недеља, 08. јул 2018.

Moj izbor: Umberto Eko/ Fukoovo klatno



Samo za vas, sinovi nauke i znanja, napisali smo ovo delo.
Proučite knjigu, objedinite njen smisao koji smo raspršili i
razasuli na više mesta; ono što smo na jednom mestu prikrili, na
drugom smo pokazali, da bi vaša mudrost mogla da ga pojmi.
(Heinrich Cornelius Agrippa von Nettesheim, De occulta
philosophia, 3, 65)
Praznoverje donosi nesreću.


(Raymond Smullyan, 5000 B.C., 1, 3, 8







"Tada sam ugledao klatno...


Verna replika Fukoovog klatna u pariškom Panteonu
(lični video prilikom posete 2012)


"Znao sam da se Zemlja okreće, a sa njom i ja, a sa mnom i Sen Marten de Šan i ceo Pariz, a svi zajedno se okrećemo pod Klatnom, koje u stvari nikada ne menja pravac svoje ravni, jer gore, gde ono visi i duž beskonačnog zamišljenog produžetka niti, u visinama koje sežu put najudaljenijih galaksija, nalazi se večno nepomična  Nepokretna Tačka. Zemlja se okretala, ali mesto na kojem je pričvršćena nit bilo je jedina postojana tačka u vaseljeni.
Stoga pogled nisam upirao toliko u zemlju koliko uvis, gde je nebo slavilo tajnu apsolutnog mirovanja. Klatno mi je pokazivalo da, dok se sve kreće, Zemljina kugla, Sunčev sistem, magline, crne rupe i svi sinovi velikog kosmičkog širenja, od prvih eona do najzgusnutije materije, samo jedna tačka stoji u mestu, stožer, klin, zamišljena kuka koja dopušta univerzumu da se okreće oko sebe." 

Spoznaja Božanske Istine ne može dugo da potraje a da ti ne poremeti pamet.

Ne možeš pobeći od beskraja, pomislio sam, bekstvom u neki drugi beskraj, ne možeš pobeći od istovetnog obmanjujući se da možeš da pronađeš različito.


Imamo mnoštvo neobičnih satova i druge koji drugačije rade... A imamo i kuće za obmanu čula gde uspešno vršimo svakovrsne smicalice, lažne prikaze, podvale i varke... To su ti, sinko moj, bogatstva Solomonove kuće. (Francis Bacon)

Pošto sam otkrio da nisam stvoren za glavnog junaka, onda ću biti pametan posmatrač.


"Nismo uspeli da pronađemo pravila za zaborav. Ne vredi, možeš da kreneš u potragu za izgubljenim vremenom i da slediš varljive tragove kao Palčić po šumi, ali nikako ne možeš namerno da zaboraviš pronađeno vreme.  Palčić se uvek vraća, kao fiks-ideja.

Tragedija samoubice je u tome što čim skoči s prozora, negde između sedmog i šestog sprata se predomisli."

Ko pokušava da prodre u Ružičnjak filozofa a nema ključ, to je kao da pokušava da hoda a nema noge. (Michael Maier)


„I ja sam sumnjičav.”

„Niste. Vi ste samo nepoverljivi, to nije isto.


"Nikad nećeš ništa razumeti. Tačno je da je Tora, mislim na vidljivu Toru, samo jedna od mogućih permutacija slova večne Tore, one koju je Bog stvorio i predao Adamu. Ako premećemo slova ove knjige vekovima, moglo bi da se dogodi da pronađemo izvornu Toru. Ali ishod nije bitan. Bitan je sam postupak, predanost sa kojom ćeš beskonačno dugo okretati vodenični točak molitve i svetih spisa i postupno otkrivati istinu. Kada bi ti ova mašina odmah pokazala istinu, ne bi je prepoznao, jer ti srce ne bi bilo pročišćeno dugim preispitivanjem."


"Reč moraš da prežvakavaš vrlo sporo, možeš da je razložiš i prespojiš samo ako je valjano otopiš jezikom i vodi računa da ti ne iscuri s pljuvačkom na kaftan, jer ako neko slovo ispari, prekinuće se nit koja treba da te spoji s višnjim sefirotima.. "

Mistična logika, svet slova i njihovog beskonačnog kovitlanja i premetanja jeste svet blaženstva, nauka o kombinovanju je muzika misli, ali moraš da paziš i da napreduješ polako i oprezno, jer bi ta tvoja mašina mogla da te odvede u bunilo, a ne u zanos. 

A moje sećanje je svaki put pokušavalo da unese otrežnjenje, milosrđe i sumnju u sastavljanje mozaika. Voleo bih da i sada sačuvam to stanje duha, isto to kolebanje između bajkovitog zavaravanja i predosećanja da sam u klopci.

