Najpriznatiji palestinski pesnik na svetu. Opisivao je borbu svog naroda za nezavisnost. Kritikovao je i Izrael i palestinsko rukovodstvo i unutrašnje palestinske sukobe. Pisao je o životu Palestinaca u izgnanstvu i izraelskoj okupaciji, njegove pesme prevedene su na više od 20 jezika, a dobitnik je mnogih međunarodnih nagrada.
MISLI NA DRUGE
Dok pripremaš doručak – misli na druge
Ne zaboravi nahraniti golubove.
Dok vodiš svoje ratove – misli na druge.
Ne zaboravi one željne mira.
Dok plaćaš račun za vodu – misli na druge.
Misli na one koji samo iz oblaka piju.
Kad ideš kući, svojoj vlastitoj kući – misli na druge
– ne zaboravi one koji žive u šatorima.
Kad spavaš i brojiš zvijezde,
misli na druge – postoje ljudi koji nemaju gdje zaspati.
Dok se oslobađaš metaforama, misli na druge –
one koji su izgubili pravo da govore.
I dok misliš na daleke druge – misli na sebe i reci:
Želeo bih biti sveća u tami.
S engleskog preveo Srđan Gavrilović
BEZBRIŽNIK
Njega ništa ne brine. Ako mu zavrnu u vodu u kući, on kaže: Nema veze! Sad će zima. Ako mu isključe struju, on kaže: Nema veze! Dovoljno je sunce. Ako mu zaprijete smanjenjem plate, on kaže: Nema veze! Ovog mjeseca bit ću bez vina i duhana. Ako ga u zatvor odvedu, on kaže: Nema veze! Malo ću se osamiti sa uspomenama. Ako ga vrate kući, on kaže: Nema veze! Ja nemam ljepšeg doma.
Jednom ga ljutit pitah: Pa, kako to živiš? On kaza: Ne mislim o tome šta će sutra biti. U mene je ovako: Ništa me neće promijeniti, Kao što ni ja sam neću ništa izmijeniti… I zato, skloni se, zaklanjaš mi sunce! Rekoh: Ja nisam Aleksandar Veliki, Niti si ti Diogen mudri. A on kaza: Ali, filozofija bezbrižja Jeste da je ono osobina nadanja!
LIČNA KARTA
Zapiši! Ja sam Arap Broj moje karte je pedeset hiljada imam osmero čeljadi Devet će ih nakon ljeta biti! Da li te to ljuti?
Zapiši! Ja sam Arap Sa prijateljima težacima u kamenolomu radim Imam osmero čeljadi Donosim im hljeb I odjeću i sveske Iz kamena. I od tebe ne tražim milostinje Ne ponižavam se Na pragu kuće tvoje. Pa, da li se ljutiš?
Zapiši! Ja sam Arap Ime sam, a prezimena nemam Veoma sam strpljiv u domovini Gdje svi u groznici bijesa žive Moji korijeni Ovdje su urezani prije vremena, Prije nego što su stoljeća potekla Prije masline i čempresa Prije nego trava je izniknula Otac je moj iz zemljoradničke porodice A ne od bogatih plemića! Djed mi je seljak Bez roda i soja! Kuća je moja koliba trošna Sazdana od trstike i pruća Da li si zadovoljan sa domom mojim? Ja sam ime, prezimena nemam!
Zapiši! Ja sam Arap Kosa mi je crna poput ugljena Smeđe su oči moje Moje osobine: Na glavi mi je povez i kufija Dlan mi je čvrst kao hridina Koban za svakog ko ga dotakne Moja hrana najdraža Jesu timijan i maslina. Moja adresa: Ja sam iz zaboravljenog i bezopasnog sela Ulice u njemu nemaju imena A svi stanovnici su u kamenolomu i poljima. Pa, da li te to ljuti? Zapiši! Ja sam Arap Poharali ste zemlju mojih predaka I zemlju na kojoj sam radio Ja i sva čeljad moja A meni i mojim potomcima Ostavio si samo ovo kamenje. Pa, hoće li nam i to uzeti Vaša Vlada Kao što se priča?! Onda! Zapiši u zaglavlju prve stranice: Da ja ne mrzim ljude I ne napadam nikoga Ali, ako ogladnim Hranit ću se mesom svoga dušmanina Zato, čuvaj se! I dobro pazi moje gladi I srdžbe moje!
