POKAJNIČKA PESMA
Mnogo sam lutala,
Mnogo govorila,
Premalo ćutala,
Još manje tvorila,
Preblagi, praštaj
Sva ta tumaranja
I od nerada
Duga odmaranja.
Praštaj sijaset preoštrih sudova,
Retko na njivu iznetih plugova.
Žednom da l dadoh vode pitke,
Zaorah samo brazde plitke,
Nešto mi šapuće:
Mućni kefalo,..
Al mnogo veka protrčalo
Za ono što mi preostaje,
Valjda bih morala da se pokajem.
I to mi vazda muku stvara.
Al doćeralo do duvara…
Šta ćes guknuti u onom času,
Kad zapitaju: gde si bila
Ti umna gospo?
Šta si činila?
U šta si vreme protraćila?
Zureć u neku na krpi šaru,
Kraj telefona
Na bazaru.
Trošeći reči, to divno seme,
Na neke vrlo bitne teme.
Kolko si puta Gospo mila,
Nožicom nežnom zakoračila
Na put podviga?
Na stazu spasa,
A rekli su ti gde se belasa.
Kroz tamu veka,
Kroz oblak dima,
Znala si dobro da je ima.
Znala si, mila,
I da sve drugo
Zanosi čula,
Ne traje dugo.
Pa zašto onda,
Kruno strvaranja,
Izabra sitna,
Slatka kaljanja?
Zar ne požali one svetosti,
Zar ti usfali one svetlosti
Koja svakome ljudskom stvoru
Treperi nežno na obzoru?
Pogledaj one tihe i smerne,
Radosti njine neizmerne,
Pa se ugledaj i zastidi,
A sve to onaj ko treba,vidi.
Ne brini za sve što je bilo,
Ima ko će ti razviti krilo,
Da i ti pođeš u susret sjaju
Što obitava u beskraju.