Ono  što naučimo od očeva kad nisu ni svesni toga, u trenucima kad se ne trude da nas vaspitavaju.

Ako je čovek nepoverljiv, to ne znači da ne veruje ni u šta. Ali ne veruje u sve. Spreman je da poveruje u jednu tvrdnju, poverovaće u drugu samo ako na neki način proističe iz te prve. Svemu pristupa ograničeno i promišljeno, ne usuđuje se da širi vidike..Nepoverjivost ne isključuje radoznalost, već je jača.

"Kasnije će mi Lija reći: „Ti živiš na površini. Kad izgleda da imaš dubinu, to je samo zato što složiš mnoštvo površina i stvoriš privid čvrstog tela, a kad bi to čvrsto telo bilo zaista čvrsto, bilo bi neodrživo."
"Hoćeš da kažeš da sam površan?”
"Ne - odgovorila je. "Ono što drugi nazivaju dubinom  u stvari je samo  teserakt , četvorodimenzionalna kocka. Uđeš s jedne strane, a izađeš na drugu i nađeš se u svetu koji ne može da postoji zajedno s tvojim.”

"Svestan da ne verujem, osećao sam krivicu što svi oko mene veruju. Pošto sam osećao da su u pravu, odlučio sam da i sam počnem da verujem, i to onako kako se pije aspirin. Ne škodi, a bude nam bolje."

(razgovor sa Bilbom)

"Na svetu postoje kreteni, budale, glupaci i ludaci.”
„Ko preostaje?”
„Vi i ja, na primer. Ili, bez uvrede, bar ja. Ali sve u svemu, kad bolje razmislim, svako od nas spada u neku od ovih kategorija. Svako od nas je ponekad kreten, budala, glupak ili ludak. Da kažemo da je normalan onaj čovek kod koga su srazmerno pomešani svi ovi sastavni činioci, odnosno idealni tipovi.

Šta je genije, Ajnštajn, na primer?”
„Genije je onaj kod koga jedan činilac vrtoglavo raste hraneći se ostalima.
Kreten ne govori, on bali, guši se. Ne ume da jede sladoled nego ga lepi na čelo, toliko nema koordinaciju. Prolazi naopako kroz okretna vrata.”
„Kako uspeva?”
„Njemu to polazi za rukom. Zbog toga i jeste kreten. On nas ne zanima, lako se prepoznaje. Da ga zanemarimo.

Budala je već složenija. To je društveno ponašanje. Budala uvek priča izvan čaše.On želi da priča o onome što je u čaši, ali obrni okreni, priča o nečem izvan nje.Budala je vrlo tražena osoba, naročito u otmenom društvu.U pozitivnom vidu postaje diplomata. Priča izvan čaše i kad se neko drugi izblamira, pa tako skreće razgovor na druge teme. Ali nas ne zanima, nikad nije stvaralac, uvek prenosi tuđe misli. Budala ne kaže da mačka laje, nego priča o mački kad drugi pričaju o psu. On greši u pravilima za vođenje razgovora, a kad debelo pogreši, onda je to vrhunski. Mislim da spada u ugroženu vrstu, budući da je nosilac prevashodno građanskih vrlina.
A glupak?”
„A da. Glupak se ne ponaša pogrešno. On pogrešno razmišlja.Glupak može da kaže i nešto što je ispravno, ali iz pogrešnih razloga.Glupak je krajnje podmukao. Budalu ćeš odmah prepoznati (o kretenu da i ne govorimo), dok glupak razmišlja gotovo kao ti, postoji samo sitna, skoro neprimetna razlika. On je majstor za paralogizme.
„A šta ako ste vi glupak?”
„Bio bih u dobrom i vekovnom društvu.”
„E pa da, okruženi smo glupošću. A njihov logički sistem je drugačiji od našeg, pa je možda zbog toga naša glupost njihova mudrost. Celokupna istorija logike sastoji se u pronalaženju prihvatljive definicije pojma gluposti. To je nesagledivo polje. Svaki veliki mislilac je glupak za nekog drugog mislioca.”


U razgovoru kod Pilada Belbo mi je pokazao svoje spoljašnje lice. Pažljiv posmatrač bi mogao da nasluti koliko tuge ima u njegovom sarkazmu. Ne mogu da kažem da je to bila maska. Možda su ispovesti kojima se potajno prepuštao bile maska. Javno je pokazivao sarkazam da bi prikrio svoju najiskreniju setu, koju je potajno skrivao i od samog sebe, pod velom izveštačene tuge...nailazim na njegovu temeljitost, strast, razočarenje urednika koji piše kao posrednik, njegovu čežnju za neostvarenom stvaralačkom moći, njegovu moralnu strogost koja ga nagoni da kažnjava sebe što želi nešto na šta misli da nema pravo, pa stvara smešnu i banalnu sliku o svojoj žudnji. Nikad nisam video da neko ume da sažaljeva samog sebe s tolikim prezirom.


