недеља, 08. октобар 2017.

Moj izbor: Ivo Andrić /Znakovi pored puta


Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.




Ljudi bi me mnogo bolje razumeli, mnogo šta mi oprostili i čak ponešto i u zaslugu priznali, kad bi znali da sam godinama sve što sam radio, radio na crnoj, tvrdoj i uskoj pruzi vremena između moje predstave o katastrofi i katastrofe same.

Pisanje ima neke sličnosti sa izazivanjem slike na fotografskoj ploči. Snima se na suncu, i samo pomoću sunčeve svetlosti, ali da bi se slika izazvala potreban je potpun mrak.

Živeti nije lako ni mravu u mravinjaku ni ptici na grani, a kamoli čoveku umetniku u ovom složenom i tvrdom svetu. 

Odlazim zbunjen i postiđen, kao da sam mnogima dužan mnogo, a znam: sve sam platio, sve, i ono što sam samo poželeo a nikad nisam očima video ni rukama taknuo.

Ja želim da budem nepoznat i zaboravljen, sa istim žarom i istom bolnom osetljivošću sa kojom drugi žele da budu glasoviti i slavni.

Budite nepoverljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti, skromniji pri njihovoj oceni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smelo i gledajte daleko.

Kad ne mogu da vidim, neću ni da gledam

Razumeli smo se, iako se nismo mogli sporazumeti.

Nekad je san bio za mene samo srebrno polje tišine, samo most koji vitim belim lukom vezuje moja dva radosna dana.

To je obično tako. Igra počinje sa smehom, a završava plačem ili gluvim i nemim kajanjem i žaljenjem, što je gore od plača. I to važi za svaku igru.

Lelujavo poslepodne. Mnogo stihova, malo muzike koja ih prati kao nemirna senka tanke zavese na vetru. Pojedini od tih stihova zatreperi uporedo sa zavesom, i otkrije odjednom čudesni predeo lepote, čitav jedan svet u koji verujemo tvrđe i bolje nego u svoje sopstveno postojanje. Toliku snagu i uverljivost može da ima jedan jedini mali stih od svega pet reči koje se mogu izgovoriti u jednom dahu.

"Budite nepoverljivi prema sebi, svojim osećanjima i raspoloženjima. Budite nepoverljivi prema sebi pa nećete imati potrebe da budete preterano nepoverljivi prema celom ostalom svetu. A time ćete biti bolji, pravedniji, svima prijatniji, i sami sebi lakši. Čim osetite opštu zlovolju prema svetu i nepoverenje prema ljudima, više nego što je to razumno opravdano i potrebno, odmah budite na oprezu, ali prema samom sebi, i obratite pažnju na svoju unutrašnjost, jer to je najbolji znak da nešto u vama nije u redu"

Dođe vreme kad se čovek nađe pred mračnim, neprelaznim jazom koji je godinama, polagano i nesvesno, sam sebi kopao. Napred ne može, natrag nema kud. Reči nestalo, suze ne pomažu; sramota ga da jaukne; a i koga da zove? Ne seća se pravo ni svoga imena. Tada vidi čovek da na zemlji postoji samo jedno istinsko stradanje, to je: muka nemirne savesti. 

Nemojte se ničemu čuditi! Treba da znate da ja često i kad govorim o realnim stvarima svakodnevnog života, govorim još sa visine (ili iz nizine) onog posla na kome u to vreme radim. A nije ni tako Iako ni jednostavno peti se ili spuštati svaki put kad je to potrebno. To znači po dva tri puta dnevno.

Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.

Budite radosni kad god vam se za to pruža mogućnost, i kad god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva. (Njihova propinjanja su ćudljiva i nezdrava, njihova zadovoljenja nesigurna i kratkotrajna, sama sebi cilj i svrha!) A minut čiste radosti ostaje u nama zauvek, kao sjaj koji ništa ne može zamračiti.

Sta su naše igre u detinjstvu? Nejasno sećanje na nešto što je bilo, ili bar moglo biti? Ili slutnje nečeg što će biti, ili bi moglo da bude? Ili, možda, samo puka igra slučaja u koju mi, uvek skloni da u svemu tražimo zakonitost i logiku, imosimo red i smisao koji u stvari ne postoje?

