Moj izbor: Suzana Tamaro/ Idi kuda te srce vodi

Dirljiva priča, iz ugla jedne vremešne starice koja se putem dnevnika (pisma) oprašta od svoje unuke koju je odgajila i sa kojom je izgubila prisan odnos. Priča koja udara pravo u suštinu. Ne, ovo nije love story već priča o svima nama, o večitom preispitivanju, o odnosima i situacijama kroz koje smo, sigurna sam, svi prošli ili prolazimo. U meni je proizvela bujicu lepih emocija. Preporuka i zahvala jednom čoveku koji mi je na osnovu samo par citata probudio želju i da je pročitam.

O Šivo, šta je tvoja stvarnost?  Šta je ovaj svemir pun čuda?  Gde je njegov izvor?  Ko pokreće svemirsko kolo?  Šta je život izvan oblika koji prožima sve oblike?  Kako da u njega uđemo potpuno, izvan prostora i vremena, imena i   obeležja?  Razreši moje sumnje! 

Iz kašmirskog svetog teksta

Siroče? Da li se tako kaže kad umre baka? Za babom i dedom ne ostaju ni siročad ni udovci. Prirodno je da ih negde usput ostavimo kao što rasejani usput zaboravljaju kišobrane.

Kada uveče sednem u fotelju – preda mnom praznina , a oko mena tišina .

Ono što je  trebalo da kažeš nekome ko ti je drag, ostaje u tebi zauvek; on je negde tamo, pod zemljom, i ti ne možeš više da ga pogledaš u oči i da ga zagrliš, da mu kažeš sve ono što mu nisi rekla.

Detinjstvo i starost su slični. I jedni i drugi, i deca i stari, nenaoružani su iz različitih razloga: jedni još nisu, a drugi nisu više deo aktivnog života, i to im omogućava da svoj senzibilitet izražavaju otvoreno, bez stega. Tek u periodu adolescencije oko našeg tela počinje da se stvara jedan nevidljivi oklop koji nastavlja da se učvršćuje u zrelim godinama. Način na koji se on razvija podseća na onaj kojim školjka štiti biser: što je rana veća i dublja, čvršći je oklop. Ali vremenom, poput iznošene odeće, on počinje da se tanji i providi, i jedan nesmotreni pokret može da ga pokida. Kada kažem da su se između tebe i mene isprečile prirodne razlike, hoću da kažem da u vreme kada je tvoj oklop tek počeo da se formira, moj se već raspao. Ti nisi podnosila moje suze, a ja tvoju iznenadnu netrpeljivost.

Ako dočekaš moje godine, shvatićeš da se čovek u tom dobu oseća kao list u septembru. Dnevna svetlost sve je kraća i drvo polako počinje da zadržava hranljive sokove. Azot, hlorofil i proteine isisa stablo, i s njima odlaze svežina i elastičnost. List je i dalje na grani, ali zna da je to samo pitanje dana. Jedan za drugim otpadaju listovi oko tebe, gledaš ih kako padaju i živiš u strahu da će dunuti vetar. Za mene si vetar bila ti i svadljiva snaga tvoje mladosti. Da li si toga ikada bila svesna, zlato? Živele smo na istom drvetu, ali u različitim godišnjim dobima.

Misli starca nemaju budućnost, one su najčešće tužne, melanholične. Često razmišljam o tome koliko je priroda čudnovata. 

Život nije trka nego pogodak u metu: nije ušteda vremena ono što je bitno, već je bitna sposobnost da se pronađe cilj. 

Da li postoji način da se čovek oslobodi sudbine nametnute poreklom, onoga što je nasledio od predaka? Ko zna. Možda u klaustrofobičnom sustizanju generacija u jednom momentu nekome pođe za rukom da nasluti da postoji jedan viši stepenik i svim snagama pokuša da ga dosegne. Pokidati jednu kariku i pustiti da uđe nešto novo i drugačije, malena je tajna životnog ciklusa. Mala ali najteža.