Templari su bili manastirski viteški red koji je postojao zato što ga je crkva priznavala. Ako je crkva raspustila taj red, a to je učinila pre sedam stotina godina, Templari više ne mogu da postoje, a ako postoje, onda nisu Templari. 


Kraj I dela.






понедељак, 02. јул 2018.

Moj izbor: Margerit Jursenar / Hadrijanovi memoari


Margerit Jursenar (08.06.1903 - 17.12.1983) je ušla u istoriju kao prva žena koja je primljena u slavnu Francusku akademiju nauka. Time je posle 400 godina srušila diskriminatorski odnos prema ženama intelektualkama. Svet je zadužila svojim izvanrednim književnim radom. Dobitnica Nobelove nagrade za književnost.



Par reči o Hadrijanu 

Car Hadrijan u istoriji je zabeležen kao car filozof, mirotvorac, jedan od pet dobrih careva starog Rima. Mnogo je gradio i mnogo toga je sačuvano do danas.
"Graditi, znači sarađivati sa zemljom: staviti ljudski pečat na predeo koji će time biti izmenjen za večita vremena, to znači doprineti onoj laganoj promeni koju predstavlja život gradova."

Rimska tvrđava Sant Angelo se nalazi na mestu Hadrijanovog mauzoleja (U krugu tvrđave nalaze se urne cara Hadrijana, njegove žene Sabine i prvog usvojenog sina Lucijusa Aelijusa). Pročitati više..

Hadrijanova kapija na ulazu u stari grad Antalija u Turskoj. 


HADRIJANOVI MEMOARI

Nemoj me krivo shvatiti nisam ja još toliko slab da pokleknem pred tlapnjama straha, gotovo isto toliko besmislenim koliko su besmislene i tlapnje nade, a svakako mnogo mučnije od njih. Ako već treba da se zavaravam, radije ću se zavaravati u samopouzdanju. Ništa više neću izgubiti a manje ću patiti.

Najesti se do sitosti na određene praznike oduvek bijaše prirodna težnja, radost i dika sirotinje.

Baš kao i ples, ljubav nas odvodi u jedan drukčiji svet u koji inače nemamo pristupa i u kojem se ne snalazimo čim se žar ugasi i užitak raspline. 
Ako nas jedno jedino biće, umesto da u nama izazove, u najboljem slučaju, razdraženost, zadovoljstvo ili dosadu, progoni kao muzika i muči kao kakav problem, ako s periferije našeg sveta dopre do njegovog središta i postane nam potrebniji nego što smo sami sebi, onda se dogodi to silno čudo u kojem najpre vidim najezdu duha na put nego običnu igru puti.

Ljubitelj lepote nalazi lepotu svuda, nalazi zlatnu žicu i u najprostijoj rudi držeći u rukama ta fragmentarna remek dela okaljana ili slomljena, oseća zadovoljstvo skupljača koji jedini traga za posudama koje drugi smatraju bezvrednim.

Ne volim kad neko misli da može pogoditi moju želju, predvideti je, pa da se onda mehanički prilagođava onome što on misli da sam ja odabrao. Zbog tog blesavog i izopačenog odraza mene samog što mi ga u tim trenucima nudi nečiji ljudski mozak, radije bih prihvatio žalosne posledice asketizma.

Tajna sna.. neizbežno i riskantno ronjenje gola čoveka svake večeri, sama i nenaoružana, u okean u kojem se sve menja, boje, gustoća, pa i ritam disanja..Ono što nas kod sna teši, to je da izlazimo iz njega, i to izlazimo nepromenjeni jer nas čudna neka zabrana sprečava da ponesemo sa sobom ostatke svojih snova.. Tako bi potpuna bila ta pomrčina svesti da sam se svaki put mogao probuditi drukčiji, te sam se čudio, a katkad i žalostio, zbog onog strogog pravila po kojem sam se iz velike daljine vratio u uske granice čovečanstva u kojima prebivam...Kratak trenutak dubokog sna ravan je u mojim godinama snovima koji su nekad trajali za čitava pola obrtaja zvezda. Sad merim vreme mnogo manjim jedinicama.

Voda koja ima lekovitu moć ne vodi računa o tome ko je pije na izvoru.

Pisana reč me je naučila da slušam ljudski glas, kao što me je uzvišenost nepomičnih stavova kipa naučila da cenim pokrete. Kasnije, naprotiv, život mi je protumačio knjige.
Vrlo teško bih se privikao na svet bez knjiga, ali stvarnost nije u njima, jer ne može cela u njih stati.

Nikad mi nije dosta upoređivanja obučenog čoveka s golim. 

