A meni valja živjeti, i čekati. Živjeti sa nadom, u čekanju. Pa i bez nade.
Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo područje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve beleži i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i vrelim poljima nesnice.
A ja satima živim u svesti o njenom prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oči i uši i sva sirota čula.
Prolazimo kroz vlažnu tamu i pust, neosvijetljen predio. Jelena se neće više javiti. Mrak, vlaga. To nije njen elemenat. Preda mnom je noć bez sna, nedogledna, jarosna, uobličena pustinja. Čini mi se da je živo biće neće vidjeti i preživjeti ni vidjeti joj kraja.
A meni valja živjeti, i čekati. Živjeti sa nadom, u čekanju. Pa i bez nade.
Budim se u svetu svoga sadašnjeg života, znači: u svetu bez Jelene. Živim sa ljudima, krećem se među predmetima, ali nju ne može ništa više da dozove… Moglo bi se reći da sam uvek živeo od sećanja na jedno priviđenje, a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja.
Kako je malen i zbrkan svet opipljivih stvari prema vrelim, nedoglednim regionima nesanice! Kako je mutno i ružno ono što otvorene oči mogu da vide! Vrtlog koji je bolna zemna svetlost naglo otvorila preda mnom kružio je sve sporije. Najposle, sve se stvarn zaustaviše, svaka na svome mestu: vrata, veliko ogledalo, divan, pisaći sto, telefon.
A kad nas je sunce, na jednoj okuci, zaobišlo i javilo se na Jeleninoj strani, ona zaklopi za trenutak oči. Tada sam ugledao njene teške i čudne očne kapke, ispod kojih su živeli i sopstvenim plamenom sijali svetovi od kojih su trepavke, ne uspevajući da zadrže sav sjaj, bleštale tankim odsevima žeženog, zagasitog zlata u čudesnim prelivima. Dok je tako držala sklopljene oči, ja sam posmatrao njeno čelo, obraze i vrat. Oko njih je, kao letnja jara oko voćnih plodova, treptao neoivičen oreol moćnog ali jedva vidljivog sjaja, i gubio se na krajevima u pokrenutom i žitkom predelu koji brzina vožnje nosi, kida i rasipa u očima putnika. Tako smo, prelazeći prostor, dugo ćutali; ona po zakonu svoga bića i postanka, a ja u neizrecivoj slasti n jenog prisustva, koja je rasla i prelivala se i odnosila sa sobom sve što se moglo pomisliti ili reći. Samo u jednom trenutku nisam mogao odoleti želji. Zaboravio sam se i prekinuo za sekund ćutanje, tek toliko koliko je trebalo da joj sa pola reči kažem kako sam neizmerno srećniji od svih ludi na zemlji, koji svoj dan i svoju noć, svoj hleb i svoj log dele sa avetima, a ne kao ja, sa istinskom ženom savršenog bića i lika. To je bilo dovoljno da žena, koja je za mene oličavala u sebi snagu i lepotu sveta, nestane kao priviđenje.
Između nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da se zaista nikad, nikad više neće pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao da je to najprirodnija stvar na svetu i kao da će doveka i bez promene ostati tu. Ali sad mi se čini da je to bila obmana, samoobmana obmanutog čoveka. U stvari, ona i ne zna za mene, a ja znam samo za nju. Tako je, i tako je − istinu valja priznati − vazdan i bilo. Moglo bi se reći da sam uvek živeo od sećanja na jedno priviđenje, a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja. Pa ipak – i to treba priznati! − sve mislim da bi se mogla javiti još jednom, da bi se morala javiti. A uvek mi se čini da sam najbliži tome u toploj atmosferi koju stvara množina ljudi u pokretu.
Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam. Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić, sunčevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!
Kako živim? Dobro. Zadovoljan sam što sam proživio vijek a nisam nikome naškodio. Ono što je meni štete navedeno, davno sam zaboravio, gubitak je lakše podnijeti nego kajanje.Ne govorim to da bih te prevario, ili učinio ljepšom svoju sliku u tvome sjećanju. Ništa više ne očekujem od ljudi i mirno razgovaram sa sobom i o sebi. Laž je za život, a ne za smrt, a ja sam blizu smrti, iako sam još u životu.