Nesreća obično prati žene. Poput nekih genetskih anomalija, prenosi se s majke na kćer. Umesto da oslabi, vremenom postaje sve izraženija i dublja, gotovo  neiskorenjiva. Sećaš li se one avgustovske noći kada smo išle do rta da gledamo vatromet s mora. Dešavalo se da se poneka iskra rasprsne pre nego što dosegne nebo. Eto, kad pomislim na život moje majke i moje bake, na živote  mnogih  osoba  koje  poznajem,  imam  upravo  tu  sliku  pred  očima: iskra koja se rasprsne umesto da se vine u nebo.

Igrom slučaja, velikodušno sam dobila još jednu priliku. Igrom slučaja?  Gde  ima  Boga,  nema  mesta  za  slučaj  niti  za  bezazlenu  reč  koja ga označava. Sve je uređeno prema božanskim zakonima, sve što ti se dešava ima nekog smisla. Uvek sam zavidela onima koji su prihvatili bez oklevanja takvu viziju sveta jer su izabrali lakši put. Što se mene tiče, i pored najbolje volje nikad nisam uspela da u to verujem duže od dva dana: pred strahotama i nepravdama uvek sam uzmicala. Umesto da ih skrušeno opravdam, u meni se rađao bunt.

Želela sam da budem drugačija, da poštujem njeno pravo da slobodno odlučuje o svom životu. Sloboda je često samo paravan za nemarnost i bojazan da se ne izgubi sopstveni mir. U pitanju je jedna suptilna granica: preći je ili ostati na njoj pitanje je trenutne odluke čijeg značaja postajemo svesni tek kad trenutak prođe. Tada  se kaješ i shvataš da je u tom momentu od slobode bilo važnije nametnuti se: bila  sam  prisutna,  bila  sam  svesna  i  ta  svest  me  je  obavezivala  da  nešto učinim.  Ljubav  i  lenjost  ne  idu  zajedno.  Da  bi  opstala,  ljubav  ponekad zahteva  odlučnost  i  sigurnost  u  postupcima.  Shvataš? A  ja  sam  slobodom pokušala da prikrijem svoj kukavičluk i svoju lenjost.

U šezdesetim, kada je put iza tebe duži od puta koji je pred tobom, spoznaš nešto što ti je ranije bilo nepoznato: put koji si prešla nije prav već pun raskršća. Na svakom koraku bio je po jedan putokaz koji je označavao različite pravce; na jednu stranu vodi puteljak, na drugu travnata staza koja se gubi u šumi. Jedan od tih puteva izabrala si nasumice, neke druge nisi ni videla. Ne znaš kuda bi te odveli oni kojima si okrenula leđa, da li na neko bolje ili gore mesto: ne znaš, ali u svakom slučaju se kaješ. Mogla si nešto da učiniš a nisi, vratila si se umesto da kreneš napred. Sećaš li se igre „ne ljuti se čoveče“? Život se manje-više odvija na isti način. Na svakom tom raskršću pred tobom je drugačiji put: da li ćeš krenuti njime i ostati na njemu do kraja, ili ćeš ga napustiti, zavisi samo od odluke koju moraš doneti u trenutku. I mada to tada ne znaš, od toga da li ćeš nastaviti pravo ili negde skrenuti, zavisi često i tvoj život, kao i životi tvojih najbližih.

Deca imaju bolju dušu od nas; mi odrasli smo ti koji smo je izgubili, ali teško to prihvatamo. 

Ta radost je ono za čim najviše žalim. Kasnije sam, naravno, bivala i srećna, ali sreća je u odnosu na radost kao sijalica u odnosu na sunce. Sreća uvek ima objekat: srećni smo zbog nečega. To osećanje je uslovljeno nečim što dolazi spolja. Radost nema predmet. Obuzme te bez nekog vidljivog razloga. U suštini, ona je slična suncu: grejući nas, ono sagoreva sopstveno srce.

To je bila ta velika i strašna cena vaspitanja koja se skoro uvek plaća. Nijedno dete ne može da živi bez ljubavi i zato se prilagođava onom traženom modelu bez obzira da li mu se on dopada i da li ga smatra ispravnim. Takav obrazac ne gubi se ni u zrelim godinama. Čim postaneš majka to će uticati  na sve što budeš činila, a da toga nećeš biti svesna niti ćeš to želeti.

