Moj izbor: Vislava Šimborska

Divna Vislava.

RAZGOVOR SA KAMENOM 

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Hoću da uđem u tvoju unutrašnjost,
da pogledam naokolo,
da te upijem kao dah.
- Odlazi! - kaže kamen -
Čvrsto sam zatvoren.
Čak razbijeni na komade
bićemo čvrsto zatvoreni.
Čak smrvljeni u prah
nećemo nikoga pustiti.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Dolazim iz čiste radoznalosti.
Za nju je život jedina prilika.
Želim da prođem tvojim dvorcem,
zatim da posetim list i kap vode.
Malo vremena imam za to.
Moja smrtnost mora te uzbuditi.
- Ja sam od kamena - kaže kamen -
i svakako moram sačuvati ozbiljnost.
Odlazi odavde,
nemam mišića za smeh.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Čula sam da su u tebi velike prazne sale,
neviđene, neopisivo lepe,
gluve, bez eha bilo čijih koraka.
Priznaj da i sam malo o tome znaš.
- Velike i prazne sale - kaže kamen -
ali u njima nema mesta.
Lepe su, možda, ali izvan ukusa
tvojih jadnih čula.
Možeš me upoznati,
poznavati me nećeš nikad,
čitavom površinom okrećem se prema tebi,
a čitavom unutrašnjošću na drugu stranu.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Ne tražim u tebi utočište za večnost.
Nisam nesrećna.
Nisam beskućnik.
Moj svet je vredan povratka.
Ući ću i izaći praznih ruku.
A kao dokaz da sam stvarno bila
neću dati ništa osim reči
kojima niko ne veruje.
- Nećeš ući - kaže kamen -
Nemaš čulo učešća.
Nijedno čulo ne može ti zameniti čulo učešća.
Čak i pogled izoštren do sveviđenja
ne vredi ti ništa bez čula učešća.
Nećeš ući, imaš jedva zrno toga čula.
Jedva njegov začetak, uobrazilju.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Ne mogu čekati dve hiljade vekova
da uđem pod tvoj krov.
- Ako mi ne veruješ - kaže kamen -
obrati se listu, reći će ti što i ja.
Kapi vode, reći će ti što i list.
Konačno, pitaj vlas sa sopstvene glave.
Smeh me obuzima, smeh, neobuzdani smeh,
kojim se smejati ne smem.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
- Nemam vrata - kaže kamen.

SRETNA LJUBAV 

Sretna ljubav. Zar je to normalno,

zar je to ozbiljno, zar je to korisno -

što svet ima od dvoje ljudi

koji sveta ne vide?

Izdignuti do sebe bez ikakve zasluge,

dvoje slučajnih na milion, ali uvereni

da je tako moralo biti - kao nagrada za što? Ni za što.

Svetlost pada niotkud -

zašto baš na te, a ne na neke druge?

Ne vređa li to pravednost? Vređa.

Ne remeti li to brižno naredana načela,

ne ruši li s visine moral? Remeti i ruši.

Pogledajte samo te sretnike:

kad bi se bar malo prikrivali,

hinili utučenost i tako krepili prijatelje!

Poslušajte samo kako se smeju – uvredljivo.

Kakvim jezikom govore – tobože razumljivim.

A te njihove ceremonije, ta cifranja,

pa s koliko se samo pažnje međusobno ophode –

tаčno kao da su se urotili protiv čovečanstva!

Teško je i zamisliti do čega bi došlo

kad bi njihov primer drugi mogli slediti.

Na što bi se mogle osloniti religije, poezije,

na što bi se mislilo, što bi se zapostavilo,

ko bi hteo ostati u igri.

Sretna ljubav. Kome to treba?

Takt i razum nalažu da se o njoj ćuti

kao o skandalu iz viših sfera Života.

Divna se deca rađaju bez njezine pomoći.

Nikad joj ne bi uspelo napučiti zemlju,

uostalom retko se i događa.

Neka ljudi što ne znaju za sretnu ljubav

mirno tvrde da nigde nema sretne ljubavi.

***

Ribari u dubinama ulovili bocu. U njoj papirić, a na njemu sledeće reči:
"Ljudi, spasavajte! Ovde sam. Okean me izbacio na pusto ostrvo.
Stojim na obali, očekujući pomoć. Požurite. Ovde sam!"
– Nedostaje datum. Sigurno je već kasno. Boca je mogla dugo plutati morem – reče prvi ribar.
– Nije označeno ni mesto. Čak se ne zna ni koji je okean – reče drugi ribar.
– Nije ni previše kasno, ni previše daleko. Ovde su svuda ostrva – reče treći ribar.
Postade neprijatno. Zavlada ćutnja. To je odlika opštih istina.


"Priča"

Baldassare Tommaso Peruzzi