Sva silina i lepota životne dinamike počiva na različitosti! I, zar Bog nije ostavio ljudima slobodu odlučivanja hoće li da veruju u Njega ili neće!
Čovek je prirodno upućen na upoznavanje samoga sebe. Namerno kažem upoznavanje a ne poznavanje, jer čovek upoznaje sebe, svoju dušu celoga života i nikada je do kraja ne upozna. Ljudska duša je prostrana kao vasiona. pa kao što je u njoj sve prisutno: materija koja se rastvara u energiju, energija koja se zgušnjava u materiju , svetlost koja počinje da tamni, a tama da svetli, "crne rupe" i radjanje novih zvezda - tako je i u psihičkom životu čoveka.
Čovek rođenjem počinje život, naizgled od Nule i završava život Nulom. Pisaćemo nulu velikim ili malim znakom zavisno od našeg shvatanja smisla života i smrti. Kada bi dete bilo pri rođenju neispisana hartija (tabula rasa), možda bismo mogli zaključiti da će i u smrti čovek ostati ili opet postati slučajni, besmisleni, bezimeni list hartije, svejedno da li je i šta na njemu život ispisao.
Bog je jedan i prost. Bog je ljubav kada se doživi, čovek više nema potrebe da traži, on ne postavlja više uzaludna i suvišna pitanja. Bog je kroz Ljubav postao za čoveka "tačka" koja bez prestanka dalje sija i isijava Energiju Ljubavi.
Poslušajmo zato Hristove reči upućene "nevernom Tomi":
Zato što si me video poverovao si, blažen koji ne videše a verovaše. (Jovanovo jevanđelje).
Šta čovek očekuje ili treba da očekuje od starosti? Ulaženje u mirnu luku, dostizanje filosofske mudrosti, hrišćanske smirenosti, stoičkog, rezigniranog ili depresivnog mirenja sa činjenicom da se na većinu suštinskih pitanja, pitanja koja smo postavljali od najranijeg detinjstva do duboke starosti, nije mogao dati zadovoljavajući odgovor? Dosta je starih ljudi koji ne prestaju da pitaju: zašto i kada više ne očekuju odgovor ni od neba ni od ljudi. Njihovo uzaludno zašto liči s jedne strane na prisilu , s druge strane kao da im produžava život, jer kad nema više pitanja , može da se učini da nema više ni života.
Da li treba stalno pitati zašto? Ne treba stalno pitati ali pitati treba.
Ko kuca otvoriće mu se.
.. Šta je sa većinom školovanih i visokoškolovanih ljudi - hrišćanskih vernika? Svako od njih mora sam da rešava težak problem odnosa vere i znanja. Bog nam nije stvorio razum i um da bismo Ga se odricali već da bi Ga zajedno sa zdravim osećanjima i intuicijom potvrdili. Ovakvu ravnotežu intelekta i osećanja , vere i znanja, nije nimalo lako postići. Nekad nam je potreban doživotan trud da bismo se ovoj spasonosnoj unutarnjoj ravnoteži približili ili je i ostvarili. Ljubav je uvek bila i ostala najsigurniji put ovog pomirenja.
Vratimo se fenomenu ljudske misli. S pravom se kaže da mi mnogo više i češće osećamo nego što mislimo. Ali kada se snaga naših osećanja prenese u misao i kad je oplodi svojom energijom misao postaje "ubojita".
U ljubavi nema straha, ljubav izgoni strah napolje. Ljubav sebe neprekidno daje, sve je više ima u čoveku što se više daje.
"Dve vrste ljudi znaju za Boga: ljudi sa skrušenim srcem, svejedno da li su pametni ili glupi i ljudi doista razumni. Samo gordi ljudi i osrednje pametni ne znaju za Boga." Blez Paskal.
Ima ljudi koji stvarno ne veruju u Boga, a ne moraju biti nemoralni političari, ni gatari, ni spiritisti, već ozbiljni naučnici i filosofi poštenog i primerenog ličnog života. Zašto bi takvi ljudi smetali stvarno verujućim ljudima? Zar raznolikost sveta i života nije veličanstvena Božija predstava koja smeta i zbunjuje samo ljude ograničenog razuma, uskog srca i jalove mašte! Sva silina i lepota životne dinamike počiva na različitosti! I, zar Bog nije ostavio ljudima slobodu odlučivanja hoće li da veruju u Njega ili neće!
AUDIO SNIMAK
