понедељак, 31. октобар 2016.

Moj izbor: Draga Dimitrijevic Dejanovic

Ja sam žena, ali smem!





NE ZNAM ZNA LI


Jedno momče crna oka
nausnica mali,
dopalo se srcu mome,
al' on — ne znam, zna li!

Dođe k'meni, pogleda me,
pogledi mu vali,
razdrobi se srce moje
al' on — ne znam, zna li!

Rado bi mu rekla: dušo!
Anđeli te dali,
da te ljubim kao život!
Al' on — ne znam, zna li!

Ja uzdišem danju, noću,
tuga da me svali;
ja ga ljubim iz sve duše 
al' on — ne znam, zna li!

****

ŠTO JE ZORA BELOM DANU

Što je zora belom danu,
To su meni oči tvoje;
Oči tvoje plamen živi
Zgorele su srce moje.

Što je ruži miris banji,
To su meni oči tvoje;
Kao miris slađane su
Tvoje oči alem-boje.

Pa da imam sto srdaca,
I u njima muške sile — 
Ah' al tvoje oči mile,
Sve bi sile rastopile.







                                           Stojan Aralica




недеља, 30. октобар 2016.

Мој избор: Момчило Настасијевић





JЕДИНОЈ

Пјан тобом,
смешак је врели.
Тамом на зенице
отворим твоју таму,
ја, о једини ја.
Чедну ми пролет,
паклени пламен навестиш,
ти, о једина ти.
Чедни то пресахнути у плоду,
ил’ иза пламена гар
јадовно голотињом у небо,
једно је, о једина:
до у беспуће, знај,
путем је овим грење.
И дубље ли нас нема,
дубље се отвори спасење.


ВЕЧЕРЊА

Клоне у дан, 
горама у руј.
Самотна уздрхта бреза
и твоје тело,
приклони главу рамену мом,
горма у руј. 

Страх, осама ме,
уза ме ти, 
заспала травка,
сен из незнани
самотну ме  о чуј.

Клоне о клоне
све самља она
домаку океана
песма ова лагана.

Бона, кад клоне дан,
приклони главу рамену мом
горама у руј.

***

"Mreži to, i pauku,
zloslutno što je plete,
prisniva se svila.
Duši to,
svetli za let,
tajno izrastaju krila." 


"Tišinom čudno
sve mi zasvetli -
krilata pohodi me ona.
nerođenih zora
zapoju mi petli;
sa dna iskon-mora
potonula, čujem, bruje zvona."


"Raduj se,
svemu si spona,
pokoji u tebi svi žive.
I duša
tuzi što sklona;
i prazninom što
dani zasive, -
u pohode to sprema ti se ona." 


"I kroz golet me, u mahu,
dah zastruji aprila.
U samoći to
ne ostadoh sam:
tajno je kroz potaje moje, znam,
noga njena bila." 


„Ако што згрешисмо,
ако се није смело то, з
ло добра ради затурити,
мени све у грех нек се пише“.



„Човек је као отпорна војска: прекодан води борбу; с вечера је растројен било поразом било победом; преконоћ се прибира и добија појачања; јутром најављује или се одупире новом снагом: и већином је уништен баш од оног непријатеља на кога никад није ни помислио.“



Nadežda Petrović





субота, 29. октобар 2016.

Moj izbor: Borislav Pekić


Život je mistirion ke frontida, tajna i briga.






"Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve - sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo."

"Mi se sa svojim istinama igramo žmurke.Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronašli kao tajne. Zamišljamo da je Zlatno runo pozlaćena koža ovna. Ali, da bi ona to zaista bila, mi smo je morali prethodno u Kolhidu odneti pa to zaboraviti. I sad, kad bismo tamo našli o drvo obešenu kožu divljeg magarca, naš bi se svet srušio. Čovek ne podnosi saznanja koja nije predvideo."
"Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom.
Oni su bića Metala. Metal je njihov Element. Metal priroda i sudbina."
Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama.
Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina."
"Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog.
Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina."
"Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijanski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata.
Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina
"Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su medju nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali ne da budu.
Njihovo je biće Voda. Voda je njihov Element. U vodi njihova priroda i sudbina."


"Istočna medicina tvrdi da da bi bio zdrav čovek s vremena na vreme mora bolovati. Shodno tome mora on s vremena na vreme biti lud da bi dublje mislio i slep da bi dalje video. Da li to, međutim, znači da od vremena do vremena mora biti mrtav da bi uistini živeo?"

"Budućnost će ili biti kao sadašnjost, pa nas neće trebati, ili se od nje razlikovati, pa nas neće razumeti."

"Budućnost će, kao i uvek, hteti da odgaji sopstvene nove zablude; a što će one biti, zapravo, naše i stare koliko i svet, neće smetati nijednom od praunuka da se njome diči, brišući u međuvremenu tur našim jeremijadskim opomenama i savetima."

"Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo."


"Časna deca kao sni dolaze iz nama nepoznate i nedostižne slobode."