Ko zna zašto je najteže razumeti neke najjednostavnije istine. Da sam tada shvatila da je snaga osnovni kvalitet ljubavi, događaji bi verovatno krenuli drugim tokom. Ali da bismo bili jaki, moramo najpre voleti sebe, a to znači da moramo saznati sve o sebi, uključujući i ono najskrivenije, ono što nam je najteže da prihvatimo. Kako u tome uspeti dok te život svojim tokom vuče napred? To polazi za rukom samo izuzetnima. Umesto da idem glavnim putem često i rado se zaputim običnim puteljcima. Stiče se utisak da sam se izgubila, a možda to i nije samo utisak: zaista sam se izgubila. Ali to je put koji moraš preći da bi našla ono što tražiš – smisao.

Usredsrediti se samo na sebe i ne videti ništa drugo, znači i dalje disati ali biti mrtav.

Ko sluša srce, blizak je životinjskom svetu i svemu što je nekontrolisano; ko sluša razum, sklon je dubokom razmišljanju. A šta ako stvari ne stoje tako, ako je upravo suprotno? Ako je preterano razmišljanje ono što nam osiromašuje život?

Skrivajući se iza arogantnog nastupa i prividne sigurnosti, muškarci su, u stvari, slabi i naivni; oni funkcionišu poput vrlo jednostavnih poluga: dovoljno je pritisnuti jednu i sve padaju kao domine.

Sećaš se kako je postupao mali princ da bi pripitomio lisicu? Odlazio je svaki dan pred njenu jazbinu i čekao da ona izađe. Lisica ga je postepeno upoznavala i tako je prestala da ga se boji. I ne samo to: raznežila bi se već pri pogledu na ono što ju je podsećalo na njenog malog prijatelja.  Za kratko vreme postali smo veoma bliski. S njim sam konačno mogla da razgovaram: cenio je moju inteligenciju i želju za znanjem, a ja sam cenila njegovu staloženost, spremnost da me sasluša, taj osećaj sigurnosti i zaštićenosti koju mladoj ženi mogu da pruže samo muškarci stariji od nje.

Osećala sam nežnost, to je bilo sigurno, kao i on prema meni. Ali da li je to bila ljubav? Zar je to bilo sve?

Lakše je umreti ni od čega nego od ola. Bolu se možemo suprotstaviti, ništavilu ne možemo.

Gospode, govorila sam, učini da pronađem svoj put, a ako je ovo moj put, pomozi mi da ga podnesem.

Carstvo božje je u svakom od nas, Nisam uspevala da ga vidim. Oko mog srca bila je gusta magla, a ne zelene i svetle livade kako sam zamišljala da izgleda raj. 

Znaš u čemu stalno grešimo? Verujemo da je život nepromenljiv i da kad odaberemo jedan put, moramo njime da idemo do kraja. Sudbina je, naprotiv, mnogo maštovitija od nas. Upravo kada poveruješ da iz jedne situacije ne postoji izlaz i kada tvoje očajanje dostigne vrhunac, poput iznenadnog udara vetra sve se brzo promeni i preokrene, i već narednog trena shvatiš da živiš jedan novi život.

Zemlja je kao vampir“, rekla je žena na kraju. „Ako jednom oseti krv, stalno traži novu i svežu, stalno traži još.“

Lakoća odnosa banalizuje ljubav i  snagu zanosa pretvara u prolaznu zaslepljenost.

U životu stvari nisu nikada tako jednostavne, nikada nisu crne ili bele: svaka boja sadrži u sebi toliko različitih nijansi. 

Grešiti je prirodno, ali otići a ne biti svestan  svojih  grešaka, poništava smisao jednog života. Stvari koje nam se događaju nisu nikada same sebi cilj, i one imaju svoju cenu: svaki susret, svaki, pa i najbeznačajniji događaj, ima neko značenje. Sebe ćemo razumeti i spoznati onoliko koliko smo spremni da sve te događaje prihvatimo onoliko koliko smo sposobni da u svakom trenutku promenimo pravac i da za sobom ostavimo staru kožu kao gušteri na prelazu dva godišnja doba.

