петак, 15. септембар 2017.

Moj izbor: Karlos Fuentes/ Terra Nostra


"Kada god budućnost potisne sadašnjost mi je odbacujemo u ime budućnosti za kojom žudimo, a koju nikada nećemo imati."






"Vi umete da računate vreme. Ja ne umem. U početku, zato što sam osetila da sam ista; kasnije, zato što sam osetila da sam drugačija. Izmedju pre i posle, izgubila sam zauvek svoje vreme. Računaju ga samo oni koji ničega ne mogu da se sete i koji ništa ne mogu da zamisle."

"Duge godine pouka pokazale su nam da se jedino možemo pouzdati u naših pet čula. Ideje se rascvetavaju i brzo uvenu, sećanja se izgube, nade se nikad ne ostvaruju, osećanja su nestvarna. Miris, dodir, sluh, vid i ukus jedini su pouzdani dokazi našeg postojanja i odslikane stvarnosti sveta."

"I dalje verujem da Sunce izlazi svakog dana i da svako novo Sunce najavljuje novi dan; dan koji je juče bio budućnost. I dalje verujem da će današnji dan, u trenutku zatvaranja jedne stranice vremena, obećati sutra - ranije nepredvidivo, kasnije neponovljivo."

"Kada god budućnost potisne sadašnjost mi je odbacujemo u ime budućnosti za kojom žudimo, a koju nikada nećemo imati."

"Čovek mora da siluje stvarnost, da je potčini svojoj imaginaciji, da je rastegne izvan njenih smešnih granica."

"Svaki lavirint, naime, ima neko logičko rešenje i to se rešenje može logički otkriti. Jedan se lavirint rešava tako da uvek idete udesno; jedan tako da idete dvaput ulevo, a onda dvaput udesno, drugi tako da triput idete udesno a onda dvaput ulevo itd. Uvek postoji neka igra brojeva, igra odnosa između dva člana binarne opozicije (levo/desno) koja je aritmetički izraz lavirinta, dakle princip njegove konstrukcije i rešenje njegove tajne."

"Znala je drevna mudrica da ništa nije onako kako izgleda, i da iza svih pojavnosti postoji tajna koja ih istovremeno poriče i upotpunjuje. Muškarci nisu mogli da ovladaju svetom dok god su žene znale ove tajne. Ujedinili su se da bi ih lišili dostojanstva, sveštenstva, privilegovanosti; osakatili su i prepravili drevne tekstove koji su priznavali dvopolni karakter prvog božanstva, izbacili su pominjanje Jahveove supruge, izmenili su rukopise da bi prikrili istinu: prvo stvoreno biće bilo je i muško i žensko, sačinjeno po slici i prilici Božanstva koje je obedinjavalo oba pola; umesto njega su izmislili ljutitog, osvetoljubivog Boga."

"Jedan život nije dovoljan, potrebno je više egzistencija da bi se upotpunila jednoličnost. svaki identitet se hrani drugim identitetima.(…) Istovremeno pripadaš sadašnjosti, prošlosti i budućnosti: epopeji današnjice, mitu jučerašnjice i slobodi sutrašnjice."

"Ko sam ja? A odgovor je uvek bio isti: ja sam ona, a ako sam ona voleći nju volim sebe, a voleći sebe volim nju, te na kraju neću moći da odgovorim na pitanje ko sam, jer ova je ljubav zauvek uništiti moje ja."








уторак, 12. септембар 2017.

Moj izbor: Borislav Pekić


Vreme čuda

„Od čuda se ne zahteva da pomažu već da menjaju, a od ovih najvećih ne da izopačuju sadašnjost već da razgrađujući je, grade budućnost.“ Borislav Pekić

Reči imaju dejstvo srazmerno onome ko ih izgovara i onome ko ih sluša.




I  kao što lekarstvo ne napreduje da bi lečilo, već da bi uzgred lečeći usavršilo svoju primarnu suštinu, tako i čudotvorstvo kao najveći oblik medicine iscrpljuje svoju najdublju svrhu u unapredjivanju čudotvornosti, te nepostojeće veze s Tvorcem, a ne u efektu čuda na ovu ili onu ličnost.

