Kako to, na primer, da mi nikad nije dolazilo do svesti koliko lica ima? Postoji mnoštvo lјudi, ali još mnogo više lica, jer svako ima više njih. Ima lјudi koji isto lice nose godinama, i ono se, naravno, troši, prlјa se, lomi se u borama, širi ce poput rukavica koje smo nosili na putovanju. To su štedlјivi, jednostavni lјudi; oni ga ne menjaju, čak ne nose ni na čišćenje. Dovolјno je dobro, tvrde, i ko im može dokazati suprotno? Istina, tu se pitamo — pošto imaju nekoliko lica — šta li rade sa ostalima? Čuvaju ih. Da ih nose njihova deca. Ali dešava se da i njihovi psi izlaze na ulicu s tim licima. Što da ne? Lice je lice.
Drugi lјudi stravično brzo stavlјaju na sebe svoja lica, jedno za drugim, i skidaju ih. Isprva im se čini da ih imaju dovolјno zauvek, ali tek im je četrdeset godina; i evo već poslednjeg lica. U tome, naravno. ima tragike. Oni nisu navikli da štede lica, poslednje im propadne za nedelјu dana, dobije rupe, na mnogim mestima se istanji kao hartija, i onda se malo-pomalo pojavlјuje podloga, ne-lice, i oni s njim hodaju po svetu.
Učim da gledam. Ne znam razloga tome. Ali sve u mene ulazi dublјe i ne zaustavlјa se na onom mestu na kojem se inače uvek okončavalo. U mom biću postoji neka unutrašnjost o kojoj ništa nisam znao. Sve sad odlazi tamo. Ne znam šta se onde zbiva.
Danas sam napisao pismo, a pri tom mi je palo na um da sam ovde tek tri nedelјe. Tri nedelјe drugde, na selu, na primer, mogle su prolaziti kao jedan dan, dok su ovde to godine. A i ne želim više da pišem pisma. Što bih nekome kazivao da se menjam? Ako se menjam, zacelo ne ostajem onaj koji sam bio, a ako sam nešto drugo nego do sada, jasno je da nemam poznanika. A tuđim lјudima, lјudima koji me ne poznaju, nikako ne mogu pisati.
Stihovi
Stihovima toliko malo postižemo kad ih pišemo rano. Trebalo bi čekati i skuplјati smisao i slast celog svog života, i to po mogućnosti dugog života, pa bismo onda, sasvim pri kraju, možda bili kadri da napišemo deset redaka koji su dobri. Jer stihovi nisu osećanja, kako to lјudi misle (osećanja imamo dovolјno rano) — nego su iskustva. Radi jednog jedinog stiha potrebno je videti mnoge gradove, lјude i stvari. potrebno je poznavati životinje, potrebno je osećati kako ptice lete i poznavati onaj pokret sa kojim se mali cvetovi ujutru otvaraju. Treba se moći sećati puteva u nepoznatim krajevima, neočekivanih susreta i rastanaka koje smo dugo gledali kako se bliže – sećati se dana iz detinjstva, koji su još nerazjašnjeni, roditelјa koje smo morali vređati kad su nam činili radost i koje nismo shvatali (bila je to radost namenjena nekom drugom – ), sećati se dečjih bolesti, koje tako neobično počinju sa tolikim dubokim i teškim preobražajima, sećati se dana u tihim, suzdržanim sobama i jutara na moru, mora uopšte, mnogih mora, noći provedenih na putovanju, noći što su šumorno stremile uvis i odletale sa svim zvezdama – ali još nije dovolјno ako nam je dato da na sve to mislimo...A nije dovolјno ni to što imamo uspomene. Potrebno je moći ih zaboraviti kad ih ima suviše, i treba imati veliko strplјenje i čekati da one ponovo naiđu. Jer same uspomene još ne čine ono što mi želimo. Tek kad postanu krv u nama, pogled i pokret, bezimene, tako da se više ne mogu razlikovati od nas samih, tek onda se može desiti da u jednom veoma retkom času prva reč jednoga stiha iskrsne među njima i poteče iz njih.
Salonski nameštaj
Da li je moguće, misli ono, da se još nije videlo, saznalo i reklo ništa stvarno i važno? Da li je moguće da su lјudi hilјadama godina imali vremena da gledaju, razmišlјaju i beleže, i da su te hilјade godina pustili da prođu kao školski odmor, za vreme kojeg pojedemo krišku hleba sa maslacem i jabuku?
Da, moguće je.
Da li je moguće da su lјudi, uprkos pronalascima i napretku, uprkos kulturi, religiji i filozofiji, ostali na površini života? Da li je moguće da su čak tu površinu, koja bi ipak za nevolјu nešto bila, prevukli neverovatno dosadnim tkanjem, te izgleda kao salonski nameštaj o letnjem odmoru?
Da, moguće je.
Časovnik u praznoj sobi
Da li je moguće da svi ovi lјudi sasvim tačno poznaju jednu prošlost koja nije nikad postojala? Da li je moguće da svekolike stvarnosti nisu ništa za njih; da njihov život otkucava, ni sa čim povezan, kao časovnik u praznoj sobi?
Da, moguće je.
Ljuske lјudi
To su otpaci, lјuske lјudi, koje je sudbina isplјuvala. Vlažni od plјuvačke sudbine zaleplјeni su za neki zid, za neki fenjer, za neki reklamni stub, ili teku polagano niz ulicu ostavlјajući za sobom taman, prlјav trag.
Zgužvano
Danas to nisam očekivao, izišao sam iz kuće tako hrabro kao da je to najprirodnije i najjednostavnije. Pa ipak, opet se pojavilo nešto što me je ponelo kao hartiju, zgužvalo me i odbacilo, pojavilo se nešto nečuveno.
Slava
Jer ja onda još nisam shvatao slavu, to javno lomlјenje nečeg što nastaje, na čije gradilište upada gomila pomerajući mu kamenje.
Ne moli nikoga
Ne moli nikoga da govori o tebi, čak ni prezrivo. I ako prođe vreme i ti primetiš da tvoje ime kruži među lјudima, ne uzimaj ga ozbilјnije od svega drugoga što zatekneš u njihovim ustima. Pomisli: ukvarilo se, i otresi ga se. Uzmi neko drugo, neko kojim te Bog može prizvati u noći. I krij ga pred svima.
Ti najusamlјeniji, ti koji si po strani, kako su te sustigli na tvojoj slavi. Koliko vremena je prošlo otkako su temelјito bili protiv tebe, a sad se s tobom ophode kao sa sebi ravnim. I tvoje reči nose sa sobom u kavezima svoje sujete i pokazuju ih na trgovima i razdražuju ih malo iz svoje bezbednosti. Sve tvoje strašne grablјivice.
Groznica je rila
A onda je došla jedna od onih bolesti čiji je smisao bio da mi dokažu kako ovo nije bio prvi svojstven događaj. Groznica je rila po meni i sasvim odozdo izvlačila iskustva, slike, činjenice o kojima ništa nisam znao; ležao sam tu, zatrpan sobom, i očekivao trenutak kad će mi biti naređeno da sve to opet vratim u sebe, uredno, sloj po sloj. Počeo sam, ali ono mi je raslo pod rukama, opiralo se, bilo ga je previše. Onda me je zgrabio bes, pa sam sve to u gomilama bacio u sebe i zgnječio; ali ja se nisam ponovo zatvorio nad tim. I onda sam povikao, upola otvoren kakav sam bio, i vikao sam i vikao. I kad sam počeo da gledam izvan sebe, oni su već dugo stajali oko moga kreveta i držali me za ruke, i jedna sveća je bila tu, i njene velike senke su se komešale među njima. I moj otac mi je naredio da kažem šta mi je. Bila je to lјubazna. prigušena naredba, ali naredba u svakom slučaju. A bivao je nestrplјiv kad ne odgovaram.
Neisrcpno
Ne, ne, čovek ništa na svetu ne može zamisliti, čak ni ono najmanje. Sve je sastavlјeno od toliko zasebnih pojedinosti koje se ne mogu dogledati. Žuran, kakav je već, čovek pri uobražavanju prelazi preko njih i ne primećuje da nedostaju. Stvarnosti su, međutim, spore i neopisivo iscrpne.
