Kad je bila mala, vršnjacima je smetalo njeno znanje. Kad je odrasla, smatrali su je jednom od najumnijih žena Srbije. Pisala novele, putopise, studije i eseje, bila izvanredan stilista i prevodilac, doktorirala u Berlinu. Bila prva žena akademik u Srbiji, prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije, osnivač jugoslovenskog PEN kluba, govorila sedam jezika i izvanredno poznavala književnost i umetnost. Njena najpoznatija dela su: "Hronika palanačkog groblja", "Saputnici" i "Pisma iz Norveške.
***
VELIKA JE STVAR ĆUTANJE
Po koji put se u životu vraćam na tačku: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori, u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali ćutanje zagonetnije. Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen u sebi on je neograničen kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku. Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono sto ne možemo nikada iskazati. Jezik sam je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno, danas. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik to je knjizi fotografisan pokojnik. Ćutanje, naprotiv uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na povrsini čoveka i stvari. Duboko ćutanje je duhovna sustina. Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sam. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku. A kako si jutros ćutao? Jesi li se spustio duboko u se, jesi li umotrio jad čovečanstva. Da se o o duhu vaseljenskom i čovečnjem, o njegovim energijama i potencijalima znade danas manje no što se znalo o materiji pre hiljadu godina. Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana. Napolju je parada, unutra ćutanje. Sad je vreme da se otvore i studije za ispitivanje duha i njegovih potencijala. Kakve se tu tek tajne kriju! Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha videju oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja. Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća: Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja. Kako je ograničeno sve što je ovde govoreno i pisano, a kako je ono što duboko ćuti beskrajno, silno vaseljensko.
***
"Ja sam zadovoljna kad čitam i kada sam uveče za atom teža više naučila nego ujutru. "
" I dalje živim povučeno: zvali su me i sada na prijeme u Dvor; nisam išla jer treba da metnem šešir na glavu, a kako da ja metnem šešir."
"Najpre unutrašnji preobražaj i čišćenje, pa onda se spolja manifestuj. Sve što znam ništa je, ja sam sebi postavila drugi cilj: neka svaki dan bude korak više u moralnom uzdizanju."
„Balkan je borba starosti i mladosti. Tle je isprano, ranjivo, do kostura izmršavelo i osušeno. Umorno je!
Od radjanja svetlih svetova iz tame, do survavanja svetlih
svetova u tamu, i opet iznova, i svugde, svakad, kroz večnost, prisutan ČOVEK.
(Isidora Sekulić: Njegošu knjiga duboke odanosti)
Mi smo narod
nejaka života, ljudi koji najmanju pobunu glave ili barikadicu srca plaćamo
jakim ličnim potresima, bolom koji dolazi od brzog shvatanja pojava, i od sporog shvatanja onoga
što je ispod pojava.
Za onoga
koji misli,
svet je komedija, za onoga koji oseća,
svet je tragedija
Kad srce može
da preskoči liniju, zašto ne i mozak?
Za kulturu je potrebno učiti strane jezike, upoznati strani jezik da postane domaternji, jer to vam otvara vrata u svet i društvo. Čitanje - to je kultura, a škola - njen začetak. Putovanje - eto vam kulture!"
***
ČEŽNJA
O, u Božjem je svetu sve tako prolazno i kratko.
Prolaznost je pobeda svih pobeda, i sve je samo jedared ono što je. Sve se
zaboravlja, jer se živci kukavički umaraju, i čim se stegnu usnice, udavi se
groznica na njima. Samo jedan poljubac je u životu čoveka, samo
jedared je duša u očima, samo jedared je vera sujevera! A sve ostalo je samo čežnja, silna ili slomljena,
večna i bolna čežnja. Čežnja mramora da bude stub ponosa i snage. Čežnja bledih fresaka da ih ne sišu oči i sunce. Čežnja zaleđene vodenice što stoji kao pusto tičje
gnezdo, napunjeno snegom. Čežnja košute, kad je mesec izmami u gusta žitna
polja i gricka vrhove klasova i ne zna da to čini. Čežnja raspučenog beskraja morskog, kad u sive
časove večeri popadaju jedrila i vesla, i uplovi i poslednja lađa u plitke i
mrtve vode luke.