" Čovek dugo pada iznutra pre nego što se spolja sruši. Pada postepeno, ruši se odjednom."


петак, 28. октобар 2016.

Moj izbor: Jovan Dučić


Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća.
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čujes iz daljine.
To je još ona zbori u tebi duboko

U samotne noći, kad žalosne šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša sluti, čuje, i razume....


Jovan Dučić



четвртак, 27. октобар 2016.

Moj izbor: Ivan V.Lalić






STRAMBOTTI

Kad noću dišeš, ja u polutami 
Osećam kako tišina svetluca, 
Dok slušam kako pored uzglavlja mi 
Na slepom oku tvoje bilo kuca; 
I tek u zoru kapke takne san mi, 
Kad tvoj se tanji od blizine sunca: 
Već godinama u sinkopi snimo, 
A naša ljubav stari kao vino. 

Ja usnem pored tebe tek kad zora 
Zapara noktom dno neba kroz grane — 
Pa znam kad sanjaš, znam i kakav san je, 
Da li paslika vrta ili mora. 
I tako čitam noćno putovanje 
Na licu voljenome, još bez bora: 
Da putovanje svede ujutro se 
U trag na jastuku i miris kose. 
 
Kada te pitam šta si snila noćas, 
Kažeš da ne znaš, ili se nasmešiš; 
Da l zbilja snito zaboraviš očas, 
Il zagonetku ne želiš da rešiš? 
Možda je bila pustoš i hladnoća, 
Pa zaboravom namernim se tešiš: 
Da mi je da ti mesto pesme ove 
Napišem čitak sinopsis za snove! 

Već godinama znam da nestajemo 
Zajedno: tako pisah još u dane 
Kad vreme beše val sa slanom penom 
Mladosti, svetlom strašću usijane; 
Sada sve više znam da nestaćemo 
Kao dva pozna ploda s iste grane, 
Koje zajedno strese krajem dana 
Odlučna, blaga ruka baštovana. 

Da li osećaš ovo ubrzanje: 
To prostori se sabiru u nama 
Ko med u saće; daljine se tanje 
Kao folija: iza nje je tama 
I vrv od zvezda neznanih, postanje 
Nesagledanog, crno usijanje — 
A s ove strane stanjene folije 
Pozno proleće. I magnolije. 

U disanje si moje upevana 
Ko molitva u obred. Tobom dišem. 
U rukopisu mom si upisana 
Između svakog slova koje pišem. 
Izuzmi sebe iz bilo kog dana, 
I ja ću biti izvesnosti lišen — 
A to su dani koje i ne brojim, 
Jer ne znam da li u njima postojim. 

Jednom, kad dugo bila si na putu 
Po nekom podneblju što nije tvoje, 
A nisam znao pravac ni maršrutu, 
Ni šta ti na tom putu pisano je, 
Kada po dan bi stao u minutu, 
Kad morao sam da volim za dvoje, 
Uvežbao sam vrhovnu veštinu: 
Strpljenje. Neki u toj vežbi ginu. 

Linije sveta vidljivog i inog 
Svetlucaju mi u tvojoj auri; 
u svetu izvan tebe ja sam inok 
U isposnici, leptir u čauri. 
U jednačini sveta mi smo binom: 
To nije reko Petrarka Lauri, 
No matrica je ista. Isti pokret. 
Govor duše s dušom, kako reče Sokrat. 

Mi smo dve žiže u jednoj elipsi 
Što nepoznatom telu je putanja; 
Je li to zvezda? Il svetlost što misli 
Svoju težinu tokom putovanja? 
Mi smo dve žiže u jednoj elipsi 
Zbližene tačnom merom odstojanja 
Koje u svemu odgovara crti 
Što spaja žiže ljubavi i smrti. 

Kad noću dišeš pored uzglavlja mi 
Ja slušam spori pokret zodijaka 
Nad ravnim krovom, glasove u tami 
Što boji prostor između dva znaka; 
Najbliži svetu onda kad smo sami, 
Kad duša sveta šapuće iz mraka, 
Učimo mudrost druženja s tišinom — 
I ljubav naša stari kao vino. 

***


"U nesanici drugog sna je koren:
Sposobnost da si drugačije budan - 
I novi dan, po slici prošlog stvoren,
dobije senku, nije uzaludan..
U nesanici drugog sna je koren:
Sna koji puni, ko pustinju voda, 
Javu u kojoj iznova si stvoren:
U nesanici svetluca sloboda..
Druge su noći onih koji bdiju - 
Na nekoj zvezdi more se rascveta,
Pradavne šume zagrcnuto piju
vazduh i vodu budućega leta.."
(Pohvala nesanici - odlomak)




Marina Abramović




среда, 26. октобар 2016.

Moj izbor: Oktavio Paz


Meksički pisac, pesnik i diplomata. Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1990. god. .