Sve je u rukama čoveka, a uvek mu izmakne ispred nosa. Jedino zbog plašljivosti... takav je već aksiom... Zanimljivo je, čega se ljudi najviše boje? Novoga koraka. Nove vlastite reči boje se oni najviše…
Oh, Bože, kako je sve to odurno! Ta zar ja, zar ja... ne, to je besmislica, gadarija! - priklopi on odrešito. - I kako mi je takva strahota mogla i pasti na pamet? Evo, za kakvu je prljavštinu prikladno moje srce! Ta to je nadasve prljavo, gnusno, gadno, gadno!...
Sedne iznemogao na divan i opet ga protrese nepodnosiva jeza. Mahinalno povuče sa stolice ukraj sebe nekadašnju svoju studentsku zimsku kabanicu, toplu, no sada skoro u prnjama, pokrije se njome, te ga opet zaokupi san i bunilo. Zadrema. Ne potraja ni pet časaka, a on skoči nanovo i odmah poleti sav besan opet u svojoj odeći. – „Kako sam i mogao zaspati, a ništa nisam udesio! Jest zbilja, jest zbilja: petlju pod pazuhom nisam još skinuo! Zaboravio, tako nešto zaboravio! Takav dokaz! Strgne petlju, te je stane brže kidati na komadiće i turati pod uzglavlje u rubeninu. – „Komadići rastrgana platna neće nikako pobuditi sumnju; tako je valjda, tako je valjda!“ – ponavljao je, stojeći nasred sobe, i s pažnjom napetom do boli stao opet razgledavati unaokolo, po podu i svuda, nije li još šta zaboravio? Uverenje, da mu svega nestaje, pa i svesti, i dapače obične rasudljivosti, poče ga nesnošljivo mučiti. „Šta, zar već započinje, zar to već nastaje kazna?
Sitnice, sitnice, glavna su stvar!... Te sitnice i upropašćuju vazda i sve..
Ne vređa to, što oni lažu, jer laž se može svagda oprostiti, laž je mila stvar, jer vodi istini. Nije to, nego me ljuti, što lažu i vlastitoj se laži klanjaju.
Dešava se, da se sastanemo s ljudima, koje i ne poznajemo, i za koje se počinjemo zanimati od prvoga pogleda, nekako odjednom, iznenada, pre no što izustimo i jednu riječ.
A osim toga, da bi netko upoznao bilo kojeg čoveka, prema njemu se treba odnositi postupno i obazrivo da se ne bi prevario i zapao u preduverenje, što je kasnije vrlo teško ispraviti. Zapravo, da bi čovek nepristrasno sudio o nekim ljudima, on unapred treba da se odrekne izvesnih, već usvojenih pogleda i svakidašnje navike prema ljudima što nas obično okružuju.
…
Što se, pak, tiče moje deobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima.. Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest, takoreći na materijal koji služi samo za radanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč.
Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali lične crte obeju kategorija su dovoljno izrazite:
Prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati. Po mom mišljenju, oni su i obvezani biti poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo.
Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti – uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera – to imajte u vidu…
… Prva kategorija je uvek – gospodar svog vremena,
a druga – gospodar budućnosti.
Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju;
drugi pokreću svet i vode ga cilju.
I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje…
Fascinantna knjiga. Roman testament. Pekićeve duge, razmahane rečenice.. neopisivo. Preporuka ko vrata!
Njegovan je sav barokan i voli takve građevine. Ima francusko obrazovanje i koristi francuski jezik kad govori. Građanska klasa u izumiranju.
...
Kuće su kao ljudi. Ne možeš predvideti šta će ti pružiti dok ih ne iskušaš, u dušu im pronikneš, pod kožu zadeš.
Između mene i moje imovine važi odnos recipročnog vlasništva; mi smo dve strane jednog bivstva, bivstva posedništva.
Ja nemam kuće: mi se, ja i moje kuće međusobno imamo.
Ja uzimam kuće tek pošto one uzmu mene ; osvajam ih tek pošto sam osvojen; zaposedam ih tek kada sam od njih posednut.
A što se tiče duše, sve su je moje kuće posedovale, u najvećoj meri. Ali, pitam se, jesam li ja imao duše?
Od današnje naklonosti bejah još veoma daleko. I premda se nerado sećam koristoljublja sa kojim sam kao poslovni poletarac - utoliko bezobzirniji i preduzimljiviji - bio pristupio kućama (pošto su tada one za mene bile samo suma ravnodušne stambene površine, iz čijeg sam svakog pojedinog kvadratnog metra računao da izvučem novac, moje nečasno držanje prema njima biće shvaćeno ako se ta površina zamisli kao slikarsko platno, razmotano i izdeljeno na neravnopravne kvadrate, od kojih je svaki bio obeležen cifrom, a ta je promenljiva cifra iskazivala prihod od lokatorijuma, i ništa više), ipak moram priznati da smo se tek vremenom zbližili. Već samo održavanje i obnavljanje (rutinske popravke, sezonska farbanja, zamenjivanja crepa, krpljenje drvenarije) zahtevalo je da ih prisnije upoznam i primoravalo me da na njih gledam sve manje kao na objekte, a sve više kao na subjekte svog poslovanja. Valjalo je uklanjati njihove stečene i urođene nedostatke - prikrivao ih kao drugi kućevlasnici nisam nikad.
Kakva greška, kakva neoprostiva zabluda, moj gospodinel. Kuće da su mrtve i duše da nemaju? Godinama, stolećima, sve tamo od dolmena, kromleha i menhira, samoljubivo se verovalo da su građevine obične rukotvorine koje bezuslovno nasleduju mrtvilo svoje grade. Mislilo se da je kamen u zidu podjednako mrtav kao kamen u polju, da je greda venčanica puko drvo koje se od svog hrastovog pretka razlikuje samo po obliku obrađenom veštim rukama tesara kad sramežljivo zovemo njihovom ličnošću, rekoh, ako ste me pažljivo slušali, blagodareći uviđanju izvesnih matematičkih uslova kojih se građevine u svom ponašanju drže, nad njima je uspostavljen delimičan suverenitet graditelja, i kućegazda, bien entendu! A time im je, ne kažem rado, hoćeš-nećeš priznata i izvesna živost. Ali, o duševnosti, moj gospodine, još ni reči nije bilo. Naravno, duševnost je bila ono pomoću čega smo građevine podizali, naravno, s pomoću duševnosti smo u njima uživali, osećali ih, eksploatisali, da, ja se, gospodine, ne bojim te smele tvrdnje, mi smo kuće zloupotrebljavali ne pomišljajući čime su se one samorodno ispoljavale u dodiru sa nama, nijednom, dakle, ne uzevši u obzir i njihovu dušu. ( Isidor)
Moja mezimica, ljupka Grkinjica Simonida, godine devetsto dvadeset pete bila je, bez vlasničkog preterivanja, najizglednija građevina u blizini Kalemegdana. Upravo ona, Simonida, me je naučila da je mimo računskog mogućan i jedan dublji pa s time i plemenotiji odnošaj između posednika i poseda.
Simonidi, dakle, dugujem što sam odustao da budem kućevlasnik u rasprostranjenom i omraženom značenju te reči, i što sam, umesto gospodarskog, izrabljivačkog i maroderskog, uspeo da sa svojim kućama za izdavanje uspostavim uzajamno posednički odnos sličan poligamiji, nastran sa merkantilnog gledišta ali jedino prihvatljiv za obraćenika koji je u njima prestao da gleda samo kontrolisana vrela prihoda. Sa Simonidom, uostalom, i počeh kućama da nadevam imena. Najpre imena, a potom i nadimke. Valjalo ih je razlikovati kao što se živa bića razlikuju, po stvarnim osobinama, a ne po ulicama u kojima su bile sazidane (mada sam im i te kako pomno birao društvo), po kirajdžijama koji su ih nastanjivali (mada sam se upinjao da dobiju ukućane kakve zaslužuju), ili po visini najamnine što je za njih bila isplaćivana. Pri tome sam redovno izabirao ženska imena. Nisam to činio zato što su reči „kuća“, „zgrada“, „palata“, „vila“, „rezidencija“, pa čak i „brvnara“, „koliba“, „izba“ i „sojenica" bile ženskog roda - „dom“, „letnjikovac“ i „stan" bile su, naprotiv, muškog - već stoga što prema njima ne bih mogao da ispoljim nežnost i bezmalo ljubavničku prisnost ako bi kojim slučajem nosile gruba muška imena. Gradevi-nama koje sam lično finansirao nalazio bih odgovarajuća imena dok bih s projektantima proučavao nacrte, premda bi mi se često dešavalo da brzopleto smišljena imena menjam kad se zgrade završe te ispolje odlike koje se u skicama nisu mogle ni naslutiti. Kada bih gotove kupovao, bacao bih se u brižljive analize njihovih svojstava - na po svemu drugi način i u plododavniju svrhu od profesionalnih kolega zbog čega sam bio izložen mnogim ogovaranjima i podsmehu. Tada bi one bivale krštene još pre no što sam ih isplaćivao, knjižio na ime Njegovan i ucrtavao u kućevlasničku kartu koja je visila na zidu moje radne sobe. A to je značilo da sam se na kupovinu definitivno odlučio jer sam u ponuđenim kućama razaznao ono lično, posebno, izuzetno, bez čega za mene ne bi imale ama baš nikakvu vrednost. Eto na taj način mogao sam na njih da gledam, da se o njima brinem, da sa njima saobraćam kao da su žive. A one i jesu bile žive. Tokom vremena se preobražavahu dogradnjama ili prepravkama kojima su odstranjivani njihovi nedostaci ili množene i ovako brojne prednosti. Menjale su se takođe pod dejstvom godina, stareći kao i ja sam. One su, osim toga, sa arhitektonskog stanovišta, i bez obzira na sposobnost svojih graditelja, koji su, neka uzgred bude rečeno, tek oživljavali moje zamisli, bile samo vidljiva projekcija onih neizmerljivih duševnih, na lični ili društveni način nikada neizraženih mena kroz koje sam prolazio. U neku ruku, mislim, a ni zazor mi nije priznati, da su one bile moj životopis, moja jedina autentična istorija.