Kuća mi je dolje u selu, a njiva i vinograd ovdje na brdu, pa svaki dan šijem između kuće i njive, imam tako razloga da svaki dan razdrmam zarđale kosti, i imam opravdanje što nešto radim. Sudbina me je postavila na ovu stazu, za drugu ne znam, i koračaću po njoj dok u meni ima snage. Treba tako, to je moj zadatak i moja životna svrha. Ne pitam je li pravedna, moja je. Živim sam, i nije mi teško. Dva sina su mi otišla u svijet, jedan je sudija u gradu, drugi direktor fabrike. Na što da se tužim? Što njih dvojica nisu ostali u selu? A šta bi njih dvojica radili ovdje? Da je sudbina htjela, njihova životna staza bi bila ovdje, ali eto, njihova putanja je na drugom mjestu, i mekša je i ravnija nego moja. A opet, da požalim što nisam s njima u gradu, a zvali su me i zovu me, to neću, jer svoj život ne bih mogao da zamislim bez ovog tvrdog puta od kuće do njive.
Ovdje sam postao, ovdje ću nestati. Ovdje sam ugledao nebeski beskraj i pučinu na kojoj mi se oko odmara, i ovo ne bih zamijenio ni za jedan kraj na svijetu. Ljepših možda ima, dražih nigdje. Ovaj kraj, to sam ja, to je moj život i moja ljubav, to je moja kolijevka i moja grobnica, moj početak i moj svršetak. Znam svaki prevoj, svaki ugib, svako uzvišenje na ovom vidokrugu, znam svaki miris što se javi od proljeća do zimske bure. Znam svaki preliv svjetla, od ružičastih jutara do crvenih sunčevih zalazaka, od pamučnih oblačića do tmastih oblačina što najavljuju nevrijeme. A sve je to moje, kao moje vlastito tijelo, i još više i još važnije, jer je to nešto vječno što me je prihvatilo, privezalo, obilježilo, sebe sa mnom, mene sobom. Zato ne mogu reći: volim svoj zavičaj. Kao što ne mogu reći: volim svoje tijelo. Mnogo je tačnije ako kažem: živim s njim, bez njega moj život ne postoji.
Žena mi je ranije otišla na onaj svijet. Žao mi je što nije poživjela duže, bilo nam je lijepo u životu, nismo se svađali, nismo smetali jedno drugome, bilo nam je drago i da se vidimo i da ćutimo i da porazgovaramo. Ali eto, njena je staza bila kraća. Takav je život, sve odlazi, ništa se ne vraća, i ne vrijedi plakati zbog toga. Sam se budim u rano jutro, sam liježem u prvi mrak, sâm sam po cio dan, osim kad naiđu ljudi spremni na razgovor, tako kao ti. Volim da porazgovaram, od razgovora sve postane svjetlije i svježije, kao da se prozori na kući otvore. O čemu volim da govorim? O svemu što ljude i mene zanima, o životu, o prirodi, o radu, o smrti (i o smrti, zašto ne, smrt je važna koliko i život), zaista o svemu, jer teško da ima stvari o kojoj čovjek nikad nije pomislio. Nisam naročito pametan, niti mislim da je to važno, važnije je da je čovjek pravedan i da se ne truje ružnim mislima. Mučno bi bilo živjeti obeshrabren. Ne gundam i ne žalim se (ne znam zašto bih), a ljudi se čude i kao da im je krivo što sam ja miran i veseo. A ja se njima čudim što gube vrijeme na nerazumnosti, bolje bi bilo da žive. Ali im to ne kažem. ljudi ne vole kad im se govori istina. I žalim ih što se opterećuju nevoljama bez kojih bi mogli da budu.
Ali kad ne bude ljudi ni razgovora s njima, i kad se umorim od rada, sjednem u hlad, obično pod ovu maslinu, i posmatram stopu zemlje što mi je sudbina odredila da je obradujem, i plavu pučinu pred sobom što se uvijek otvara mome pogledu, i svileno nebo nad glavom što ga od djetinjstva da vidim kakvo će brojne biti, i da mi bude široko u duši.
