петак, 16. децембар 2016.

Moj izbor:Aleksa Šantić



ЈЕДНА СУЗА

Поноћ је. Лежим, а све мислим на те. —
У твојој башти ја те видјех јуче,
Гдје береш крупне распукле гранате.

Мила, кô златно небо пошље туче,
У тиху хладу старе крушке оне,
Сједе ти дјеца и задаћу уче.

Над шедрваном лептири се гоне
И сјајне капи, са безброј рубина,
Расипају се, док полако тоне

Јесење сунце...И, кô са висина
Оловни облак по души ми паде,
Најцрњи покров бола и горчина.

И кобна мисô морити ме стаде:
Што моја ниси, и што смирај дана
Не носи мени звијезде, но јаде?

Што моје баште осташе без грана
И слатка плода, што рађа и зрије
На ватри сунца?... Гдје су јоргована

Вијенци плави?... Гди је клетва, гди је?...
Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,
И све те гледам, кроз сузу што лије,
Гдје береш слатке, распукле гранате.

1910.




Đorđe Krstić



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...