad svane dan, zdravom i čistom čoveku biva nešto lakše. Samo malo lakše."

"Razgovor je počeo sam od sebe. A to su i najbolji razgovori. Najpre nešto kao pozdrav, retke neodređene reči koje se traže i u dodiru ispituju." 

"On je govorio iz njih. A imao je čudan dar da se posve malom promenom u glasu oponaša govor lica o kome je reč, i da bude čas valija, čas prosjak, čas grčka lepotica; a posve neznatnim pokretima tela ili samo ličnih mišića mogao je da prikaže u potpunosti hod i držanje jednog čoveka ili kretanje životinja ili čak i izgled mrtvih predmeta."

"Noć bez zvezda i meseca. A pred njima se celom jednom stranom mračnog vidokruga dizao večernji Stambol, nalik na vatromet koji je zastao u poletu."

"Te noći je fra Petar sa azijske obale, gdje je trebalo da se prognanici iskupe pre polaska, video prvi i posljednji put Carigrad u svoj njegovoj sili i ljepoti. - Vazduh je bio mlak i sladnunjav. Čovek se osjećao zbunjen i izgubljen među dvije desetine saputnika."

"Ama kako nema, bolan brajko? Ne huli i ne govori budalaštine. Dok god ima mraka, biće i svanuća. Vidiš li ti ovu ljepotu u Boga?" 



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...