STRAMBOTTI
Kad noću dišeš, ja u polutami
Osećam kako tišina svetluca,
Dok slušam kako pored uzglavlja mi
Na slepom oku tvoje bilo kuca;
I tek u zoru kapke takne san mi,
Kad tvoj se tanji od blizine sunca:
Već godinama u sinkopi snimo,
A naša ljubav stari kao vino.
Ja usnem pored tebe tek kad zora
Zapara noktom dno neba kroz grane —
Pa znam kad sanjaš, znam i kakav san je,
Da li paslika vrta ili mora.
I tako čitam noćno putovanje
Na licu voljenome, još bez bora:
Da putovanje svede ujutro se
U trag na jastuku i miris kose.
Kada te pitam šta si snila noćas,
Kažeš da ne znaš, ili se nasmešiš;
Da l zbilja snito zaboraviš očas,
Il zagonetku ne želiš da rešiš?
Možda je bila pustoš i hladnoća,
Pa zaboravom namernim se tešiš:
Da mi je da ti mesto pesme ove
Napišem čitak sinopsis za snove!
Već godinama znam da nestajemo
Zajedno: tako pisah još u dane
Kad vreme beše val sa slanom penom
Mladosti, svetlom strašću usijane;
Sada sve više znam da nestaćemo
Kao dva pozna ploda s iste grane,
Koje zajedno strese krajem dana
Odlučna, blaga ruka baštovana.
Da li osećaš ovo ubrzanje:
To prostori se sabiru u nama
Ko med u saće; daljine se tanje
Kao folija: iza nje je tama
I vrv od zvezda neznanih, postanje
Nesagledanog, crno usijanje —
A s ove strane stanjene folije
Pozno proleće. I magnolije.
U disanje si moje upevana
Ko molitva u obred. Tobom dišem.
U rukopisu mom si upisana
Između svakog slova koje pišem.
Izuzmi sebe iz bilo kog dana,
I ja ću biti izvesnosti lišen —
A to su dani koje i ne brojim,
Jer ne znam da li u njima postojim.
Jednom, kad dugo bila si na putu
Po nekom podneblju što nije tvoje,
A nisam znao pravac ni maršrutu,
Ni šta ti na tom putu pisano je,
Kada po dan bi stao u minutu,
Kad morao sam da volim za dvoje,
Uvežbao sam vrhovnu veštinu:
Strpljenje. Neki u toj vežbi ginu.
Linije sveta vidljivog i inog
Svetlucaju mi u tvojoj auri;
u svetu izvan tebe ja sam inok
U isposnici, leptir u čauri.
U jednačini sveta mi smo binom:
To nije reko Petrarka Lauri,
No matrica je ista. Isti pokret.
Govor duše s dušom, kako reče Sokrat.
Mi smo dve žiže u jednoj elipsi
Što nepoznatom telu je putanja;
Je li to zvezda? Il svetlost što misli
Svoju težinu tokom putovanja?
Mi smo dve žiže u jednoj elipsi
Zbližene tačnom merom odstojanja
Koje u svemu odgovara crti
Što spaja žiže ljubavi i smrti.
Kad noću dišeš pored uzglavlja mi
Ja slušam spori pokret zodijaka
Nad ravnim krovom, glasove u tami
Što boji prostor između dva znaka;
Najbliži svetu onda kad smo sami,
Kad duša sveta šapuće iz mraka,
Učimo mudrost druženja s tišinom —
I ljubav naša stari kao vino.
Osećam kako tišina svetluca,
Dok slušam kako pored uzglavlja mi
Na slepom oku tvoje bilo kuca;
I tek u zoru kapke takne san mi,
Kad tvoj se tanji od blizine sunca:
Već godinama u sinkopi snimo,
A naša ljubav stari kao vino.
Ja usnem pored tebe tek kad zora
Zapara noktom dno neba kroz grane —
Pa znam kad sanjaš, znam i kakav san je,
Da li paslika vrta ili mora.
I tako čitam noćno putovanje
Na licu voljenome, još bez bora:
Da putovanje svede ujutro se
U trag na jastuku i miris kose.
Kada te pitam šta si snila noćas,
Kažeš da ne znaš, ili se nasmešiš;
Da l zbilja snito zaboraviš očas,
Il zagonetku ne želiš da rešiš?
Možda je bila pustoš i hladnoća,
Pa zaboravom namernim se tešiš:
Da mi je da ti mesto pesme ove
Napišem čitak sinopsis za snove!
Već godinama znam da nestajemo
Zajedno: tako pisah još u dane
Kad vreme beše val sa slanom penom
Mladosti, svetlom strašću usijane;
Sada sve više znam da nestaćemo
Kao dva pozna ploda s iste grane,
Koje zajedno strese krajem dana
Odlučna, blaga ruka baštovana.
Da li osećaš ovo ubrzanje:
To prostori se sabiru u nama
Ko med u saće; daljine se tanje
Kao folija: iza nje je tama
I vrv od zvezda neznanih, postanje
Nesagledanog, crno usijanje —
A s ove strane stanjene folije
Pozno proleće. I magnolije.
U disanje si moje upevana
Ko molitva u obred. Tobom dišem.
U rukopisu mom si upisana
Između svakog slova koje pišem.
Izuzmi sebe iz bilo kog dana,
I ja ću biti izvesnosti lišen —
A to su dani koje i ne brojim,
Jer ne znam da li u njima postojim.
Jednom, kad dugo bila si na putu
Po nekom podneblju što nije tvoje,
A nisam znao pravac ni maršrutu,
Ni šta ti na tom putu pisano je,
Kada po dan bi stao u minutu,
Kad morao sam da volim za dvoje,
Uvežbao sam vrhovnu veštinu:
Strpljenje. Neki u toj vežbi ginu.
Linije sveta vidljivog i inog
Svetlucaju mi u tvojoj auri;
u svetu izvan tebe ja sam inok
U isposnici, leptir u čauri.
U jednačini sveta mi smo binom:
To nije reko Petrarka Lauri,
No matrica je ista. Isti pokret.
Govor duše s dušom, kako reče Sokrat.
Mi smo dve žiže u jednoj elipsi
Što nepoznatom telu je putanja;
Je li to zvezda? Il svetlost što misli
Svoju težinu tokom putovanja?
Mi smo dve žiže u jednoj elipsi
Zbližene tačnom merom odstojanja
Koje u svemu odgovara crti
Što spaja žiže ljubavi i smrti.
Kad noću dišeš pored uzglavlja mi
Ja slušam spori pokret zodijaka
Nad ravnim krovom, glasove u tami
Što boji prostor između dva znaka;
Najbliži svetu onda kad smo sami,
Kad duša sveta šapuće iz mraka,
Učimo mudrost druženja s tišinom —
I ljubav naša stari kao vino.
***
"U nesanici drugog sna je koren:
Sposobnost da si drugačije budan -
I novi dan, po slici prošlog stvoren,
dobije senku, nije uzaludan..
U nesanici drugog sna je koren:
Sna koji puni, ko pustinju voda,
Javu u kojoj iznova si stvoren:
U nesanici svetluca sloboda..
Druge su noći onih koji bdiju -
Na nekoj zvezdi more se rascveta,
Pradavne šume zagrcnuto piju
vazduh i vodu budućega leta.."
(Pohvala nesanici - odlomak)
Marina Abramović