*** Neke stvari se ne izgovaraju. Osete se u pokretu, pogledu. Nisam stidljiva, ni plašljiva. Neću da ih izgovorim. Ne umem da ih objasnim. Umorila sam se tražeći reč savitljivu — da ne poruši nevidljivi most, meku — da ti ruke ne umrtvi, reč — muziku, onu tihu koju volimo. A da kažem: "Mi to sebi ne smemo da dozvolimo, ali...", ili one dve obične koje sam mnogima rekla... mi nismo mnogi.. I šta ako ne dočekam sutra, a nisam ti rekla? *** Možda je to samo izgovor za meku i finu paučinu koja se prilepila, zgusnula u ljusku — neprobojan štit. Nemam vremena, a da ga imam, onda kad me snađe — pisala bih: o umetnosti ispijanja prve jutarnje kafe; o belim porculanskim šoljicama sa roza cvetićima i padu svake kapi iz mesingane džezve u njih; o metalnom poslužavniku koji nasmejana kroz dvorište do naših žalosnih vrba nosiš; o načinu na koji ga na sto od pruća spušta tvoja nežna, bela ruka; o koti na kojoj nam se susreću pogledi dok niz grla klizi toplo crnilo...
Možda je samo izgovor, al' već je šest. Pobeći će mi autobus. Izgoreću jezik. A jednom, jednom ću o svemu pisati. *** ... Plamen i svetlost su rođaci i dolaze iz iste čarobne zemlje. U plamenu je puno slika i priča, i svi prostodušni dobri ljudi znaju da zimski plamen daje sve što se nema i vraća sve što se oplakuje i želi. Zimski plamen je zmaj koji preko dana drema, a kad dođe veče, on raširi svoja vatrena krila i rastrese svoje plamene vitice, i priča, priča ozeblim i šćućurenim Korjecima, priča tiho i toplo, priča im i pucka i greje dok ih ne zanese, dok ne zadremaju, poležu i zaspe, a vatra stalno i jednako bukti, i toplo je i ugodno, a napolju je prostor i sloboda, i nigde nema ulice i nema suseda, i niko nije siromašniji od drugog, i nema slugu, i dok zvižde i ciče vetrovi i zveri, u korječkim kolibama je mir, mir, mir. *** Čovek je mnogo puta gospodar, ali nije uvek i autoritet. To su dve različne stvari. Za gospodara, treba jasna disciplina; za autoritet, tajanstvena disciplina. Gospodariti, to je uspostaviti jedan krut odnos, smatrati za realno ono što je istovetno sa gospodarevim iskustvima. Biti autoritet, znači dejstvovati bez stalnog odnosa, samo kroz trenutne dodire. Kroz dodire koje autoritet ima, kao munja sa nebom i zemljom, istovremeno sa onim nad čim je on autoritet, i sa onim što je nad njim autoritet. Biti gospodar, to je društvena moć. Biti autoritet, to je pitanje supstance. *** Doslednost nije crta čovekova karaktera, nego domet njegova heroizma. Potpuno dosledan je onaj ko nabrzo pogine, ili postrada za svoju veru. Čovek je od Boga stvoren kao nedosledan, jer je prolazan, jer je nomad. Čovek ne može uspostavljati, i dugo održavati stalnost stvari, niti sam ostati stalan među njima. Prorok Jeremija kaže: "u šatorima živite svega vijeka svojega, da biste dugo živjeli na zemlji, gdje ste došljaci." *** Praštanje je visok stepen vrline. To nije pomirenje zavađenih, to je samopregorenje uniženog i uvređenog. Praštanje je veliki moralni zadatak sav na jednoj strani. Prašta onaj koji prašta bez spoljne ceremoiije mirenja, bez satisfakcije; prašta bezuslovno, ne čekajući reakciju uvredioca. Retko biva tako. A obične su dve forme. Vrsta primirja, uz razna uveravanja i gestove, pri čemu se jedna strana samohvali da je mogla i gore uvrediti. ali nije; a druga strana se samohvali da je mogla i ona vređati, ali nije. I vrsta egzekucije: ako je neko osramio bližnjeg do kraja, uzeo nad njim moć dželata, onda je žrtva obešena, a dželat u fraku i cilindru upućuje izvinjenje lešini.
*** Skoro sve, možda sve u čoveku može iz volje roditi se, i proizići, samo ljubav ne. Otuda se, u raznim oblicima, vraća misao o Božjoj milosti, i vraćaće se. Ko ljubav ima, ima oblik života, ima poziv i cilj. Ko ljubav nema, kao uklet je, ma šta drugo imao. To prokletstvo, osećanje tog prokletstva, realnost je. Realnost je pojedinih ličnih života i realnost je čitavih istorijskih epoha, kad se u sveopštem životu oseća suha bolest.