Nike je bilo potajno ime koje sam dao kući čim smo se zagledali), gotovo ozakonio naš preljubnički odnos, jer sve što se prilikom mojih sve češćih poseta Stefanu događalo između mene i njegove kuće ne može da se opiše drukčije nego kao preljuba, i to, budući da se vršila pod okriljem domaćinovog bezazlenog gostoprimstva, preljuba u najsra-mnijim okolnostima. Ali kada su velike strasti marile za male obzire? I jesu li o tim tricama mislili Abelar i Heloiza! Tako smo ja i Nike izvesno vreme prestupnički, pa prema tome i dosta nesrećno životarili, premda je, ne kažem, u našem pomnom skrivanju, uza svu napetost, bilo neke zavereničke draži i dostojne naknade u obilju onih munjevitih izmena osećanja kojima smo se prepuštali, obično kad smo u očekivanju domaćina ili domaćice ostajali sami u nekojem od salona, u holu, na stubama ili drugde.
Ona želja, međutim, koju sam pri svakom viđenju, u sve neopreznijem obliku, razabirao kod Nike - ni pred svetom se više nije ni snebivala ni ustručavala - želja koja je već i po zakonima uzajamnosti samo krepila i onako grozničavu potrebu da je imam, u međuvremenu je toliko narasla da se više ničim nije mogla kamuflirati, a osim toga, pretila je da obostranom patnjom sasvim rastruje naše odnose, a o nepovoljnom dejstvu na poslove i uopšte na moj duševni život i da ne govorim.
Naši gradovi su ti dušu dali za građanske ratove, kao da su pravljeni da se na ulicama koljemo: poslovni centar sa trgovinama i nadleštvima, pa zaštitni pojas građanskih domova, a onda radnički kvartovi, ali i oni su opkoljeni gradskim letnjikovcima, iza kojih opet vrebaju seljaci. U tim koncentričnim krugovima živi se jedan drugom iza leđa, red po red smenjuju se bogatstvo i nemaština, red gospode – red fukare, pa opet red gospode i unedogled tako, kao godovi u drvetu, kao kriške... kriške zatrovanog voća.
...
1968.
Čovek putuje čim pređe prag, Van kuće, sve je put.
Moja Nike više nije postojala, moja čarobna Nike bila je mrtva, mrtva i pogrebena ispod uvredljivo ružne stelle u obliku pučkog šetališta, i ne samo ona, brutalno iskorenjena beše i njena najbliža porodica - po nekom nečovečnom principu saučesništva valjda - i sve je na njenom mestu izgledalo toliko nestvarno da sam sasvim poremećen mesečar-skim prizorom pomislio, šta govorim, ponadao se, u stvari, da sam zabasao, pogrešio ulicu (ta ovo i nije Kosmajska, ovo je ulica nekakvog Birjuzova!) i da ću čim se saberem snađem pronaći onu pravu, u kojoj će me Nike sačekati sa očima ljubičastim od padajućeg sunca, ali mi je svesnost da se naslanjam na kuću Kleonta Njegovana, i da mi razočaran pogled može da se dotakne Aspazije kad god hoće, grub stavljala do znanja da je ono što gledam stvarnost, da Nike više nema, i da mogu, ako se usudujem, obići još jedino njenu grobnicu.
Da li stoga što sam bio kriv za njenu nesreću?
A jesam li bio?
I ako sam bio, u čemu, i u kom obimu?
Jesam li bio krivac ili samo sukrivac?
Krivac iz nehata ili sa predumišljajem.
Sa predumišljajem? Zašto sa predumišljajem?
Pa ja sam Nike želeo, nijednu drugu kuću nisam toliko želeo kao Nike. Predumišljaja tu ne može biti. Samo nehata, možda. Gubitka samokontrole usled koje je izgovorena ona martovska beseda - mada sam što se tiče njene sadržine bez pogovora bio u pravu a posle se već sve odvijalo protivu moje volje, pa i bez mog uticaja, a kamo sreće da to mogu i za svoje učešće da kažem. Alors, uzmimo da na manifestante nisam naišao, ili da sam uspeo da se kroz rulju probijem, da sam, dakle, u licitaciji učestvovao i Nike kupio. Šta bi se pro-menilo da sam u vreme bombardovanja u kome je stradala polagao na nju pravo vlasnika? Sačuvati je od bombi nisam mogao. Pogođena bi bila, te pogođena.
Ne, Arsenije, ne možeš dati pravi odgovor sve dok ne saznaš kako je pogođena, do koje mere oštećena. Možda se uz nešto truda i izdataka mogla opraviti, pa i restaurirati ako je bilo nužno. Njeni su planovi još uvek negde posto-jali, ako ih nisu sačuvali u Opštini, mogli su se dobaviti od autora - Nike se dakle mogla ponoviti u istom obliku, sve do najsporednijeg detalja. (Da li bi, međutim, to bila ista kuća, kuća koju sam voleo? Bila bi nesumnjivo sazidana od iste vrste građe, skrojena u istom baroknom obliku, snab-devena istim izbirljivim ukrasima - čak bi joj i pogreške verno bile ponovljene - pa ipak da li bi ta nova, vaskrsla Nike bila moja Nike, ili njena uspela imitacija, utvara njenih raskošnih oblika bez Nikine duše?) Gospodinu Martinovi-ću se taj trud, možda, nije činio ni unosnim ni korisnim. Za gospodina Martinovića je to bila ruševina kao i svaka druga, za njega to nisu bili Nikini posmrtni ostaci. Ali da se nalazila u tvom posedu, mogao si da je sačuvaš, i ona bi se oporavljena još uvek oholo dizala, tamo na mestu one prostačke betonske utrine.
Moj prozor je sjao na zagasitoj pozadini kuća. Kao majušno sunce u svemiru od kamena. Svetlost se u njemu prekidala, gasila se i palila, kao da mi upućuje tajne signale, da me poziva pod okrilje koje mi je kroz tolike godine pružalo, i ti treptaji izbijali bi kao iskre iz njega čim bih glavu izveo iz jedinog položaja u kome je njegov blesak bio postojan.
Durbinom sam ga približio toliko da sam, činilo mi se, blistavo mu staklo rukom mogao dotaći, ali kad sam durbin odložio, varke je nestalo, prozor je ostao tamo s druge strane obale da sija. Shvatio sam da je tako bilo oduvek s tim nekorisnim spravama. Pravile su se da mi pomažu, a ovamo su me samo zavaravale. Svi ti durbini kojima sam se služio, bez obzira na jačinu i marku, bili su se udružili da me obmanu. Lukavo su me učvršćivali u naopakom ubedenju da su predmeti na koje behu upravljeni blizu, da ih poznajem razumem, a ti predmeti su ostajali daleko od mene kao i pre. Možda još i dalje nego što su bil.
...
Post scriptim
Pre nego što ga je oborio srčani udar, Arsenije je napisao: Tout cela... est... UN... MOD...