Uskoro, znam, mene neće biti, uskratiće mi se slast da gledam nebo i pučinu, tama će biti svuda oko mene, kao što je sada svjetlo. Ko li će roviti ovu stopu zemlje što se zove mojom? Pa mislim kako je to zaista nevažno, ja ću umrijeti, a zemlja će ostati, vječna, i nije mi žao što ću otići, to je zakon, i čovjek može samo željeti da se njegovo izvršenje odgodi a nikako da se ne dogodi, jer je ludo očekivati ono što je nemoguće. Ludo je i žaliti za tim.
Godinama, otkako sam sâm, utjeha mi je bio moj magarac, uvijek smo bili zajedno, s njim sam išao od kuće, s njim se vraćao s njive, s njim se razgovarao kao s čovjekom, kao s prijateljem, jer smo to zaista bili. Nisam bolestan, osjećam to; star sam, a to nije bolest, samo tijelo vene, a to nije moja briga. Ne muči me nesanica što sebi nešto prigovaram, nikakvo zlo nisam učinio nikome, a dobra sam učinio koliko sam mogao, ali to nije za pričanje, pričati o učinjenom dobru znači isprljati ga. I tako, miran, jer nisam kriv, niti imam razloga za brigu, trudim se da nekako provedem vrijeme između ponoći i zore, prazno, gluho, bezljudno, naseljeno samo ljudskim strahom i čudnim sjenkama koje se pretvaraju u duhove. I znaš li šta tada radim, dok svi u selu spavaju? Razgovaram s dalekim ljudima. Okrećem dugme na svome starom radiju, svijetli se skala zelenkastim svjetlom, žmirka magično oko kao da se javlja živ stvor, tražim daleke stanice, javljaju se znaci kao da neko nekome telegrafiše, čuju se riječi nepoznatih jezika, javi se i muzika. Svijet ne spava, svijet nikad sav ne spava. Čini mi se da nisam sam.
Čujem kako polako tapa po dvorištu moj stari magarac, šuška i diše, i zbog njega nisam sam. Voli kad mu se javim i kad ga počešem po leđima, pa hoda oko kuće, podsjeća me na sebe, zna da ne spavam. On je za mene bio kao čovjek. Žalio sam što ne zna da govori, pa smo se sporazumijevali pogledima, ćutanjem, dodirima. Nije žurio, jer više nije bio ni za kakvu žurbu, a možda mu je i životno iskustvo govorilo da nema kud da žuri, išao brzo ili sporo, stići ćeš prerano.
Ne znam hoćeš li mi vjerovati, ali ako bi mi neko ponudio da živim vječno, ne bih pristao. Prvo, umorio sam se i od ovoga što sam do sada živio, a kako bih se tek umorio kad bih znao da neću nikad umrijeti? Neka me bog sačuva te strahote! Neka sve ide svojim redom, i život i smrt, život bez zla, smrt bez muke. A smrt nije strašna, vidio sam tolike ljude kad umiru, samo čvršće zaspe i ne bude se. Strašan je strah od smrti, ali kad vidiš šta je to, kad digneš ruke od želje da budeš Bog i zadovoljiš se da budeš smrtni čovjek, sve dođe na svoje mjesto, i mirno je čekaš, kao i san, i nije ti žao što se sutra nećeš probuditi...
...
Ima riječi što pomažu od ujeda ljute guje.
A ima riječi - pomislio je - gorih od ujeda guje. I po čudnoj logici ljudske nedoslijednosti, tek što je ujeo drugog, zaželio je lijepu riječ koja liječi i spasava. Ne zna ni kako izgleda, čini mu se da je nikad nije čuo, vjerovatno je ne bi prepoznao i kad bi je čuo, možda je ne bi ni čuo, jer uho nije naviknuto na nju. A možda bi se i razbolio od te čudne riječi. Ako ne bi i umro.
I zašto on sam ne bi rekao tu riječ. Sigurno je i ona želi.
Šta da kaže? Nešto nježno, lijepo, toplo...
Teško je: u srcu je hladno, kao da u njemu vjetrovi duvaju.