***
"Sanjala sam o velikim morima po kojima se koralska ostrva ljuljaju kao kotarice cveća. O predelima gde sunčani zraci u teškim debelim viticama padaju na zemlju, i gde nema druge hladovine i svežine do kad morske ptice rašire svoja krila i vodom sa svoga perja poprskaju cveće. Sanjala sam o strašnoj studi, i glečerima iz čijih se pukotina plazi čudna plava svetlost, i osećala da tamo na severu, u onim smrznutim energijama, mora ležati klica i stihija prave večnosti.
... Volela sam sunce, svetlost, leptire, bubice i cvrčke. Volela sam ih nervozno i sa strepnjom, jer sam videla da sunce zalazi, znala da će za dan ili za nedelju poumirati šareni i ludi leptiri, i da će za malo popadati iznureni mali cvrčci. Popadaće, i vrućina će ih spržiti, i ja ću možda sama izgaziti osušene lešinice veselih mojih pevača.
... Plamen i svetlost su rođaci i dolaze iz iste čarobne zemlje. U plamenu je puno slika i priča, i svi prostodušni dobri ljudi znaju da zimski plamen daje sve što se nema i vraća sve što se oplakuje i želi. Zimski plamen je zmaj koji preko dana drema, a kad dođe veče, on raširi svoja vatrena krila i rastrese svoje plamene vitice, i priča, priča, ozeblim i šćućurenim Korjecima, priča tiho i toplo, priča im i pucka i greje dok ih ne zanese, dok ne zadremaju, poležu i zaspe, a vatra stalno i jednako bukti, i toplo je i ugodno, a napolju je prostor i sloboda, i nigde nema ulice i nema suseda, i niko nije siromašniji od drugog, i nema slugu, i dok zvižde i ciče vetrovi i zveri, u korječkim kolibama je mir, mir, mir." (Na granama mašte)
"Čudni su četinari. Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi, Bog šalje sunce, a oni se ne raduju. Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju, Bog šalje san i smrt drveću, a oni se zelene. Ali, kad uđeš u šumu, ti osetiš da se tle pod tvojim korakom ugiba i noga ti upada u nešto mekano i trulo. To su iglice koje su, kao suze ponosita čoveka, nečujno i nevidljivo pale. I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole koja je preko noći, i u času crnog mraka kad ni najbliži sused ne može da vidi, poteklo iz srca koje se u bolu steglo. A izjutra, kada probuđeni fjur potera stotinu vetrova na sve strane, dremljiva stabla se u nekoj vrtoglavičnoj liniji povedu za strujom, ali vrhovi njihovi su i tada budni i mirni kompasi u neke neslućene i daleke predele."
"Znam, znam, čujem padanje lišća sa svih strana, i svugde mi je duša gde god sam jesenovala. Proleće se voli, jesen se pamti."
Ako si težak to ne znači da si i stabilan. Vetar, može počupati ogromno drvo iz korena. Ako mu se tako hoće. Dok će malena vlat trave, od snage istog vetra ostati nedirnuta. Nepočupana. Ako si jak to ne znači da si i neuništiv. Velika usijana stena na rubu pustinje će se hladiti u noći, stezati, sažimati... A potom će se kada je obljubi hladnoća pustinjskog zagrljaja, ona prosto raspolutiti, raspasti, na najsitnije parčiće kvarca. Dok će se maleni kaktus iz iste te hladnoće, samo dobro napojiti. I biće spreman da se zdravo zeleno ceri ceo sutrašnji dan Suncu u lice. Ogroman je problem kada je čovek veći iznutra nego spolja... Jer, ljudi imaju granice u očima, sa olako podmitljivim stražarima... Nauči da stvari gledaš po tome kako dišu, i ne slušaj šta govore, već traži šta su nam prećutale. Nauči da stvari ljubiš tamo gde im je srce, a ne gde su im spojevi usana, i tek tada će te se dotaći skroz. Nauči da grliš ramenima a ne šakama. Ramenima se više obuhvata. Zaboravi svoje ime i prezime. Ti se zoveš onako kako te zovu ljudi koji te vole. Preraspodeli. Ti si figura od stakla. I te kamenice pesnica, što bacaju na tebe, lome te u krtu parčad i prave na hiljade malenih zvezdi da večeras sijaju od mesečine: (kao) još jedno Sazvežđe Bola. Ne boj se. Preraspodeli svoje zvezde. Sudari svoje svetove i sazvežđa sa nekim. Ako ste osuđeni na haos, nek zasija haos sudara zvezda u vama - najjače. Najšarenije. Ako ne umeš da se snađeš u postojanju, budi sa nekim, najlepši, najspektakularniji primer snalaženja u svetovima nepostojanja. U svetovima gde stvari postoje tek kada ih se setiš i dosetiš. I gde stvari ožive tek kada ih se dotakneš. Takvi svetovi se prenose dodirom. Uzmi svoju ljubav za ruku i povedi je. Siguran sam da sasvim dobro umeš i to.