A to je moglo da znači: Tout cela est un mode (Sve je to jedan način, jedna forma); Tout cela est un modèle (Sve je to jedan obrazac, kalup, maketa); Tout cela est un modérateur (Sve je to jedan miritelj, regulator); Tout cela est un(e) modernisation (Sve je to jedno osavremenjivanje); Tout cela est un(e) modification (Sve je to jedna promena, preinačenje)
Šta je stvarno značilo, ne znam. Nijednom od tumačenja ne dajem prednost. Svaki od ispisanih nastavaka odgovarao je stanju u kome se te noći nalazio duh Arsenija K. Njegovana, kućevlasnika.
Velika je čast za čoveka kad mu se pruži prilika da odigra makar u najmanju ulogu na svetskoj pozornici.
Dani koji mi preostaju od života protežu se preda mnom kao beskrajna praznina....
Ona je sedela za svojim stolom, iako se na tom stolu nije nalazilo apsolutno ništa; i ruke su joj bile prazne. Nešto me je u njenom držanju navelo na zaključak da u tom položaju sedi već vrlo dugo.
- Došao je ospodin Kardinal, gospođice Kenton.. Treba mu pripremiti sobu na koju je navikao.
- U redu, gospodine Stivens. Pobrinuću se za to pre nego što odem.
Gospodine Stivense, moram nešto da vam kažem.
- Izvolite, gospođice Kenton.
- Radi se o mom poznaniku. S kojim večeras imam sastanak.
- Kažite, gospođice Kenton.
- Zaprosio me je. Pa mislim da vi to treba da znate.
- Zbilja, gospođice Kenton? Vrlo zanimljivo.
- Ja o tome još razmišljam.
- Zbilja?
Ona spusti pogled na ruke, pa ponovo pogleda u mene:
- Moj poznanik već idućeg meseca dobija posao u zapadnoj pokrajini. A ja, kao što rekoh, gospodine Stivense, još razmišljam. Ipak, smatram da o svemu treba da budete obavešteni.
- Veoma sam vam zahvalan, gospođice Kenton. Želim vam prijatno veče. A sad me, molim vas, izvinite...
- Nadam se da ste prijatno proveli veče, gospodice Kenton?
- Jesam, hvala vam, gospodine Stivense.
- Drago mi je što to čujem.
Koraci iza mojih leda naglo zastadoše i ja začuh kako gospodica Kenton kaže:
- Zar vas baš nimalo ne interesuje šta se večeras odigralo između mog poznanika i mene, gospodine Stivense?
- Ne bih želeo da budem neučtiv, gospođice Kenton, ali smesta moram da odem gore. U ovom času, u ovoj kući odvijaju se događaji od globalnog značaja.
- A kada se ne odvijaju, gospodine Stivense? Pa dobro, ako baš toliko žurite, reći ću samo da sam prihvatila predlog mog poznanika.
- Molim, gospodice Kenton?
- Predlog da se udam za njega.
- Ah, zbilja, gospodice Kenton? Pa, dozvolite mi onda da vam čestitam.
- Hvala, gospodine Stivense. Ja ću, naravno, sa zadovoljstvom da odslužim otkazni rok. Ukoliko, pak, budete u mogućnosti da me ranije oslobodite dužnosti, mi ćemo vam biti veoma zahvalni. Moj poznanik stupa na novi posao u zapadnoj pokrajini kroz dve nedelje.
- Učiniću sve što je u mojoj moći da vam pronađem zamenu u najkraćem mogućem roku, gospodice Kenton. A sad me, molim vas, izvinite, moram da odem gore.
Ponovo kretoh, ali ne stigoh ni do vrata što vode u hodnik kad gospođica Kenton reče:
- Gospodine Stivense!
Kako je još stajala na istom mestu, morala je, zbog mene, da malo podigne glas i taj njen glas je odjeknuo nekako čudno u šupljem prostoru mračne i prazne kuhinje.
- Zar je moguće da posle tolikih godina moga rada u ovoj kući vi nemate ništa drugo da kažete na vest o mom eventualnom odlasku - sem onih reči koje ste upravo izgovorili?
- Gospođice Kenton, ja vam upućujem najtoplije čestitke. Ponavljam, međutim, da se gore odigravaju stvari od glo--balnog značaja i da moram da se vratim na svoje mesto...
...
U tako pozno doba noći, koraci onog koji silazi niz sporedne stepenice mogu da se učine sumnjivim, pa su po svoj prilici uznemirili i gospođicu Kenton. Išao sam, dakle, niz mračan hodnik kad se vrata njene odaje otvoriše i ona se pojavi na pragu, obasjana svetlošću iznutra.
- Čudi me da ste još ovde, gospođice Kenton - rekoh prilazeći joj.
- Gospodine Stivense, ponela sam se veoma glupo.
- Izvinite, gospođice Kenton, ali sad stvarno nemam vremena za razgovor.
- Gospodine Stivense, nemojte primiti k srcu nijednu reč koju sam sinoć izgovorila. Ponela sam se veoma glupo.
- Nisam primio k srcu ni jednu jedinu reč, gospođice Kenton. Ne mogu, u stvari, ni da se setim onoga što ste rekli. Gore se odvijaju događaji od velikog značaja i ja stvarno nemam vremena da se ovde zadevam s vama. Savetujem vam da se povučete na spavanje.
Požurio sam dalje niz hodnik, a on je ponovo utonuo u mrak tek kad sam stigao do kuhinjskih vrata, pa sam po tome zaključio da je gospođica Kenton konačno zatvorila vrata svoje odaje.Nije mi trebalo mnogo vremena da pronađem u podrumu traženu bocu i obavim neophodne pripreme za serviranje tog retkog portoa. Proteklo je, dakle, samo nekoliko minuta, a ja sam opet išao kroz mračan hodnik, ali u suprotnom pravcu, ovoga puta s poslužavnikom u rukama. Kad sam se približio vratima gospođice Kenton, zaključio sam po svetlosti koja se rasipala po njihovim rubovima da je ona još u svojoj odaji. I baš taj trenutak mi je, u to sam sada sasvim siguran, ostao zauvek urezan u pamćenje - trenutak kad sam zastao u polumračnam hodniku, s poslužavnikom u rukama i s ubeđenjem koje je bivalo sve jače - da samo nekoliko metara dalje, s druge strane tih vrata, gospođica Kenton gorko plače. Koliko se sećam, nisam za to uverenje imao nikakav opipljiv dokaz - nisam čuo nijedan jecaj ipak sam pouzdano znao da bih je, da sam zakucao na nje--na vrata i ušao u njenu odaju, zatekao u suzama. Ne znam koliko sam dugo tako stajao; tada mi se činilo veoma dugo, ali pretpostavljam da je to moje stajanje potrajalo u stvari samo nekoliko sekundi. Morao sam, naravno, da požurim gore i uslužim najugledniju gospodu Engleske, te zato ne mogu ni da zamislim da sam u hodniku mogao da se zadržim duže od dve-tri sekunde.
( Susret posle vise godina)
Gospodica Kenton je, prirodno, malo ostarila, ali je, bar za moje oči, ostarila na jedan vrlo ljubak način. Ostala je vitka i uspravna, kakva je uvek i bila. Sačuvala je čak i onaj svoj pokret glavom kojim kao da je prkosila sagovorniku. Kako joj je, međutim, sumorna svetlost padala pravo na lice, nisam mogao a da ne primetim da su se na njemu, tu i tamo, pojavile sitne bore. Ipak, ta gospođica Kenton koja je sedela preko puta mene bila je neverovatno slična onoj koja mi je u toku svih ovih godina živela u sećanju. Hoću da kažem da je bilo ogromno zadovoljstvo videti je ponovo. Proveli smo neko vreme prisećajući se raznih ličnosti iz prošlosti i razmenjujući novosti koje smo ona ili ja imali o njima, i to je, moram priznati, bilo veoma zabavno. Ali ono što me je nepogrešivo podsetilo na duh i ritam naših nekadašnjih razgovora nije bio toliko sadržaj sadašnjeg razgovora koliko mali osmesi kojima bi propratila kraj neke rečenice, povremene ironične modulacije glasa, izvesni pokreti ramena i ruku.
- Zbog čega se smešite tako sami za sebe, gospodine Stivense?
- Oh... Izvinite, molim vas, gospođo Ben, ali prisetio sam se nekih stvari iz vašeg pisma. Zabrinule su me kad sam ih pročitao, mada sad vidim da nisam imao razloga za brigu.
- O? Na koje to stvari posebno mislite, gospodine Stivens?