ČEKANJE
I tako, dok čekam, Obuzme me nekakva čudna manija Da nabrajam razloge njena nedolaska: Možda je u vozu zaboravila svoju torbicu, Pa sad ne imade nit moje adrese nit“ mobilni da se javi. Možda je izgubila apetit, pa kazala: Ionako će sto posto udariti kiša. Može bit“ i da je izbilo nešto hitno Ili je morala skoknuti do juga da obiđe Sunce. Bit će i da me zvala jutros kad sam otišao Kupiti malo konjaka i dvije flaše dobra vina. Ma vjerovatno se ona posvađala sa onim bivšim Oko uspomena. I na kraju se zaklela da ne želi više nikakva muškarca. Zašto da joj neko na srce natovari još sjećanja mučnih? Može biti i da je imala udes vozeći se u taksiju Dok mi je dolazila, Pa se tako u njenoj galaksiji zgasnula sazviježđa, I eno je još se krijepi snom i antidepresivima. A možda se u ogledalu pogledala, prije no što je izašla, I vidjela kako joj grudi zanosne talasaju svilu i kaftane, Pa je poskočila i kazala: Da l” ženstvenost ovu iko zaslužuje, Osim mene same? Može bit i da je naletila na neku prošlu ljubav Koju nikad nije preboljela, Pa je sa njim na večeru odšetala. Može bit“ i da je umrla, Jer smrt ne voli iznenađenja, baš kao ni ja. Jer smrt, baš kao i ja, ne voli čekanja.
S arapskog preveo: Mirza Sarajkić Priredio: Adnan Žetica
Ako neko sretne nekog dok kroz žito ide - … Sad svejedno, stalno zamišljam mnogo male dece kako se igraju u jednom veliko žitnom polju. Na hiljade male djece, a nikoga u blizini… nikog odraslog, mislim… osim mene. A ja stojim na samom rubu jedne grozne provalije. Šta mi je dužnost, treba uloviti svakoga ko se zaleti prema provaliji, hoću kazati, ako neko trči ne gledajući kuda ide, treba iskrsnuti odnekud i uloviti ga. To je sve što bih trebao raditi čitavog dana. Da budem takav neki lovac u žitu. Znam da je to ludo, ali je to jedino što bih zaista želeo biti. Znam da je ludo.
Nije bitno da li je rastanak tužan ili ružan, ali kad napuštam neko mesto, volim da znam da ga napuštam. Ako ne znaš, još ti je gore.
To je zanimljivo. Dovoljno je da kažeš nešto što niko ne razume, i svi će biti spremni da urade baš sve što poželiš.
Život i jeste igra. Život je igra koja se igra kako pravila zahtevaju.
Ako postoji reč koju mrzim, onda je to: moćno! Kako lažno zvuči!
Nije podnosio da ga neko naziva idiotom. Ni jedan idiot ne podnosi da ga neko tako i naziva.
Dosta mi je toga da mi se neko samo sviđa. Molim se Bogu da upoznam nekoga koga ću i poštovati.
Osobina nezrelog čoveka je što hoće za nešto slavno da umre, dok je osobina zrelog čoveka što hoće za nešto skromno da živi.
Određene stvari trebale bi ostati kakve jesu. Čovek bi trebao imati mogućnosti da ih zatvori u jednu od onih staklenih vitrina i da ih ostavi da stoje.
U svakom slučaju, dobro sam znao da sam kod kuće. Naše predsoblje ima neki čudan miris, kako nigde drugde ne miriše. Ne znam šta je to. Nije karfiol a nije ni parfem – ne znam šta je – ali uvek znaš da si kod kuće.
Majka, ona ima uši kao neki pas tragač. Zato sam bio maksimalno tih kad sam prolazio kraj njihovih vrata. Čak sam i prestao da dišem, Isuse. Moga oca možeš i stolicom po glavi – taj se neće probuditi, ali majka – dovoljno je da se nakašlješ negde u Sibiru i ona će te čuti.
Stalno govorim drago mi je što smo se upoznali ljudima za koje mi uopšte nije drago da upoznam. Ako hoćeš da ostaneš živ, moraš da govoriš takve stvari.
Ono sto zaista može da me nokautira je knjiga nad kojom, kada je pročitate, poželite da autor te knjige bude vaš bliski prijatelj i da ga možete pozvati telefonom kad god vam to padne napamet. To se, međutim, ne događa naročito često.
O da, trebalo je mnogo vode da protekne da bi neki drugi Čovek mogao, osim njegove svetosti Patrijarha Pavla, da privuče moju pozornost. Tragajući za "istinom" vraćam se temama koje možda nude odgovore. Postoji li gram sumnje? Preporuka.
Nema svetosti, osim na krstu, a krst mora da žulja i boli..
Teško mi je zbog njega. Ne mogu se pomiriti sa smrću. Čini mi se kao da je smrt samo stvar perspektive. Vidiš, ne znam je li to samo psihološka varka, ali odnos sa ljudima koji su umrli ne prestaje nakon njihove smrti. Ne govorim samo o sjećanju; ostane neka čudna dvosmjernost, nečujna i nikako nijema...
Sjetio sam se oca...