Znatan broj nesporazuma, sukoba i nezgoda u duhovnom životu,jednog naroda dolazi otud što mnogi nepozvani i nesposobni ljudi osećaju potrebu da brinu narodnu brigu, da »strepe« za budućnost naroda, da ga brane od opasnosti koje samo oni vide. To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti prenose na opšti plan, u jalovoj nadi da bi je tu mogli zadovoljiti, a sa njom prenose i svoje kratke mere i bedne račune. Od takvih duhom malih ljudi postaju često veliki gonioci novih istina i mučitelji ljudi.

Verovatno ćete se nasmejati mojim racionalnim i celomudrenim sudovima. A na kraju, zašto da se ne nasmejete. Nije to rđavo. Smeh je zdrav i lekovit. Iskren ljudski smeh pomaže nam da jasnije vidimo i bolje i blaže sudimo ono što nismo mi. Smeh pročisti i osvetli atmosferu. A to je dobro. Tako se mnogi nesporazumi objasne i mnoge suprotnosti približe na najprirodniji mogući način.

Živimo! Da, gospodine, ali kako? Kao da smo na velikoj santi leda koja, sivim okeanom pod bezimenim nebom, plovi sve brže u nepoznatom pravcu, i sa svakim danom biva sve uža i tanja. 

Čuvajte se onog koji živi u vama i na kojeg zaboravljate, a koji često, predveče, donosi brza rešenja zbog kojih se, te iste noći, budite kao od udarca i, obliveni vrelim znojem kao rastopljenim olovom, propadate od sramote zbog sinoćnih lakomislenih odluka.




Najdraži poklon za rodjendan 

Hrabrost se ne uči, ne postizava i ne vrši u određeno doba, na određenom mestu. Hrabrost, to je pitanje kako se ko začeo i kako je zakoračio u svet pod suncem.

Sa početkom samog postojanja i prvim pokretom u majčinoj utrobi, postavlja se za nas pitanje — izlaza. A kad se oslobodimo te tamnice, to je samo prividno i privremeno oslobođenje, jer sa prvim zrakom zemne svetlosti počinje novo i dalje, sve življe, traženje izlaza. I traje do poslednjeg daha i poslednjeg pokreta. Tome traženju služe sve naše misli, sva naša lutanja, svi naši — i najneverovatniji — postupci, napori, zaleti i sudari.

Muški treba primati na sebe sve terete koje nam nameće Danas, i strpljivo podnositi sve njegove ćudi i surovosti, ali mišlju moramo biti okrenuti predelima gde nas čeka Sutra. Od njega treba sve očekivati, u njega svoju nadu stavljati i tvrdo verovati da će biti bolje nego što je njegov stariji brat; pa sve ako bude isto ili još gore i teže, možda će se u toku vremena (srećnom toku!) u nama ili oko nas nešto promeniti, što će nam omogućiti da ga lakše podnesemo. Kažem »možda-«, a to nije tako slaba i nesigurna reč kao što bi se moglo suditi po mestu koje zauzima u našem jeziku. »Možda«, to je lutrija, dobrosrećna kocka koju igramo sami sa sobom, u ovom našem životu, punom neizvesnosti, stešnjenom između dva tamna okeana nepostojanja, onog koji se prostire ispred našeg rođenja i onog koji nas čeka posle naše smrti.

Da bi se nekud stiglo i nešto postiglo, potrebno je u nas mnogo. Kao i svuda u svetu, možda i više. Pre svega treba proći, po dubokoj tami, kroz blatnjavo selo i čopor nevezanih pasa u njemu. Pa posle toga — ako šta ostane od tebe — sačekati jutro, pojaviti se tamo negde među ljudima, ispavanim, ornim za borbu i razgovor, i — biti takav kakvi su i oni i, po mogućnosti, jači i bolji od njih..

