MOJ IZBOR: Eva Zonenberg

Ceremonija kuvanja čaja 

Dašak vetra na samom početku.
Kada bi umela da se udubiš u vetar, čula bi moje ime.
Sa svakim njegovim izgovorom mogao bih postati vidljiv
i biti pored tebe.

Kako da nazovem Nekog ko me neprestano, nežno i neopaženo prati?

S e n s e i.

Sansei na japanskom znači Učitelj.

Da li to učitelj upoznaje učenika ili učenik učitelja?
Da li to učenik upoznaje učitelja ili učitelj učenika?

Da bi smo videli jedno drugo moramo se probuditi.

Čekamo jedno drugo budući jedno kraj drugog.
Čekamo jedno drugo mimoilazeći se kao dva neznanca.
Čekamo jedno drugo gledajući u oči jednom drugom.
Čekamo jedno drugo gledajući istu zvezdu.

Plava šljokica koja je pala sa mojih sandala,
plavih sandala, u kojima sam plesala na obali tirkiznog mora
Taj jedan jedini, blještavi cekin dajem ti na poklon, šaljem u mislima,
jer ne znam tvoju adresu.

Čekamo jedno drugo budući jedno s drugim.
Čekamo jedno drugo budući zajedno.
Čekamo jedno drugo razgovarajući medjusobno:

Da li mi to upoznajemo stih ili stih upoznaje nas?

Za tebe sam bio odsustvo motivacije.
Jedan od mnogih odgovora koji si znala otpočetka, iako si ga tražila na ulicama mnogih svetova.

Čekala sam, čekala nekog, ali da li stvarno Tebe?

Pogodi ko je Neko, nikada ga nisi srela, a kao da ga oduvek znaš.

Tražeći ga u gomili srela je kaluđere budiste.

Da li je traženje istovetno s nalaženjem?
Da li je nalaženje istovetno sa susretom?

Šta je danas bilo učenje, a šta privid?

Ako ne budeš umeo da patiš,
nećeš umeti da budeš srećan.

Ako ne budeš umeo da ćutiš,
nećeš umeti da čuješ ono što je prećutano.

Čuće i ono što je prećutano.
Katkad je probijanje kroz zemlju stvarnosti veoma teško i nestvarno.

Možda zbog toga što u sebi krije zemlje različitih smislova.

Čemu služe reči?
Da bismo se priključili zajedničkom razgovoru sveta, a možda i da govorimo šapatom.

Šapat je najlepša varijanta govora, ali tako se može razgovarati samo s drvećem.

I sa ljudima koji su njihovi izaslanici.

Onaj ko dopričava pronašao je samog sebe.
Most sa crtzeža: počinje na listu papira, a završava se van lista papira.

Da li se može nacrtati "palata praznine"?
A naša "pustinjačka ćelija koja se odmara među oblacima"?

O tome postoji izreka: "Presijavajući dragulj je u tvojoj ruci"
U Japanu često srećemo taj natpis koji visi u sobama odredjenim za ceremoniju kuvanja čaja.

Čime ćemo napuniti naše šoljice, čajem ili snegom?

Pićemo se uzajamno,
sve dok ne postignemo majstorstvo u zaustavljanju svakog trenutka u sebi.

Kakvog je ukusa kap istine?
Kakvog je ukusa kap osećanja?

Šta se može izraziti rečima?
Ćutnja zapisanog, ćutnja reči.

Upustili smo se u borbu s rečima da bismo pronašli Našu Pustinjačku ćeliju skrivenu medju oblacima.

Na koji oblak je pala moja trepavica?

Sećanja koja su želje.
Jedno vreme jednog susreta.

I nije bilo nikog osim nas.
I nije nam bio potreban niko osim nas.

Kako je to moguće?

Ono što je lako teško je, ono što je teško lako je.
U toj protivurečnosti sadržana je određena istina koja je dovoljna za celokupnu svest mudraca i glupaka.

Užasava li te nemogućnost?
Medjutim užasavajućije je predočavanje mogućnosti.
Da li si primetio? Da li si primetila?