Uplašio sam se zanijemjelosti koja me je obuzela, tog nemanja riječi, plašio sam se da će se pretvoriti u zatupjelost i obamrlost. Uplašio sam se da više nikada neću biti u stanju da za nekim zaplačem.
#za_tebe_ćale
Dobro je što kada se dovedem do suza i duboke tuge mogu ustati, umiti se i sasvim očišćen od tuđih uvreda i neljubavi te preplavljen prijatnim trijumfom - krenuti ponovo u život...
Monašenje je, kako monasi kažu, dobrovoljna smrt. Ono toliko mijenja način života, koji monah "predaje" u ruke svog duhovnog oca, da to odricanje od sopstvene volje jeste uistinu najteže i stvarno slično umiranju.
Kada bi se od mene zatražilo da to u jednoj rečenici izrazim, rekao bih da je svetac čovjek čiju su ljubav drugi ljudi prepoznali kao neodoljivu silu koja ih potpuno razoružava, kojoj nikako ne mogu da se protive i na koju jedino ljubavlju mogu i moraju uzvratiti.
Lazar je, imam utisak, oličenje smirenja, ili kako se kaže u Jevanđelju: posjeduje ono siromaštvo duha koje se preporučuje. To siromaštvo ne znači nekakav hendikep ili nedostatak, nego odricanje i stalno stremljenje da duhu ne pripušataš ništa suvišno, ništa što mu ne treba, ništa što bi ga otežalo i oborilo. Ti rijetki ljudi koji uspiju postići siromaštvo duha uspijevaju da njihov duh lebdi, da je slobodan i da ga ništa ne lomi i ne obara.
- No, vidiš, čak i da postoji ta jedna i jedina Crkva i da je to, kako se nadamo i vjerujemo ti i ja, upravo ova naša, stvari nisu nimalo lakše. Naprotiv. Sve je samo još teže. To ti je kao da treba da preplivaš more. Je li lakše da ga preplivaš kada tačno znaš šta vreba ispod površine ili kada ne znaš da li tamo u dubini bilo čega uopšte ima?
Vrijeme je stihija - otpoče staloženo – i neophodno je da mu stalno postavljamo međe i mjere. Kao i svemu čime ono vlada - nastavio je - a ono vlada svime osim Bogom.
Samo čovjek koji prihvati sebe uistinu postaje slobodan od sebe. A biti slobodan od sebe, to znači prije bilo čega drugog pobijediti sujetu, sopstvenu sujetu.
Kada se čovjek izbori sa svojim egoizmom, onda više ni od koga ne zazire, niti ima potrebu da druge gleda s nepovjerenjem. Nema više potrebu ni da se predstavlja onakvim kakav nije, da glanca i uljepšava sliku o sebi pred drugima brinući samo o tome kakav će mu ko zahtjev postaviti i hoće li on uspjeti, ispunjavajući taj zahtjev, da se dokaže. Jer takvi odnosi obremenjeni su očekivanjima, truju nas najprije nepovjerenjem a onda i mržnjom...
Nije udobnost samo to da ti bude spolja udobno, da imaš dovoljno novca za svoje potrebe da živiš onako kako hoćeš. Udobnost je izvjesnost. Nemoj se predavati izvjesnosti. U svemu što činiš, uvijek malo odstupi od onoga što ti je bila namjera. Nadi snage da tako učiniš, da ostaviš prostora za neočekivano. Nemoj pokušavati da kontrolišeš život, nego sebe...
Očaranje i razočaranje su dvije strane iste medalje. Nemoj da ti nada bude očaranje, pa ti ni tuga neće biti razočaranje.
Obazrivost, obazrivost... hrabrost i i obazrivost, ponavljao sam u sebi. Drži um svoj u Adu i ne očajavaj!
Smirenje - početak i kraj svake vrline i spasenja.
....
Ustanite, za život ste stvoreni, a ne za smrt!
Hristos zna da postoji nešto što ni On ne dira na silu, a to je sloboda čovekova. Volja. Jer, da, moguće je da ima i onih koji ne žele da ozdrave, što su se navikli na tamu, a bolest im je izgovor, zaklon od života i odgovornosti. Koliko nas danas zaista želi da ozdravi i spremno je da se odrekne poznatog mraka, navika, gorčine, samoće? Jer ozdraviti znači primiti život. Prihvatiti druge. Oprostiti. Biti u zajednici.
Draga braćo i sestre, ovih dana čitali smo ono potresno Jevanđelje o raslabljenome – o čovjeku koji je trideset i osam godina ležao pored banje Vitezde, i nije imao nikoga da ga spusti u vodu kako bi bio iscijeljen. A onda je naišao Hristos.
Na prvi pogled, ta priča je o jednom čovjeku – jednoj sudbini, jednom bolu, jednom čudu. Ali ko ima srce budno i uho duhovno, zna: u tom čovjeku ležimo svi mi.