On nije čovek bez savesti, ali šta mu vredi kad je ta njegova savest kao pokvaren sat koji čas brza, čas zadocnjava, čas opet stane, i to nekako uvek onda kad je najvažnije i najpotrebnije znati koje je doba dana. Glavno je da on, pored takvog časovnika, nikad ne zna tačno koliko je sati.

Vredelo bi, zaista, da postoje život i svest i posle naše fizičke smrti. Vredelo bi već zato što bismo se s vremena na vreme mogli slatko nasmejati svim obzirima, brigama i strahovanjima, i svemu onom što nas sada uznemiruje, muči i satire. A kako, po svemu sudeći, takvog života nema i ne može ga biti — smejmo se sada. Odmah!

Veliki praznici i svečani dani najbolje mogu da pokažu koliko su nam daleki i oni koje smatramo najbližima.

Svaki razgovor o smrti mene uozbilji, uzbudi, zaustavi u mestu, i nikako ne mogu prihvatiti činjenicu da o tom razgovaram uzgred, olako i neobavezno. Sve mi se čini da čovek treba da se izuje kad stupa na to područje, da digne misli a spusti glas, i da bira reći, ako već ne može da ćuti. To poštovanje našeg odlaska sa sveta meni ne dolazi od onog bauka koji za nas ljude znači smrt, nego, naprotiv, od života samog i od moje velike ljubavi prema njemu.

Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.

Misliti, kao što vi mislite, da su svi ljudi osim vas budale i kreteni, mora da je prijatno, i da vam nekad i pozavide na tome. Pa ipak, smatrati ceo svet samo predmetom svoje nepogrešne kritike i podnožjem sopstvene veličine, to nalazim da je sasvim naopako i žalim takvog čoveka, i pogotovo one koji su prisiljeni da u njegovoj blizini žive i sa njim rade.

Takvi smo mi ljudi, jednom merom merimo reč kad je upućujemo ljudima oko sebe, a posve drugom kad nas ta ista reč, vraćena, udari u lice. A stvar bi bila u redu kad bismo, upućujući reci drugome, imali bar deseti deo one osetljivosti koju pokazujemo primajući tu istu reč upućenu nama

Čuvajte se prvih večernjih časova kad se smenjuju dan i noć, sjaj sunca i blesak našeg ljudskog osvetljenja. To su trenuci kad se čine pogrešni koraci, kad niču izdajnički osmesi i padaju pogubne reci. Zatvorite se kao cvet koji sklapa latice, tražite spasenje u snu i ćutanju, i čekajte da ponovo svane dan.

Vrednost lepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova pod kojima nam se javlja. U tome je i njena oplemenjujuća snaga i njena najveća draž.


***
Kad je reč o rečima, teško je kazati šta sve može čovek da doživi sa njima. To se dešava obično noću, kad ne mogu da zaspim, ili u onim polubudnim časovima kad nisam više budan, a još nisam zaspao, ili u trenucima sporog buđenja, kad se teško izvlačimo iz zamršenog sna, kao iz mlake, smrtonosne močvare. Tada se dešava da reči nasele moju svest, otvore u njoj svoj bal pod maskama i izvode tu svoje igre, od krutih menueta i avetinjskih kadirila do prostog bezočnog kreveljenja, ludog đipanja i bučne terevenke. Maskiraju se, demaskiraju, izdaju se za ono što nisu, teraju šegu sa mnom kao što se ja inače igram sa njima, tako da se na kraju ne zna ni šta je šta ni ko je ko, kao da je potpuno nestalo u svetu svega što se zvalo mera i razum, red i pravilo, i kao da je bezumlje (ali neko plansko i zlonamerno bezumlje!) postalo opštim zakonom. Tada se, u neko doba, trzam i budim iz tog košmara. Palim svetlost. Teško hvatajući dah, pipam otupelim prstima tvrdinu zida i mekotu postelje, i tražim put povratka u svoj svet. Sporo se pribiram i snalazim, čudeći se što su sve stvari u sobi na svom mestu i što sve nije ispreturano i polomljeno. Polagano i oprezno tražim reči koje se, jedna po jedna, vraćaju u svoja stara utvrđena značenja i pojavljuju na ivici moga vidokruga. Poneka od onih noćašnjih reči ne javlja se nikako, kao da je propala u svom rođenom nesmislu, zauvek. Ali ja znam da će se pre ili posle vratiti i ona, cela i neokrnjena, u svom starom obliku, sa svojim smislom. Naravno, to ne znači da se prvom prilikom neće opet odmetnuti u neki noćni karneval, kao hajduk u planinu..