Ako je život put koji treba da se pređe, onda on vodi uvek uzbrdo.

Jedini učitelj, jedini pravi i poverenja dostojan učitelj jeste naša savest.

Čudno, kada očekuješ da čuješ velike stvari, pojavljuju se samo male. 

Smrt uvek ostavlja iznenadnu prazninu, ali ona, ta praznina, nije uvek ista. Sve ono što nije rečeno u ovom prostoru, materijalizuje se i širi, stalno se  širi.  To  je  praznina  bez  vrata,  bez  prozora  i  bez izlaza.  Ono  što  ostaje unutra konačno je: zauvek ostaje u tvojoj glavi, s tobom i oko tebe, obavija te  i  zbunjuje  kao  gusta  magla.  

Samo se u bolu sazreva“, govorio je „ali se s bolom i hvata u koštac. Ko ga zaobilazi ili plače nad sobom, predodređen je da gubi.“

Svaki put kada, sazrevajući, budeš htela da promeniš nešto što je pogrešno u ono što je ispravno, ne zaboravi da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samoj, prvu i najvažniju. Boriti se za jednu ideju, a nemati ideju o sebi, jedna je od najopasnijih stvari koje mogu da se dogode. Svaki put kada se osetiš izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drveće i seti se kako ono raste. Ne zaboravi da jedno drvo s velikom krošnjom i malim korenjem iščupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo s mnogo žila i malom krošnjom  sokovi jedva protiču. Korenje i krošnja moraju da rastu zajedno; moraš da budeš istovremeno u stvarima i iznad njih, samo tako ćeš moći da ponudiš hlad i zaklon, samo tako ćeš se, kad za to dođe vreme, okititi cvetovima i plodovima. 

I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budeš znala kojim da kreneš, nemoj poći bilo kojim, nego sedi i sačekaj. Diši duboko verujući u sebe, onako kako si disala onog dana kada si došla na svet; ne dozvoli da ti nešto odvuče pažnju; čekaj, i dalje čekaj. Budi mirna, ćuti i osluškuj svoje srce. Kad budeš čula njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi.

Moj izbor: Erih Marija Remark/Nebo ne zna za miljenike

 

Retke su knjige čije vas priče toliko zanesu da ne čujete i ne vidite ništa oko sebe (promaši stanicu, zagori ručak) osim tog filma koji vam pisac tako dobro projektuje  u glavi. Interesantna priča za koju  je unapred definisan tužan kraj.  Sveprisutna razmišljanja umiruće o životu, svrsi postojanja, bitnosti i nebitnosti onoga što nam se događa i kako uopšte   tumačimo  život. Preporuka.

...

- Jesi li srećna?

- Šta to znači?

- Zar još uvek ne znaš? Uostalom, ko to zaista zna? Možda je to ples na vrhu igle.

Čovek ne čini uvek ono što je pravo, sine moj. Pa čak ni onda kad to zna. Ali upravo u tome se može ponekad  skrivati draž života. 

Čemu koristi ako čovek zna da ima pravo? Svaki čovek ima ono malo svoga razuma da razabere kako ne može živeti samo prema razumu. Čovek živi od osećanja – a kod njih pravo ništa ne pomaže.

Sreća? Kako se samo skupila i smežurala ta beskrajna reč koja je nekad sjala u snovima.

Šta je dugi život? Samo duga prošlost. A budućnost doseže uvek samo do narednog udisaja. Ili do naredne trke. Iza toga ne znamo ništa.

Činilo se da je nemoćna, ali on je znao da je  nemoć  ono najopasnije kod žene – jer nijedna žena nije bila stvarno nemoćna.

Ljubomora nije počinjala i završavala s jednim čovekom. Ona je počinjala sa zrakom što ga je udisao ljubljeni čovek i nije nikada završavala. Čak ni sa smrću onog drugog.