- Ni na koje posebne, gospođo Ben.
- E, pa, gospodine Stivense, to morate da mi kažete!
- Pa, na primer, gospođo Ben - rekoh i kratko se nasmejah - vi na jednom mestu kažete, samo da se prisetim:
'Dani koji mi preostaju od života protežu se preda mnom kao beskrajna praznina...' Ili nešto slično tome.
- Nije valjda, gospodine Stivense - reče, pa se nasmeja ona. - Ja tako nešto nisam mogla da napišem.
- A ja vas uveravam da ste baš tako napisali.
- O, bože! Pa, možda ima dana kad se tako osećam, ali oni brzo produ. Uveravam vas, gospodine Stivense, da se moj život ne proteže preda mnom kao beskrajna praznina. Mi se, pre svega, silno radujemo unučetu. Prvom od nekoliko, nadam se.
Proturih glavu na kišu da osmotrim ide li autobus.
- Vidim da baš niste zadovoljni, gospodine Stivense -reče gospođica Kenton. - Zar mi ne verujete?
- Oh, nije u tome stvar, gospodo Ben, uopšte nije u tome stvar. Samo, činjenica je da ipak niste bili srećni sve ove godine. Već samim tim - oprostite mi molim vas, muža ste napuštali nekoliko puta. A ako vas on ne zlostavlja, čovek se, eto, pita šta je uzrok vašeg nezadovoljstva.
Ponovo proturih glavu na kišu. Iza leda začuh glas gospođice Kenton:
- Kako da vam objasnim, gospodine Stivense? Ni sama ne znam zašto to radim. Istina je, napuštala sam ga već tri puta.
Ona ućuta, a ja nastavih da zurim u polja s druge strane puta. Onda opet reče:
- Pretpostavljam, gospodine Stivense, da me vi u stvari pitate da li volim svoga muža.
- Zaboga, gospođo Ben, nikada se ne bih usudio...
- Ja želim da vam odgovorim, gospodine Stivense. Nas dvoje se, kao što rekoste, možda dugo, dugo nećemo ponovo videti. Da, ja volim svoga muža. Nisam ga volela isprva, dugo nisam, u početku. Kad sam pre toliko godina otišla iz Darlington hola nisam shvatala da odlazim odistinski. Mislim da je tada to za mene bio još jedan lukav pokušaj da vas naljutim, gospodine Stivense. Doživela sam pravi šok kad sam se obrela ovde kao udata žena. Dugo sam bila vrlo nesrećna, zbilja vrlo nesrećna. Ali, godine su proticale, došao je rat, Ketrin je odrasla, a ja sam jednog lepog dana shvatila da volim svoga muža. Kad s nekim provedete toliko vremena, onda se i priviknete na njega. Moj muž je drag i postojan čovek, i ja sam ga na kraju zavolela, gospodine Stivense.
Gospodica Kenton ućuta načas, a onda nastavi:
- To, naravno, ne znači da nema povremenih - neutesnih trenutaka, kad sebi kažete: 'Kakvu sam strašnu grešku napravila sa svojim životom.' I onda dugo razmišljate o nekom drugom životu, o nekom boljem životu koji ste mogli da imate. Često, na primer, razmišljam o životu koji sam mogla da imam s vama, gospodine Stivense. I verovatno se tada razbesnim zbog neke tričarije i napustim kuću. I svaki put kad to uradim, vrlo brzo shvatim – da je moje mesto pored moga muža. Naposletku, sad se časovnik više ne može vratiti unazad. I ne može se večito premišljati šta bi bilo da je bilo. Čovek mora da shvati da mu je dobro koliko i drugima, a možda i bolje nego drugima. I da za to bude zahvalan.
Mislim da nisam odgovorio odmah, jer mi je trebalo malo vremena da svarim ove reči gospodice Kenton. Osim toga, kao što verovatno naslućujete, implikacije su bile takve da su u meni morale da izazovu tugu. U stvari, u tom trenutku sam -zašto to ne bih priznao? - hteo da svisnem od tuge. Brzo sam se, međutim, pribrao, okrenuo se i rekao joj sa osmehom:
- Potpuno ste u pravu, gospodo Ben. Lepo kažete, suviše je kasno da se časovnik vrati unazad. Zaista ne bih imao ni časka mira kad bi takve misli bile uzrok nesreće za vas i za vašeg muža. I vi i ja, kao što kažete, treba da budemo zahvalni zbog onoga što imamo. Koliko sam mogao da shvatim, vi, gospođo Ben, imate razloga da budete zadovoljni. Usudujem se čak da kažem: budući da će gospodin Ben biti u penziji i da će pristizati unučići, vas i gospodina Bena čekaju mnoge izuzetno srećne godine. Ne smete nikada više dozvoliti da se između vas i sreće koju zaslužujete ispreče lude zamisli.
A, gospodo Ben, sve mi se čini da dolazi autobus.
Izadoh i dadoh vozaču znak da stane, a gospodica Kenton ustade s klupe i dođe do praga. Tek kad je autobus stao pogledah u gospodjicu Kenton i videh da su joj oči pune suza. Osmehnuh se i rekoh:
- Sada, gospodo Ben, morate dobro da pazite na sebe. Kažu da posle odlaska u penziju za bračni par nastaje najbolji deo života. Morate dati sve od sebe da te godine budu srećne godine, i za vas i za vašeg muža. Mi se možda više nikada nećemo videti, gospodo Ben, i zato vas molim da imate u vidu ovo što vam sada kažem.
- Hoću, gospodine Stivense, hvala vam. I hvala na vožnji. Bili ste veoma, veoma ljubazni. Tako je lepo što sam vas ponovo videla.
- Meni je bilo bezmerno zadovoljstvo što sam vas ponovo video, gospodo Ben.
...
Ni vi ni ja nismo baš u cvetu mladosti, ali čovek mora da gleda napred. – I mislim da je baš u tom trenutku dodao: – Morate se zabavljati, čoveče. Veče je najbolji deo dana. Vi ste svoj dan odradili. I sad dignite sve četiri uvis i uživajte. Tako vam ja gledam na stvari. Priupitajte koga hoćete, svi će vam reći isto. Veče je najbolji deo dana.
Čovek je otišao pre dvadesetak minuta, a ja sam ostao ovde na klupi da sačekam događaj koji se upravo zbio – to jest paljenje svetiljki na keju. I kao što rekoh, radost s kojom su zadovoljstva željni ljudi, okupljeni na ovom keju, dočekali taj mali događaj brzo je potvrdila tačnost onoga što je rekao moj sabesednik; veče je najprijatniji deo dana za tolike ljude. U tom slučaju možda je razuman i njegov savet da se ne vraćam neprekidno u prošlost, da zauzmem pozitivniji stav i pokušam što lepše da provedem trenutke koji su preostali od mog dana. Na kraju krajeva, šta dobijamo time što se večito vraćamo u prošlost i sebe krivimo zato što naši životi nisu ispali onakvi kakve smo želeli? Surova je istina da ljudi kao što smo vi i ja nemaju drugog izbora nego da svoju sudbinu prepuste onoj velikoj gospodi koja su u središtu ovoga sveta i koja se koriste našim uslugama. Zbog čega bi čovek toliko kinjio sebe razmišljanjem o onome što je mogao i što nije mogao da uradi i zašto je krenuo putem kojim je krenuo? Sasvim je dovoljno što se ljudi kao što smo vi i ja trude da daju svoj skromni doprinos nečemu što je vredno i časno. Pa ako je neko od nas spreman da mnogo žrtvuje u životu zato da bi istrajao u tim stremljenjima, onda je to, bez obzira na ishod, dovoljan razlog i za ponos i za zadovoljstvo. Pre nekoliko minuta sam se, baš kad su se svetiljke upalile, uzgred okrenuo da bih izbliza osmotrio svet koji se iza mene smeje i čavrlja. Po ovom keju hodaju ljudi svih uzrasta; porodice s decom, parovi, mlađi i stariji, ruku podruku. Grupa iza mojih leđa pobuđuje malo-pomalo moju radoznalost. U početku sam, prirodno, pretpostavljao da je reč o grupi prijatelja koji su zajedno izašli u večernji provod. Međutim, po razgovoru koji su vodili shvatio sam da se nisu ni poznavali sve dok se pukim slučajem nisu našli na okupu, ovde na keju, ovde iza mojih leđa. I onda, očigledno, načas zastali da vide kako se, jedna za drugom, pale raznobojne svetiljke, pa zapodenuli razgovor. Ja ih posmatram, a oni se, zajedno, radosno smeju. Pitam se, zbilja, kako ljudima polazi za rukom da toliko brzo uspostave tako prisan i topao međusobni odnos. Sasvim je moguće da je ove neobične osobe sjedinilo iščekivanje večeri koja dolazi, ali se meni ipak čini da je u pitanju smisao za šalu. I dok ih, evo, slušam, čujem kako razmenjuju šalu za šalom. Ljudi, izgleda, vole taj način ophođenja. Možda je, u stvari, i moj malopređašnji sabesednik s klupe očekivao od mene da se pošalim s njim, da ga malo zadirkujem – i u tom je slučaju, pretpostavljam, doživeo gorko razočaranje. Možda je stvarno kucnuo čas da se pitanjem zadirkivanja pozabavim sa više oduševljenja. Naposletku, kad bolje razmislim, ne bi ni bilo tako glupo posvetiti se tome – pogotovu ako u šali leži ključ za ljudsku toplinu. Pomišljam, osim toga, da šala i nije toliko nerazumna dužnost koju bi jedan poslodavac mogao da traži od jednog profesionalca. Ja sam, dabome, dosta vremena posvećivao veštinama zadirkivanja, mada je moguće da se prema tom zadatku nisam odnosio kao prema obavezi. I zato ću možda, čim se sutra vratim u Darlington hol – u kome se gospodin Faradej neće pojaviti još nedelju dana – početi da se pripremam s udvostručenim poletom. Nadam se, dakle, da ću, kad se moj poslodavac bude vratio, biti u stanju da ga prijatno iznenadim.