***

Brams — koncert za violinu i orkestar, u D-đuru.Pretposlednji stav svršava skladno, alt onim dubokim i skupim skladom koji je iskupljen svim onim što mu je prethodilo.Tako bi trebalo da svršava svako, i najmanje, moje delo. Tako i moj život sam.












*Poslednji post.







понедељак, 02. октобар 2017.

Moj izbor: Louis Aragon


Postoji ono što je moj život, moje veliko unutrašnje pozorje. Ono nešto, nežno iznad nas, kada se zatvaraju naša ulična vrata.Tada zaokruzujući se u zlatnom i snažnom krugu tišine uzdiže se u nama, najzad, onaj veliki crveni drhtaj zavese.





PESMA NAPUŠTENOG OGLEDALA


O gde si ti što se u meni krećeš
Ti što u meni lik tvoj tek pljusne
I pokret ti ruke ko hoćeš il’ nećeš
Da staviš ruž na svoje usne
O gde si ti radosti što me stalno prati
Tvoj prolaz ko da se u meni njiše
Kraljice moja sa kosom paprati
Sa očima tvojim boje kiše
Kao što zemlja proleće čeka
Vrebam kad ćeš prominut u času
Žudno te čekam ko voda neka
Zamah vesela po svom talasu
U mome ramu tamnom i dubokom
Nudim ti sve moje podglede skriven
Približi mi se progutaj me okom
Zakrili i moju senku i mene
Pregazi me kao vojske more
Zauzmi moja brda i dolove
I moje misli i snove noćne
Parkove cvetne i moje dvorove
Otkrij mi kako ti obrazi rude
Ko zločin neki il urota
Bolje no usne koje se nude
Il narod kad je usred komplot
Kao u zavesi u baruštinama
po tragu neke barske ptice
Bori se s onim što je u nama
Ono što si bila utri nemilice
Povrati se licem u moje lice
I nek tvoje oči moje oči love
Vrati mi čar neba i izmaglice
Povrati mi vid i snove

***

"..Reći ću ti veliku tajnu: ja ne znam
da govorim o vremenu koje na tebe liči.
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
mašu rukom pošto su vozovi otišli.."

"..Kao na usnama reč 
Kao pesma u grudima 
Kao božanski nazreni dah života 
Postoji ono što je moj život 
A postojiš i ti tragedijo moja 
Moje veliko unutrašnje pozorje 
Ono nešto nežno iznad nas kada se zatvaraju naša ulična vrata 
Jer tada zaokruzujući se u zlatnom i snažnom krugu tišine 
Uzdiže se u nama najzad onaj veliki crveni drhtaj zavese.." 

"Nikada nisam razumeo zašto si povela brigu o mojoj duši. 
Lopatama se mogu zgrtati takve kao što je moja...
O svesti moja, o ludosti moja
Moj mesecu maju, melodijo moja
Moj raju moj požaru.."




субота, 30. септембар 2017.

Moj izbor: Anica Savić Rebac



“Anica Savić Rebac nije bila samo najobrazovanija žena svoga doba, već je bila jedna od najobrazovanijih pojava u sveukupnoj srpskoj kulturi.” (Bratislav R. Milanović)





АПРИЛСКО ЈУТРО

У ово јутро априлско, пуно суза и тужна сунца, 
Бојажљиво сам походила земљу свога пролећа, 
И видела сам где цветају зоре неизречне 
Што осветљавају моју младост, видела дрхтаве бескраје снова 
Запаљене као сунцима цветним крунама са срцем живим: 
О лале од црвена кристала, перунике беле ко звездани велови, 
Цветови сунца и љубави, цветови плави и златни, цветови звезданих бескраја, 
О, како сам тужна кад палите снова лучеве у мојој души! 
Сребрна звона бледа с мирисом земље у првом врењу, 
Буђење рана што поново тону, у тешке облаке, 
Па модре сасе априлских ведрина 
Тихе маргерите у бездану морске траве, 
И пламене купе и гроздови свилни 
И гране јабука у цвету, сан ми отвараху чудне бескраје: 
Небесне стазе ме завале, с обрицањем једва подношљиве среће.