Jer ko od nas, u dubini duše, nije taj raslabljeni što već toliko godina čeka pokret, čeka pogled, čudo – a ono nikako da dođe? Svi mi koji smo makar jednom bili nevidljivi u gomili, nepomični u srcu, zatvoreni u sebe, znamo tu bol.
Ta bol je u srcu svakoga ko se danas osjeća usamljeno. Ko, možda, danima ne prozbori ni sa kim. Ko više ne vjeruje da može nekome biti važan. Kome više niko ne dolazi. Ko se osmjehuje na društvenim mrežama, a u sobi – plače. Ili samo ćuti.
Mnogi od nas su – baš kao taj raslabljeni čovjek iz Jevanđelja – iznutra slomljeni. Ne samo tijelom već mnogo dublje – voljom, srcem, nadom. I nekako se naviknemo na tu svoju slabost. Počnemo da živimo s njom kao s nečim normalnim. Kao da ne može biti drugačije. I malo-pomalo, izgubimo i nadu, i želju, i vjeru.
Kad se ljudi naviknu na očajanja i mrak da počnu verovati da svetlosti i nema
Raslabljenost toga čovjeka nije samo tjelesna. To je raslabljenost duše. Umoran od čekanja, on se navikao na bolest. Kao što se i mi nekad naviknemo na svoja očajanja, na mrak koji traje toliko dugo da počnemo vjerovati da svjetlosti i nema.
Ali Hristos – On ne čeka da ga neko dozove. Ne ide samo tamo gdje su zdravi i radosni. On ide pravo tom čovjeku – najzaboravljenijem, najusamljenijem – i prvo što ga pita nije: šta si zgriješio, nego: „Hoćeš li zdrav biti?“
Kakvo, naizgled, čudno pitanje. Zar ne vidi da čovjek leži nemoćan? Ali Hristos zna dubinu ljudskog srca. Zna da ponekad najveća bol nije u tijelu, nego u slomljenoj volji. Zna i da čuda nisu uvijek dovoljna. Hristos zna da postoji nešto što ni On, u svojoj svemoći, ne dira na silu: a to je sloboda čovjekova. Volja.
Mnogi od nas su baš kao taj raslabljeni čovek iz Jevanđelja, iznutra slomljeni. Ne samo telom već mnogo dublje, voljom, srcem, nadom. I nekako se naviknemo na tu slabost. Počnemo da živimo s njom kao s nečim normalnim. Kao da ne može biti drugačije. I malo-pomalo, izgubimo i nadu, i želju, i veru
Jer, da – moguće je da ne želimo da ozdravimo. Da se naviknemo na tamu. Da nam ona postane kuća, utočište. Da bolest postane izgovor. Zaklon od života i odgovornosti. Zato nas Gospod prvo pita: „Hoćeš li?“
I šta se onda dešava? Raslabljeni ozdravi – ali ne zna ko ga je iscijelio. Tako je i s nama – Bog djeluje u našem životu i kada mi toga nismo svjesni. On nam pošalje čovjeka. Poruku. Pogled. Njegov dah nas dotakne kroz riječ prijatelja, slučajnog poznanika, kroz trenutak tišine. Neko se sjeti nas. I to nije slučajno – to je milost Njegova.
On dolazi na našu praznu klupu u parku. U naše sobe. U naše umorne misli. U samoću. I pita: „Hoćeš li da oživiš? Da ponovo voliš, da se nasmiješ, da ustaneš?“
I ne pita jesmo li dostojni. Samo traži od nas jedan odgovor – jedno čudesno DA. Jedan pokret iznutra, ma koliko tih. Ali ako je iskren – biće dovoljan.
Hristos nas ne spasava kao predmete. On nas podiže kao ličnosti. Želi ne samo da nas iscijeli nego da nas probudi. Da nas učini živima. A biti živ znači htjeti. Slobodno reći: ,,Da, Gospode“. I On će učiniti ostalo.
Niko nije suvišan, niti nevidljiv za Hrista
Ali zapitajmo se – koliko nas danas zaista želi da ozdravi? Koliko nas je spremno da se odrekne poznatog mraka, navika, gorčine, samoće? Jer ozdraviti znači primiti život. Ponijeti krst. Prihvatiti druge. Oprostiti. Mijenjati se. Biti u zajednici.
Vladika Grigorije Foto: Goran Srdanov/Radar
Da, znam, nije lako. Ali nikada ne smijemo povjerovati laži da smo sami. Niko od nas nije nevidljiv za Hrista. Niko nije suvišan. On ide pravo onome koga su svi zaboravili – jer Njemu su svi važni. I tebi, brate, sestro, danas govori isto što i onom čovjeku u Vitezdi prije dvije hiljade godina: „Ustani.“ I kada ustaneš, nosi svoj odar – ne više kao teret, nego kao svjedočanstvo. Ne stidi se onoga što si preživio. Nosi to kao znak da si pobijedio, da si nadjačao tamu u sebi. Da te je milost dodirnula.