A meni valja živjeti, i čekati. Živjeti sa nadom, u čekanju. Pa i bez nade.
Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo područje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve beleži i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i vrelim poljima nesnice.
A ja satima živim u svesti o njenom prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oči i uši i sva sirota čula.
Prolazimo kroz vlažnu tamu i pust, neosvijetljen predio. Jelena se neće više javiti. Mrak, vlaga. To nije njen elemenat. Preda mnom je noć bez sna, nedogledna, jarosna, uobličena pustinja. Čini mi se da je živo biće neće vidjeti i preživjeti ni vidjeti joj kraja.
A meni valja živjeti, i čekati. Živjeti sa nadom, u čekanju. Pa i bez nade.
Budim se u svetu svoga sadašnjeg života, znači: u svetu bez Jelene. Živim sa ljudima, krećem se među predmetima, ali nju ne može ništa više da dozove… Moglo bi se reći da sam uvek živeo od sećanja na jedno priviđenje, a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja.
Kako je malen i zbrkan svet opipljivih stvari prema vrelim, nedoglednim regionima nesanice! Kako je mutno i ružno ono što otvorene oči mogu da vide! Vrtlog koji je bolna zemna svetlost naglo otvorila preda mnom kružio je sve sporije. Najposle, sve se stvarn zaustaviše, svaka na svome mestu: vrata, veliko ogledalo, divan, pisaći sto, telefon.
A kad nas je sunce, na jednoj okuci, zaobišlo i javilo se na Jeleninoj strani, ona zaklopi za trenutak oči. Tada sam ugledao njene teške i čudne očne kapke, ispod kojih su živeli i sopstvenim plamenom sijali svetovi od kojih su trepavke, ne uspevajući da zadrže sav sjaj, bleštale tankim odsevima žeženog, zagasitog zlata u čudesnim prelivima. Dok je tako držala sklopljene oči, ja sam posmatrao njeno čelo, obraze i vrat. Oko njih je, kao letnja jara oko voćnih plodova, treptao neoivičen oreol moćnog ali jedva vidljivog sjaja, i gubio se na krajevima u pokrenutom i žitkom predelu koji brzina vožnje nosi, kida i rasipa u očima putnika. Tako smo, prelazeći prostor, dugo ćutali; ona po zakonu svoga bića i postanka, a ja u neizrecivoj slasti n jenog prisustva, koja je rasla i prelivala se i odnosila sa sobom sve što se moglo pomisliti ili reći. Samo u jednom trenutku nisam mogao odoleti želji. Zaboravio sam se i prekinuo za sekund ćutanje, tek toliko koliko je trebalo da joj sa pola reči kažem kako sam neizmerno srećniji od svih ludi na zemlji, koji svoj dan i svoju noć, svoj hleb i svoj log dele sa avetima, a ne kao ja, sa istinskom ženom savršenog bića i lika. To je bilo dovoljno da žena, koja je za mene oličavala u sebi snagu i lepotu sveta, nestane kao priviđenje.
Između nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da se zaista nikad, nikad više neće pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao da je to najprirodnija stvar na svetu i kao da će doveka i bez promene ostati tu. Ali sad mi se čini da je to bila obmana, samoobmana obmanutog čoveka. U stvari, ona i ne zna za mene, a ja znam samo za nju. Tako je, i tako je − istinu valja priznati − vazdan i bilo. Moglo bi se reći da sam uvek živeo od sećanja na jedno priviđenje, a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja. Pa ipak – i to treba priznati! − sve mislim da bi se mogla javiti još jednom, da bi se morala javiti. A uvek mi se čini da sam najbliži tome u toploj atmosferi koju stvara množina ljudi u pokretu.
Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam. Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić, sunčevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!
Kako živim? Dobro. Zadovoljan sam što sam proživio vijek a nisam nikome naškodio. Ono što je meni štete navedeno, davno sam zaboravio, gubitak je lakše podnijeti nego kajanje.Ne govorim to da bih te prevario, ili učinio ljepšom svoju sliku u tvome sjećanju. Ništa više ne očekujem od ljudi i mirno razgovaram sa sobom i o sebi. Laž je za život, a ne za smrt, a ja sam blizu smrti, iako sam još u životu.
Kuća mi je dolje u selu, a njiva i vinograd ovdje na brdu, pa svaki dan šijem između kuće i njive, imam tako razloga da svaki dan razdrmam zarđale kosti, i imam opravdanje što nešto radim. Sudbina me je postavila na ovu stazu, za drugu ne znam, i koračaću po njoj dok u meni ima snage. Treba tako, to je moj zadatak i moja životna svrha. Ne pitam je li pravedna, moja je. Živim sam, i nije mi teško. Dva sina su mi otišla u svijet, jedan je sudija u gradu, drugi direktor fabrike. Na što da se tužim? Što njih dvojica nisu ostali u selu? A šta bi njih dvojica radili ovdje? Da je sudbina htjela, njihova životna staza bi bila ovdje, ali eto, njihova putanja je na drugom mjestu, i mekša je i ravnija nego moja. A opet, da požalim što nisam s njima u gradu, a zvali su me i zovu me, to neću, jer svoj život ne bih mogao da zamislim bez ovog tvrdog puta od kuće do njive.
Ovdje sam postao, ovdje ću nestati. Ovdje sam ugledao nebeski beskraj i pučinu na kojoj mi se oko odmara, i ovo ne bih zamijenio ni za jedan kraj na svijetu. Ljepših možda ima, dražih nigdje. Ovaj kraj, to sam ja, to je moj život i moja ljubav, to je moja kolijevka i moja grobnica, moj početak i moj svršetak. Znam svaki prevoj, svaki ugib, svako uzvišenje na ovom vidokrugu, znam svaki miris što se javi od proljeća do zimske bure. Znam svaki preliv svjetla, od ružičastih jutara do crvenih sunčevih zalazaka, od pamučnih oblačića do tmastih oblačina što najavljuju nevrijeme. A sve je to moje, kao moje vlastito tijelo, i još više i još važnije, jer je to nešto vječno što me je prihvatilo, privezalo, obilježilo, sebe sa mnom, mene sobom. Zato ne mogu reći: volim svoj zavičaj. Kao što ne mogu reći: volim svoje tijelo. Mnogo je tačnije ako kažem: živim s njim, bez njega moj život ne postoji.