-Izgleda kao sva poezija sveta, a mozak ima kao statistika. Ljubim je kao što se ljubi džungla, a ona mi odgovara kao vrtlar. Šta da čovek radi? 

-Da pati i da bude srećan.

Jedan život, pomisli ona, ali kakav život! Jedan je dan bio kao i drugi, u nekoj beskrajnoj praznini, dan za danom, a na kraju su godine izgledale kao jedan jedini dan, tako su bili slični jedan drugom, a tako su prolazile i godine kao da su bile samo jedna jedina godina, uvek jednake, iste.

-Uvek je opasno ono čime čovek potpuno ne vlada.

 - A ako vlada? - upita Lilian

- Onda je još opasnije - reče Klerfe. Onda čovek postaje lakouman.

U ljubavi se nema šta praštati.

Francuski jezik je ugodan, pomisli ona. Lako prelazi iz ti u vi i obratno. To nije bilo stanje, već igra.

- Šta je sloboda? 

- To ni ja ne znam. Znam samo da nije ni neodgovornost ni besciljnost. Čovek bolje zna šta nije nego šta jeste.

Jesam li hladna? Ili možda samo nemam vremena za onu blagu prevaru koja mačje umiljavanje dobrog vladanja prebacuje preko neugodnih istina, i to onda naziva taktom.

Sedela je na klupi sva ovijena svetlom kao da je odevena u najlakšu i najkraljevskiju od svih haljina pa je poželela da se može skinuti i pustiti da joj taj prozračni brokat klizne preko kože. Bio je to pravi slap svetlosti, opojnost bez sile teže, istodobno i padanje i lebdenje. Činilo joj se da udiše svetlo i bilo joj je kao da se ono modro, crveno i žuto svetlo igra u njenim plućima i krvi, kao da je izbrisana granica kože i svesti i da svetlo plavi kroz nju, onako kao što je to doživljavala prilikom rendgenskog snimanja, samo što se onda otkrivao kostur, a ovde kao da ga je osvjetljavala neka tajanstvena sila izazivajući burno lupanje srca i kolanje krvi. Bio je to sam život i dok je tako sedela tiho, ne mičući se, puštajući da svetlo pada na nju i u nju, ona je potpuno pripadala njemu i bila jedno s njim. Nije više bila izolovani pojedinac, već ju je svetlo prihvatilo u sebe i zaštićavalo je, i nju odjednom prože mistični osećaj da neće nikad umreti dokle god je svetlo tako drži i da nešto u njoj nikada neće umreti. Bila je to velika uteha i ona je nije mogla nikada zaboraviti. Da, takav je trebalo da bude njen život, onaj koji joj je još preostao, upravo kao ovo ovde, napunjen najlakšim vazdušnim medom sveta – svetlom bez sene, životom bez žaljenja, izgaranjem bez pepela .

Čovek može mnogo toga čuti, samo ako ume biti dovoljno tih.

Zar čudesa zaista postaju jednolična, pomisli, ako se ljudi naviknu na njih? Postaju li svakidašnjica kao što se čini da je pojam života ovde postao svakidašnjica, rutinsko svetlo koje uvek sja, umesto da ostane blistava kapelica?

U ljubavi nije niko dovoljno odrastao.

Ostali žele pustolovinu, posao, malo harmonične buke da ispune svoju prazninu – ali ona je u tragu života, uvijek lovi samo život, lovi ga kao opijena lovkinja belog jelena i jednoroga iz bajke, lovi ih tako neprekidno da to deluje zarazno, nju ništa ne sputava, ona ne gleda u stranu, i dok se čovek u njenoj blizini naizmenično oseća starim i istrošenim ili mladim poput deteta, odjednom iz zaboravljenih godina izniču lica, želje, sene snova i, iznad svega, kao munja u sumraku, već zagubljeni osećaj da je život jedinstven.

Nije uvek najjednostavnije otići kad čovek sam sebe nosi sa sobom.