Verovala si mi dok me nisi poznavala,
ali da li ćeš mi verovati kad me upoznaš?

Čekam,
da mi neko dovikne: Prijatelju!
ne osvrćući se iza ili na okolnosti.

Doći će kao sunce posle kiše
ili kiša posle veoma vrelog dana.

Samo čekanjem ćeš naučiti da ne čekaš nikoga.
Samo čekanjem ćeš naučiti da razlikuješ nikoga od onog Nekog.

Osećanje se odmerava malim gutljajima jasminovog čaja.
Što je osećanje jače, duže se pije jasminov čaj.

Jasminov mladić ili jasminova devojka?

Bio je učitelj; Jeste učitelj; Biće učitelj.
A ipak neprestano uči od ljudi.
Možda je baš zbog toga postao učitelj.

Da jasmin nikada ne precveta!
Jasminova šuma ili jasminova bašta?

Nešto stvarno važno je samo jedna, posebna rečenica.

Hodamo izmedju oblaka kao igrači koji menjaju prostor.
Na dnu šoljice suvo, kovrdžavo lišće čaja.

Ljudi su sećanje.
Šušte medju nama kao lišće čaja.

Izmedju susreta i susretnutog.

Nekad ćeš shvatiti sve to.
Nekada ćeš biti više dete nego sada.

Kada je ozbiljno počeo da je sluša prestala je da govori.
Od tog vremena postali su neophodni jedno drugom.

MOJ IZBOR: Mika Antić

 POSMRTNI  MARŠ KLOVNOVA

Kad umrem
bar sam siguran:
niko se neće dovući da mi pljune u lice.

Svi ćete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zločinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji način da se ode
bez pozdrava,
bez obećanja,
na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duše trava vetrove ištu.

Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas čita,
čita,
kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba
ili premijera u pozorištu.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek miriše samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,
uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrušano veče
sasušeno i tamno kao pokojne lude.

Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otečen,
i ako sve to baš mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.

Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke
pa su dlanovi lišća ranjavi i krti,
a mostovi tegle na leđima topli vetar
što prve kiše najavljuje.

I ako već svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
učiniću to odjednom,
ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da doživim taj mrak
što mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeškajući se,
a neću objasniti zašto se smeškam
i šta osećam
dok mi se u raznobojnim klikerima očiju
hiljadu svetlosti menja.

Morate već jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsećam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno dišite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolača.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crneod bele,
- nikad me nećete stići
jer bio sam drukčija prizma.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem
osmeh zanosa
i cinizma.

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi išao da onjušim oblake
i prvi se namršten vratio.

I sad znam
da je mudrije učiniti korak van sebe
nego proći milione kilometara
u svojim grudima.

Inače,
bio sam pomalo vanbračno zaljubljen
u vetrenjače
i stanične restoracije
i pošteno sam,
čini mi se,
platio,
kiriju što sam živeo međ ljudima.

Nije mi žao
što sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar 
put oblaka i ptica.

Ja sam večito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane čelenke o zid,
možda će se iz toga izleći nekakvi dani.

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na baštovanski kurs,
možda ćemo naučiti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja više ničega nije žao
i neću urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nišani
- na mene prstom ne nanišani.

Pljujem ja pomalo na vas,
nadmeni budući.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na šta bi ličio
vaš okupani,
puderom posuti,
razmaženi svet.

Kad umrem,
samo će mi biti žao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
naročitog smisla i značenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od životnog šegačenja.

I neka sve prođe bez molitvi
i rodoljublja.
Uličarkama
donji veš od kaluđeričkih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonačelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveća ljubavi
moj najveći patriotizam,
i rađao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.

Vi možda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napišem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta čelična žica
između bivših koji sve lepo veruju
i budućih koji u svemu traže trik.

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kišobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.

Kažite hvala što se nisam prekinuo
i zgrušao vreme u crven krik.

Hoću da čujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim šatorima neba
naduvenim od riđih vetrova što oluju obećavaju.