Nevin biti- razmišljao je Toma- znači li to biti prazan kao ćup iz koga je trenuta suša isparila svaku kapljicu vode? Pust kao telo iz koga je smrt istisnula poslednji uzdah? Ničim nenastanjen kao praznina? Ili, naprotiv, to znači biti prepun, krcat neporočnošću kao mazga blagom? Nakljukan nevinošću kao ćuran tovljen za gurmansko uživanje Boga? Kao što Nojev kovčeg beše zatisnut smolom, biti zatvoren svetošću?


***

Ako je sve, Bog ne može biti samo muškarac nego i žena.

Da li ima leka koji uništavajući zlo onesposobljava i njegove klice? Ko može znati kada će ponovo proklijati da nas upropasti?

Guba je dubokorena boljka, koja se slična grehu ne zadržava na površini, nego prdire u samu suštinu napadnutog mesa, pa ponekad i mišljenja.
Za gubavce nema nade, nema isceljenja, nema povratka. Guba je neizlečiva.
Čisti i nečisti nemaju ničeg zajedničkog osim greha koji je u vidu uskog, jednosmernog mosta Tvorac podigao između njih. I kao što se čisti groze gubavaca, tako se i gubavci s pravom i razlogom groze zdravih.


Bog ne može biti pametniji od naroda koga je uzeo u zaštitu, i inteligencija takvog naroda samo ponavlja promućurnost božju u onom stepenu u kome je ima on sam. Narodi imaju onakve bogove kakve zaslužuju, a bogovi biraju one narode koji najviše odgovaraju njihovoj sopstvenoj prirodi.

U svakom ma i najsitnijem kamenu, biljci i stvoru živi naš Bog.

Apatija se naročito ogavno ispoljava u potpunom odsustvu lične higijene, koja razvija onaj opak, maligni izgled koji postiže svako zlo koji se ničim do čudom ili čarolijom ne može zaustaviti.

Ako nema zagrobnog života sa svim svojim sistematizovanim sankcijama i nagradama, nema nikakve svrhe osim idealne biti dobar i poštovati zakone, a pošto ćemo u smrti svi biti jednaki, zao biti ima smisla, jer to donosi neposrednu korist.

Vetar zaboravlja kamilu koju je ubio, ali sve dok ne ugine, kamila pamti oluju zbog koje umire.

Koliko budala zapušta imanje na zemlji misleći da ih na nebu očekuje neko unosnije, ne postaju bolji ovde nadajući se da će na nebu za to imati više vremena i prilike, ne žive kao pravi ljudi, jer su ubeđeni da će to postati tek kad umru, i ne umiru kao pravi ljudi, jer uobražavaju da smrću tek počinju ono što njome samo završavaju.

Ni sadukeji ni Mesija (dogmaticima) nisu ni najmanje vodili računa o ličnim željama. Oni su bili ovejani idealisti, njima nije bilo važno šta košta njihovo hiljadugodišnje carstvo ni koga košta, nego ko će ga i kako uspostaviti. A što će pri tom mnogima od nas po leđima pucati, to je bilo sporedno, jer na kraju krajeva leđa su ipak bila naša a ne njihova.

Šta je ljubav u grešnom svetu do izopačenost, šta je slava do poniženje, šta čast do beščašće, vrlina do porok, hrabrost zločin, milosrđe saučesnik propasti. U drugom, očišćenom svetu i Juda će biti drukčiji.

Od čuda se ne zahteva da pomažu već da menjaju, a od onih najvećih ne da izopačuju sadašnjost već da razgrađujući je grade budućnost.

Boga nema. Nema i svi su izgledi da ga neće ni biti. Bogu se ne žuri, njega ništa ne boli.



Citati

–Ništa nas ne može prinuditi da uživamo u životu tako efikasno kao pogled bačen na čoveka koji od tog istog života pati.
–Tvoja sutrašnja patnja neće njima olakšati današnje muke.

–Lepljivi vazduh visio je u dronjcima ispod nadstrešnica u kojima su se gušile ptice.