Ljudi se susreću, neko se vreme drže zajedno, a onda se gube i ponovo se nalaze u rukama nekog drugog, lica se menjaju, ali ruke su iste.

Životu ne trebaš pogledati u lice. Dovoljno je da ga osetiš.

Ako je čovek brži od samoga sebe, to još uvek ne znači da je Bog, Nije istina da samo čovek može svojim mozgom izmisliti nešto što ga čini bržim od njegove prirodne brzine. Nije li i vaš brža od nje same ako sedi u orlovom perju?

Strah je već pola nesreće.

U samu sebe, pomisli. Kako daleko treba pobeći i kako visoko nišaniti da se stigne onamo!

Tko često izbegne smrt, taj se isto tako često iznova rađa i svaki put sa sve dubljom zahvalnošću, samo ako se odrekne iluzije da ima pravo na život.

- Zašto se smešite? - reče Pejstr. 

- Jer dišem. Jer sam ovde, jer je veče i jer govorimo besmislice.

Šteta nije tako tužna reč kao što to čovek misli. Nadati se, mnogo je tužnija reč nego što mislimo.

Ništa nije tako zlo i ništa nije tako dobro kao što mi to verujemo. I ništa nije konačno. 

Život bez nje učinio mu se odjednom kao monotoni niz godina – kao sobe koje su sve jedna drugoj slične i u kojima se ugasilo svetlo.

Oluja je prošla. Ružičasto zavaravanje takođe. Nije mogla umaći. Ali nije ni žalila. Buka se počela stišavati. Još malo i ona će čuti svoje srce. Ne samo njegov zov – već i njegov odgovor.

Zašto žele menjati ono čime su osvojili ženu? Zar im nikada ne pada na um da bi time verojatno izgubili ženu? 

Na leptirovim krilima ne da se izgraditi domaća sreća , pa ni onda ako je čovek izlije u betonu. Kako samo slep može biti egoizam!

Čovek se hvata samo u svojim vlastitim snima – a nikad u tuđim..

Čini se da život voli paradokse. Kad čovek poveruje da je posve siguran, nalazi se uvek smešno i neposredno pre pada – ali kad zna da je izgubljen, život ga obasipa poklonima. Tu ne treba da sam činiš ništa – život trči za tobom kao pudlica!

Suprotnost ljubavi je smrt – a ljubav je gorko začaravanje koje nam dopušta da na kratko vreme zaboravimo smrt. Zato svako koji zna nešto o smrti zna. 

I to je samo polovična istina. Zar iko zna nešto o smrti?  

- Htela bih živeti deset života odjednom.

- Čemu? Uvek bi bilo samo jedno isto, Lilian – jednako kao što šahista, igrajući protiv deset različitih partnera, zapravo igra samo jednu jedinu igru – svoju vlastitu.

Kako samo čovek postaje nespretan ako zaista ljubi! i kako s njega spada lak nadmoći! Kako je čovek sam i kako se sve iskustvo gubi u magli koja ti pogled čini nesigurnim.

Neki odlaze prekasno, a neki prerano,  Idi u pravo vrme – tako reče Zaratustra.

Reč sreća je u naše vreme dobila preterano značenje. Vekovima je bila nepoznata. Nije spadala u život. Pročitajte kinesku literaturu najbolje epohe, indijsku, grčku. Umesto emocije, u kojoj reč sreća ima svoj koren, tražili su u ono vreme izjednačeni, intenzivni osećaj življenja. Tamo gde se taj osećaj gubi, počinju krize, zamene s emocijom, romantika i luckasti nadomjestak u traženju sreće.

Ko ništa ne očekuje, taj se nikad ne razočara. 

Kako je slep u svojoj ljubomori! Zar je zaboravio da ljubav nikad ne razara neko drugi, već uvek čovek sam?

Kakve smo mi varalice. Mi s našim malim trikovima. Ali šta bismo inače radili? Ako se čovek razboli, onda bar može iskoristiti taj strah. Vatromet ili prividna borba ili kakva mala mudrost koja se brzo rastopi.