- Draga - rekao je s naporom kao da se davi, ličilo je na režanje.
Ona se okrenula, iznenađena. Treba izdržati, ne vjeruje mu.
- Draga, ponekad je čovjek nervozan, nepravedan, a znam da i ti očekuješ lijepu riječ...
Ne, nije to. Kao da se pravda za ono što je učinio i što će još učiniti.
Volim te, draga.
Zaista mu se to učinilo istinito: voli je. Rekao je to iskreno.
Ali se žena gotovo uplašila:
Šta ti je? Je li ti zlo?
Uzalud, ne polazi za rukom ni njemu ni njoj.
- Ima li vina? - digao je ruke od traženja nježne riječi.
Sve si popio sinoć.
Ustao je, da uđe u kuću, da se odvoji od nje.
...
Ja ne čekam sreću – rekao je smiješeći se.
Zaista?
Zaista. Imam je.
U čemu je?
U tebi. Imam tebe. To mi je dovoljno.
...
Strah koji ima svoj razlog i korijen možeš da primiš, ma kakav da je, može se izmjeriti ljudskom mjerom, može mu se odrediti domet i uvir.
A možda i nije bezrazložan, samo ne možeš da mu nađeš razlog. Zato postaje opasan, jer je svuda, u svakom pokretu, u svakom glasu, u svemu što živi i umire, i srce neprestano strepi pred nečim strašnim, svemoćnim, sveuništavajućim. Sve češće mu se dešava da ga obuzima neobjašnjiva jeza, da neki nesaznani užas zaustavlj dah, pa samo prestravljeno gleda i sluša. Čeka: sad će. Ne zna šta, ali je strašno.
- Svako doba je teško, a svoje najteže
A on će umrijeti kao toliki drugi, kao većina, bez traga i spomena, pa će možda i njegovi unuci zaboraviti da je ikad živio. Neće ostati otisak njegovih stopa na drumovima kojima je prošao, umrijeće sjećanje na njega s ljudima koji će ostaviti ovaj svijet. Ništa nije učinio što bi bilo vrijedno da se pamti, nije ljude budio iz sna i dizao iz čame, nije ih vodio u juriše protiv mraka i protiv neprijatelja, nije stvorio nikakvo djelo kojim bi podstakao ljudski duh ili čovjekovu varku, ničim nije zaslužio da njegovo ime pređe granicu njegova vijeka. Nestaće u proždrljivom vremenu, nezapažen, kao kad izgori šibica. Za njega ne postoje stoljeća, ni decenije, ni godine čak. Njegov spomen je bez trajanja, jer je on bez značaja. Bože, kako je to čudno, sve će trajati, sve će biti isto u svijetu, i ovaj prašni drum, i ovaj suri kamen iznad puta, i ovaj divlji nar što raste usred kamena, i ova beskrajna pučina, trajnija od svega ljudskog, a od njega neće ostati ništa. Možda će postojati i neki drugi Ivan Marić, ali njega neće biti. Nestaće cio jedan svijet, cio jedan kosmos, jedno složeno sjećanje. Bio, i nema ga i niko to neće znati.
...
Neka vrijeme teče.
Život je san...
Je li to on rekao?
Ne, nije. On i ne zna da je život san.
Nikoga nema, a rečeno je. Nije zaspao da bi mogao usniti te riječi.
Je li to dio nekog davno izrečenog razgovora što ga je kamen zapamtio? Je li to odjek odlutalih i opet vraćenih riječi? Ili je nečije buduće govorenje, otkinuto od cjeline, ili tek začeto? Ili je palo u ovaj prostor odnekud izdaleka, odbilo se od neba? Ili nije ni postojalo?
Jeste, čuo je to negdje, možda u sebi, kao smirenu ili uplašenu misao, kao jato prhnulih ptica.
Život je san...
To su riječi iz neke pjesme, to o snu. Ali sad mu zvuče tajanstveno. Imaju čudno značenje kad su ovako na okupu: svaka za sebe je obična.
Znači li to da mi samo sanjamo da živimo, a ne živimo? Sve što nam se dešava, nije stvarnost, već naš san o stvarnosti. Kakva je onda ta stvarnost, i da li postoji? Ili je sam san stvarnost?