Jer pošteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali,
iako su mogli da siđu u publiku
i da za svoje pare psuju i obožavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće,
- neka bude.
Belo od kiša
proleće je tek okrečena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na čelo jedan list
i ništa više,
- ako se razumemo.

Ostalo može da ostane kao i kad sam disao.
Neka se lepršaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva nož u vrat,
i neko nekom i dalje šapuće: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki drugi smisao.

U desetoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrijte lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I čegrtaljke u šake,
a onda:
orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulične svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena pre mog odlaska.

Zar ne primećujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama će od našeg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
naša poslednja naivna šala,
poslednja salva crnog snega
po vašim licima sivim.

I ko zna,
mozda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje
grobovima,
a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo
ovde negde u travi,
ovde negde u lišću,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno živi.

Moj izbor: Petar Jevtović

 I, do zla boga ništa ne umeš...

Recimo da zažmuriš a da vidiš sve...

Da bez razloga zvezde juriš

i ne proveravajući ništa da veruješ u sve.

 

Nisam ja kriv što te nikada

nisu okitili neki plavi vetrovi –

i  nisam ja kriv što u tvoje večeri i snove

nisu nikada stizali neki drugi svetovi.

 

I nisam ja kriv, veruj mi,

što se nikad nisi kreveljila i

šegačila a životom –

a već si pretrčala sve. A već si osedela.

 

I opet za divno čudo ništa ne umeš.

 

Ni da se rukuješ sa senkama,

ni da se svadjaš sa knjigama,

ni da se podsmevaš bogovima,

ni da psuješ ljudima,

ni to ne umeš...

 

Petar Jevtović  

Moj izbor: David Albahari, Mamac

Nisam očajavala.. bila sam mirna. Samo sam mislila  kako je za širenje neophodna praznina . A ako sam nešto imala onda  sam imala prazninu. I stalno sam hodala malo nagnuta unapred kao da je guram pred sobom.

Tamo gde svaki glas ima dvostruki  odjek tamo ne može da bude  istine.

Kada je telo spokojno onda je I duša mirna.

Vraćao se kasno uveče, modrih usana I grdila sam ga što se nije bolje umotao ćebetom dok se vozio fijakerom.  On je ćutao, uvek je ćutao. Ali nikada nismo živeli sa tajnama. Prostrla sam svoj život pred njim  a njegov je ležao preda mnom.

Život se kusa velikom kašikom ili srče iz male ali ne može se samo sedeti I gledati u njega. 

Kada izaberš sve nestaje kao rukom odneseno. Kada se odlučiš  to je sreća. 

Najbolju stvar koju čovek može da nauči u životu  jeste da postoje trenuci kada ne treba postavljati pitanja. Ćutiš I pamtiš. 

Ono što je u tebi niko ne može da ti oduzme, a ono što je izvan tebe svejedno nije tvoje .

Postoji samo jedan način da se čovek otrgne zlu. Da u sebi pronađe trag dobrote.

Pogledaj ove prste, kako se krive, kako zglobovi otiču. Pogledaj ove dlanove, pogledaj kako je koža na njima očvrsla. To je priča o mom životu, kvrgavi prsti I hrapav dlan. 

Ne verujem da život može da se ispriča, još manje da se zapiše. Nema te knjige u koju može da stane ceo život. Da je sve moglo drugačije da se odigra, da je ljutinu mogla da zameni  slast. Ali kada bi život mogao da se menja  onda ga verovatno ne bismo zvali život. Ne bismo verovatno ni bili živi. Uvek je tako u životu: uvek postoji deo koji znaš  I deo koji ne znaš. I kako vreme odmiče sve više vremena posvećuješ razmišljanjima  o tome šta sve nisi znao. Kao da bi život kada bi to doznao  mogao da se izmeni.

Postoje niti koje vezuju čoveka sa prelomnim trenucima, kada duša popušta, i život je posle toga samo odmotavanje kalema, sve dok nit ne dođe do kraja, ne zategne se i ne iščupa, nema druge reči, dušu iz njenog pohabanog boravišta.