Jevanđelje je svjetlost za sve koji danas hodaju u tami samoće. Vi niste zaboravljeni. Bog nije otišao. On je tu, s nama. Ista riječ i nama danas odjekuje: „Hoćeš li zdrav biti?“ Ako hoćeš – ustani. Ako ne možeš sam – reci mu. On će doći. Ali ako nećeš – ni čudo ne pomaže. Gospod te neće silom iscijeliti. On čeka tvoj pristanak.
I dokaz svega toga, dokaz Jevanđelja, a naročito riječi koje smo čuli, jeste Svetitelj oko čijeg svetog odra smo se danas sabrali. Sveti Vasilije, koji je poslušao Jevanđelje i sasvim – zauvijek – u srce svoje primio Hrista. Zato je mogao – već za života, a potom i nakon svoga predstavljenja, do dana današnjega – ići u susret bolnima, žalosnima, uzetima, od svih ostavljenima – osim od Boga – i iscjeljivati ih i podizati.
I ne samo iscjeljivati nego im, u najdubljem hrišćanskom smislu, služiti. Evo, pogledajte oko sebe. Šta vidite? Stijenje, kamen, sila. Neprobojni zid stvaran milionima godina. I taj neprobojni zid izdubilo je i u njemu se ugnijezdilo jedno srce, ugnijezdilo se da ga zauvijek grije iznutra. Srce čovjeka koji je cijeli svoj zemaljski vijek pomagao i služio drugima. Sve što znamo o Svetom Vasiliju u ovu rečenicu staje i nju potvrđuje. Ljudi bježe od služenja, a Sveti Vasilije je u njemu nalazio utočište.
Znam da nije lako, ali nikada ne smemo poverovati laži da smo sami. Niko od nas nije nevidljiv za Hrista. Niko nije suvišan. Njemu su svi važni. I danas govori isto što i onom čoveku u Vitezdi pre dve hiljade godina: „Ustani.“ I kada ustaneš, nosi svoj odar, ne više kao teret, nego kao svedočanstvo. Nosi to kao znak da si pobedio, da si nadjačao tamu u sebi
Razorili su mu episkopski tron i hram, on je svoje episkopstvo smjestio u pećinu i pećina je postala hram. Otimali su mu crkve i manastire, on sam je postao živa crkva, u kojoj i oko koje se sabira mnoštvo ne znajući ni za jednu od granica kojom se ljudi dijele: ni za granicu narodnosti, ni za granicu vjere, ni za granicu smrti. To je ta mjera služenja i ljudskosti i pred njom, ispovijedam vam se, ja i danas drhtim, kao i onda, ako ne i više nego onda, kada sam u ovoj pećini, prije više od trideset godina, primio monaški postrig.
Zato svi mi, kao hrišćani, kao Crkva, ugledajući se na Hrista i Svetog Vasilija, ne smijemo dopustiti da pored nas neko godinama leži – a da ga ne vidimo. Neka u nama bude srce Hristovo, srce Vasilijevo: koje ide, pita, podiže, služi i ne osuđuje.
A kada mi budemo taj raslabljeni, ne zaboravimo: Bog nas neće zaobići. Samo mu otvorimo bar jednu pukotinu nade u srcu svom. I On će ući. Ući će i podići će nas – ne samo na noge nego u ljubav. U radost. U vječnost.
Bog, mili moji, ne zaobilazi čovjeka. Ali čovjek, nažalost, često zaobiđe i Boga i samog sebe. Zato ne odlažimo. Ne čekajmo da se voda uzburka i da nas neko spusti u nju. U nama već odjekuje Riječ. Riječ Hristova. Otvori dušu. Poslušaj. Povjeruj.
Zato ne stojte, draga braćo i sestre, danas na ovom svetom mjestu tek tako. Čujte onu najvažniju riječ koja kaže – ustani! Neka se u tebi pokrene sve, i neka hvali Gospoda! Ustani, uzmi odar svoj, i pođi – jer za život si stvoren, a ne za smrt!
"Svu svoju muku Živojin je sabrao u jedno uh. Petru se činilo da sva patnja čovečanstva može stati u jedan slog.."
Vreme Prvog svetskog rata i prve godine slobode. Ostadoh zatečena piščevim raskošnim rečnikom. Topla preporuka.
Tih dana i noći u Beogradu je ili golomrazilo ili je sipalo neštedimice. Noć kad je Ljubinka krenula na železničku stanicu da ukrade vreću uglja bila je mračna kao sudbina ostarele prostitutke. Tamna da tamnija ne može biti. Ni ledenija.