ŽEDAN

Tražeci se, Poezijo,
u tebi sam se tražio:
razbita zvezda vode
utopila se u mom bicu.
Tražeci te, Poezijo,
u sebi doživeh brodolom.
Potom sam samo tebe tražio
da bih od sebe pobegao:
šikara odraza
u kojoj se izgubih!
Ali onda, nakon mnogih vrludanja,
ponovno spazih sebe:
isto lice potopljeno
u istu golotu;
iste vode ogledala
u kojima ne smem piti;
a na rubu ogledala
isti mrtav od žedji.


DVA TELA

Dva tela licem u lice,
ponekad su dva vala,
a noć je okean.

Dva tela, licem u lice,
ponekad su dva kamena,
a noć je pustinja.

Dva tela, licem u lice,
ponekad su korenje
u noći spleteno.

Dva tela, licem u lice,
ponekad su noževi,
a noć je blesak.

Dva tela, licem u lice,
dve su zvezde koje padaju
u prazno nebo.




JESEN

U plamenu, zapaljena jesen,
gori katkada moje srce,
čisto i samo. Vjetar ga budi,
dodirne mu središte i onda ga objesi
za svjetlost koja se smije ni za koga:
kakva rasuta ljepota!

Tražim neke ruke,
neku prisutnost, neko tijelo,
ono što zidove razbija
i rađa opijene oblike,
dodir, glas, okretaj, neko krilo samo,
nebeske plodove gole svjetlosti.
Tražim po sebi, unutra,
kosti, netaknute violine,
usne koje sanjaju usne,
ruke koje sanjaju ptice...

I nešto neznano što kaže »nikada«,
a pada s neba,
od tebe, moj Bože i moj protivniče.



TIŠINA

Kao što iz dna glazbe izvire nota
koja drhteći raste i postaje sve tanja
sve dok u dragoj glazbi ne zanijemi,
tako iz dna tišine
izvire draga tišina, oštri toranj, sablja
i diže se i raste i zanosi nas,
i dok se uzdižu padaju
sjećanja, nade,
male i velike laži,
i hoćemo da kriknemo, ali se u grlu
rasprši krik:
uviremo u tišinu
gdje tišine postaju nijeme.



понедељак, 24. октобар 2016.

Moj izbor: Viktor Igo



Ako mi ništa reći niste htjeli,
Zašto mi dolazite, je li?
Zašto mi se taj smiješak nudi,
Koji i kralja može da zaludi?
Ako mi ništa reći niste htjeli,
Zašto mi dolazite, je li?

Ako tajite kakvu poruku,
Zašto mi onda stiskate ruku?
U nježnom i andjeoskom snu,
Ko leži u vašeg srca dnu?
Ako tajite kakvu poruku,
Zašto mi onda stiskate ruku?

Ako moj odlazak želite,
Zašto ovuda prolazite?
Čim vas ugledam zadrhtim tad:
Vi ste moja radost i moj jad.
Ako moj odlazak želite,
Zašto ovuda prolazite?

***

Viktor Igo Albrehtu Direru


U starim šumama, gde val struje sočne
Poji krhke breze i hrastove moćne,
Ti si, zar ne, često, preko proplanaka,
Sluteći za sobom jeziv korak mraka,
Hitao, bled, drhtav, raširenih zena.
Alberte Direru, dušo zamišljena!
Tvoje divne slike, kroz svetlost i boje,
Kazuju da oči vidovite tvoje
Otkrivahu svuda usred šumskih sena
Sva božanstva šume, sjaja zelenih zena,
Fauna i pana usred cvetnih špilja
I vilu s rukama punim svežeg bilja.

Šuma je za tebe svet neuređeni
Gde su san i stvarnost svud isprepleteni,
Gde i hrast visoki u snu saginje se,
Gde vetar borove zamišljene trese
I gde u tom mračnom granju što se krivi
Ništa nije mrtvo niti sasvim živi.
Potočarka žedno pije; vali beže;
Na padini, ispod grma, jasen steže
Zemlju čvornovatim nogama u tmini;
Cvet se u jezerskoj ogleda dubini;
A vi što hitate dok vas užas hvata
Budite himeru ljuskavoga vrata
Što, stežući koren stabla usred tmice
Iz neke vas špilje motri netremice.
O rastinje! snago! tvari gde duh sniva!
Skrila te je kora hrapava i živa!

Ni ja još ne videh šumu treperavu,
A da nisam srcem osetio stravu
I gledao trave što u vetru dišu
I nejasne misli što se s granjem njišu.
Sam Bog, koji vidi u ljudskoj dubini,
Zna kako osećah često u divljini
Ja, biće u kome topli plamen sija,
Da, živeći s dušom, drhti kao i ja,
Da se smeje i da poluglasno zbori
Čudovišno hrašće koje šumu stvori.
**-

"Zaćutavši za trenutak starac je podigao prst k' nebu i rekao:
-Beskonačnosti ima. Ona je tu.
Kad beskonačnost ne bi imala svojeja,
ja bi bilo njena granica.;
ona ne bi bila beskonačna; 
drugim rečima, ne bi je bilo. No, nje ima. Dakle, ona ima svoje ja.
To ja beskonačnosti, to je Bog."
                                  



Victor Hugo




Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...