U pripremi: Sitničarnica "Kod srećne ruke" - Goran Petrović

Moj izbor: Fjodor Dostojevski/ Bele noći

Dostojevskog sam uvek držala po strani misleći da, iako već imam podosta godina, zaslužuje "dublje" čitanje. Krenuh za početak od ovog romana koji me je osvojio na prvo čitanje, lepotom pisane reči svojstvene samo dušama slovenskim. Idemo dalje..

                            .....

Jel’ bio stvoren on za to da probavi bar trenutak u susedstvu srca tvog?... Ivan Turgenjev 

Nebo beše toliko zvezdano, toliko svetlo nebo da je, pogledavši na nj, nehotice trebalo zapitati se: pa zar mogu živeti pod ovakvim nebom svakojaki naprasiti i ćudljivi ljudi?

Ima u Petrogradu dosta čudnovatih kutića. U njih kao da ne zaviruje ono isto sunce koje svetli za sve petrogradske ljude, već zaviruje neko drugo, novo, kao naročito poručeno za te kutove, i svetli sve nekom drukčijom, naročitom svetlošću. U tim kucima, mila Nastjenjka, razvija se nekakav sasvim drukčiji život, ni nalik onome što oko nas vri, već takav kakav može da bude u tridesetom nepoznatom carstvu, a ne kod nas, u naše ozbiljno, preozbiljno doba. I, taj život - to je mešavina nečeg čisto fantastičnog, vatreno idealnog i u isto vreme (na žalost, Nastjenjka!) mutno prozaičnog i uobičajenog - da ne kažem: do neverovatnosti ništavnog... tim kutovima žive čudnovati ljudi - zanesenjaci. Zanesenjak - ako je potrebno njegovo detaljno opredeljenje - nije čovek, već, znate, neko biće srednjeg roda. Useljava se on, većinom, negde u nepristupačan kutak, kao da bi se sakrio čak i od dnevne svetlosti; a kad se već zavuče, onda i priraste za svoj kut, kao puž, ili, u najmanju ruku, veoma je sličan u tom smislu onoj zanimljivoj životinji koja je i životinja i kuća zajedno, koja se zove kornjača.

U mome danu ima jedan čas koji ja neobično volim. To je čas kada se završavaju skoro svi poslovi, dužnosti i obaveze, i svi žure kući da ručaju, da legnu da se odmore, i tu, uz put, izumevaju neke vesele teme koje se tiču večeri, noći, i svega ostalog slobodnog vremena. U taj čas i naš junak - vi ćete mi dozvoliti, Nastjenjka, da pričam u trećem licu, pošto je užasno stidno pričati sve to u prvom licu - dakle, u taj čas i naš junak, koji takođe nije bio bez posla, korača za ostalima. Čudnovato osećanje zadovoljstva igra na njegovom bledom, pomalo smežuranom licu. Pažljivo gleda on večernju rumen koja se sporo gasi na hladnom petrogradskom nebu. Kad kažem - gleda, onda lažem: on  ne gleda, već duhovno posmatra, nekako nesvesno, kao da je umoran, ili u isto vreme zauzet nekim drugim, više zanimljivim predmetom, tako da samo letimično, skoro nehotice, može da udeli malo vremena svemu što ga okružuje. On je zadovoljan, jer je, do sutra, svršio sa njemu dosadnim  poslovima , raduje se kao đak koga su pustili iz školske klupe u voljenu igru i šale. Pogledajte ga sa strane, Nastjenjka: odmah ćete videti da je radosno osećanje srećno uticalo na njegove slabe nerve i bolešljivo nadraženu fantaziju. Eno ga, o nečem se zamislio... Mislite o ručku? o današnjem večeru? Šta li tako gleda? On je bogat  svojim naročitim  životom; on je nekako najedanput postao bogat, i oproštajni zrak sunca koje se gasi nije uzalud tako veselo zasijao pred njim i izazvao iz zagrejanog srca čitav roj utisaka.

