Divna, topla knjiga o čoveku iza čije se grube spoljašnjosti krije osetljiva i nežna duša. Treba samo imati smelosti zagrebati dublje ispod naizgled neprobojne ljušture.
Ljudi danas više ne znaju skuvati pristojnu kafu. Isto kao što niko ne zna pisati olovkom. U današnje vreme, koriste se samo kompjuteri i aparati za espreso.
Ljudi više uopšte ne poseduju korisne stvari. Samo sranja. Imaju dvadeset pari cipela, ali nemaju pojma gdje im je kašika za obuvanje; kuće su im pune mikrotalasnih pećnica i televizora ravnih ekrana, a ne bi znali koja im vrsta svrdla treba za koji betonski zid čak ni da im držiš nož pod grlom.
Kad nekoga izgubite, nedostaju vam najčudnije stvari. Male stvari. Osmesi.Način na koji se okretala u snu. Čak i krečenje sobe jer je ona tako htjela. Za nju.
Ne možeš ići kroz život sa stavom da se sve i svašta može menjati. Kao da je lojalnost bezvredna.
Ona je volela pričati, a Uve je voleo ćutati. Gledano unazad, Uve je pretpostavio da tačno na to misle ljudi kada govore o slaganju dvoje ljudi.
Tuga ima čudesan učinak na živa bića.
Mnogim je ljudima teško živeti s nekim ko voli biti sam. To zna biti teret onima koji sami ne znaju uživati u samoći.
Voleti nekoga isto je kao i useliti se u novu kuću. Isprva se zaljubiš u sve te nove stvari, svako jutro si ushićen što one pripadaju baš tebi i pomalo se plašiš da bi neko iznenada mogao uleteti i objasniti ti da je došlo do grozne greške i da zapravo uopšte ne bi trebao biti na tako divnom mestu. A onda tokom godina zidovi postanu oštećeni, nagrize ih vreme, drvo se tu i tamo ošteti i onda zavoliš tu kuću ne zbog njene savršenosti, nego zbog njenih nedostataka. Znaš joj sve kutke i pukotine. Znaš šta da učiniš kada ti zapne ključ u bravi, a napolju je jako hladno. Znaš koja se od podnih dasaka savije kada nagaziš na nju i znaš kako tačno otvoriti vrata ormana, a da ne škripe. I sve su to te male tajne koje znače dom.
Stalno je slušao o tome od svih onih tridesetogodišnjaka na poslu. Razgovarali su samo o tome kako im treba više vremena, kao da je to jedini smisao rada; doći do faze kada se više ne treba ništa raditi.
Ponekad je teško objasniti zašto neki ljudi odjednom naprave stvari koje naprave. Ponekad je to, naravno, zato što znaju da će ih pre ili kasnije ionako napraviti, pa zašto onda ne bi baš sada, a ponekad je upravo suprotno — shvate da su te neke stvari trebali napraviti davno pre.
Smrt je čudna stvar. Neki ljudi sav svoj vek prožive kao da je nema, ali sve u životu podrede upravo njoj. Drugi su je, pak, toliko svesni da celi život prožive nekako teže, tvrdoglavije, ogorčenije. Nekima je čak i nužan osećaj njene prisutnosti da bi bili svesni da žive. Neki ulaze u čekaonicu pre nego što je ona uopšte najavila svoj dolazak. Bojimo je se, a svejedno se većina nas plaši da će ona ipak pre uzeti nas nego nekog nama bliskog. Jer najveći strah od smrti upravo je onaj da će nas zaobići.
I ostaviti nas same.