Nije tišina ono što nas plaši, već ono što posle nje sledi: neminovnost izbora, nemogućnost menja­nja, nepobitnost vremena, raspored stvari u svemiru.

Naravno, lepota se može naći i u odsustvu, ali prisustvo je ono što nas čini sigurnijim; se­bičnijim, u stvari.

Ne treba gubiti nadu, ali je ne treba ni tražiti

Hodaću dok se ne umorim. Onda ću sesti.

Kada se podvuče crta, govorila je moja majka, onda možeš da uradiš samo dve stvari, da sabereš ili oduzmeš.

Na samo jedan način može da se čeka, govorila je moja majka, a to je da se ne čeka.

Nikada ne znamo dovoljno o onima koji su nam najbliži, kako uvek prelazimo velika rastoja­nja u potrazi za učiteljima, a ne osvrćemo se prema onima koji su nam toliko blizu da ih naša senka uvek dotiče.

 Kada neko nestane, rekla je, ne­­ma tih reči koje mogu da ga vrate.

Kada se jednom poseje, seme zla, kao svaki korov, osta­je zauvek na istom mestu, sve dok se ponovo ne steknu idealni uslovi za njegovo klija­nje.

... Majka je podučavala bez reči, bez ičega, samo prisustvom ili odsustvom.

...

On je bio praznina i ja sam bila praznina i znali smo da nemamo dovoljno vremena da popunimo ono što više nije bilo u nama. Nadam se da nikada nećeš morati to da osetiš , da počneš da živiš iz početka.

...

Nikada ne smeš da budeš pokoran, govorila je, jer život ne postoji da bi ga umesto tebe živeo neko drugi.

...

... za onoga ko stalno sebe pita ko je, kao da mu neko  neprekidno udara na vrata duše, ne postoji niko drugi.

...

Na samo jedan način može da se čeka, govorila je moja majka, a to je da se ne čeka.

...

Nipošto ne stavljaj sve u ruke jednog čoveka, govorila je, uvek sačuvaj jedan deo za sebe.

 

 

 

Moj izbor: Lord Alfred Tenisen

 

PREĆI SPRUD

Večernjača, sunčev zalazak,

Sprud nek ostane nem!

I poziv meni, jasan i lak

Na more da se otisnem.

Al’ plima što ne miruje još od davnina,

Sad kô da spava, bez šuma, pene,

Kad ono što se diže iz neznanih dubina

Natrag kući krene.

Sumrak, večernji zvon,

Noć gasi svetlost jarku!

Oproštajima i tuzi nisam sklon

Kad se ukrcam u barku.

Možda me daleko od našeg vremena, mesta

Odnese te plime ćud.

Nadam se da ću lično sresti Pilota

Kad budem prešao sprud.

MOJ IZBOR: Marija Jovanović/Spletkarenje sa sopstvenom dušom

Ova knjiga ostade nepročitana do kraja. Sve u svoje vreme. Par lepih citata..

A duša

ako hoće sebe da upozna 

u dušu ona treba da gleda: 

stranca i neprijatelja 

spazismo u ogledalu. 

J. Seferi 

Prepričavanje uvek poprimi vid spletkarenja. Čak i kad istinski želimo da u sećanju obnovimo neki doživljaj, tačno-onako-kako-je-bilo, upadamo u zamku najgore vrste - spletkarenja sa sopstvenom dušom. Zahtev za »potpunom iskrenošću« završi se nehotičnim domunđavanjem sa sobom; ulizički oduzimamo, dodajemo, prekrajamo, laskajući i kad, navodno, sebe u sebi najviše opanjkavamo. Sećanje nije zapečaćena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadržaj; ono preobražava prošlost, upisujući joj sadašnje znanje, iskustvo i osećajnost. Zato priču o prošlom (a svaki trenutak je već prošlost; prokletstvo vremena je upravo u tome što retko uspevamo da uhvatimo i proživimo trenutak, neponovljivost i punoću sadašnjosti, bez tereta prošlosti i neizvesnosti budućnosti), dakle, govor o bilo čemu, treba uzeti sasvim uslovno, kao mešavinu malo nehotičnih laži, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj taštini i sasvim malo iskrenosti, sve stopljeno u pitku café creme, u koju, umesto šećera, sipamo gomilu spletki. 