Prevari se čovek, i, kao sa strane, poveruje da mu dušu uzbuđuje prava, istinska strast; nehotice poveruje da ima nečeg živog, opipljivog u njegovim bestelesnim sanjarijama! A kolika je obmana! - eto, na primer, ljubav je ušla u njegove grudi, sa svom neiscrpnom radošću, sa svima zamornim mučenjima... Pogledajte i uverite se! Verujete li vi gledajući ga, mila Nastjenjka, da on stvarno nikad nije poznavao onu koju je toliko voleo u svom mahnitom maštanju? Zar ju je video samo u zavodljivim utvarama, i samo sanjao tu strast

Oseća čovek da se ona najzad zamara, iscrpljuje se u večitom naporu ta  neiscrpna  fantazija, zato što čovek postaje stariji, napušta pređašnje svoje ideale: oni se razbijaju u prašinu, u paramparčad; i, ako nema drugog života, onda se on mora izgrađivati od istih tih parčadi. A međutim - drugo nešto moli i želi duša! I uzalud zanesenjak pretura, kao po pepelu, po svojim starim maštanjima, tražeći u tom pepelu bar koju varnicu da je razduva i obnovljenom vatrom ugreje zahladnelo srce i oživi u njemu ponovo sve što je bilo ranije tako milo, što je diralo dušu, uzbuđivalo krv, otkidalo suze. sa očiju, i tako raskošno varalo! Znate li, Nastjenjka, dokle sam došao? Znate li da sam već prinuđen da slavim godišnjicu svojih osećanja, godišnjicu onoga što ranije beše tako drago, a čega, u suštini, nikad nije bilo - jer se slavi godišnjica glupih i bestelesnih maštanja; - a moram to činiti, jer tih glupih maštanja nema, stoga što nema od čega da se stvore: jer i maštanja se stvaraju!

Kako brzo lete godine! I opet se pitam: šta li si uradio sa svojim godinama? Gde si sahranio svoje najbolje vreme? Jesi li živeo ili nisi? Pazi - kažem sam sebi - pazi kako u svetu postaje hladno. Još će proći godina, i za njima će doći sumorna samoća, doći će sa štakom starosti koja se trese, a za njima tuga i klonulost. Izbledeće fantastični svet, obamreće, uvenuće mašte, i opašće kao žuto lišće sa drveća... O, Nastjenjka! tužno će biti ostati sam, sam potpuno, čak nemati za čim ni zažaliti - ni za čim, baš ni za čim... jer je sve, sve što sam izgubio sve to, bilo ništa, glupo, savršeno ništa, bilo samo jedno maštanje!

Kako radost i sreća čine čoveka divnim! Kako kipi srce puno ljubavi! Čini se čoveku da će preliti celo svoje srce u drugo srce, hoće da sve bude veselo, da se sve smeje. I koliko je zarazna ta radost!

Kad smo nesrećni, mi jače osećamo i nesreću drugih; osećanja se ne razbijaju, usredsređuju se...

Ja ne umem da ćutim kad srce u meni govori. 

Zašto i najbolji čovek uvek kao da nešto krije od drugog i prećutkuje? Ne, nego se svako pravi surovijim nego što je u stvari, kao da se svi boje da će uvrediti svoja osećanja ako ih vrlo brzo ispolje...

On je ranio i uvredio moje srce. Ja - ja njega ne volim, zato što mogu voleti samo ono što je velikodušno, što me razume, što je plemenito; zato što sam sama takva, a on je nedostojan mene - i Bog s njim!

Zahvaljujem! da! zahvaljujem vam za tu ljubav. Zato što se ona u moje sećanje utisnula kao sladak san koji se dugo pamti i posle buđenja; zato što ću večito pamtiti taj trenutak kada ste mi onako bratski otkrili svoje srce i tako velikodušno primili u dar moje, ubijeno, da ga čuvate, da ga gajite, da ga izlečite...

Nek jasno bude tvoje nebo, nek svetao i bezbrižan bude tvoj mili osmeh, budi blagoslovena za onaj jedan trenutak blaženstva i sreće koji si dala drugom srcu, usamljenom i zahvalnom!

U pripremi: Nebo ne zna za miljenike. Remark