Silim se posmatrati samog sebe, ako ni zbog čega drugog a ono da se sporazumem s tim čovekom uz kojeg ću ostati do kraja života, ali premda ga poznajem gotovo šezdeset godina, još se uvek mogu u njemu lako prevariti.
Ono malo inteligencije što je imam koristim da sagledam izdaleka i s visoka svoj život, koji tada postaje život nekog drugog. Ali ta dva postupka upoznavanja vrlo su teška i iziskuju prvi poniranje u sebe, a drugi izlaženje iz sebe. 

Pravo je mesto rođenja ono u kojem je čovek prvi put bacio razuman pogled na samog sebe.

*** 
Jednom nogom u nauci, drugom – u magiji, ili tačnije i bez metafore, u ovoj simpatičkoj magiji koja omogućuje da se prenesemo u mislima u nečiji unutrašnji život...

Voleo sam grčki jezik zbog njegove gipkosti kao u lepo građenog tela,zbog bogatstva rečnika, koji u svakoj reči potvrđuje neposrednu i raznoliku vezu  sa stvarnošću i zato što je skoro sve najlepše što su ljudi kazali rečeno na grčkom jeziku.

Naša je velika zabluda što pokušavamo da od svakoga posebno izvučemo vrline koje on nema i što se ne trudimo da u njemu razvijemo one koje ima.

Čovek koji čita ili koji misli  ili koji računa pripada vrsti, a ne polu.

Imati pravo pre vremena znači ne biti u pravu.

Starao sam se da pregovaram s onakvim žarom s kakvim drugi biju bitke.

Ponovo sam video svoje prijatelje; osetio sam divno zadovoljstvo ponovnog susreta posle dugog rastanka, zadovoljstvo da ih opet ocenim, a i oni mene.

Položaj žena je određen čudnim običajima: one su istovremeno podređene i zaštićene, slabe i moćne, suviše prezrene i suviše poštovane.

Ono što je mene zanimalo nije bila filozofija slobodnog čoveka (dosadni su mi svi oni koji se u to upuštaju), već tehnika: hteo sam da pronađem onu sponu koja našu volju nadovezuje na našu sudbinu, u kojoj disciplina pomaže prirodi umesto da je koči(…) Ja sam sanjao o skrivenom prihvatanju ili o gipkoj dobroj volji (…) I tako, mešavinom uzdržanosti i smelosti, preteranim zahtevima i razumnim ustupcima, najzad sam samog sebe prihvatio.

Više sam voleo da lutam po mraku nego da se služim slabim svetiljkama.

Ista kiša latica ne prosipa se nikada dva puta na istu ljudsku sreću.

Većina ljudi koji u istoriji nešto znače imala je osrednje ili gore izdanke: oni kao da su sobom iscrpli snage svoje rase.

Obožavaju me, poštuju me isuviše da bi me voleli.

Natura deficit, fortuna mutatur, deus omnia cernit.
Priroda nas izdaje, sreća se menja, a Bog odozgo sve to gleda."...



Hadrian and Antinous 


U pripremi
 Fukoovo klatno, Umberto Eko

петак, 01. јун 2018.

Moj izbor: Volter/Kandid


Primoran da se otisne u nepoznato, Kandid otkriva svet u kome vladaju glupost, fanatizam, nasilje, ratovi i smrt. Preporuka.

"Lepo je kad se piše ono što se misli: to je čovekova povlastica.

"Sve na svetu ide da bolje biti ne može."

"A šta je to optimizam?" - upita Kakambo. 
"Ah - reče Kandid, To je kad neko s ushićenjem tvrdi kako je sve dobro premda mu je loše." 






"Satira naravi koja nam donosi sarkastičan, ironičan i duhovit presek realnosti XVIII veka u kom bivaju predočene, sve suprotnosti i nepravde tadašnjeg društva,vlasti i vladajuće filosofije koja je uticala na formiranje i održanje tada postojećeg stanja svesti." 

***

"Mora da su ljudi pomalo iskvarili prirodu," govorio je on, "jer nisu rođeni kao vuci, a postali su vuci. 

"Ne postoji ni čisto dobro ni čisto zlo; svet je,baš kao i svi mi, satkan od kontrasta kao svoje srži. Živeti sa svešću o postojanju i dobra i zla, jedini je ispravan način sagledavanja života."

"Budale se svemu dive kod jednog čuvenog pesnika. Ja čitam samo za sebe; volim samo ono što mogu da upotrebim."

"Dovela me ljubav. Ljubav, ta utešiteljka roda ljudskog,ta hraniteljka svemira; duša svih osetljivih bića, nežna ljubav."