Istina je da ne treba pokretati golemo kamenje. Istina je da potone svako ko ga dira, ko izmešta već slegnut teret. Ali ja sam ga pokrenula.

Iza paravana 'spolja gledanog', svaka porodica je velika tajna, sa manjim ili većim skrivenim paklom u njoj.

Dobro su mi poznati moralni čistunci, spolja okrečeni i beli, ni fleke, ni mrlje na njima, divota jedna, a iznutra močvara i glib.

MOJ IZBOR: Nensi H. Klajnbom/Društvo mrtvih pesnika

„Cvetajte, pupoljci, dok još možete, 

Vreme brzo leti: 

Cvetak što danas se smeši, 

Sutra već će mreti.” 

Zastao je. „Cvetajte, pupoljci, dok još možete” ponovio je Kiting. „Latinski naziv za to osećanje je carpe diem. Zna li neko šta to znači?” „Carpediem”, reče Miks, kome je dobro išao latinski. „Uhvati dan.”

Pokažite mi srce nesputano ludim snovima i ja ću vam pokazati srećnog čoveka!

„Otišao sam u šumu zato što sam želeo da živim promišljeno. Želeo sam da živim duboko i da isisam svu srž života! Da tako satrem sve što nije život a ne da otkrijem, kad mi dođe vreme umiranja, da nisam ni živeo.

Ako se čovek samouvereno kreće ka svojim snovima, naići će na uspeh u neočekivanom trenu.

Postoji divna ljubav lepe deve, 

I ljubav snažnog, iskrenog čoveka 

I bez straha što je ljubav bebe. 

Sve one postoje otkad je veka. 

Al’ najdivnija ljubav, 

Što nadvisuje sve druge, 

Od ljubavi prema majci veća čak 

Beskrajna je, nežna, strasna ljubav, 

Što za drugog pijanca oseća pijanac svak.

„Hajd’mo, prijatelji, 

još nam kasno nije istražiti svetove nove, 

Jer sudbina je moja 

Oploviti iza mora... iako

Moćni nismo ko nekad što smo bili, 

Kad vladali smo svetom; 

ono smo što jesmo, 

Junačka smo srca što kucaju složno, 

Sudbina nas je, i vreme, oslabilo, 

al’ odlučismo 

Da strepimo, da tražimo, 

da pronađemo i ne pokleknemo. 

Alfred Tenison, Uliks

Puštam da po svaku cenu zbori Priroda bez uzde iskonskom snagom. Volt Vitmen

Ako ste u nešto sigurni, naterajte sebe da o tome porazmislite na drugačiji način, čak iako znate da je to pogrešno ili glupo. Kad čitate, ne razmišljajte samo o onome šta pisac misli, već odvojite vremena da porazmislite i o tome šta vi mislite. Morate se truditi da pronađete svoj glas, momci, a što duže budete čekali na to, manji su izgledi da ćete ga uopšte pronaći. Toro je rekao: Većina ljudi živi u tihom očajanju. Zašto bismo se pomirili s tim? Probajmo da hodamo po novom tlu. Sada..

Čovek čita poeziju jer pripada ljudskom rodu, a ljudski rod je pun strasti! Medicina, pravo, bankarstvo - neophodni su da bi se održao život. Ali poezija, romantika, ljubav, lepota? Zahvaljujući njima ostajemo u životu! Kako kaže Vitman: 

„Avaj meni, avaj, živote, pitanja se neprestano roje, 

O beskrajnim kolonama nevernika, o gradovima punim ludaka... 

Gde je tu dobro, avaj meni, avaj živote? 

Odgovor što si ti tu - što život postoji, i svest 

Što se moćna igra nastavlja, a i ti možeš pridodati stih!

Kako će glasiti vaš stih?