Teško da će devetogodišnjak ikada više u svom životu biti uspravniji, koliko god mu Gospod ostavio dana ispred njega, nego u trenutku dok stoji pored zaleđenog stakla na velikom prozoru, i teško da će se ikad u životu više stideti nego od jutros. Zbog bake koja kleči pred učiteljicom, zbog zembilja sa hranom na astalu, zbog šestogodišnjeg brata Svetozara i godinu dana mlađe sestrice Dunje, koji zamotani u jedno ćebe cvokoću na fotelji preko puta Nemice.
.. Bogdan je izašao iz sobe. Anđeli tišine leteli su iznad njihovih glava.
Mora da su užasni ti trenuci u životu, kada morate da molite nekog ko vam je do juče lizao so sa dlana, kada ni buka ni bes, ni pretnja ni preklinjanje ne pomažu, kada je sav vaš svet u rukama gorih od vas, sudbina u rukama onih koje ste do juče, savijene u struku, tako prezirali.
...
Sećala se priče svoje matere: ako sretneš brigu na šoru, prođi pored, ne uzimaj je, ne prti... Isto je i sa strahom. Ne prizivaj. Nevolja oseća da se bojiš. Zato i napada uplašene.
Uzalud je u jednu usplahirenu rečenicu smeštao toliku nadu. Iz njenog ćutanja Mijat je shvatio ono što je znao od prvog trenutka..
...Nema mane koju dobar šnajder ne može da sakrije, govorio je još stari Živojin, na podrugivanje čaršije o tome da je rasa Rajića po svemu prepoznatljiva i predodređena za pešadince. Da, ali za najbolje pešadince, dodavao bi. Sve to skup krojač sakrije, sve osim gluposti.
Srećom je novembarska kiša snažila, ali ipak nedovoljno da sakrije krupnu mušku suzu, veću od jabuke petrovače, kako se u slapu sliva niz sveže obrijane obraze. Šta može sitna novembarska kap spram onakvih suza. Možda samo da ih ohladi i da pogasi sveće i kandila na grobovima. Tako se plače za ženom koja se voli ljubavlju od koje se umire, za nekim bez koga je svaki udah muka, za mučenicom čije je stradanje prestalo smrću..
I ništa nije onako kako se čini u prvi mah. Vrlo interesantna knjiga, što bi rekao i sam pisac - najneobičnija. Preporuka.
Ti ne znaš šta je tamo...
U početku, bila je to samo praznina. Okean ravnodušnosti i besmisla. Trajanje koje je izgubilo značaj jer su nestala očekivanja. A onda su, kako je vreme ispunjavalo pukotine, počinjala da se roje pitanja. Da li je baš sve podložno stihiji? Da li je zaista ono što deli postojanje od večite tmine samo neka od milijardi kosmičkih slučajnosti? Boli je potrebno vreme. Ne treba je požurivati. Pustite je da sazri, prihvatite je i objasnite i sebi i njoj da je poštujete. Sve drugo je nipodaštavanje tog osećaja. Tuzi sam dala vreme. Vreme koje joj je pripadalo... Puštala sam je u sebe, razgovarala sam s njom, štošta sam od nje čula i naučila... Ali kada je njeno vreme isteklo, kada sam osetila da više ne možemo da rastemo zajedno, da smo jedna drugoj postale svrha, probudila sam se rekavši: došlo je vreme za opraštaj. Za sve jednom naiđe takav čas. Tada sam odlučila da krenem dalje. Da nastavim da živim.
Mislila sam da mogu da ti verujem. Ne znam zašto, ali sam zaista osećala to. Pomislila sam - evo, pojavio se neko zbog koga vredi još jednom rizikovati. I naravno, što više žudiš za poverenjem, to je lakše prevariti se. Odluke donete u afektu često su jedine prave. Rađaju ih signali čistog srca, emocije neopterećene trezvenošću koja čoveka gura u kandže trpljenja i stida. Osećaj odbojnosti, gnušanje spram stiska ruke ili zagrljaja, nikad se ne javi slučajno. Sva naša uveravanja da je potrebno promisliti, prespavati i preispitati srcem donetu odluku samo su manja ili veća odustajanja od istine, prouzrokovana strahom. Međutim, postoji i naličje ove spoznaje. Intenzitet osećaja da je odluka ispravna redovno je obrnuto proporcionalan mogućnosti sagledavanja njenih konačnih konsekvenci. Ne treba strahovati od budućnosti. Živi sadašnji trenutak, a Bog će se postarati za ono što dolazi.
