Verujem da će ova divna priča koju slučajno pronađoh na netu, svakog od vas podsetiti na detinjstvo. Uživajte!
Bila je to jedna sasvim vesela, šarena,drvena ljuljaška. Okačena u dovratku šupe, bež-crvena, sa plavo-žutim detaljima i drangulijicama.
Visila je na finom belom kanapu, i čekala da je iz nje osvajaju visine i beskrajna plavetnila suncem okupanog neba, prošaranog paperjastim oblacima.
Obučena u omiljeni crveni šorts, ili jednostavne cvetne haljinice, bila sam spremna da me Mati smesti u ljuljašku, pusti muziku sa starog bordo radija i da avantura počne. Uz moje detinje radosno uzvikivanje : "Do nebaaaaa!" Jer, želela sam da poletim što dalje.
Da se nađem što bliže suncu, pticama, negde iznad grana uveliko procvetalih jorgovana i bagrema.
Svet iz ljuljaške mog detinjstva bilo je nešto poput neotvorene knjige, prepune uzbudljivih redova, spremnih da se osvoje i upiju.
Bio je u bojama tulipana i irisa koje je Majka gajila u cvetnoj baštici. I maslačka koji su s proleća okupirali dvorište.
Svet iz ljuljaške mog detinjstva, mamio je u svakodnevne avanture u bosonoga leta, loptanja, lastiš, školice, trčakaranje na obližnjem kanalu. Branje višanja, a po nepisanom pravilu, one iz komšiluka su bile uvek slađe. Penjali smo se po drveću i neretko ih jeli nezrele, iako smo znali kakve nas posledice čekaju. Bake su od njih pravile najlepše kolače i pekmeze kojima su filovale neodoljivo mirisne palačinke. A mi, devojčice, smo ih nosile kao najlepše minđuše.
Svet iz ljuljaške mog detinjstva, pozivao je da se nakon svojevrsnog adrenalina i "golicanja u stomaku", požuri na ulicu jer su čekale tople večeri na klupi ispod starog oraha sa drugarima iz komšiluka ili beskrajna vožnja biciklovima.
Svet iz ljuljaške mog detinjstva je imao mekoću maminog zagrljaja, šarenilo tada toliko popularnih lambada suknjica i sjaj blagog poslepodnevnog sunca.
Mirisali su ručkovi po komšiluku. Neki lrp gulaš, mladi krompirići sa sosom od mirođije, ponegde i krofne.
Nema više ljuljaške... Ni klupe ispred babine i dedine kuće... Ni nekih dobrih drveća... Ni dečije bezrižnosti... Što je najtužnije ni mnogih umilnih osmeha iz tih sećanja... Otišli su dalje, iznad tog neba, koje sam iz šarene ljuljaške svog detinjstva pokušavala da dohvatim... Nadam se da je tamo makar lepo... Na tom nedomaštanom nebu...