Žena mi je ranije otišla na onaj svijet. Žao mi je što nije poživjela duže, bilo nam je lijepo u životu, nismo se svađali, nismo smetali jedno drugome, bilo nam je drago i da se vidimo i da ćutimo i da porazgovaramo. Ali eto, njena je staza bila kraća. Takav je život, sve odlazi, ništa se ne vraća, i ne vrijedi plakati zbog toga. Sam se budim u rano jutro, sam liježem u prvi mrak, sâm sam po cio dan, osim kad naiđu ljudi spremni na razgovor, tako kao ti. Volim da porazgovaram, od razgovora sve postane svjetlije i svježije, kao da se prozori na kući otvore. O čemu volim da govorim? O svemu što ljude i mene zanima, o životu, o prirodi, o radu, o smrti (i o smrti, zašto ne, smrt je važna koliko i život), zaista o svemu, jer teško da ima stvari o kojoj čovjek nikad nije pomislio. Nisam naročito pametan, niti mislim da je to važno, važnije je da je čovjek pravedan i da se ne truje ružnim mislima. Mučno bi bilo živjeti obeshrabren. Ne gundam i ne žalim se (ne znam zašto bih), a ljudi se čude i kao da im je krivo što sam ja miran i veseo. A ja se njima čudim što gube vrijeme na nerazumnosti, bolje bi bilo da žive. Ali im to ne kažem. ljudi ne vole kad im se govori istina. I žalim ih što se opterećuju nevoljama bez kojih bi mogli da budu.
Ali kad ne bude ljudi ni razgovora s njima, i kad se umorim od rada, sjednem u hlad, obično pod ovu maslinu, i posmatram stopu zemlje što mi je sudbina odredila da je obradujem, i plavu pučinu pred sobom što se uvijek otvara mome pogledu, i svileno nebo nad glavom što ga od djetinjstva da vidim kakvo će brojne biti, i da mi bude široko u duši.
Uskoro, znam, mene neće biti, uskratiće mi se slast da gledam nebo i pučinu, tama će biti svuda oko mene, kao što je sada svjetlo. Ko li će roviti ovu stopu zemlje što se zove mojom? Pa mislim kako je to zaista nevažno, ja ću umrijeti, a zemlja će ostati, vječna, i nije mi žao što ću otići, to je zakon, i čovjek može samo željeti da se njegovo izvršenje odgodi a nikako da se ne dogodi, jer je ludo očekivati ono što je nemoguće. Ludo je i žaliti za tim.
Godinama, otkako sam sâm, utjeha mi je bio moj magarac, uvijek smo bili zajedno, s njim sam išao od kuće, s njim se vraćao s njive, s njim se razgovarao kao s čovjekom, kao s prijateljem, jer smo to zaista bili. Nisam bolestan, osjećam to; star sam, a to nije bolest, samo tijelo vene, a to nije moja briga. Ne muči me nesanica što sebi nešto prigovaram, nikakvo zlo nisam učinio nikome, a dobra sam učinio koliko sam mogao, ali to nije za pričanje, pričati o učinjenom dobru znači isprljati ga. I tako, miran, jer nisam kriv, niti imam razloga za brigu, trudim se da nekako provedem vrijeme između ponoći i zore, prazno, gluho, bezljudno, naseljeno samo ljudskim strahom i čudnim sjenkama koje se pretvaraju u duhove. I znaš li šta tada radim, dok svi u selu spavaju? Razgovaram s dalekim ljudima. Okrećem dugme na svome starom radiju, svijetli se skala zelenkastim svjetlom, žmirka magično oko kao da se javlja živ stvor, tražim daleke stanice, javljaju se znaci kao da neko nekome telegrafiše, čuju se riječi nepoznatih jezika, javi se i muzika. Svijet ne spava, svijet nikad sav ne spava. Čini mi se da nisam sam.
Čujem kako polako tapa po dvorištu moj stari magarac, šuška i diše, i zbog njega nisam sam. Voli kad mu se javim i kad ga počešem po leđima, pa hoda oko kuće, podsjeća me na sebe, zna da ne spavam. On je za mene bio kao čovjek. Žalio sam što ne zna da govori, pa smo se sporazumijevali pogledima, ćutanjem, dodirima. Nije žurio, jer više nije bio ni za kakvu žurbu, a možda mu je i životno iskustvo govorilo da nema kud da žuri, išao brzo ili sporo, stići ćeš prerano.
Ne znam hoćeš li mi vjerovati, ali ako bi mi neko ponudio da živim vječno, ne bih pristao. Prvo, umorio sam se i od ovoga što sam do sada živio, a kako bih se tek umorio kad bih znao da neću nikad umrijeti? Neka me bog sačuva te strahote! Neka sve ide svojim redom, i život i smrt, život bez zla, smrt bez muke. A smrt nije strašna, vidio sam tolike ljude kad umiru, samo čvršće zaspe i ne bude se. Strašan je strah od smrti, ali kad vidiš šta je to, kad digneš ruke od želje da budeš Bog i zadovoljiš se da budeš smrtni čovjek, sve dođe na svoje mjesto, i mirno je čekaš, kao i san, i nije ti žao što se sutra nećeš probuditi...
...
Ima riječi što pomažu od ujeda ljute guje.
A ima riječi - pomislio je - gorih od ujeda guje. I po čudnoj logici ljudske nedoslijednosti, tek što je ujeo drugog, zaželio je lijepu riječ koja liječi i spasava. Ne zna ni kako izgleda, čini mu se da je nikad nije čuo, vjerovatno je ne bi prepoznao i kad bi je čuo, možda je ne bi ni čuo, jer uho nije naviknuto na nju. A možda bi se i razbolio od te čudne riječi. Ako ne bi i umro.
I zašto on sam ne bi rekao tu riječ. Sigurno je i ona želi.
Šta da kaže? Nešto nježno, lijepo, toplo...
Teško je: u srcu je hladno, kao da u njemu vjetrovi duvaju.
- Draga - rekao je s naporom kao da se davi, ličilo je na režanje.
Ona se okrenula, iznenađena. Treba izdržati, ne vjeruje mu.
- Draga, ponekad je čovjek nervozan, nepravedan, a znam da i ti očekuješ lijepu riječ...
Ne, nije to. Kao da se pravda za ono što je učinio i što će još učiniti.
Volim te, draga.
Zaista mu se to učinilo istinito: voli je. Rekao je to iskreno.
Ali se žena gotovo uplašila:
Šta ti je? Je li ti zlo?
Uzalud, ne polazi za rukom ni njemu ni njoj.
- Ima li vina? - digao je ruke od traženja nježne riječi.
Sve si popio sinoć.
Ustao je, da uđe u kuću, da se odvoji od nje.
...
Ja ne čekam sreću – rekao je smiješeći se.
Zaista?
Zaista. Imam je.
U čemu je?
U tebi. Imam tebe. To mi je dovoljno.
...
Strah koji ima svoj razlog i korijen možeš da primiš, ma kakav da je, može se izmjeriti ljudskom mjerom, može mu se odrediti domet i uvir.
A možda i nije bezrazložan, samo ne možeš da mu nađeš razlog. Zato postaje opasan, jer je svuda, u svakom pokretu, u svakom glasu, u svemu što živi i umire, i srce neprestano strepi pred nečim strašnim, svemoćnim, sveuništavajućim. Sve češće mu se dešava da ga obuzima neobjašnjiva jeza, da neki nesaznani užas zaustavlj dah, pa samo prestravljeno gleda i sluša. Čeka: sad će. Ne zna šta, ali je strašno.
- Svako doba je teško, a svoje najteže
A on će umrijeti kao toliki drugi, kao većina, bez traga i spomena, pa će možda i njegovi unuci zaboraviti da je ikad živio. Neće ostati otisak njegovih stopa na drumovima kojima je prošao, umrijeće sjećanje na njega s ljudima koji će ostaviti ovaj svijet. Ništa nije učinio što bi bilo vrijedno da se pamti, nije ljude budio iz sna i dizao iz čame, nije ih vodio u juriše protiv mraka i protiv neprijatelja, nije stvorio nikakvo djelo kojim bi podstakao ljudski duh ili čovjekovu varku, ničim nije zaslužio da njegovo ime pređe granicu njegova vijeka. Nestaće u proždrljivom vremenu, nezapažen, kao kad izgori šibica. Za njega ne postoje stoljeća, ni decenije, ni godine čak. Njegov spomen je bez trajanja, jer je on bez značaja. Bože, kako je to čudno, sve će trajati, sve će biti isto u svijetu, i ovaj prašni drum, i ovaj suri kamen iznad puta, i ovaj divlji nar što raste usred kamena, i ova beskrajna pučina, trajnija od svega ljudskog, a od njega neće ostati ništa. Možda će postojati i neki drugi Ivan Marić, ali njega neće biti. Nestaće cio jedan svijet, cio jedan kosmos, jedno složeno sjećanje. Bio, i nema ga i niko to neće znati.
...
Neka vrijeme teče.
Život je san...
Je li to on rekao?
Ne, nije. On i ne zna da je život san.