–Ako umreš umesto mene, umesto mene ćeš postati Bog.

–Može da bude čist za veru, ali odbija da se radi nje uprlja.

–Tvorevina je važnija od Tvorca, Učenje od učitelja, Spasenje od Spasilaca…







среда, 06. септембар 2017.

Moj izbor:Ivan Sergejevič Turgenjev/Pesme u prozi



"Na svetu ne postoji ništa jače... ni nemoćnije od reči."

" U dane sumnji, u dane mučnih razmišljanja o sudbini moje otadžbine - jedina si mi podrška i potpora ti, veliki, moćni, pravični i slobodni ruski jeziku! Kad tebe ne bi bilo, zar bih mogao da odolim očajanju, videvši sve što se dogadja u mojoj zemlji. Ali nemoguće je verovati da takav jezik nije dat velikom narodu!"







PESME U PROZI   - SENILIA



"Dobri moj čitaoče, ne listaj ove pesme jednu za drugom: verovatno će ti dosaditi - i knjiga će ti ispasti iz ruku. Čitaj ih svaku za sebe: danas jednu, sutra drugu, pa će ti neka od njih, možda, uliti nešto u dušu."

I.T.

***

"...Čisto plavetnilo razlilo se po celom nebu; na njemu je samo jedan  oblačak - kao da plovi, kao da se rasplinjuje. Ni daška vetra, jara... Vazduh - kao pomuzeno mleko!

"O, dosado, dosado, prožeta žalošću." Niže se čovek ne može spustiti. Zapravo, bolje bi bilo da zavidim! Da, ja i zavidim - kamenju." 

" Diskutuj  s čovekom pametnijim od sebe: on će te pobediti... Ali iz samog poraza možeš izvući korist za sebe.
Diskutuj s čovekom tebi ravnim: ma ko pobedio, ti ćeš, bar, osetiti zadovoljstvo borbe.
Diskutuj sa ograničenim čovekom; diskutuj ne iz želje za pobedom; ti mu možeš biti od koristi.
Diskutuj, čak sa glupakom! Nećeš steći ni slavu, n korist... Ali zašto da se katkad ne zabaviš!"

* "Išao sam ulicom... kad me zaustavi prosjak, oronuli starac.
Upaljene, suzne oči, pomodrele usne, odrpane rite, nečiste rane. O, kako je beda bezobrazno oglodala to nesrećno stvorenje. Pružio mi je crvenu, oteklu, prljavu ruku... Ječao je, vapio za pomoć... Počeo sam da preturam po džepovima... Ni novčanika, ni časovnika, čak ni maramice... A prosjak je čekao... i njegova ispružena ruka lako se njihala i podrhtavala.
Izgubljen, zbunjem, krepko sam stegao tu prljavu, drhtavu ruku.. "Ne zameri, brate; nemam ništa, brate."
Prosjak zaustavi na meni svoje upaljene oči; njegove se modre usne osmehnuše - i on sa svoje strane stisnu moje hladne prste.
- Šta ćeš, brate, - promrsi on - i na tome ti hvala. I to je milostinja, brate.
Shvatih, da sam i ja dobio milostinju od svoga brata." 

"Kad mene ne bude, kada sve što je ostalo od mene postane prah - o ti, jedini moj prijatelju, o ti, koju sam voleo tako duboko i tako nežno, ti, koja ćeš me sigurno nadživeti - ne dolazi na moj grob... Ti nemaš tamo šta da tražiš. Ali u trenucima usamljenosti, kada te obuzme ona stidljiva i bezrazložna tuga, tako poznata dobrim dušama, uzmi jednu od naših omiljenih knjiga i pronadji u njoj one stranice, one retke, one reči, od kojih su nam - sećaš se! - zajednički navirale slatke i bezglasne suze..."

"- Šta znači to ječanje?
- Patim, silno patim.
- Da li si čuo žubor potoka koji udara o kamenje?
- Čuo sam... ali čemu to pitanje?
- Jer taj žubor i tvoje ječanje - isti su zvuci, i više ništa. Samo evo šta: žubor potoka može da razveseli nečiji sluh, a tvoje ječanje nikoga neće ražalostiti. Ti se ne uzdržavaj, ali upamti: sve su to zvuci, zvuci - kao prasak slomljenog drveta... zvuci - i ništa više."