SIGURAN U TEBE
Brojao sam zvezde i talase,
čitao sam putem, gde vode tajni znaci!
Sreli se nismo, a već znalo se,
da ćemo se eto, jednom sigurno naći.
Siguran sam ja u tebe, draga,
da tamo negde, za mene ti postojiš.
I da isto tako, pratiš tragove bez traga,
i dane do susreta našeg prvog - brojiš.
Al’ biće druga sasvim tema,
ako se nađemo, a ne prepoznamo…
Ako se sretnemo, a samo ćutimo!
Biće bolje onda, da nas nema,
da jedno za drugo nikada ne doznamo!
Da se i dalje, samo slutimo.
ULICA GORKIH JAGODA
Dobrodošla,
u ulicu Gorkih Jagoda... broj pet!
Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i
Mrtvih Nadanja,
stanujem ja.
Svako jutro, odem do ćoška
Bulevara Prevara.
Tu kupim novine -
"24 časa života manje".
Pogledam oglase,
rubrika "Nadanja",
ali ništa novo...
Čak se i staro razgrabilo!
Oko podne,
sednem u park,
pokraj reke Sećanja,
i gledam kako otiču
nabujale misli...
Popodne je moje vreme,
kada ručam u restoranu
"Prvi poljubac".
Odmah je tu, na trgu Ironije.
Pitam koji je danas dan
crno-belog kelnera...
(Pošto znam koji je specijalitet,
kog dana na meniju...)
"Koji je danas dan?!"
reče kelner
"Mislim gospodine, da je danas
Patetični dan!"
"Bože!
Zakleo bih se da je danas
Očajni dan!
Kako prođe nedelja!"
Za Patetični dan,
obično je na meniju
"teška Glupost,
filovana s divljom ljubomorom"
"Moje omiljeno!"
- pomislih.
"Još nešto gospodine?!"
bio je ljubazan kelner.
"Možda... preliv od intriga,
s jednom toplom, sočnom laži!?"
"Mogu li Vam preporučiti
samosažaljenje uz to?!"
"Ko kuva danas?!"
pitah.
"Đavo, čini mi se...
ili Vaša bivša!
Ako joj je počela smena?!"
"Daj! 'Ajde!"
"A, za desert?!"
"Možda neki bol,
u predelu grudi?!"
"Naravno gospodine... Sve za Vas!"
BOJE
Kao kroz prizmu,
jedino ja vidim tvoje prave boje.
Tvoja crvena i moja plava,
ista je za nas dvoje.
Tvoja radosna crvena,
pretvara moju sivu u zlatnu.
Moja nebo plava,
crta ti snove po platnu.
APRIL ( odlomak )
Plači:
Žensko si. Ako.
Plači kad treba
i malo kad ne treba.
Samo nemoj da preteruješ.
Jer sigurno da dolazi
vreme neželjenog plakanja.
Uštedi po koju suzu
za tad.
I par njih odvoji
onako sa strane,
za mene.
Ne mora da budu
nešto prevelike,
ni prevše bistre,
ali odvoji ih
baš za mene,
i nek su od srca...
Pa, kad krenem na put,
da ponesem
more iz tvojih očiju,
i da znam:
Ima u jednoj kapi,
većih bura i oluja,
nego u Okeanu.
NAŠ TAJNI JEZIK (odlomak)
Kad nas ne bude pod ovim nebom,
nestaće i sve naše šifre, tajni kodovi...
Naš tajni jezik ljubavi.
A, tako smo ga tečno govorili...
Ti i ja.
Svi naši trenuci, otići će u zaborav.
Jer ljubav nije kamenje
da ostaje kao svedok.
Neko će drugi,
negde u Asunsionu,
Rimu, Olsu, Severnom polu...
Ili već tu, u ulici, govoriti isti taj jezik
sličan našem.
Isto tako, leptirasto lepršav,
isto tako, blesavo sladak.
*
Treba mi sna
na tvojim rečima od meda i sunca.
Nešto toplo za lomove rebra.
Obućar za cipele begunca.
Treptaj za odmor ovih očiju od srebra.
Neko ko zna.
Udah za davljenika.
Usne za preljubnika.
Molitvu za sveštenika.
Treba mi neko
da odleži jesenju himnu zrikavaca
nepomično, sa mnom u dubini trave.
Da se vulkana plaši koliko i pikavaca,
da ne kuka – vidi bubice, vidi mrave.
