Moj izbor: Mihail Ljermontov

ZA***

Da se ponižavam pred tobom?

Ne! Gnev tvoj, smešak razdragani
Ne čine mene tvojim robom.
Odsad smo jedno drugom strani.

Zar ne znaš da ja neću dati

Slobodu svoju radi laži:

I tako godine potratih

Za osmeh tvoj, za tvoje draži;

I tako predugo u tebi

Ja gledah nadu mladog doba,

I sve bih omrznuo, sve bih,

Da tebe volim sve do groba.

A možda čase - ko bi znao -

Koji su s tobom provedeni

Od nadahnuća ja sam krao!

Šta si ti za njih dala meni?

Možda bi smisao s nebesa

I snaga duha poneli me

I svet bi, za moj dar čudesan,

Besmrtno meni dao ime?

O što mi tako nešto kaza

Da bićeš zamena tom sjaju;

Što mi lik odmah ne pokaza

Koji mi otkri tek na kraju!

Ja imam ponos!... drugog ljubi,

Sanjaj da sav će ti se dati,

Ma šta zemaljsko da me snubi,

Ja ničem neću robovati.

Pod južnim nebom ću se lako

U tuđem gorju kriti dugo;

No predobro se znamo! kako

Zaboraviti jedno drugo?

Daću se sav uživanjima

I svime ću se zaklinjati,

I smejaću se ja sa svima,

A ni s kim neću zaplakati;

Počeću bezočno da varam

Ne želeći da opet ljubim;

Kako za ženom da izgaram,

Kad anđeo mi srce ubi?

Bio sam rad da trpim muku,

Na svet da kidišem, da svisnem,

Samo da tvoju mladu ruku

- Bezumnik! - jednom samo stisnem!

Ne spoznah te još neiskrenu

I zlu - a dušu sam ti dao!

Da li si znala vrednost njenu?

Jesi, - ja tebe nisam znao!

1932.

KAD ONA PEVA 

Kad ona peva - glas se topi
Ko poljupci joj na usnama.

Kad gleda - ko da pogled popi

Svu modru radost neba sama;

Kad ide - sve u sklad se spaja

I reč joj, što se grlu ote -

Sve puno čuvstva, izražaja,

Sve puno čedne joj lepote.

1837.

I MUČNO I TUŽNO

I mučno i tužno, i s kim da se nevolja deli
Kad dušu obuzima seta?...
Da, želje... Šta vredi da večno i zalud se želi?...
Dok leta proleću – sve najlepša leta.

Da voliš... No koga?... Na tren ti se – ne troši snaga,
A ne može na večna vremena.
Zaviriš u sebe? – Od minulog nema ni traga,
Ni muka, ni radosti nema.
A strasti? – Ta pre ili posle ta bolest će luda
Pred razumom ostati mala;
I život, kad trezveno pogledaš okolo svuda –
Toliko je prazna i glupava šala....

1840.

Začujem li glas tvoj zvonki
Iz kog nežnost lije,
Kao ptica u krletki
Moje srce bije;

Susretnem li oči tvoje
Duboke od plavlja,
U susret im duša moja
Iz grudi se javlja,

Nekako mi drago, milo,
I plakat bih stao...
O, kako bih, kako rado
Na grudi ti pao.

1837.

Jean Negulesco