Ponovo sam se zapitao koliko se zaista poznajemo. Šta je to što čovek otkrije u drugome pre nego što načini korake koji vode ka dugoročnim posledicama. Počne tako banalno... Dogodi se pogled u kom prepoznamo to nešto što smo oduvek čekali... Onda cela stvar bude dodatno stimulisana dejtom na kojem dojučerašnji stranac ispadne neočekivano duhovit, saosećajan i drag. Eto - konačno se pojavio neko pored koga se smeješ, pored koga ne moraš da se pretvaraš... Onda se zaverenički pojave zajedničke sklonosti i afiniteti! Ali da li nas sve to zaista čini bliskima ili je i dalje reč samo o antipodima čije je nepremostive razlike čudesni feniletilenaminski prah samo privremeno zamaglio?
Ako je do svakog odredišta uvek najpre potrebno preći polovinu puta, a pre te polovine njenu polovinu, kako je moguće da ikada igde stignemo? Hvatao sam sebe kako sam i zamišljen brojim svoje pređene polovine, radujući se pomisli da postoje putovanja koja se nikada ne završe. Čeznuo sam za odlascima koji večito traju.
Znaš kakvi su ljudi. Trude se da zaborave sve što prouzrokuje stid.
Ništa od ovoga nije vredno vaše budućnosti. I što je još važnije, čak i da čitav svoj život posvetite traženju nekakve istine o zloglasnom rudniku, pa čak i da postanete uvereni u to da ste je otkrili, tek tada će za vas nastati pravi pakao. Znate li zašto?” Zurio sam tupo u njega. „Zato, dragi moj prijatelju, što ćete tek tada shvatiti da će se sve to odvijati na isti način i dalje, stotinama, hiljadama godina... Jer sve u šta sumnjamo i što ne odobravamo i inače se odvija tako. A život je kratak. Ljudi umru od virusa! Pa čak i kada život relativno dugo potraje za naše predstave o vremenu, on je tako beznadežno kratak.
Čovek počinje da se razlikuje sopstvenom nekonvencionalnošću, slobodom, hrabrošću... A ima li šta zavodljivije od utiska da ne pripadamo gomili, da se izdvajamo od stada, da smo posebni i retki?
Uvek postoji Rubikon. Trenutak posle kojeg nema povratka. Do tada, sve se još može zaustaviti, popraviti... Može to biti samo jedna epizoda u životu čoveka, nešto čega će se sa setom sećati jednom kad starost zakuca na vrata. Svi smo imali padove. Ali ako se na vreme ne stane, ako se blagovremeno ne uoči da odabrani put vodi u provaliju... Hm... stvari mogu postati nepopravljive. Skakutanje po simsu je opasno, ali je tek iskorak u ambis nepopravljiv.
Čudan je ovaj narod. Kada misliš da od njega definitivno više nema ništa, izroni iz pepela. Napuštali su ove zemlje i vraćali se, stradali u ratovima kao niko drugi, i opet se obnavljali... Sada je zaista tako, ali već sutra se može zapaliti iskra koju će brzo raširiti vihor.
Prvi put sam osetio potrebu da prenoćim na mestu bez zidova. Svačijem i ničijem, gde nijedan događaj nema svoj odraz i gde nijedan glas ne biva pojačan jekom. Bio mi je potreban otvoren prostor, lišen pregrada koje bi mogle zaustaviti tugu, koje bi mogle okameniti bol. Veći deo noći proveo sam lutajući po parku. I naravno, beskrajno sam vrteo slike. Postoji nešto zastrašujuće u tim trenucima izdaje.
Čitavog života proučavam ljudski um. Uprkos tome, on će za mene zauvek ostati misterija. Koliko snage u rušilačkom pohodu! Koliko inercije u samoobmanjivanju!
Znaš, kada čuješ taj huk, to je kao da te ogromni talas ponese”, govorila je sećajući se protesta na kojima je rušila režim. „A kada se to dogodi, znaš da im dolazi kraj.
Odreći ću se Vere, Dime, Luke i Gvozdena. Potvrdiću da rudnik nikada nije postojao. Opozvaću iskaze o kamionima mrtvih. Zaboraviću žicu, krvavu reku, krtice i slane plodove. I što je najvažnije, prihvatiću da se zločin u kući nikada nije dogodio. Objasniću da su moje ranije izjave posledica halucinacija i iskrivljene slike sveta prouzrokovane bolešću. Odustaću od svega da bih spasao ono što je od mene preostalo. Pa ipak, pre nego što se to konačno dogodi, želim da još jednom čujem sopstvene reči. Da ih izgovorim u tami sobe, da oslušnem njihovu jeku. Znam da ću, slušajući ih poslednji put, biti čovek kakav sam nekada bio. Čovek koji je gledao svet otvorenih očiju. I izgovoriću to konačno, jer je i zakasnela istina snažnija od najbolje tempirane laži.