"Sve na svetu ide da bolje biti ne može.
Dokazano je - govorio je on da ništa ne može biti drukčije nego što jest. budući da je sve stvoreno s određenom svrhom, sve mora neminovno imati najbolju svrhu.
Sve je ovo najbolje što može biti. Jer ako je jedan vulkan u Lisabonu, on nije mogao biti na nekom drugom mestu; jer je nemoguće da nešto ne bude tamo gde jest, jer je sve dobro."

"Ako je ovo najbolji od mogućih svetova, kakvi li su tek oni drugi? Još bi se moglo podneti da su me samo šibali: to su mi priredili i Bugari. Ali, o dragi Panglosse, najveći medu filozofima, zašto sam morao gledati kako vas vešaju, a da ne znam zašto?... On se vraćao, jedva se držeći na nogama, ispropovedan, odrešen greha i blagoslovljen,"

"Mi sad idemo u drugi svet", reče Candide. "Bez sumnje, biće to onaj u kome je sve dobro. Jer, mora se priznati, čoveku ponekad dođe da zaplače kad gleda šta se u našem svetu dešava u fizičkom i moralnom pogledu." 

"Ako se nađe samo jedan koji nije često prokleo život, koji nije često rekao sebi da je najnesretniji čovek na svetu, bacite me naglavačke u more."

Ovaj gospodin bio je toliko tašt koliko priliči onome ko ima toliko imena. Govorio je s ljudima s prezirom, tako je pri tom visoko držao nos, tako neumoljivo podizao glas, tako zapovednički naglašavao, tako se šepurio, da su svi oni koji su ga pozdravljali dobijali volju da ga istuku

I mada je laž u nevolji bila nekad često u upotrebi kod naših starih, njegova duša bila je odveć čista da bi mogao izneveriti istinu. 

Žene se nikad ne brinu mnogo za sebe; Bog njihovu brigu vodi.

Svaka reč koju su izgovorili u tom dugom razgovoru, gomilala je čudo na čudo. Cela im je duša lebdela na jeziku, zaposela im pažnjom uho i blistala u oku. 

(Eldorado)
"Zar mogu postojati dve vere?" odgovori on. Mi verujemo, ja mislim, u ono u što veruje celi svet. Mi slavimo Boga od večeri do jutra." 
"Slavite li vi samo jednog boga?" upita Cacambo
"Očigledno", reče starac, "ni dva, ni tri, ni četiri. Mora se priznati da ljudi iz vašeg sveta postavljaju nekakva čudna pitanja. 
Candide htede doznati kako se u Eldoradu mole Bogu. 
-Mi mu se nikako ne molimo - odgovori dobri i poštovanja dostojni mudrac. Nemamo šta tražiti od njega; dao nam je sve što nam treba. Mi mu stalno zahvaljujemo.
(Učenje Deista koji priznaju postojanje Boga kao prauzroka sveta, ali veruju da je svet prepušten sam sebi i da Bog ne vodi brigu o čoveku ni o svetu koji je stvorio. Voltaire je bio deist). 
Zaista, čovek treba putovati.

Svako voli lutati po svetu upravo toliko, da se pokaže među svojima, da se pred svetom hvali onim što je video na svojim putovanjima,

Prijatelju moj, vidiš li kako su prolazna dobra ovog sveta? Postojana je samo vrlina i sreća što možemo ponovo videti gospođicu Cunegonde.

***

" Vi se šalite sa mnom," reče na to Candide, "nema više manihejaca na svetu."
- "Ima, ja sam to, - reče Martin, ja ne mogu drugačije razmišljati."
"Mora da je đavo ušao u vas", reče Candide.
"On se toliko meša u stvari ovoga sveta," odgovori Martin, "da bi se mogao naći i u meni, kao i na svakom drugom mestu, ali ja moram reći da, kad bacim pogled na ovu Zemljinu loptu, ili bolje reći lopticu, mislim da ju je Bog ostavio na milost ili nemilost nekom pakosnom biću. Izuzimam, Eldorado. Još nisam našao grad koji ne želi propast susednomu gradu, ni porodicu koja ne želi iskopati grob drugoj porodici. Svugde se slabi užasavaju moćnih, pred kojima puze, a moćni postupaju s njima kao sa stadom čija se vuna i meso prodaju. Milion ubica postrojenih u pukove juri s jednog kraja Evrope na drugi i disciplinovano ubija i pljačka da zaradi sebi koru hleba, jer nisu naučili pristojniji zanat. A u gradovima za koje bi se reklo da uživaju blagodati mira i u kojima cvetaju umetnosti i zanati, ljude razapinje više zavisti, briga i nespokoja nego što zala kakav opsedani grad. Skriveni jadi još su bolniji nego bede koje se iznose u javnost. Jednom rečju, ja sam toliko video i toliko iskusio da sam manihejac." 
"Ali ipak ima i dobra", odgovori Candide.