Ko nas to drži u snu, i ko nas budi?
...
Je li smrt buđenje? Je li život u smrti?
Otići će morem u nepoznato. Jednom.
Ostaviće ovu vrelu kamenu liticu na kojoj i gušter izdiše, i ovu sprženu tvrdu travu bez sokova, oko koje se samo guje uvijaju, i ovu ružnu kuću u kojoj radost zamire, i ovaj mrtvi kraj u kojem plemenitosti nema, ni ljubavi, ni želje čak.
Neću da se pretvorim u suri kamen.
Otići ću jednom.
Kuda?
Ma kuda.
Kada?
Nikada.
Čim đavo preciznosti došapne vrlo određena pitanja, maštanje prestaje. Ostaje tuga. Ostaje život oko nas.
Preporuka ko vrata da pogledate film. Citati su iz filma. Knjiga je na spisku za čitanje (eh, živote, kratak li si :)
Kada ostavite nešto iza sebe na mestu na kojem ste bili, ostaće deo vas iako ste otišli. I s tim stvarima ćemo se ponovo sresti samo kad se vratimo tamo. Putujemo da nađemo mesto gde živimo deo života, ali to je kratkog daha i ne može da potraje. A na putovanju idemo prema vlastitoj usamljenosti. I da li sve što radimo, radimo zbog straha od samoće? Da li se odreći svega da ne bi propustili ostatak života?
Kad je diktatura činjenica, revolucija je dužnost.
Da li je na kraju stvar u slici koju smo za sebe načinili od ideje da smo sve postigli i doživeli, pa možemo sebi odobriti život koji živimo? Ako je stvar u tome, može se strah od smrti i strah od nemanja mogućnosti da bude onako kako smo i planirali. Ako smo došli sa sigurnošću da to nikada neće biti potpuno ostvareno, odjednom ne znamo kako da preživimo vreme koje ne može biti deo naših života.
Pravi režiser našeg života je slučajnost - režiser pun okrutnosti, saosećanja i zadivljujućih šarma.
Šta bi moglo – šta bi trebalo da se uradi sa svim tim vremenom koje je pred nama? Otvoreno i neoblikovano, lako poput pera u svojoj slobodi, a teško poput olova u svojoj neizvesnosti? Da li je to želja, sanjiva i nostalgična, da ponovo stojimo na toj tački u životu i da možemo krenuti potpuno drugačijim putem od onog koji nas je načinio onima što jesmo?
U mladosti živimo kao da smo besmrtni. Svest o smrtnosti pleše oko nas poput krhke papirne trake koja jedva dodiruje našu kožu. Kada se to u životu menja? Kada se traka stegne, sve dok nas na kraju ne zadavi?
Presudni trenuci u životu kada se zauvek menja smer, nisu uvek tako dramatični. U stvari, dramatični trenuci, po onome što smo iskusili iz života, dešavaju se češće i vrlo neupadljivo. Kada prikazuju svoje revolucionarne promene uverite se da je život prikazan u drugom svetlu, ali tiho i neprimetno. I to je divna tišina koja ima svoju posebnu plemenitost.
Ako smo živeli samo mali deo našeg unutrašnjeg života, šta se događa sa ostatkom?
Živimo ovde i sada, sve pre toga gde god da je bilo je prošlost, uglavnom zaboravljena.
Када приметимо да је противник надмоћан и да нећемо изаћи као победници, треба прећи на лично: вређати, бити груб. Тај прелазак на лично састоји се у томе да се са предмета спора (јер смо ту већ изгубили) пређе на онога с којим се препиремо и да се нападне сама његова личност. То бисмо могли назвати argumentum ad personam, за разлику од argumentum ad hominem. У овом другом случају остајемо на чисто објективном предмету, придржавајући се онога што је противник о њему рекао или признао. Али при преласку на лично предмет се у потпуности напушта, а напад усмерава на противникову личност. Постајемо, дакле, заједљиви, злобни, увредљиви, груби. То је, уместо позива снагама духа, позив снагама тела, ономе животињском у човеку. Ово је правило врло омиљено и зато се често примењује.