Društvo mrtvih pesnika je bio klub čiji je cilj bio da isisa svu srž života. Nekolicina nas sastajala se u jednoj staroj pećini gde smo naizmenično čitali Šelija, Toroa, Vitmana, ili naše stihove - bili smo opčinjeni tim trenutkom koji je na nas delovao poput čarolije.  I, verujte mi, nismo samo čitali... puštali smo je da nam kaplje s jezika poput meda. Žene su gubile svest, naši duhovi su se uzdizali... stvarali smo bogove, gospodo. 

Bez obzira na to šta vam iko kaže, reči i ideje mogu promeniti svet. 

Nemojte poeziju ograničavati na reči. Poeziju možete pronaći i u muzici, na fotografiji, u načinu na koji se jelo sprema - u svemu što u sebi nosi otkrovenje. Ona može postojati u najobičnijim stvarima ali nikada, nikada ne sme biti obična. Slobodno pišite o nebu ili devojačkom osmehu, i tada pustite da vaša poezija prizove dan spasenja, sudnji dan, bilo koji dan. Nije bitno, dokle god nas ona prosvetljuje, uzbuđuje i - ako je nadahnuta - pomaže nam da se makar malo osetimo besmrtno. 

Istina je kao ćebe kod koga su ti stopala uvek hladna! 

Nikad ovako umorna, nikad ovako tužna, 

Rosom škropljena i trnjem cepana, 

Dalje ne mogu puzati, ni ići dalje... 

*

Veruj srcu svom 

i ako more gori

(i živi spram ljubavi 

makar zvezde pošle unatrag) 

poštuj prošlost al’ pozdravi budućnost.. 

Žena je kao katedrala, momci. Obožavajte je kad god vam se ukaže prilika. 

Oduvek sam mislio da je cilj edukacije da nauči ljude da razmišljaju sami. 

Postoji vreme za smelost i postoji vreme za oprez. Mudar čovek razume koje se traži.

MOJ ИЗБОР: Владислав Петковић Дис

Вечерас је укинуто ванредно стање. Корона је ослабила, каже струка. Да ли смо поранили видећемо. Данас се, на моју жалост и завршава овај серијал поезије - Корона карантин. Заслужено Дисови стихови.

ТАМНИЦА

To је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом што несвесно сија
И жали, к’о тица оборена гнезда.
To је онај живот, где сам пао и ја

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. He беше ми боље.
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу к’о дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал’  бегају звезде; остављају боје
Места и даљине и визију јаве;
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал’ бегају звезде, остављају боје.

При бегању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бегању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал’ без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали к’о тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи.
Као стара тајна ја почех да живим,

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
K’o једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава

И очију што их види моја снага,
Очију што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина,
И очију што их види моја снага.

MOJ IZBOR:Miloš Crnjanski

I, tako, bez tame,
duh moj sa mračnim voćkama pokriva me.
I, tako, bez imena,
istom žaloscu milujem brda nevidjena.
…
Lutam, još,vitak, sa šapatom starasnim
i otresam clanke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim;
tišina ce stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.
…
I ovde, bez boje tajne,
ni jedne voćke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.
A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka,
vazduhom kupanih voćaka i tela.
…
I, mesto srebrnih pruga, zabrezja i reka,
susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A, nad trešnjama i mladim višnjama,
tamnu i dugu maglu, što se svuda širi,
u život pred nama,
gde se strast, polako, u umiranju smiri,
i čula upokoje.
…
I tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.
…
A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo
i priklonim glavu na ono što me čeka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.
…
I, tako, bez pića,
igracu, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.
…
Lutam, još, vitak, sa šapatom strašnim
i otresam članke, smehom prelivene,ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

MOJ IZBOR: Rabindranat Tagore

BEGUNICA

Zadrhtaću bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome životu,
u svetlosti udaljenog sveta.
Zaustavljajući se,
prepoznaću tvoje oči,
tamne kao jutarnje zvezde,
i znaću da su pripadale
zaboravljenom sumraku
predjašnjeg života.
Reći ću:
čar tvoj lica nije samo u njemu,
u nju se utkala žarka svetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila.