Na danasnji dan umro je veliki ruski pisac Lav Nikolajevič Tolstoj.
"Sve srećne porodice nalik su jedna na drugu,svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način..."
"...znao je da se za njega sve devojke sveta dele na dve vrste: jedna vrsta - to su sve devojke na svetu,osim nje,i te devojke imaju sve ljudske slabosti i vrlo su obične devojke; druga vrsta - to je ona jedina,bez ikakvih slabosti i ponad svega ljudskoga..."
"...,obe su ljubavi kamen kušnje za ljude.Jedni samo znaju za jednu, drugi za drugu. A oni što znaju samo za neplatonsku ljubav,utaman govore o drami.U takvoj ljubavi ne može biti nikakve drame. 'Sluga pokoran i hvala na užitku,moje poštovanje',to ti je sva drama. A za platonsku ljubav ne može biti drame jer je u takvoj ljubavi sve jasno i čisto..."
"...Oni osećaju da je ovo nešto drugo, da ovo nije igrarija,da mi je ova žena draža od života.I upravo im je to neshvatljivo i ljuti ih. Ma kakva bila i ma kakva će biti naša sudbina,mi smo je stvorili i na nju se nećemo potužiti..."
"...Ni pojma oni nemaju o tome šta je sreća, oni ne znaju da bez ove ljubavi za nas nema ni sreće,ni nesreća-nema života..."
"...Ne,ne, ali tu su pogledi, tu je držanje. Sto godina da živim,zaboraviti neću..."
"...On ju je gledao kao što čovek gleda uveo cvetić što ga je on otkinuo i u kojem s mukom prepoznaje lepotu s koje ga je otkinuo i pogubio. Pa ipak, bez obzira na to,osećao je da je onda, kada mu je ljubav bila jača,mogao,da je to baš zaželeo, istrgnuti tu ljubav iz srca,no sada kad mu se,kao i toga trenutka,činilo da ne oseća ljubavi za nju,znao je da ne može raskinuti svoju vezu s njom..."
"...Pocrvenela je, probledela, opet pocrvenela i obamrla,a usne su joj lako podrhtavale dok ga je očekivala..."
"...Dugo on nije mogao ništa reći, ne toliko zato što se bojao rečju pokvariti uzvišenost svoga osećaja, koliko zato što bi, svaki put kad je htio štogod reći, osetio da će mu mesto reči navreti suze sreće..."
"...Shvatio je da mu ona nije samo bliska nego da on sada ne zna gde završava ona a gde započinje on..."
"... Dirati u ova osećanja njoj je bilo bolno; ali ona je ipak znala da je to bio najbolji deo njene duše i da se taj deo njezine duše brzo utapao u životu kojim je ona sada živela..."
"...A osećala je da je uporedo s ljubavlju koja ih je vezala, njima ovladao nekakav zao borbeni duh koji ona nije mogla izagnati ni iz njega, a još manje iz svoga srca..."
***
"Muzika vele, utiče na dušu, uzvišava je. Budalaština! To nije istina! Ona utiče, strahovito utiče, to ja već znam, ali ni malo ne uzvišava dušu. Niti ona uzvišava niti ponižava dušu, ona razdražuje dušu! Kako da vam to kažem! Muzika me nagoni da zaboravim sebe, svoje istinsko stanje; ona me prenosi u nekako drugo, tuđe stanje; pod uticajem muzike meni se čini da osećam ono što u stvari ne osećam, da razumem ono što ne razumem, da mogu ono što ne mogu. Ja to tumačim tim, što muzika utiče kao zevanje, kao smeh: meni se ne spava, ali zevam, gledajući kako drugi zevaju; nemam čemu da se smejem, ali se smejem, čujući kako se drugi smeju. Mene muzika na jedan mah, neposredno prenosi u ono duševno stanje u kojem se nalazio onaj koji je složio muziku. Moja duša stapa se s njegovom i ja se s njim zajedno prenosim iz jednoga stanja u drugo. A zašto to činim - ja ne znam! " Lav Tolstoj (Iz pripovetke Krojcerova sonata).
---
Za veliku ljubav Ane Karenjine grofa Vronskog, Tolstoja je inspirisao pukovnik Nikolaj Rajevski, slobodoljubivi obrazovani oficir koji je poginuo na tlu Srbije za vreme srpsko-turskog rata. Grof Vronski, odnosno pukovnik Nikolaj Rajevski poginuo je na proplanku kod sela Gornji Aradovac u blizini Aleksinca. U Gornjem Aradovcu se nalazi spomen-crkva Ruska crkva, crkva Rajevskog ili čak crkva Vronskog. Crkva je podignuta u znak sećanja na dobrovoljce koji su dali živote za slobodu Srbije.
Mladi Nikolaj Nikolajevič Rajevski u činu konjičkog pukovnika srpske armije, završio je fizičko-matematički fakultet na Moskovskom univerzitetu. U Srbiji je prvi put bio 1867. godine kada je imao samo 25 godina. Drugi put se iz Odese uputio u Srbiju 21. jula 1876. godine. Na kraju knjige Tolstoj je napisao o odlasaku Vronskog u Srbiju: "I to ne sam, nego ceo eskadron vodi o svom trošku. A ko je objavio rat Turcima? Niko nije objavio rat, nego ljudi saosećaju sa patnjama bližnjih, i žele da im pomognu". Posle mesec dana od dolaska u Srbiju pukovnik Nikolaj Rajevski je poginuo 20. avgusta 1876. godine. Vojnici su Rajevskog privremeno sahranili nedaleko od bojnog polja, u manastiru Sveti Roman kod Đunisa. Legenda kaže da je upravo ovde zauvek ostalo srce pukovnika Rajevskog, koje je večno kucalo za Srbiju.Tu je počivao samo nekoliko dana, a onda je njegova majka Ana Mihailovna preuzela posmrtne ostatke, koji su iz Beograda ispraćeni u Rusiju uz najveće počasti. Rajevski je sahranjen pored svojih slavnih predaka u selu Razumovska u Kijevskoj oblasti u Ukrajini.
