"Koliko vremena je prošlo? Kada si bio mlad poslednji put?
Razmišljam i sleđeno sećanje počinje polako da se otapa, da se pokreće, da otkriva svoje sanjive oči i otkriva slike koje nisu bile izgubljene, samo su spavale, dubokim, mrtvim snom. U početku mi se čini da su slike stare, najmanje deset godina. Otupeli osećaj za vreme čini nas sve opreznijim, ima ulogu zaboravljenog metra, utvrđuje istinu i meri. Shvatam da su sve te slike mnogo bliže među sobom nego što sam verovao, da i uspavana svest o sebi otvara sa ponosom svoje oči i potvrđuje, bezobzirno potvrđuje, i najneverovatnije stvari. Ide od slike do slike i kaže: “Da, to sam bio ja”, i tako jedna po jedna slika napušta svoje stanje hladne i konteplativne lepote i postaje deo života, deo mog života. Svest o sebi je čudesan osećaj, ispunjava nas istovremeno zadovoljstvom i nemirom. Čovek je ima, ali može da živi i bez nje i tako često biva, ali ne i uvek. Ona je veličanstvena jer uništava vreme; ona je i opaka, jer negira razvoj. Probuđena čula funkcionišu i konstatuju da sam jedne večeri bio u punoj mladosti i da se to dogodilo pre samo godinu dana... Ovo je pravo vreme. Redovi knjiga na polici, moja soba, peć, kiša, spavaća soba, usamljenost, sve se rasplinjuje, topi, odlazi u ništavilo..."
"Evo, uzmite vaše figurice, ova igra još će nam pružiti mnogo zadovoljstva. Vi ćete figuricu koja je danas izrasla u nesnosno strašilo, kvareći vam igru, sutra degradirati u položaj sporedne figure. Od sirote, drage figurice koja je neko vreme, kako je izgledalo, bila osuđena na razne nedaće i zlu kob vi ćete u idućoj igri napraviti kneginju. Želim vam prijatan provod, gospodine."
"Žaliti treba za Sada i Danas, za svim onim nebrojenim danima koje sam izgubio, koji su mi protekli ne donevši mi ni darove, ni uzbuđenja."
"Bio jednom neko po imenu Hari, nazvan Stepski Vuk. Išao je na dve noge, nosio odelo i bio čovjek, ali je ustvari ipak, eto, bio vuk."
"I dok sam ja, Hari Haker, stajao na ulici, iznenađen na prepad i polaskan, učtiv i revnostan, smešeći se ljubaznom čoveku u kratkovido lice, dotle je drugi Hari stajao pored mene i takođe se kezio, kezio i mislio kakav sam ja to čudan, ćaknut i neiskren bratac, kada sam još pre dva minuta besno izkezio zube na ceo ovaj prokleti svet, a sada, na prvi poziv, na prvi bezazlen pozdrav jedne čestite dobričine žurno, dirnuto i preterano prihvatam sve.."
"A ono što se u meni događa u retkim časovima radosti, što je za mene slast, doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svet voli i traži možda jedino u pesničkim delima, a u životu smatra ludošću. I odista, ako je svet u pravu, ako su ta muzika po kafanama, te masovne zabave, ti amerikanizovani ljudi, zadovoljni tako sitnim stvarima, u pravu su, onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam odista, kako sam sebe često nazivao, stepski vuk, životinja koja je zalutala u tuđ i nerazumljiv svijet koja više ne nalazi svoju postojbinu, vazduh i hranu."
"I najnesretniji život ima svojih sunčanih časova i, pod peskom i kamenjem, svoje sitne cvetiće sreće."
"Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače!"
"Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bežiš od nje. Ne moraš bežati, ne moraš je se bojati. Moraš voleti... Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bežati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time.."
"Silnik propada zbog sile, gramzivac zbog novca, pokorni propada služeći, a onaj koji traži nasladu propada zbog slasti."
"Stepski vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičije, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak."
"Svaki čovek neminovno postiže ono što je prema svom pravom nagonu prinuđen da traži..."
"Većina ljudi ne želi plivati prije nego to i ume. Zar to nije duhovito? Naravno da ne žele plivati! Ta rođeni su za tlo, ne za vodu. I naravno da ne žele misliti; ta oni su stvoreni za život, ne za mišljenje! Tako, a ko misli, ko od mišljenja pravi glavnu stvar, taj u tome može doduše daleko dospeti, ali takav je pak tlo zamenio vodom, a u njoj će se jednom utopiti!"
"Moj život je bio tegoban, bio je pun lutanja i nesreća, vodio je u odricanje i poricanje, bio je zagorčan žuči čitavog čovečanstva."
"Svako rođenje znači rastanak sa Svemirom, znači ograničavanje, odvajanje od boga, znači bolno ponovno postajanje. Vratiti se u Svemir, poništiti patničko postojanje, postati bog, znači: proširiti svoju dušu da bi mogla ponovo da obuhvati Svemir"
"Telesno, svaki čovek sačinjava celinu, duhovno nikada"
Stepski vuk