S A F I J S K A  O D A

Putnice večna kroza sve svetove,
Ti što svetlošću dubokom prosijavaš svest i san,
I vezom tajanstvenom držiš život i smrt;
Ti što k'o nesito sunce upijaš u se sve magle i sva mora prostranstva,
I sijaš plamenom novim iz predmeta svakog u koji god zađeš;
Zašto si izabrala za večno-usamljeno svoje ognjište
Moje srce? Što da zagreva tek svoju samoću?
Nevidno svima i slepo za sve, utonulo u mrežu snôva,
Neplodno k'o zrno svetlosti bačeno u pustinju neba,
Sito u večitoj gladi, gladno u večnoj sitosti,
Nahranjeno tek srećom svoga bola:
Ono te slavi kao skrivena
Kadionica u dnu oltara,
Tebi tek znana, — i sniva sen tvoje milosti, o Afrodita!

Na međi sna i života,
Gde teku najgorče struje,
Čekam te: Pojavi se, Večna, iz nebesnih ponora svetih!
Bolesni gôre meseci uz tvoje putanje, preda te rasuti
U ognjenoj tuzi krvare k'o rane cvetovi jesenji, —
Zgaženi dani na stazi prošlosti bolno ti cvetaju snôva u susret.

Zasijaj i meni! K'o nimfa u času tvog mitskog rođenja
Ogledalo držim ti spremno u najtišem bezdanu duše,
Već tvoj u njemu sniva lik k'o dalek plam.
Hodi! Svemeđesepred gobom ruše: vekovima se igraš dugim
Kao trenucima, sahnu daljine od zvezde do zvezde, od duše do duše.

O, spusti k'o most preko ponora mračnih
Plamenu svoju dugu napokon do praga i moje samoće.



PROLETNJI DITIRAMB

Planulo je proleće u tisuć cvetnih strukova,
Gori u ružama srce moje ljubavi,
Sada, u času kad procvali vrtovi vladaju svetom.
Bezdana trava je modra i čempresi zlatni,
Vetar je samo šušanj svile nebesna svoda,
A ja imam tvoju dušu kao prostran vrt.

Negde daleko okreću vidici
Sunčane kaskade i daždeve plave,
No srce neba gori u postojanoj žari.
Prelivaju se mesečaste manjolije k'o vodoskoci,
Sve grane drhte u zagrljaju,
A moja je duša na tvojim usnama,
Kao pečat je spuštena moja duša na tvoje usne, za navek.
U granama pevaju vetri k'o ptice purpurne,
Bezgraničnog proleća nišu nas vali.
Sunčani vinogradi kraj mora
Kroz tvoje tamne trepavice zrače,
A bašte Afrodite sjaju beskrajem kao zvezde.


***

"Ljubav pušta uvek jedan jedini koren istovremeno u dva bića čiji se jedinstveni buket i hrani njegovim sokovima. Ali, kad nestane deo tog jedinstva, sokovi koji su davali maha životu, ciknu, zgrušaju i okrenu se svojom hranljivošću otrovima, očajanju. Život koji se u takvim trenucima poriče, ne znači nihilističko prevazilaženje apsurda, nego izražava nemoć da se opstane među koordinatama jednog smisla dosegnutog tako ljudskim intelektom ljubavi u času kad nema više svega onog što mu je davalo realni čar lepote…"

***

 „Lepi se mogu nazvati miljenici svetlosti… A svetlost je lepota, kao što su lepota istina i znanje, a sredstvo kojim se ostvaruje istina, to je ljubav“,





Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...