Nikoga nema, a rečeno je. Nije zaspao da bi mogao usniti te riječi.
Je li to dio nekog davno izrečenog razgovora što ga je kamen zapamtio? Je li to odjek odlutalih i opet vraćenih riječi? Ili je nečije buduće govorenje, otkinuto od cjeline, ili tek začeto? Ili je palo u ovaj prostor odnekud izdaleka, odbilo se od neba? Ili nije ni postojalo?
Jeste, čuo je to negdje, možda u sebi, kao smirenu ili uplašenu misao, kao jato prhnulih ptica.
Život je san...
To su riječi iz neke pjesme, to o snu. Ali sad mu zvuče tajanstveno. Imaju čudno značenje kad su ovako na okupu: svaka za sebe je obična.
Znači li to da mi samo sanjamo da živimo, a ne živimo? Sve što nam se dešava, nije stvarnost, već naš san o stvarnosti. Kakva je onda ta stvarnost, i da li postoji? Ili je sam san stvarnost?
Ko nas to drži u snu, i ko nas budi?
...
Je li smrt buđenje? Je li život u smrti?
Otići će morem u nepoznato. Jednom.
Ostaviće ovu vrelu kamenu liticu na kojoj i gušter izdiše, i ovu sprženu tvrdu travu bez sokova, oko koje se samo guje uvijaju, i ovu ružnu kuću u kojoj radost zamire, i ovaj mrtvi kraj u kojem plemenitosti nema, ni ljubavi, ni želje čak.
Neću da se pretvorim u suri kamen.
Otići ću jednom.
Kuda?
Ma kuda.
Kada?
Nikada.
Čim đavo preciznosti došapne vrlo određena pitanja, maštanje prestaje. Ostaje tuga. Ostaje život oko nas.
Preporuka ko vrata da pogledate film. Citati su iz filma. Knjiga je na spisku za čitanje (eh, živote, kratak li si :)
Kada ostavite nešto iza sebe na mestu na kojem ste bili, ostaće deo vas iako ste otišli. I s tim stvarima ćemo se ponovo sresti samo kad se vratimo tamo. Putujemo da nađemo mesto gde živimo deo života, ali to je kratkog daha i ne može da potraje. A na putovanju idemo prema vlastitoj usamljenosti. I da li sve što radimo, radimo zbog straha od samoće? Da li se odreći svega da ne bi propustili ostatak života?
Kad je diktatura činjenica, revolucija je dužnost.
Da li je na kraju stvar u slici koju smo za sebe načinili od ideje da smo sve postigli i doživeli, pa možemo sebi odobriti život koji živimo? Ako je stvar u tome, može se strah od smrti i strah od nemanja mogućnosti da bude onako kako smo i planirali. Ako smo došli sa sigurnošću da to nikada neće biti potpuno ostvareno, odjednom ne znamo kako da preživimo vreme koje ne može biti deo naših života.
Pravi režiser našeg života je slučajnost - režiser pun okrutnosti, saosećanja i zadivljujućih šarma.
Šta bi moglo – šta bi trebalo da se uradi sa svim tim vremenom koje je pred nama? Otvoreno i neoblikovano, lako poput pera u svojoj slobodi, a teško poput olova u svojoj neizvesnosti? Da li je to želja, sanjiva i nostalgična, da ponovo stojimo na toj tački u životu i da možemo krenuti potpuno drugačijim putem od onog koji nas je načinio onima što jesmo?
U mladosti živimo kao da smo besmrtni. Svest o smrtnosti pleše oko nas poput krhke papirne trake koja jedva dodiruje našu kožu. Kada se to u životu menja? Kada se traka stegne, sve dok nas na kraju ne zadavi?
NOBREZA SILENCIOSA. NEČUJNA PLEMENITOST. Pogrešno je mi-sliti da presudni trenuci života, oni u kojima život zauvek menja svoj dotadašnji pravac, moraju da budu ispunjeni drečavom dramatičnošću što izvire iz snažne unutarnje uskovitlanosti. To je kičerska priča koju su lansirali pijani novinari, filmadžije željne sevanja bliceva i pisci čije su glave ispunjene sadržajima bulevarskih listova. A zapravo - dramatika iskustava koja određuju tok života često je neverovatno tiha. Ona do te mere ne nalikuje prasku, izbijanju požara i erupciji vulkana da to isku-stvo, u trenutku dok se stiče, često ne biva ni primećeno. A kad počne da razvija svoje revolucionarno dejstvo i postara se za to da se život ukaže u potpuno drugačijem svetlu i da dobije sasvim drugačiju melodiju, čini to nečujno; u toj čudesnoj nečujnosti i jeste njena posebna plemenitost.
Ako smo živeli samo mali deo našeg unutrašnjeg života, šta se događa sa ostatkom?
Živimo ovde i sada, sve pre toga gde god da je bilo je prošlost, uglavnom zaboravljena.
Када приметимо да је противник надмоћан и да нећемо изаћи као победници, треба прећи на лично: вређати, бити груб. Тај прелазак на лично састоји се у томе да се са предмета спора (јер смо ту већ изгубили) пређе на онога с којим се препиремо и да се нападне сама његова личност. То бисмо могли назвати argumentum ad personam, за разлику од argumentum ad hominem. У овом другом случају остајемо на чисто објективном предмету, придржавајући се онога што је противник о њему рекао или признао. Али при преласку на лично предмет се у потпуности напушта, а напад усмерава на противникову личност. Постајемо, дакле, заједљиви, злобни, увредљиви, груби. То је, уместо позива снагама духа, позив снагама тела, ономе животињском у човеку. Ово је правило врло омиљено и зато се често примењује.
Сада се поставља питање које противправило овде важи за ону другу страну. Јер, ако и он исто учини, доћи ће до туче, двобоја или тужбе због увреде части. Варали бисмо се кад бисмо мислили да је довољно да ми сами не пређемо на лично. Јер и ако некоме потпуно мирно ставимо до знања да није у праву и да, дакле, погрешно суди и мисли – што је случај у свакој дијалектичкој победи – ми ћемо га ожалостити и озловољити више него грубом увредом. Зашто? Зато што, како каже Хобс: Omnis animi voluptas, omnisque alacritas in eo sita est, quod quis habeat, quibuscum conferens se, possit magnifice sentire de s
eipso („Сва радост срца и сва веселост почивају на томе да човек има оне с којима упоређујући себе може високо мислити о самом себи“). Човеку није стало ни до чега више него до таштине, и ниједна рана не боли тако снажно као она која је дотакне. (Отуд изреке попут: „Част је вреднија од живота“ и слично.)
Задовољење части произилази углавном из поређења своје личности с туђом, нарочито у погледу духовних способности. А то се догађа нарочито јако у препиркама. Отуд огорченост пораженог, мада му није нанета неправда; и отуд његово посезање за последњим средством, последњим триком, који се не може избећи пуком љубазношћу.
Од велике је помоћи хладнокрвност: ако, наиме, чим противник пређе на лично, ми мирно узвратимо да о томе није реч и одмах вратимо разговор на ствар, настављајући да показујемо да није у праву, не осврћући се на његову увреду – као што је Темистокле рекао Еурибијаду: παταξον μεν, ἀκουσον δε („Удари ме, али ме саслушај“). Али то није дато свакоме.
Зато је једина сигурна противмера она коју је већ Аристотел дао у последњем делу Топике: не расправљати се са сваким, него само са онима које познајемо и за које знамо да имају довољно памети да неће рећи нешто апсурдно што би нас посрамило; који расправљају чињеницама, а не празним аргументима; који слушају разлоге и разматрају их; и који цене истину, радо чују добре разлоге и из уста противника, и имају довољно стрпљења да поднесу када се истина нађе на другој страни.
Отуд следи да од стотину једва има један који је вредан расправе. Остале оставимо да говоре шта хоће, јер desipere est juris gentium („право свакога је да буде неразуман“). Треба имати на уму и оно што је рекао Волтер: La paix vaut encore mieux que la vérité („Мир је још увек бољи од истине“). А једна арапска изрека каже: „На дрвету ћутања рађа се мир, његов плод.“
Препирка је као трљање главом о главу: она може бити од обостране користи ради исправљања сопствених ставова и стварања нових погледа. Али оба учесника морају бити једнаки по образовању и по интелекту. Ако недостаје прво, један неће разумети све и неће бити „на нивоу“. Ако недостаје друго, огорчење ће га навести да се служи нечасним средствима, смицалицама или грубошћу.