Сада се поставља питање које противправило овде важи за ону другу страну. Јер, ако и он исто учини, доћи ће до туче, двобоја или тужбе због увреде части. Варали бисмо се кад бисмо мислили да је довољно да ми сами не пређемо на лично. Јер и ако некоме потпуно мирно ставимо до знања да није у праву и да, дакле, погрешно суди и мисли – што је случај у свакој дијалектичкој победи – ми ћемо га ожалостити и озловољити више него грубом увредом. Зашто? Зато што, како каже Хобс: Omnis animi voluptas, omnisque alacritas in eo sita est, quod quis habeat, quibuscum conferens se, possit magnifice sentire de s
eipso („Сва радост срца и сва веселост почивају на томе да човек има оне с којима упоређујући себе може високо мислити о самом себи“). Човеку није стало ни до чега више него до таштине, и ниједна рана не боли тако снажно као она која је дотакне. (Отуд изреке попут: „Част је вреднија од живота“ и слично.)
Задовољење части произилази углавном из поређења своје личности с туђом, нарочито у погледу духовних способности. А то се догађа нарочито јако у препиркама. Отуд огорченост пораженог, мада му није нанета неправда; и отуд његово посезање за последњим средством, последњим триком, који се не може избећи пуком љубазношћу.
Од велике је помоћи хладнокрвност: ако, наиме, чим противник пређе на лично, ми мирно узвратимо да о томе није реч и одмах вратимо разговор на ствар, настављајући да показујемо да није у праву, не осврћући се на његову увреду – као што је Темистокле рекао Еурибијаду: παταξον μεν, ἀκουσον δε („Удари ме, али ме саслушај“). Али то није дато свакоме.
Зато је једина сигурна противмера она коју је већ Аристотел дао у последњем делу Топике: не расправљати се са сваким, него само са онима које познајемо и за које знамо да имају довољно памети да неће рећи нешто апсурдно што би нас посрамило; који расправљају чињеницама, а не празним аргументима; који слушају разлоге и разматрају их; и који цене истину, радо чују добре разлоге и из уста противника, и имају довољно стрпљења да поднесу када се истина нађе на другој страни.
Отуд следи да од стотину једва има један који је вредан расправе. Остале оставимо да говоре шта хоће, јер desipere est juris gentium („право свакога је да буде неразуман“). Треба имати на уму и оно што је рекао Волтер: La paix vaut encore mieux que la vérité („Мир је још увек бољи од истине“). А једна арапска изрека каже: „На дрвету ћутања рађа се мир, његов плод.“
Препирка је као трљање главом о главу: она може бити од обостране користи ради исправљања сопствених ставова и стварања нових погледа. Али оба учесника морају бити једнаки по образовању и по интелекту. Ако недостаје прво, један неће разумети све и неће бити „на нивоу“. Ако недостаје друго, огорчење ће га навести да се служи нечасним средствима, смицалицама или грубошћу.
Ima osoba na ovom svetu kojima je suđeno da same sebe unište, i nikakvo razumno dokazivanje ne može da im pomogne. Što se mene tiče, Justina me je uvek podsećala na mesečara koga su spazili kako korača po opasnom ravnom olovnom krovu na visokoj kuli; svaki pokušaj da je čovek probudi vikanjem mogao bi dovesti do nesreće. Čovek je jedino mogao da je nečujno prati u nadi da će je postepeno odvući od dubokih mračnih bezdana koji su zjapili sa svih strana. Ali nekim čudnim paradoksom, baš ovi nedostaci u karakteru - ove niskosti duše - predstavljali su za mene najveću draž ove kobne dinamičke ličnosti. Pretpostavljam da su se oni nekako podudarali sa slabostima u mom sopstvenom karakteru kojima sam srećom mogao bolje da vladam nego ona. Svstan sam da je za nas ljubavni čin bio samo mali deo celovite slike koju je projektovala duševna prisnost što je svakodnevno bujala i granala oko nas. Dok smo razgovarali neosetno bismo se približili jedno drugom sve dok se ne bismo uhvatili za ruke, ili skoro pali jedno drugom u zagrljaj: ne iz uobičaajene čulnosti koja mući ljubavnike, nego kao da je telesni dodir mogaao da ublaži bol istraživanja sopstvenoj duši.
