Sunce
Kako je zimsko sunce lepo,
kad i sa gustog neba čak,
na beli sneg, uzalud, slepo,
baca svoj bledi, slabi zrak!
Baš tako isto momo mlada,
meni i lik tvoj bledi sja;
Al dal će pogled taj tvoj kada
da život srcu mome da?
Granitna stena
Ja ne bih hteo da svet prati
povest i jad života mog;
Kako to voleh, i što patih –
nek' sudi savest, ili Bog!...
Nek' se pred njima duša prazni,
nek' njima s molbom pruža ruke;
I nek' me samo onaj kazni,
koji mi smisli sve te muke;
Prekor glupaka, prekor ljudi
nad snažnom dušom nema vlasti;
Nek' morski talas samo gudi,
granitna stena neće pasti;
Njen vrh je s oblacima surim,
more i nebo su je stisli,
ona, sem gromu i sem buri,
ne kaže nikom svoje misli...
Znam da je kraj
Znam da je kraj; al’ te ko san
s portretom nosim ja i sad:
Taj spomen bled na lepši dan
meni u duši vida jad.
I kad se novoj strasti dam
ne mogu biti bez sna tog.
Napušten hram je – ipak hram,
svrgnuti idol – ipak Bog.
Prosjak
Kraj vrata manastira sveta
Trese se ispružena ruka.
To prosjak vapi, slab i setan
Od gladi, žeđi i od muka.
Za koru hleba moli jadnik,
Oko mu piju jadi pusti;
Al' neko tada kamen hladni
U ispruženu ruku spusti.
Tako ja prosih ruku tvoju,
Dok suze kapahu polako;
I ti se svetlu nadu moju
Obmanula zauvek tako.
1830.
(M. S.)
Jedro
Belasa jedro usamljeno,
Kroz plavu maglu mreška sjaj!...
Što će po svetu nedoglednom?
Što ostavi svoj rodni kraj?...
Talasi pljušte, urla vetar,
Jarbol se povija ko prut...
Ne traži ono sreću svetom,
Nit ga od sreće vodi put!
Pod njime plave vode jure,
Nad njim je jarkog sunca vir...
A ono večno hoće bure,
Kao da bure daju mir!
Belasa jedro usamljeno,
Kroz plavu maglu mreška sjaj!...
Što će po svetu nedoglednom?
Što ostavi svoj rodni kraj?...
Talasi pljušte, urla vetar,
Jarbol se povija ko prut...
Ne traži ono sreću svetom,
Nit ga od sreće vodi put!
Pod njime plave vode jure,
Nad njim je jarkog sunca vir...
A ono večno hoće bure,
Kao da bure daju mir!
Mihail Ljermontov 1832. (M. Sibinović)
Ne ja te tako vatreno ne volim
Ne, ja te tako vatreno ne volim,
Lepota tvoja ne blista za mene:
U tebi svoje prošle patnje ljubim
I mlade svoje dane izgubljene.
U času kad te zadivljeno gledam,
S očima tvojim kad svoj pogled spojim,
Tajanstvenom se razgovoru predam,
Ali ne s tobom, već sa srcem svojim.
Ja s drugom zborim, koje više nema,
U tvome liku tražim crte njene,
U živim ustima - usta davno nijema,
U očima ti - sjaj ugasle zjene.
Ne, ja te tako vatreno ne volim,
Lepota tvoja ne blista za mene:
U tebi svoje prošle patnje ljubim
I mlade svoje dane izgubljene.
U času kad te zadivljeno gledam,
S očima tvojim kad svoj pogled spojim,
Tajanstvenom se razgovoru predam,
Ali ne s tobom, već sa srcem svojim.
Ja s drugom zborim, koje više nema,
U tvome liku tražim crte njene,
U živim ustima - usta davno nijema,
U očima ti - sjaj ugasle zjene.
Mihail Ljermontov
Gospođici . . .
Lepotom ti me ne privlači!
Moj duh se gasi i ostari.
Ah! mnogo leta pogled jači
Već umom mojim gospodari! ...
Zbog njega svet sav zaboravih,
Ah! mnogo leta pogled jači
Već umom mojim gospodari! ...
Zbog njega svet sav zaboravih,
Za onaj tren nezaboravni;
I sad sam kao prosjak pravi,
Usamljen lutam, tuđin davni.
Ko putnik kad u noći mrkloj
Ugleda oganj gde se vije,
Pojuri za njim... segne rukom
I - svrši usred provalije! ...
Mihail Ljermontov
Vincent Van Gogh