"Mislite li vi da su se ljudi uvek ovako međusobno klali kao danas? Da je čovek uvek bio lažljiv, varalica, nezahvalnik, razbojnik, slabić. prevrtljivac, podlac, zavidnik, pijanac, škrtac, vlastoljubac, krvolok, klevetnik, proždrljivac, razvratnik, fanatik, licemer i glupan?" 
"Mislite li vi da su kopci uvek jeli golubove, kad god bi ih negde našli?" 
"Jesu, zasigurno", odgovori Candide. 
"E pa onda," reče Martin, "kad su imali uvek istu ćud, zašto bi ljudi menjali svoju?" 

***
U njihovom susedstvu živeo je jedan vrlo čuveni derviš koga su smatrali najvećim filozofom u Turskoj. Odoše do njega da čuju što on misli. Pangloss mu se obrati u ime svih: 
"Učitelju, došli smo vas zamoliti da nam kažete zašto je stvorena tako čudnovata životinja kao što je čovek?" 
"Što se to tebe tiče?" odgovori derviš. "Je li to tvoja stvar?"
"Ali , prečasni oče," reče na to Candide, "ima užasno zla na svetu."
"Zar je važno", odgovori derviš," ima li zla ili dobra? Kad Njegovo Veličanstvo pošalje lađu u Egipat brine li se da li je miševima na brodu dobro ili nije? 
"Pa što da onda radim?" upita Pangloss. 
"Ćuti", odgovori derviš. 

" Vi zacelo imate neko veliko lepo imanje?" upita Candide Turčina. 
"Imam samo dvadeset jutara - odgovori Turčin. "Obrađujem ih sa svojom decom. Rad od nas odbija tri velika zla: dosadu, porok i siromaštvo." 

"Ja znam",  upade Candide, "da trebamo obrađivati svoj vrt.
"Imate pravo," reče Pangloss, "jer kad je čovek doveden u Edenski vrt, doveden je tamo da radi; a to dokazuje da nije stvoren da se odmara." 
"Radimo i ne raspravljajmo", reče Martin. "Samo tako možemo učiniti život podnošljivim."





уторак, 01. мај 2018.

Moj izbor: Mihail Bulgakov/Majstor i Margarita


Prati me čitaoče. Ko ti je rekao da ne postoji prava, večna ljubav? Tom lažljivcu ću prljavi jezik odseći! Prati me čitaoče, i samo ja ću ti pokazati takvu ljubav.“




"Demonska družina u Moskvu stiže ne bi li uvidela da li su se ljudi promenili iznutra. Ovo pitanje muči i Volanda, tako da njegova misija treba da bude odgovor na pitanja o mogućnostima menjanja ljudi u duši – iznutra, 
Ime je dobio prema izvorima hrišćanske mitologije. Srednjovekovni pisci nemačkog jezika upotrebljavali su reč Faland u značenju varalice i nečastivog. Bulgakov Volanda situira u različite položaje, pod raznim obličjima u pogledu fizičkog izgleda i ponašanja, tako da ovog demona srećemo stalno nanovo prerušenog. Žitelji Moskve, koji su meta njegovog posmatranja, shvataju ga dvojako, u zavisnosti od situacije i svog psihološkog profila: za njih je ovaj „čudni čovek” poremećen, lud, ili je inostrani špijun koga hitno treba zatvoriti, ili je predstavnik nečiste sile.Ovaj đavo nije vinovnik greha. On ne traži i ne čini zlo, već kažnjava zlo i grešne. Zlo koje on kažnjava ne dolazi spolja, ono je unutra, u ljudima – oni su ti koji razmotavaju večno klupko zla. Nijedna kazna nije bez razloga. Iz sveprisutnog zla Voland treba da spase Majstora i Margaritu.

***
„Bio je u skupocenom sivom odelu, u inostranim cipelama iste boje kao odelo. Siva bereta bila mu je nešto nakrivljena na uvo, pod miškom je nosio štap sa crnom drškom u obliku pudličine glave. Na izgled – četrdesetak i kusur godina. Usta nekako kriva. Izbrijan glatko. Brinet. Desno oko crno, levo iz nekih razloga zeleno. Obrve crne, ali jedna viša od druge. Rečju – stranac.”

***
"Da, čovek je smrtan, ali nije u tome nevolja. loše je to što je on ponekad iznenada smrtan, eto u tome je trik!  I što ne može unapred da kaže šta će raditi večeras."

„Ah, pa da, pa da! Dragi moj, otkriću vam tajnu. Ja uopšte nisam umetnik, već sam, naprosto, hteo da vidim Moskovljane u masi, a najzgodnije je bilo da se to izvede u pozorištu.” 