Shvatio sam da je ova jalova razmena misli i osećanja probila stazu ka guščim džunglama osećanja; i da smo postali robovi tela, posednici jednog tajanstvenog saznanja koje su dalje mogle da prenose, primaju, dešifruju, razumeju – samo one retke nama podudarne ličnosti na svetu (koliko ih malo ima, kako ih je retko sretao čovek!)
Grad postaje čitav svet kad čovek voli jednog od njegovih stanovnika.
Hvala Bogu što nisam genije, jer genij nema nikoga kome bi mogao da se poveri.
Citati iz ostalih delova Aleksandrijskog kvarteta
„Bezbrojna su čovekova Ja; u njemu su andjeli i djavoli, raj i pakao, čitavo životinjsko, biljno i mineralno carstvo; i baš kao što mali pojedinačni čovek može da se razboli, tako i veliki univerzalni čovek ima svoje boljke koje se očituju kao nevolje što pogađaju celo čovečanstvo.“
„Aleksandrija, princeza i kurva. Kraljevski grad i anus mundi. Neće se promeniti sve dok rase i dalje vriju ovde kao šira u kaci, sve dok ulicama i trgovima naviru i šikljaju u u svom vrenju te razne strasti i pakosti, besovi i iznenadne mirnoće.“
“Kada ste zaljubljeni, znate da je ljubav prosjak, besramna kao prosjak, a odgovori u vidu čisto ljudskog sažaljenja, tamo gde nema ljubavi, mogu da uteše čoveka parodijom zamišljene sreće.”
Је ли подељеност у многим важним или мање важним питањима нешто што је специфичност српског народа у односу на оне који га окружују?
Сетимо се бомбардовања 1999. године. Непријатељ нас мири, сабира, отрежњује, уједињује наравно, и то није правило, али смо по себе саме најопаснији кад немамо никога да нас збуњује. Могло би се рећи да нас, с времена на време, непријатељ не деконцентрише у тим нашим међусобним ратовима, обрачунима, питање је да ли бисмо преживели, колико би нас до данас претекло.
- Кад имате неки лични, сасвим приватни проблем. који одлажете да решите, да га «рашчистите" сами са собом, он се (годинама) компликује, и једног дана се појави као „малигна дијагноза", мада је све почело безазлено, са болом у пределу леђа, који је, вероватно, последица „оног пада с бицикла, кад сам био мали". Најискреније бих волео да све ово нисам „морао" да напишем, али, исто тако, ако сам све то видео, доживео, и у неким годинама схватнио да ће нам поделе, свађе и сукоби уништити и ово мало преостале земље, и живота, нисам имао „право" да то не „приметим" јавно, и да све по „препоруци" Стерије, не дам на знање грађанству, као тему за размишљање људима из разних, стручних области, не би ли се та трагична прича, звана деобе, излечила, или, бар, свела на „пристојну" меру, све зарад „мира у кући", као предуслов за нормалан живот једне државе и људи који је насељавају, у овом случају, још увек, већином Срба.
Злоупотреба „Небеских предака" је свакодневна, непримерена, бучна и, до стида, неукусна. Убијени владари, прогнани монаси и народни добротвори, у болести заборављени хероји, понижене војсковође, избегли научници, од глади и беде пострадали писци, песници, сликари..., посматрају нас данас, са фресака, музејских слика, назива улица, са бронзаних коња, корица уџбеника, са гоблена, мајица, истетовираних леђа, са шарених тањира, налепница флаша киселе воде и љуте ракије, „позлаћених" чаша, пепељара, лицидерских срца..... чудећи се, эгрануто, неозбиљним, неодговорним и, најблаже речено, чудним потомцима. Из њихових збуњених, постиђених погледа, видљиво је само једно једино питање. Шта нас, ово, снађе на правди Бога?