Hiljade boljih, hrabrijih i čovečnijih srušiće rudnik, a potok krvi koji ste prolili potopiće zauvek zemlju iz koje je nicao vaš pogani svet. I tada ćete ponovo čuti moju priču. Iz polja zlatnog ječma, iz bistrih reka koje će valjati kamenje, iz vazduha koji će opet mirisati na rosu, dolaziće poput molitve i kazne, i više je ništa neće zaustaviti.
Sva silina i lepota životne dinamike počiva na različitosti! I, zar Bog nije ostavio ljudima slobodu odlučivanja hoće li da veruju u Njega ili neće!
Čovek je prirodno upućen na upoznavanje samoga sebe. Namerno kažem upoznavanje a ne poznavanje, jer čovek upoznaje sebe, svoju dušu celoga života i nikada je do kraja ne upozna. Ljudska duša je prostrana kao vasiona. pa kao što je u njoj sve prisutno: materija koja se rastvara u energiju, energija koja se zgušnjava u materiju , svetlost koja počinje da tamni, a tama da svetli, "crne rupe" i radjanje novih zvezda - tako je i u psihičkom životu čoveka.
Čovek rođenjem počinje život, naizgled od Nule i završava život Nulom. Pisaćemo nulu velikim ili malim znakom zavisno od našeg shvatanja smisla života i smrti. Kada bi dete bilo pri rođenju neispisana hartija (tabula rasa), možda bismo mogli zaključiti da će i u smrti čovek ostati ili opet postati slučajni, besmisleni, bezimeni list hartije, svejedno da li je i šta na njemu život ispisao.
Bog je jedan i prost. Bog je ljubav kada se doživi, čovek više nema potrebe da traži, on ne postavlja više uzaludna i suvišna pitanja. Bog je kroz Ljubav postao za čoveka "tačka" koja bez prestanka dalje sija i isijava Energiju Ljubavi.
Poslušajmo zato Hristove reči upućene "nevernom Tomi":
Zato što si me video poverovao si, blažen koji ne videše a verovaše. (Jovanovo jevanđelje).
Šta čovek očekuje ili treba da očekuje od starosti? Ulaženje u mirnu luku, dostizanje filosofske mudrosti, hrišćanske smirenosti, stoičkog, rezigniranog ili depresivnog mirenja sa činjenicom da se na većinu suštinskih pitanja, pitanja koja smo postavljali od najranijeg detinjstva do duboke starosti, nije mogao dati zadovoljavajući odgovor? Dosta je starih ljudi koji ne prestaju da pitaju: zašto i kada više ne očekuju odgovor ni od neba ni od ljudi. Njihovo uzaludno zašto liči s jedne strane na prisilu , s druge strane kao da im produžava život, jer kad nema više pitanja , može da se učini da nema više ni života.
Da li treba stalno pitati zašto? Ne treba stalno pitati ali pitati treba.
Ko kuca otvoriće mu se.
.. Šta je sa većinom školovanih i visokoškolovanih ljudi - hrišćanskih vernika? Svako od njih mora sam da rešava težak problem odnosa vere i znanja. Bog nam nije stvorio razum i um da bismo Ga se odricali već da bi Ga zajedno sa zdravim osećanjima i intuicijom potvrdili. Ovakvu ravnotežu intelekta i osećanja , vere i znanja, nije nimalo lako postići. Nekad nam je potreban doživotan trud da bismo se ovoj spasonosnoj unutarnjoj ravnoteži približili ili je i ostvarili. Ljubav je uvek bila i ostala najsigurniji put ovog pomirenja.
Vratimo se fenomenu ljudske misli. S pravom se kaže da mi mnogo više i češće osećamo nego što mislimo. Ali kada se snaga naših osećanja prenese u misao i kad je oplodi svojom energijom misao postaje "ubojita".
U ljubavi nema straha, ljubav izgoni strah napolje. Ljubav sebe neprekidno daje, sve je više ima u čoveku što se više daje.
"Dve vrste ljudi znaju za Boga: ljudi sa skrušenim srcem, svejedno da li su pametni ili glupi i ljudi doista razumni. Samo gordi ljudi i osrednje pametni ne znaju za Boga." Blez Paskal.
Ima ljudi koji stvarno ne veruju u Boga, a ne moraju biti nemoralni političari, ni gatari, ni spiritisti, već ozbiljni naučnici i filosofi poštenog i primerenog ličnog života. Zašto bi takvi ljudi smetali stvarno verujućim ljudima? Zar raznolikost sveta i života nije veličanstvena Božija predstava koja smeta i zbunjuje samo ljude ograničenog razuma, uskog srca i jalove mašte! Sva silina i lepota životne dinamike počiva na različitosti! I, zar Bog nije ostavio ljudima slobodu odlučivanja hoće li da veruju u Njega ili neće!