" O moja mladosti! O moja bodrosti! - klicao sam ja nekad. Ali kada sam tako klicao još sam bio mlad i bodar. 
Tada sam prosto hteo da pomazim samoga sebe tužnim osećanjem, da glasno sebe požalim da se tajno poradujem. Sada ćutim i ne oplakujem glasno ono što je izgubljeno... To me ionako neporestano glođe, gluvo glodje.
Eh! Bolje je ne misliti! - uveravaju seljaci."

---
 – Znaš čega sam se setio, brate? Jednom sam se posvadio s pokojnom majčicom, ona je vikala na mene, nije me htela saslušati... Na kraju sam joj rekao: vi me, štono se veli, ne možete shvatiti, mi  pripadamo različitim generacijama. Ona se strašno uvredila, a ja sam pomislio: šta da se radi? Pilula je gorka, ali mora se progutati. Eto, sada je došao red na nas i naši naslednici nam mogu reći: vi niste naša generacija, progutajte tu pilulu."

(Očevi i deca)

"Svaki dan dolaze stari roditelji na grob svoga sina Basarova: "Sakrivalo se ma kako strasno, grešno buntovno srce u grobu, cveće što raste na njemu, gleda mirno na nas svojim nedužnim očima, ona nam ne govori samo o večnom miru 'ravnodušne' prirode, ono nam govori i o večnom pomirenju i o beskrajnom životu."

(Očevi i deca)

***
"Kako slobodno dišu grudi, kako se brzo pokreću udovi, kako se krepi svaki čovek, prožet svežim dahom proleća…A kako je ta ista šuma lepa u jesen! Nema vetra, ni sunca, ni svetla, ni kretanja.Blagim se vazduhom širi jesenski miris, nalik na miris vina. Na lipama visi poslednje zlaćano lišće. Vlažna se zemlja ugiba pod nogama. Grudi mirno dišu, ali dušu obuzima čudan nemir. Ideš, a pred oči ti izlaze drage slike, draga lica, mrtva i živa.Čovek vlada celom svojom prošlošću, svim svojim osećajima i silama, celom svojom dušom."

(Lovčevi zapisi) 

"Je li sreću zaslužila?
Ovakva pitanja čovjek postavlja samo u mladosti. Sve na svetu dobro kao i zlo nije čoveku dato po zasluzi, nego od jednoga za sada nepoznatoga logičkoga zakona, u koji se još ne usuđujem da upustim i ako mi se katkada čini da o njemu imam mračnu predstavu."

(Stepski kralj Lir) 

***

"Istina koja nije izrečena u pravo vreme, gora je od laži.

"Na svetu ne postoji ništa jače... ni nemoćnije od reči."

"Suze su poput oluje; poslije njih čovek je uvek mirniji."

"Kad jednom priviknemo svoju savest da nešto primi kao nužno zlo, to uskoro počinje sve više da nam izgleda kao nužno, a sve manje kao zlo."

"Postoje prilike u kojima je taktičnost neumesna, gora od grubosti."

"Reč 'sutra' izmišljena je za neodlučne ljude i za decu."
"Priroda ne mari za našu čovečju logiku, ona ima svoju, koju mi ne razumemo i ne priznajemo, dok nas kao točkom ne pregazi."
"Novo tlo valja orati plugom, koji duboko prodire, a ne ralicom što se skliže površinom."
"Sudbina ne savija, ona lomi" - ruska poslovica


* Slična kratka priča se desila u mom životu. Hodala sam ulicom i kod Narodnog pozorišta sedeo je prosjak. Pocepan, prljav, zapuštenog izgleda. Sedeo je na betonu i pokušavao da ustane ali nikako. Sretoše nam se pogledi i on mi reče pružajući ruku: Pomozi mi... Zbunjena pružih mu ruku i povukoh da ustane. 
Gotovo da sam zaboravila taj dogadjaj.





Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...