***
Verujem! – najzad je uskliknuo glumac i ugasio svoj pogled – verujem! Ove oči ne lažu! Ta koliko sam vam puta govorio da se osnovna vaša greška sastoji u tome sto potcenjujete značaj čovekovih očiju. Shvatite, jezik može da sakrije istinu, a oči – nikada! Postavljeno vam je neočekivano pitanje, vi čak i ne uzdrhtite, u sekundi ovladate sobom i znate šta treba da kažete da biste sakrili istinu, i govorite veoma ubedljivo, i nijedna bora vam se na licu ne pokrene, ali – avaj – uznemirena pitanjem, istina sa dna duše u trenutku uskače u oči i sve je gotovo! Ona je primećena, a vi ste uhvaćeni!

***
Tama, koja je nadolazila sa Sredozemnog mora, prekrila je grad koji je prokurator mrzeo. Iščezli su viseći mostovi koji su spajali hram i strašnu Antonijevu kulu… Nestao je Jerušalem, veliki grad, kao da ga nikad nije ni bilo na svetu… Pa, idite bestraga i vi i vaša nagorela sveska i sasušena ruža! Sedite ovde na klupi sami i preklinjete ga da vas oslobodi, da vam dopusti da udišete vazduh, da nestane iz vašeg sećanja!

Prebledelog lica, Margarita se vrati na klupu. riđi ju je gledao žmirkajući.

– Ništa ne razumem – tiho reče Margarita Nikolajevna. – …….

– Kakva gnjavaža… – progunđa riđi i progovori glasnije: – Oprostite, ali rekao sam vam da nisam ni iz kakve ustanove. Sedite, molim vas.

Margarita se bez reči povinovala, ali ipak, sedajući, upita još jednom:

– Ko ste vi?

– Pa dobro, zovem se Azazelo, ali to vam svejedno ništa ne govori.
– A da li biste mi rekli kako ste saznali za listove i moje misli?
– Neću da kažem – hladno odgovori Azazelo.
– Ali vi nešto znate o njemu? – molećivo šapnu Margarita.
– No, recimo da znam.
– Preklinjem, recite samo jedno…. da li je živ? … Ne mučite me!
– No, živ je, živ – nerado se odazva Azazelo.
– Bože! …
– Molim vas, bez uzbuđenja i uzvikivanja – namršteno reče Azazelo..

– …znam na šta pristajem. Ali pristajem na sve zbog Njega, zato što se ničemu više na ovome svetu i ne nadam….
***
– Recite, zašto vas Margarita zove majstorom? – upitao je Woland. On se podsmehnuo rekao:
– To je oprostiva slabost. Ona ima suviše visoko mišljenje o romanu koji sam napisao.

– Roman o čemu?

– Roman o Ponciju Pilatu. Tada su opet poskočili i zanjihali se jezičci svijeća, zveknulo je posuđe na stolu. Woland se gromoglasno nasmijao, ali se nitko nije uplašio niti začudio tom smijehu. Behemot je čak zapljeskao.

– O čemu? O čemu? O kome? – progovorio je Woland i prestao se smijati. – I to sada? To je potresno! Zar niste mogli pronaći drugu temu? Dajte da vidim. – Woland je pružio ruku s dlanom nagore.

– Na žalost to ne mogu učiniti – odgovorio je majstor

– zato što sam ga spalio u peći.
– Oprostite, ne vjerujem – odgovorio je Woland – to je nemoguće, rukopisi ne gore. – On se okrenuo Behemotui rekao:
– No, Behemote, daj ovamo roman. Mačak je odmah skočio sa stolice i svi su opazili da je sjedio na debelom svježnju rukopisa. Gornji primjerak mačak je uz poklon predao Wolandu. Margarita je zadrhtala i povikala, ponovo uzbuđena do suza:
– Evo ga, rukopis! Evo ga! Pritrčala je Wolandu i oduševljeno dodala:
– Svemogući, svemogući! Woland je uzeo u ruke pruženi primjerak, okrenuo ga, stavio na stranu i šutke, bez smiješka, zagledao se u majstora.

– No, sad je sve jasno – rekao je Woland i kucnuo dugim prstom po rukopisu.

– Savršeno jasno – potvrdio je mačak zaboravivši svoje obećanje da će biti šutljiva halucinacija – sad mi je glavna linija tog opusa jasna skroz naskroz.