Odatle su skoro tri decenije kasnije stigle sadnice u Gornji Aradovac, koje su posađene duž puta koji vodi do crkve koja je podignuta 1903. godine. Crkva je posvećena Svetoj Trojici, baš kao i ona u kojoj je kršten ruski heroj. Plac za izgradnju crkve od seljaka je otkupila kraljica Natalija Obrenović, a grofica Marija Rajevska, žena mlađeg brata Mihaila ponudila je za izgradnju trostruko više dukata.
Ovaj spomen-hram je od 1973. godine pod zaštitom države. Tada je svetu arhijerejsku liturgiju služio srpski patrijarh Pavle koji je tom prilikom rekao: "Mi smo zahvalni Rusiji koja je odgajila heroja koji je poginuo za našu slobodu, slobodu svoje braće po veri i krvi".
Dolazeći u Gornji Aradovac, pisac Momo Kapor je zapisao: "I evo putujem, posle toliko godina, da se poklonim seni Vronskog u selu Gornji Aradovac, kao da odlazim da obiđem grob sina koga nikad nisam imao".
"Muzika vele, utiče na dušu, uzvišava je. Budalaština! To nije istina! Ona utiče, strahovito utiče, to ja već znam, ali ni malo ne uzvišava dušu. Niti ona uzvišava niti ponižava dušu, ona razdražuje dušu! Kako da vam to kažem! Muzika me nagoni da zaboravim sebe, svoje istinsko stanje; ona me prenosi u nekako drugo, tuđe stanje; pod uticajem muzike meni se čini da osećam ono što u stvari ne osećam, da razumem ono što ne razumem, da mogu ono što ne mogu. Ja to tumačim tim, što muzika utiče kao zevanje, kao smeh: meni se ne spava, ali zevam, gledajući kako drugi zevaju; nemam čemu da se smejem, ali se smejem, čujući kako se drugi smeju. Mene muzika na jedan mah, neposredno prenosi u ono duševno stanje u kojem se nalazio onaj koji je složio muziku. Moja duša stapa se s njegovom i ja se s njim zajedno prenosim iz jednoga stanja u drugo. A zašto to činim - ja ne znam! " Lav Tolstoj (Iz pripovetke Krojcerova sonata).
---
Za veliku ljubav Ane Karenjine grofa Vronskog, Tolstoja je inspirisao pukovnik Nikolaj Rajevski, slobodoljubivi obrazovani oficir koji je poginuo na tlu Srbije za vreme srpsko-turskog rata. Grof Vronski, odnosno pukovnik Nikolaj Rajevski poginuo je na proplanku kod sela Gornji Aradovac u blizini Aleksinca. U Gornjem Aradovcu se nalazi spomen-crkva Ruska crkva, crkva Rajevskog ili čak crkva Vronskog. Crkva je podignuta u znak sećanja na dobrovoljce koji su dali živote za slobodu Srbije.
Mladi Nikolaj Nikolajevič Rajevski u činu konjičkog pukovnika srpske armije, završio je fizičko-matematički fakultet na Moskovskom univerzitetu. U Srbiji je prvi put bio 1867. godine kada je imao samo 25 godina. Drugi put se iz Odese uputio u Srbiju 21. jula 1876. godine. Na kraju knjige Tolstoj je napisao o odlasaku Vronskog u Srbiju: "I to ne sam, nego ceo eskadron vodi o svom trošku. A ko je objavio rat Turcima? Niko nije objavio rat, nego ljudi saosećaju sa patnjama bližnjih, i žele da im pomognu". Posle mesec dana od dolaska u Srbiju pukovnik Nikolaj Rajevski je poginuo 20. avgusta 1876. godine. Vojnici su Rajevskog privremeno sahranili nedaleko od bojnog polja, u manastiru Sveti Roman kod Đunisa. Legenda kaže da je upravo ovde zauvek ostalo srce pukovnika Rajevskog, koje je večno kucalo za Srbiju.Tu je počivao samo nekoliko dana, a onda je njegova majka Ana Mihailovna preuzela posmrtne ostatke, koji su iz Beograda ispraćeni u Rusiju uz najveće počasti. Rajevski je sahranjen pored svojih slavnih predaka u selu Razumovska u Kijevskoj oblasti u Ukrajini.
Odatle su skoro tri decenije kasnije stigle sadnice u Gornji Aradovac, koje su posađene duž puta koji vodi do crkve koja je podignuta 1903. godine. Crkva je posvećena Svetoj Trojici, baš kao i ona u kojoj je kršten ruski heroj. Plac za izgradnju crkve od seljaka je otkupila kraljica Natalija Obrenović, a grofica Marija Rajevska, žena mlađeg brata Mihaila ponudila je za izgradnju trostruko više dukata.
Ovaj spomen-hram je od 1973. godine pod zaštitom države. Tada je svetu arhijerejsku liturgiju služio srpski patrijarh Pavle koji je tom prilikom rekao: "Mi smo zahvalni Rusiji koja je odgajila heroja koji je poginuo za našu slobodu, slobodu svoje braće po veri i krvi".
Dolazeći u Gornji Aradovac, pisac Momo Kapor je zapisao: "I evo putujem, posle toliko godina, da se poklonim seni Vronskog u selu Gornji Aradovac, kao da odlazim da obiđem grob sina koga nikad nisam imao".
Ekaterina Pozdniakova