*
Za ljubav - još da krivim sreću,
dao sam joj sve i više,
probam jednu, drugu, treću
jednostavno - ne miriše.
Ne! Gnev tvoj, smešak razdragani Ne čine mene tvojim robom. Odsad smo jedno drugom strani.
Zar ne znaš da ja neću dati
Slobodu svoju radi laži:
I tako godine potratih
Za osmeh tvoj, za tvoje draži;
I tako predugo u tebi
Ja gledah nadu mladog doba,
I sve bih omrznuo, sve bih,
Da tebe volim sve do groba.
A možda čase - ko bi znao -
Koji su s tobom provedeni
Od nadahnuća ja sam krao!
Šta si ti za njih dala meni?
Možda bi smisao s nebesa
I snaga duha poneli me
I svet bi, za moj dar čudesan,
Besmrtno meni dao ime?
O što mi tako nešto kaza
Da bićeš zamena tom sjaju;
Što mi lik odmah ne pokaza
Koji mi otkri tek na kraju!
Ja imam ponos!... drugog ljubi,
Sanjaj da sav će ti se dati,
Ma šta zemaljsko da me snubi,
Ja ničem neću robovati.
Pod južnim nebom ću se lako
U tuđem gorju kriti dugo;
No predobro se znamo! kako
Zaboraviti jedno drugo?
Daću se sav uživanjima
I svime ću se zaklinjati,
I smejaću se ja sa svima,
A ni s kim neću zaplakati;
Počeću bezočno da varam
Ne želeći da opet ljubim;
Kako za ženom da izgaram,
Kad anđeo mi srce ubi?
Bio sam rad da trpim muku,
Na svet da kidišem, da svisnem,
Samo da tvoju mladu ruku
- Bezumnik! - jednom samo stisnem!
Ne spoznah te još neiskrenu
I zlu - a dušu sam ti dao!
Da li si znala vrednost njenu?
Jesi, - ja tebe nisam znao!
1932.
KAD ONA PEVA
Kad ona peva - glas se topi Ko poljupci joj na usnama.
Kad gleda - ko da pogled popi
Svu modru radost neba sama;
Kad ide - sve u sklad se spaja
I reč joj, što se grlu ote -
Sve puno čuvstva, izražaja,
Sve puno čedne joj lepote.
1837.
I MUČNO I TUŽNO
I mučno i tužno, i s kim da se nevolja deli Kad dušu obuzima seta?... Da, želje... Šta vredi da večno i zalud se želi?... Dok leta proleću – sve najlepša leta.
Da voliš... No koga?... Na tren ti se – ne troši snaga, A ne može na večna vremena. Zaviriš u sebe? – Od minulog nema ni traga, Ni muka, ni radosti nema. A strasti? – Ta pre ili posle ta bolest će luda Pred razumom ostati mala; I život, kad trezveno pogledaš okolo svuda – Toliko je prazna i glupava šala....
1840.
Začujem li glas tvoj zvonki Iz kog nežnost lije, Kao ptica u krletki Moje srce bije;
Susretnem li oči tvoje Duboke od plavlja, U susret im duša moja Iz grudi se javlja,
Nekako mi drago, milo, I plakat bih stao... O, kako bih, kako rado Na grudi ti pao.
Ja znam šta bi htela mi
reći u ovaj tren -
ne reci! Gle tamo gde tone u sen
ribnjak, gle kako se u trku splela
oblaka crnih sjajna stada -
ne reci! Loša je noć ova sada.
Znam, u duši ti huji i seva,
žeže je pitanja onih plam
na koja odgovor moram da dam.
Ne pitaj! Na usni još ti okleva
reč što može očaj da zada -
ne reci je! Loša je noć ova sada.
Sutra mi reci - sutra sve se
promeniti može što dušu sad tre,
prelako možda će postati sve
što srce sad ne može da podnese,
što je sad preteško breme jada -
ne pitaj! Loša je noć ova sada
Sam
Preko Zemlje mnogo
staza i puteva ima,
ali zajednički
cilj je svima.
Možeš se voziti, jahati
u dvoje il' u troje,
ali sam moraš preći
poslednje korake svoje.
Stoga su dar i umeće
najbolji koji znam:
Da sve što iskrsne teško
učiniš sam.
TAKO TUGUJE VETAR
Kao što jecavi vetar kroz noć žuri,
tako moja želja tebi hrli,
tako se moja čežnja za tobom budi.
O, ti zbog koje bolujem,
šta znaš ti o meni?
Polako gasnu ova kasna svetla,
dolaze dugi i besni sati.
Noć ima tvoje lice,
i vetar koji o ljubavi priča
osmehuje se kao ti.
