Јутрос је вила дошла у мој дом,
и нисам питао ко је.
Знао сам —
по очима што запале снове,
по ветру у коси што мирише на јул,
жени коју ниједан мрак
не може угасити.
Није куцала — само је стала
на праг тек с њом сванулог дана
голе душе,
с уснама од неизговорених речи.
Села је у моју тишину
као да ту припада целог мог живота,
као да је моја душа њен дом,
њена постеља —
као стих што се сâм напише,
дотакнувши ми нутрину
тамо где ни молитве не стижу.
До краја дана
давах јој разна имена
и напослетку крстих је уздахом —
једном једином речју:
Љубав.
Из збирке Бисерница љубави (2025)