***
Ali onda nešto natera Volanda da odvoji pogled od grada i usmeri pažnju prema okrugloj kuli koja se nalazila iza njegovih leđa na krovu. Iz njenog zida iziđe odrpani, glinom umazani smrknuti čovek u hitonu, u sandalama svojeručne izrade, i s crnom bradom. 
– Gle! – uzviknu Voland, s podsmehom gledajući na pridošlog. – Najmanje sam te mogao očekivati ovde! Šta te dovodi ovamo, nezvani goste? 
– Došao sam do tebe, duše zla i gospodaru senki – odgovori pridošli gledajući u Volanda ispod oka, neprijateljski. 
– Ako si došao do mene, onda zašto me nisi pozdravio, bivši cariniče? – kaza Voland grubo. 
– Zato što ti ne želim zdravlja – odgovori pridošlica drsko. 
– Ali moraćeš s tim da se pomiriš – uzvrati Voland i usta mu se iskriviše u podsmeh
 Još nisi ni stigao na krov, a već si uspeo da odvališ besmislicu, i reći ću ti u čemu se ona sastoji – u tvojoj intonaciji. Izgovorio si svoje reči tako kao da ne priznaješ senke, a ni zlo takođe. A da li bi hteo da budeš dobar pa da se zamisliš nad pitanjem: šta bi radilo tvoje dobro kad ne bi bilo zla, i kako bi izgledala Zemlja, kada bi sa nje iščezle senke? Jer senke bacaju predmeti i ljudi. Evo, tu je senka od moga mača. Ali postoje senke od drveća i od živih stvorenja. Ne želiš li ti to da oguliš celu Zemljinu kuglu, odbacivši sa nje svako drvo i sve živo zbog svoje fantazije o tome da uživaš u goloj svetlosti?
***
 – Vaš roman je pročitan – progovori Voland okrećući se prema majstoru – i rečeno je samo jedno: da, na žalost, nije završen. Dakle, hteo sam da vam pokažem vašeg junaka. Oko dve hiljade godina sedi on na ovoj zaravni i spava, ali kada dođe pun mesec, kao što vidite, muči ga nesanica. Ona ne muči samo njega već i njegovog vernog stražara, psa. Ako je tačno da je kukavičluk najveći porok, onda je pas možda sasvim nedužan. Jedino čega se bojao hrabri pas, bile su oluje. Ali, šta ćemo, onaj ko voli, mora da deli sudbinu onoga koga voli. 
– Šta on to govori? – upita Margarita, i preko njenog savršeno spokojnog lica pređe oblačak sažaljenja. 
– On govori – odvrati Voland – vazda jedno te isto, on govori da i na mesečini nema mira, i da je na lošoj dužnosti. Tako on govori uvek kada ne spava, a kada spava, onda vidi jedno te isto: mesečev put, i hoće da krene njime i da razgovara sa uhapšenim Ha-Nocrijem, jer, kako on tvrdi, nešto nije dorekao onda, davno, četrnaestog dana prolećnog meseca nisana. Ali avaj, on zbog nečega ne uspeva da izađe na taj put, i niko mu ne dolazi. Te tada on, a šta mu drugo i ostaje, mora da razgovara sam sa sobom. Uostalom, potrebna je i nekakva raznovrsnost – pa on svome govoru o mesecu često dodaje i to da najviše na svetu mrzi svoju besmrtnost i nečuvenu slavu. On tvrdi da bi rado promenio svoju sudbinu za sudbinu odrpane lutalice Levija Mateja. (…)

Ne treba vikati u brdima, on je ionako navikao na odrone, i to ga neće uznemiriti. Ne treba da molite za njega, Margarita, jer je za njega već zamolio onaj sa kim bi on toliko želeo da razgovara. 
Tada se Voland opet okrenu prema majstoru i reče: 
- No, pa šta ćemo, sada možete svoj roman završiti jednom rečenicom! Majstor kao da je ovo već očekivao, dok je stajao nepokretno i gledao kako prokurator sedi. On namesti ruke kao trubu i uzviknu tako da je eho počeo da odskakuje preko bezljudnih i goletnih brda: 
– Slobodan si! Slobodan si! On te čeka!

***


“Slušaj tišinu - rekla je Margarita majstoru i pesak je šuštao pod njenim bosim nogama. 
-Slušaj i uživaj u onome što ti za života nije bilo dato-u tišini. Gledaj,eno pred nama je tvoja kuća,kojom si nagrađen. Već vidim venecijanski prozor i lozu kako se vije do samog krova. Evo tvoje kuće, tvoje večne kuće. Znam da će ti uveče doći oni koje voliš,koji te zanimaju i koji te neće uznemiriti. Oni će ti svratiti,oni će ti pevati,videćeš kakva je svetlost u odaji pri upaljenim svećama. Zaspaćeš sa svojom izmašćenom i večitom kapicom, zaspaćeš sa osmejkom na usnama. San će te okrepiti,počećeš mudro da misliš. A da me oteraš, to više nećeš moći. Ja ću čuvati tvoj san.”





Pročitavši poslednje redove neko vreme sam nemo zurila u knjigu. Kao da će se nekom magijom preda mnom pojaviti nastavak. Preporuka. 



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...