"Volela me mati iako me tukla. U sedmoj godini, kad me je obukla, prvi put u novo, reče mi odlučno:
"Vidiš i sam, sinko, da živimo mučno. Davno nisi mali za majčino krilo, dosta je trčanja i igranja bilo.
Noćas kiridžije polaze iz sela, s njima ćeš u varoš, ja bih te odvela da je prošla žetva...
Al dani su skupi, evo ti dvajesluk, pa lepinju kupi."
U ČEŽNJI
Da mi je da dođeš kad me tuga skoli,
Bojažljiva, nežna, da mi dođeš, draga,
S punim srcem koje oprašta i voli,
U kom nije život ostavio traga.
Dođi mi, ko nekad, srca puna žudi,
I sa slabostima, al od mene skritim,
Da me ne prekoriš ni za moje ćudi
I da ne zaželiš nikad da te mitim.
Al ti bi mi tada velika i čista
Donela, s ljubavlju, i kajanje trajno, —
Da mi nikad više život ne zablista,
Da me savest muči podmuklo i tajno.
Dođi meni, zato, sa ćutanjem svojim,
Klonula, ni malo osetljiva plaha,
Da kraj tebe skoro ravnodušan stojim,
Ne daj da osetim tvoje duše daha.
Jer će biti žrtva tvoja mladost rana,
Tvoje patnje sreće i varljive nade,
Gledajući kako život svakog dana
Sve više ljubavi iz tvog srca krade.
*
O B M A N A
Kad ubogom svetu julsko veče prospe
Sve darove neba, u miru i hladu,
Svi se sitni boli od mene iskradu,
Sve mi zvezde opet moje nebo dadu,
I tamo mi duša odmorena dospe.
U oku mi trepti jedan osmeh skriven,
Dahom sam vaskrsle mladosti umiven.
U ove se čase prašta ili kaje.
Klonulost ovlada, al' se srce kravi.
Ja znam ova sreća nije život pravi,
U kome se mora da tone i davi,
I u borbi uvek na po po puta staje.
I uvek se ono ismeje i krati,
Što se gubi kad se srcem skupo plati.
Iz svake me zvezde jedne oči glede,
Obmanuta čarom trepte moja čula.
Sanjam, a znam mora doći do rasula
Ova u vazduhu podignuta kula;
Znam ovakva sreća da je slika bede.
Kad nas neuspesi prestanu da kolju,
Slabostima svojim puštamo na volju.
Čim nam stara rana prestane da bridi,
Mi zaboravljamo istoriju njenu.
Kako se prodamo za jevtinu cenu,
Čim se jedna zvezda i na nas osmenu!
A naša će duša sutra da se stidi,
Kad nam prazno nebo ne pruži ni zraka,
I nastanu dani kiše, blata, mraka.
Sve darove neba, u miru i hladu,
Svi se sitni boli od mene iskradu,
Sve mi zvezde opet moje nebo dadu,
I tamo mi duša odmorena dospe.
U oku mi trepti jedan osmeh skriven,
Dahom sam vaskrsle mladosti umiven.
U ove se čase prašta ili kaje.
Klonulost ovlada, al' se srce kravi.
Ja znam ova sreća nije život pravi,
U kome se mora da tone i davi,
I u borbi uvek na po po puta staje.
I uvek se ono ismeje i krati,
Što se gubi kad se srcem skupo plati.
Iz svake me zvezde jedne oči glede,
Obmanuta čarom trepte moja čula.
Sanjam, a znam mora doći do rasula
Ova u vazduhu podignuta kula;
Znam ovakva sreća da je slika bede.
Kad nas neuspesi prestanu da kolju,
Slabostima svojim puštamo na volju.
Čim nam stara rana prestane da bridi,
Mi zaboravljamo istoriju njenu.
Kako se prodamo za jevtinu cenu,
Čim se jedna zvezda i na nas osmenu!
A naša će duša sutra da se stidi,
Kad nam prazno nebo ne pruži ni zraka,
I nastanu dani kiše, blata, mraka.
*
KRFSKI EPITAF
Na humkama u tudjini neće srpsko cveće nići.
Poručite našoj deci : nećemo im nikad stići-
Pozdravite domovinu, poljubite rodnu grudu.
Spomen borbe za Slobodu neka ove humke budu.
KRFSKI EPITAF
Na humkama u tudjini neće srpsko cveće nići.
Poručite našoj deci : nećemo im nikad stići-
Pozdravite domovinu, poljubite rodnu grudu.
Spomen borbe za Slobodu neka ove humke budu.