ХИЉАДУ ГОДИНА СТОЈИМО на Раскрсници двају путева, један води на Исток, други на Запад. Векови пролазе а ми смо и дан данас неодлучни којим путем да пођемо? Час нам се чини да нам ваља кренути пут Истока, тамо где нам је прапостојбина, сећање, душа и сва „прошлост". па пођемо у сеобу мимонилазећи се са људима који оданде беже, причајући страхоте о глади, беди и логорима, те се са пола пута вратимо, безвољни, уморни и разочарани, да би се након неколико година предаха запутили пут Запада, где нас, само, разум води „путовање из главе, без душе", где математика каже да нам је то географска - прагматична „будућност"; и газимо царску калдрму на том друму, свађајући се, ударајући се и, кришом, на потаје, убијајући се због погрешне, „издајничке одлуке", да би се, поново, вратили до Раскрснице, где се по стоти пут сабирамо, миримо, пребројавамо, видамо ране, крпимо "аљине" и поправљамо обућу за ново путовање, с пролећа. чим сунце гране.
С времена на време прође неки народ покрај нас. гледајући нас прашњаве, уморне и бесне. И ако се неко, случајно, усуди да нас упита шта ту радимо, шта чекамо, зашто се не померамо, добије мотку по леђима, камен у главу или успомену од оружја, које већина има "злу не требало", све уз псовке које никад нико није чуо од по неколико табака, изговорене у једној реченици, из фалсета. Шта се кога (бре!) тиче шта ми радимо, запгго стојимо и чекамо? Нека свако гледа своја посла! Мало је нама наших брига! Питамо ли ми њих зашто скитају?!
...
2+2 = 4, или 2 + 2 = Ајде, бре да се договоримо.
У свакодневном опстајању, породичним и пријатељским односима, или кад је реч о „изузетно битним политичким одлукама", од којих зависи „живот наш насушни", чињеница да су 2 + 2 = 4, САМО 4 (?), најмање је прихватљива, недостојна озбиљних разговора, понижавајуће проста, очигледна и тачна до презира, увредљива за елементарно достојанство и могућност, бар покушај, да се „изнађе" неко креативније, квалитетније решење, збир који би дозвољавао супротстављеним странама да је говор и помирење прихватањем компромиса. Ако смо људи, ако стварно желимо „добро једни другима", хајде да будемо толерантнији" у односу на догматски, искључиви, бескомпромисни збир, који унапред одређујe peзултат било каквих преговора, и споразума. Уместо већ окоштале формуле" 2 + 2 једнако је 4, и САМО 4, пођимо од претпоставке да ћемо током разговора ИЗНАЋИ неко прихватљивије решење.
2 + 2 = Ајде, бре. да се договоримо, ко људи!
Ако смо људи!
Ако смо само „бројеви", нема шта да причамо; "резултат" је познат унапред, а сваки разговор осуђен на пропаст..
О чему да расправљамо, око чега да се договарамо. кад знамо шта нас на крају чека. Где је у том нашем толератном размењивању предлога, жеља и мишљења, полет добре воље, полет људског начела да „договор кућу гради": где је ту честита намера да се погледамо у очи, седнемо и договоримо се ко људи. Зар је баш толико тешко, и страшно, ако пођемо од предлога: 2+2 би МОГЛО бити 4.
Значи, не поричемо да је 4, ако ћемо се круто, "шаблонски", држати математике, ако ћемо се поистоветити са логиком „апотекарске ваге; међутим, по стоти пут понављамо ако смо људи, што би био ред да јесмо, зар је проблем само у те три речи: МОГЛО БИ БИТИ.
Дешава се да се у овој расправи немогућој мисији. појави и неко (крајње) рационалан, са жељом да скрати „агонију", па из најбоље намере „врати математику" на почетак, опрезним, бираним речима:
- Лепо је То што ви желите, и људски, наравно, разумем ја ваше жеље, али ће резултат свих преговора и договора на крају, ипак, бити... Мало је оних који су успели да изговоре - четири.
P.S.
Поделе ће нам, вероватно, доћи главе и (ово мало) преостале земље.
Кад би, рецимо, ова подела била "толерантнија" без мржње, горчине, прединфарктног беса, живот бисмо „трошили" на практичније, корисније и паметније послове, ако нам је (већ) суђено да се свађамо, секирамо и, до бола, нервирамо.
